U ponedeljak 10. maja u deset ujutru, nakon sedmice ispunjene napetim iščekivanjem, u sudnicu Specijalnog suda u Beogradu mirno je ušao Milorad Luković Legija, poznat i kao Ulemek, Cema i Šareni. Prvooptuženi u procesu za ubistvo Zorana Đinđića mirno je dao svoje generalije, a zatim isto tako smireno zatražio odlaganje pretresa. "S obzirom na to da sam optužnicu dobio tek u utorak, zamolio bih vas, uvaženi sude, da mi date određeno vreme da bih mogao adekvatno da se pripremim", rekao je Legija. Njegov advokat Slobodan Milivojević tražio je mesec i po dana pauze, ali je Sudsko veće, posle kraćeg većanja, odlučilo da se proces nastavi 10. juna, tri dana uoči izbora za predsednika Srbije. Nakon toga, masa novinara i zainteresovanih građana koja se okupila ispred ulaza u sud u Ustaničkoj ulici, brzo se raspršila i utopila u uobičajenu gradsku vrevu. Na Legijinu odbranu, koja će prema najavama njegovih advokata "postaviti Srbiju naglavce", a prema tekstovima tabloida doneti dugogodišnju robiju čitavom nizu bivših funkcionera iz Đinđićevog okruženja čekaće se, dakle, još mesec dana.

Doduše, nije da baš ništa novo nismo saznali nakon dugo iščekivanog Legijinog pojavljivanja u sudnici. Saznali smo da optuženi Luković preferira svoje rođeno prezime Ulemek u odnosu na usvojeno Luković; da nije rođen 1965, kao što se verovalo, nego 1968. godine; da od škole ima srednju muzičku i automehaničarski zanat; da ga je neko nečim odlikovao, ali da se imena odličja ne seća; da vezu sa drugom ženom nikada nije registrovao, ali da njenu decu iz prethodnog braka priznaje kao svoju; da se uprkos nadimku Šareni odlučio za konzervativno odelo zagasite boje koje skriva tetovaže po kojima je taj nadimak dobio; i to bi, otprilike, bilo to.

PRIPREMA TERENA: Čitav događaj proizveo je kod posmatrača čudnu mešavinu razočaranja i stida, kao kad čovek nasedne na vašarsku atrakciju, pa ne zna da li da se više ljuti na cirkuzanta koji ga je prevario ili na sebe što je poverovao da će ispod šatre stvarno videti pola ribu pola devojku, ženu s bradom i najjačeg čoveka na svetu. Za ovakav utisak najmanje je kriv sud, koji se u sve težim okolnostima trudi da proces bez presedana sprovede do kraja; nije kriv ni Legija, kome od ishoda tog procesa zavisi ostatak života. Međutim, i te kako su krivi politički lideri i neodgovorni mediji koji od početka suđenja jedni druge pothranjuju senzacionalnim besmislicama, teorijama zavere i presnim lažima, stvarajući atmosferu u kojoj svaka ozbiljna priča postaje nemoguća.

Teorije zavere, uostalom, sasvim su normalna stvar nakon atentata visokog profila – atentati su, uostalom, po definiciji rezultat uspelih zavera. Ozbiljan problem nastaje ako javnost stekne utisak da vlast nešto važno krije, a vlast se ne potrudi da pravovremeno razveje takve sumnje. Prethodna vlada, koja se nikada nije potrudila da objasni neke bitne nedoumice koje su se javile nakon atentata, snosi dobar deo krivice za sadašnje stanje. Nikada, na primer, nije pružen odgovor na sasvim razumna pitanja u vezi sa pogibijom Dušana Spasojevića i Milorada Lukovića u Milincima: ne zna se ko je rukovodio policijskom akcijom u kojoj su oni stradali; zvaničan izveštaj sa uviđaja i autopsije nikada nije predočen javnosti. U nedostatku informacija, nikog ne treba da čudi što su pokojni Spasojević i Luković neosetno izgubili status gangstera i dobili oreol žrtava čiji je jedini greh to što su previše znali. Sličnu dugoročnu štetu proizveli su nespretni i često arogantni pokušaji nekih ljudi iz Đinđićevog okruženja da objasne tačnu prirodu svojih kontakata sa Legijom, Spasojevićem i društvom, kao i nedoumice oko video traka iz Šilerove za koje se odjednom ispostavlja da su ko bajagi kod Legije.

JAMA ZA DRUGOGA: Ako je prethodna vlast ostavila za sobom rupe u kojima su se zapatile teorije zavere, nova se potrudila da ih produbi i proširi van granice dobrog ukusa. Šta znači, na primer, izjava funkcionera DSS-a Dejana Mihajlova da su Spasojević i Luković bili "ključni svedoci" (valjda su bili osumnjičeni) i pretpostavka da je zdanje u Šilerovoj srušeno radi "uništavanja materijalnih dokaza"? Mihajlov i ostali funkcioneri vladajuće koalicije koji govore u sličnim tonovima kao da su zaboravili da su na vlasti već gotovo sto dana, i da se od njih ne očekuje da postavljaju pitanja, nego da na njih odgovaraju.

Sada, kroz nespretan i arogantan odnos prema javnosti, nova vlast pravi iste greške kao i stara. Deset dana nakon što je Legija naprasno odlučio da sebe učini dostupnim organima gonjenja, okolnosti pod kojima se to dogodilo još su predmet nedoumica, nagađanja i povremenih skandaloznih dezinformacija. Sa stanovišta sudskog postupka možda je nebitno gde je Ulemek bio do sada, da li je jurio žandare po Ceraku ili su oni jurili njega, da li je sa nekim pregovarao o predaji ili mu je prosto onako došlo. To, međutim, uopšte ne bi smelo da bude svejedno izabranim predstavnicima vlasti, jer od odgovora na takva pitanja zavisi njihov politički kredibilitet i, u krajnjoj liniji, njihova politička sudbina. Đinđićevi naslednici u vladi Zorana Živkovića smatrali su sebe odviše značajnim da bilo kome bilo šta objašnjavaju, i to ih je skupo koštalo. Nova vlast sada kopa nove rupe u kojima su već nikle iste onakve biljčice koje su prethodnoj vlasti došle glave. Slične bolesti proizvode slične simptome, što bi možda moglo da objasni povratak izraza "gospodin Legija" u javni politički diskurs.

Zbog toga bi bilo dobro da jednomesečni predah koji je sud dodelio Legiji političari iskoriste kako bi se vratili svom poslu, koji nije proizvodnja senzacionalnih teorija nego zastupanje javnih interesa. U spekulacijama oko toga šta će sve Legija ispričati i o kome, već je izgubljeno mnogo dragocenog vremena i zabašureno mnogo važnih vesti. To što će se suđenje nastaviti pred početak izborne tišine ne bi smelo nikoga previše da zabrine, to jest ako već nismo došli do tačke u kojoj Legija i njemu slični imaju konačnu reč o tome ko će biti predsednik ove zemlje. A ako smo do te tačke došli, onda ni ishod izbora ni ishod suđenja ubicama Đinđića više ne treba da nas brinu.