Ako se posmatra osnovna linija rascepa "stari režim" – "novi režim" ili "banda crvena" – "dosmanlije", ispada da čak 12 partija ili koalicija manjih ili većih evroentuzijasta ide protiv pet tvrdih evroskeptika i istovremeno svi protiv svih. Za rešenje tog problema treba vladati diferencijalnim jednačinama, ma šta to beše…

Koalicija DOS, koja je sa svojih osamnaest članica kontrolisala dve trećine parlamenta u decembru 2000, sada ne nastupa u tri-četiri ešalona, kako se pretpostavljalo da će biti, već, možda i u dvanaest ešalona. Toliko će, ako se do 12. decembra kompletira još nekoliko spiskova, biti partija ili koalicija napravljenih od jednog DOS-a – dobro, neke su sklopljene i s partijama koje nisu bile u DOS-u 2000, a neke na listama jačih partija izlaze iz anonimnosti (DSS, DS, G17 plus, DA, "Zajedno za toleranciju", "Samostalna Srbija – dr Vladan Batić", Liberali Srbije, Otpor, SPO–NS, "Odbrana i pravda – Vuk Obradović–Borivoje Borović", a sudeći po najavama i najverovatnije Reformisti Vojvodine, Laburistička partija Srbije (bivši ASNS), Inicijativa za normalnu Srbiju…

Vuk Drašković, koji je bio protivnik režima čitavu prošlu deceniju a ostao van DOS-a, želi povratak i popravlja odnose s Velimirom Ilićem koji je bio u DOS-u i koji mu je oteo nekoliko poslanika.

Ovde treba pomenuti i da se, zahvaljujući tome što nije bilo volje da se za manjine ukine izborni cenzus, u nekoliko slučajeva došlo do širokogrudog šlepanja uz manjinske partije ("Zajedno za toleranciju", Reformisti, "Samostalna Srbija"). Za atmosferu u društvu to može biti korisno, jer će ublažiti utisak da izbori u jednom segmentu dobijaju karakter popisa stanovništva.

Osim Dragana Veselinova iz koalicije "Vojvodina" koji je odustao, većina lidera partija okupljenih u DOS-u i onih koje su nastale tokom unutrašnjeg previranja u ovoj koaliciji, našla je način da pokuša da nastavi utakmicu.

Osim Marjana Rističevića iz Narodne seljačke stranke, koji se u koaliciji "Za narodno jedinstvo – Borislav Pelević–Marjan Rističević" našao zajedno sa SSJ-om, nije bilo prelazaka linije fronta povučene u oktobru 2000.

Socijalistička partija, koja je do oktobra 2000. dominirala, sada je podeljena u dve liste, SPS i Narodni blok Ivković (SNS) – Pavković.

Radikali nastupaju sami i sudeći po rezultatu s poslednjeg turnusa neuspelih predsedničkih izbora profitiraju u polju uticaja stranaka bivšeg režima.

Kandidacioni postupak pred vanredne parlamentarne izbore zapravo nije doveo do ukrupnjavanja političke scene i glasači će morati da odlučuju koga će pustiti u parlament. Do trenutka kada nastaje ovaj tekst (utorak 9. decembar), predato je 5 koalicionih i 8 partijskih lista.

Većina partijskih lista proširena je poslaničkim kandidatima bilo kroz međupartijske ugovore u kojima je obezbeđen dominantan uticaj jedne partije, bilo angažovanjem vanpartijskih ličnosti.

DSS je primio na svoju listu kandidate Vuksanovićeve Narodne demokratske stranke, Velimira Simonovića iz Demokratskog centra, partije koja ide na listi Demokratske stranke, a koju rascep DS–DSS, kako izgleda, kruni, zatim Nikolu Miloševića, koji je i počasni predsednik Liberalne stranke Srbije.

Demokratska stranka je primila na listu GSS i DC.

G17 plus stavio je na listu Socijaldemokratsku partiju i ušao u pregovore sa sindikatom Nezavisnost o obavezi tripartitnog pregovaranja.

HAŠKE LISTE: Liberali Srbije su u proširenu listu uključili policijskog generala Sretena Lukića, optuženog pred Haškim sudom i, očito demonstrativno, generala Vladimira Lazarevića na simboličnom 251. mestu, mada je on stavljao do znanja da kao aktivni oficir ne učestvuje u političkom životu.

Na listama se u svojstvu nosilaca lista ili kandidata pojavljuje dakle više lica koje goni haški tužilac (Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, policijski general Lukić, generali Pavković i Lazarević). Lica protiv kojih se vodi krivični postupak, a koja nisu osuđena po zakonu mogu biti kandidati ili nosioci liste. Po Zakonu o lustraciji, usvojenom u leto 2003, kandidati za poslanike spadaju u lica prema kojima se provodi lustracija, ali taj zakon ovog puta nije primenjivan zbog nesaglasnosti rokova. Neka vrsta zvanično verifikovanog moralnog upozorenja, što je jedna od sankcija po ovom zakonu, jeste dakle zvanično izostala zbog toga što nije bilo uslova za početak rada lustracione komisije, ali je javnost o ovim slučajevima pred izbore svakako široko obaveštena. Pripadnici tzv. haške partije, a i manje zagriženi borci za ljudska prava reaguju s moralnim zgražavanjem ili bar s nelagodnošću. Antihaški lobi pokušava da unovči prkos.

Međunarodni odjek ovog fenomena je negativan. Iz evropskih prestonica se šalju opomene srpskom biračkom telu. Pitanje je na kakav će to odjek naići kod domaćih birača, s obzirom na to da su se i požrtvovani zagovornici saradnje s Haškim sudom uveliko razočarali postupcima haškog tužioca.

Čega je znak taj novi talas demonstrativnog inaćenja?

Možda su efekti raspada jedne proevropske koalicije i olakog kvarenja demokratski izabrane vlasti, poigravanja demokratskim institucijama od strane partija koje to sebi nikako ne bi smele da dopuste ako su iskrene u nameri da uspostave građansko društvo, raširenog siromaštva, nezaposlenosti i slabih rezultata u industriji jednostavno korespondirali s negativnim posledicama izvesne zapadnjačke nadmenosti. To može da proizvede znatne komplikacije ako izazove malo više onog glasanja koje ima za cilj da se neko (DOS, Zapad, Karla del Ponte) "kazni", a ne da se neko izabere.

Dejan Vuk Stanković s Filozofskog fakulteta (Pres klub 8. decembar) procenjuje da u Srbiji postoji znatan broj birača koji se opredeljuju emocionalno i koji u svom nezadovoljstvu biraju neku opozicionu partiju da bi kaznili vlast.

Dragomir Pantić iz Instituta društvenih nauka, pak, procenjuje da je takva strategija odraz negativnog imidža koji Haški tribunal ima kod srpskog naroda. Pantić, međutim, ne veruje da će ljudi koji su se našli na izbornim listama doneti relativno male koristi svojim partijama. On procenjuje da će socijalisti uz pomoć Slobodana Miloševića možda napabirčiti pet odsto glasova, a da bez njegovog prisustva SPS ne bi prešao cenzus. Radikali, takođe, stavljaju Šešelja motivisani željom da pribave još više glasova, na "zapadnom razočaranju".

NA ZAGAĐENOM VULKANU: Letošnje istraživanje javnog mnjenja koje je sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka govori da je splasnulo zadovoljstvo međunarodnim položajem Srbije zabeleženo u 2001.

Sada su građani relativno većinski nezadovoljni i odnosom Evropske unije prema Srbiji – 45 odsto prema 28 odsto zadovoljnih, mada EU ima najbolji "skor" poverenja–nepoverenja. Kada je reč o ostalim institucijama, nepoverenje je dominantno – tročetvrtinsko prema NATO-u i Haškom tribunalu, apsolutno prema Ujedinjenim nacijama i relativno, ali uverljivo, prema Partnerstvu za mir i OEBS-u.

Stavovi prema međunarodnim institucijama snažno su povezani sa izbornim opredeljenjima građana. Što su ispitanici stariji i siromašniji, to su nezadovoljniji odnosom Evropske unije prema Srbiji. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo postupcima EU-a izjednačeni su u grupama stručnjaka, službenika i učenika i studenata.

Tročetvrtinska većina pristalica SRS-a i SPS-a iskazuje nezadovoljstvo, kao i apsolutna većina pristalica DSS-a i SPO-a, ali i relativna većina pristalica ostalih stranaka iz DOS-a, izbornih apstinenata i neopredeljenih. Reakcije pristalica DS-a i G17 plus su drugačije: međunarodnim položajem je zadovoljno 53 odsto, a nezadovoljno 27 odsto pristalica ovih stranaka, a odnosom EU-a prema Srbiji zadovoljno je 44 odsto a nezadovoljno 38 odsto pristalica DS i G17 plus.

Građani su saglasni u oceni da se Evropska unija previše meša u unutrašnje stvari zemlje, a da pri tom ne pruža dovoljnu pomoć (60 odsto prema 20 odsto onih koji se ne slažu s takvim viđenjem). Razlike unutar uzorka ogledaju se samo u tome što u nekim grupama (na primer, stručnjaci i učenici i studenti) ovaj stav ne podržava apsolutna, već relativna većina, i što među pristalicama DS-a manjina od 37 odsto smatra da se EU previše meša, prema 48 odsto onih sa suprotnim gledištem. Pristalice SPS-a u 92 odsto slučajeva kažu da se EU previše meša a ne daje dovoljno, tako misli i 86 odsto pristalica SPO-a, 84 odsto SRS-a, 76 odsto DSS-a, 63 odsto pristalica ostalih stranaka iz DOS-a i pristalica G17 plus.

Evroentuzijasti mogu računati s tim da ipak u svim kategorijama ispitanika dominira pozitivan stav prema ulasku DZ Srbija i Crna Gora u Evropsku uniju, uključujući i one kategorije u kojima Unija nema gotovo nikakvog kredibiliteta.

Mada uživa znatno manje poverenje od Evropske unije, i mada je praktično "filijala" najnepopularnije međunarodne organizacije kod Srba (NATO), i Partnerstvo za mir se većinski, u nekim grupama bez izuzetka, ocenjuje kao organizacija u čije članstvo zemlja treba da se uključi. S jedne strane, vidi se malo poverenje, a s druge strane raširena je racionalna podrška pridruživanju, što istraživačima govori o nedovoljnoj stabilnosti stavova.

Baterija pitanja nazvana "barometar zadovoljstva", koju Centar za politikološka istraživanja primenjuje već 36 godina, otkriva da je sada nešto diferenciranije nezadovoljstvo građana u poređenju sa stanjem pred pad režima Slobodana Miloševića, kada je nezadovoljstvo bilo difuzno i generalizovano na gotovo sve aspekte života. Zanimljiv je nalaz da većina građana izražava zadovoljstvo borbom države protiv rasta cena, kriminala i korupcije (kod ovog drugog dogodio se velik preokret u odnosu na kraj 2002. godine) i za građanska prava i slobode. Nezadovoljstvo je veoma rašireno u pogledu rešavanja problema Kosova i Metohije i u vezi s ekonomskom situacijom u Srbiji, uključujući i lični životni standard.

Izgleda da je, bar kod dela građana, promenjen kriterijum procenjivanja, da oni sada polaze od rigoroznijih zahteva i standarda i da su njihova, makar implicitna očekivanja od novih vlasti i dalje velika, čak neumerena.

To nezadovoljstvo su, u odsustvu drugih, tokom jeseni kanalisali radikali. Pitanje je da li će se to u parlamentarnoj utakmici "5 protiv 12" ponoviti.

RAŽANj ZA ZECA: Slobodan Antonić u članku u novembarskoj "Prizmi" procenjuje, međutim, da je Srpska radikalna stranka, posle 16. novembra, od sistemskog izgnanika postala miljenik velikih režimskih medija (posebno Pinka, BK TV-a, pa i RTS-a), verovatno zato što je neko tamo došao na ideju da se kao glavno pitanje izbora postavi dilema – D(O)S ili SRS, i tako zatrpaju sve druge opcije. On upozorava da je sasvim moguće da se to "samoispunjavajuće proročanstvo" na kraju i obistini kroz još jednu potvrdu da su Srbi "nepopravljivi nacionalisti i reakcionari".

Šta to praktično može doneti osim novog uzbuđenja?

Antonić ne veruje da radikali mogu da sastave vladu u koaliciji s DSS-om, mada bi njihov zbir možda donosio skupštinsku većinu. Svaka od tih stranaka mogla bi da ostvari maksimalan rezultat jedino nauštrb one druge. Zbog toga, ali i zbog nekih drugih razloga (poput izjave Vojislava Koštunice da neće praviti vladu s radikalima), ta kombinacija nije za razmatranje, konstatuje Antonić.

Druga dvojna stranačka kombinacija je DSS – G17 plus, koje bi po Antoniću u maksimumu mogle da se približe cifri od 126 poslanika. Međutim, po svoj prilici, trebaće još jedan koalicioni partner, koga je teško naći. Koštunica je izrazito odbacio mogućnost da sa DS-om sedi u vladi, pogotovo ako bi G17 plus i DS zajedno imali više poslanika od DSS-a i većinu u kabinetu. On se već jednom opekao u jednoj takvoj vladi i od većine u biračkom telu postao manjina u institucijama.

Treća mogućnost: većinu DSS i G17 plus mogla bi možda da da i neka od manjih poslaničkih lista, možda koalicija Čanak–Kasa–Ljajić koja bi svakako rado ušla u vladu sa G17 plus. Ali, Čanak je više puta Koštunicu nazvao fašistom, i njih dvojica teško da bi se uopšte mogli složiti.

Ni koalicija Vuka i Velje ne bi bila posebno prihvatljiva, bilo za Koštunicu (zbog starog sukoba s Draškovićem), bilo za Labusa (zbog mnogo kraćeg, ali nikada izglađenog sukoba s Ilićem).

Pošto DSS i G17 plus svakako ne bi išle u vladu sa SRS-om i SPS-om, jedino rešenje za njih moglo bi biti to da se iz obe od manjih koalicija odaberu obostrano plauzibilni partneri. U vladu bi mogli da uđu Kasa i Ljajić iz prve i verovatno Velja Ilić iz druge koalicije.

Sledeća dvojna kombinacija, koja bi mogla da posluži kao osovina za buduću vladu, bila bi DS – G17 plus. Međutim, njima najbliži koalicioni partner – lista Čanak–Kasa–Ljajić – teško da bi im, ukoliko se ta projekcija pokaže kao ispravna, mogla namaknuti dovoljno mandata do skupštinske većine. Uz to, savezu DS–G17–regionalisti većinu bi možda mogli da obezbede Drašković i Ilić (ili samo jedan od njih dvojice), ma koliko se to činilo fantastičnim, konstatuje Antonić.

Naravno, zec je još u šumi i rano je za ražanj. Moguće su tu i druge kombinacije. Koštunica, Labus, Čović. Tadić–Labus–Čović–manjinci, itd.

Kritična granica za ulazak u parlament mogla bi da se kreće negde oko 180.000 glasova, pošto izlaznost možda neće biti velika. Antonić podseća da je pod DOS-ovim režimom glasalo – u decembru 2000 – 3,7 miliona birača; u septembru 2002 – 3,6 miliona; u oktobru 2002 – tri miliona; u decembru 2002 – 2,9 miliona i u novembru 2003 – 2,5 miliona birača. Zbog toga je, smatra on, teško poverovati da bi na predstojeće izbore moglo da izađe onoliko glasača koliko je izlazilo u doba Miloševića (preko četiri miliona). Nema više velikog rezervoara glasova zvanog Kosovo, ali nema ni atmosfere "sudnjega dana" (kao 1992. ili 2000). Može se, dakle, desiti da razočarani ustupe prostor besnima.

Šta govori ovaj presek? Govori to da u Srbiji 28. decembra verovatno neće doći do promene strateškog pravca, ali da se namestilo mnogo uslova na jednom mestu da dođe do "vladavine proizvoljnosti", što će reći da nisu sasvim isključena ni razna neprijatna iznenađenja. To znači da bi politički akteri u dve nedelje završnice kampanje trebalo da pokažu više zrelosti nego u prethodnih 156.