Vispreni i duhoviti trudbenici na društvenim mrežama ovih su dana degažirali štosić koji objedinjuje dva aktuelna problema Srbije. Jedan je onaj energetski, koji vlast hoće da reši promovišući štednju i mrak, a koji nikoga od nas ne ostavlja mirnim, u iščekivanju duge i hladne zime. Drugi je, rekli bismo, ipak mnogo veći, a to je revolucionarni uspon nacionalizma, ekstremizma i klerikalizma (ali i primitivizma) od početka godine naovamo. Trudbenici vele: “Zbog štednje struje u Srbiji je ugašeno svetlo na kraju tunela!” I zaista, gledajući proteklih meseci razna prilično masovna “litijašenja”, od onih koji pružaju podršku ratu i ruskoj agresiji na Ukrajinu do onih koji se srednjovekovljem suprotstavljaju osnovnim ljudskim pravima, te prateći medije bliske vlasti i potpunu rehabilitaciju govora mržnje i nasilja iz devedesetih – deluje da za ovu državu zaista nema nikakve nade. Ovdašnji vernici i nacionalisti bi se naljutili kada bi im to neko rekao, ali je fakat da recentne beogradske scene sa kandilima, ikonama, monaškim odorama i grubijanima koje su obišle najuticajnije svetske medije, mnogo više liče na iransku “islamsku revoluciju” nego na event negde u Evropi.

Naravno da nacionalizam u Srbiji nikada nije prestao da bude ozbiljan problem i uz razne mene uvek je snažno uticao na društvene i političke procese. Pokazalo se da su institucije koje promovišu nacionalističku ideologiju veoma žilave, da su nacionalizam kao takav, uz prateći ekstremizam i klerikalizam – rečnikom NVO rečeno – samoodrživi, da za njih vazda ima kupaca, donatora i ambicioznih, strastvenih novih, mladih zastupnika.

Davno je već neko rekao da je ovde nepodnošljivo lako postati nacionalista. Da budemo precizni, kada govorimo o nacionalizmu, mi u Srbiji nedvosmisleno govorimo o antizapadnjaštvu, putinofiliji, o protivnicima demokratije, ljudskih prava i slobode. Kada govorimo o ekstremizmu, govorimo o naglašenijem, agresivnijem obliku nacionalizma. A uglavnom je ova dva pojma teško razgraničiti. Kako je svojevremeno rekao Boris Buden, na ovim prostorima svaki nacionalizam, pa i patriotizam, završi sa perspektivom masovnih grobnica.

Pogrešno bi, međutim, bilo reći da su svi periodi poslednjih 35 godina u ovom pogledu bili isti: neke su političke vlasti uspevale koliko-toliko da nacionalistički i ekstremistički narativ pomere ka margini i promovišu druge, tzv. građanske vrednosti. Pogledajte samo razliku između sadašnjeg i javnog mnjenja iz, recimo, 2010. godine. Može se reći da je to čak bio i svojevrsni politički uspeh, s obzirom da niko u Srbiji od početka višestranačja nije uspeo sastaviti vlast a da u njoj nisu u dobroj meri participirale profesionalne patriote. Ali, tačno je i da su se maltene svi sa nacionalizmom s vremena na vreme susretali ispod crvenog fenjera, sve sa Miloradom Dodikom. Neki ne shvatajući da će im taj nacionalizam prvom prilikom zabiti nož u leđa.

LOGIČNA POSLEDICA NEORADIKALSKE POLITIKE

Postoje organizacije i stranke koje se, nepokolebljivo, dosledno, godinama, bore protiv nacionalizma, prepoznajući ga kao minsko polje na putu modernizacije Srbije. Ne može se reći da su (bili) daleko od istine, ali ne bi bilo loše imati i malo autorefleksije. Ovo gde se danas Srbija nalazi – i njihov je poraz. Ne samo što njihov rad nije imao valjanog efekta, ne samo što uporno pokušavaju da zadrže ekskluzivitet nad temom, nego su neke od njih otvoreno ili poluotvoreno podržavali (neke su još uvek u timu) Aleksandra Vučića, valjda verujući da će ovaj, samo što nije, uvesti Srbiju u Evropsku uniju. Podržavajući Vučića, učestvovali su u dematerijalizaciji građanske Srbije. Nećemo sada o “belim listićima”, najidiotskijoj ideji svih vremena.

Srpska napredna stranka nikada suštinski nije napustila prethodnu, radikalsku politiku, već ju je samo ublažila i zašećerila zapadnim šarenilom u supermarketima. A pogotovo nije promenila infrastukturu na kojoj su radikali počivali, a to su nacionalističke institucije, “duboka država”, ratnoprofiterske i kriminalno-ekstremističke grupacije. Njena politika nije mogla da ima drugačije rezultate od ovih koje gledamo: autokratija, rasturene institucije, ugušene slobode, Srbija je dalje od EU nego 2012. godine, javni govor je u potpunosti kontaminiran nacionalizmom, agresijom, mržnjom, ratnim huškanjem i svim mogućim teorijama zavere, zapadne vrednosti su manje popularne nego za vreme NATO bombardovanja, Srpska pravoslavna crkva moćnija je od Ustavnog suda… Dolaskom Vučića na vlast, ekstremna desnica je pobedila i nije jasno zašto su to mnogi propustili da primete. Paralelno sa stvaranjem Vučićevog kulta negovan je i kult Vladimira Putina. I to tako uspešno da se čini kako u Srbiji danas ima procentualno više pristalica invazije na Ukrajinu nego u Rusiji.

Neki analitičari su ultranacionalističke pojave i ekstremističke organizacije skloni minimizirati proteklih godina. Govorili su da su one “zbun” u Vučićevoj službi i da je njihov jedini cilj da produkuju cirkus u društvu i skreću pažnju za bezobalnog kriminala i korupcije, koji su sinonimi naprednjačke vlasti. Ne može se reći da su bili skroz u krivu: mnogo puta se pokazalo kako Vučić uspeva da kontroliše i instrumentalizuje razne nacionalističke i ekstremističke grupacije. Tačno je da su mu one alibi pred Zapadom, da, eto, ne može zbog njih da donese neke važne odluke, da ako on ode sa vlasti, takvi će doći, da ih on jedini može koliko-toliko držati pod kontrolom…

Ali, ipak su promašili glavnu metu: naime, monstrum primitivizma kojeg je (re)kreirao Vučić postao je problem ravan njegovom režimu, možda će se ispostaviti – i veći od njega. Ako će nam jednog dana predsednik poslati razglednicu sa neke interesantne destinacije sa rečenicom “Zbogom žohari!”, odnosno ako dočekamo da ode u penziju, monstrum će i dalje postojati i o zlu će zabavljati ovu državu vukući je u nove nesreće i nevolje. Da ne govorimo da se čudovišta nekada oslobode lanaca gospodara i hodaju naokolo kao neki zli King Kong, a pitanje je da li se to u Srbiji ove godine i desilo, u kontekstu stvaranja “najnovijeg svetskog poretka”.

RUSIJA KAO LEK ZA NAŠE FRUSTRACIJE

Kulturološkinja Aleksandra Bosnić Đurić smatra da je rat u Ukrajini ubrzao i učinio veoma vidljivim procese koji se dešavaju više od deset godina. Kako kaže, reč je o desničarskoj, nacionalističkoj homogenizaciji, koja uključuje antagonizaciju sa susednim državama, negiranje zločina iz devedesetih, promovisanje haških osuđenika kao nacionalnih heroja, izgradnja kulta Rusije i Putina kao sile koja će u jednom trenutku razrešiti sve naše nacionalne frustracije, huliganske navijačke grupe koje postaju politički akteri, pozicioniranje Srpske pravoslavne kao vrhovne institucije koja nastoji da bude krajnji arbitar u političkim, društvenim, pa čak i u individualnim pitanjima.

“Generator ovih procesa je nesumnjivo Srpska napredna stranka, odnosno, Aleksandar Vučić. Negovanje desničarskog populizma, pa i ekstremizma, služilo je kao efikasno sredstvo protiv liberalnih i građanskih političkih stranaka kako bi se napravio prostor za apsolutnu dominaciju SNS-a. Međutim, kako to često biva, mislim da su ovi procesi izmakli kontroli i da pokrenute destruktivne političke sile polako počinju da se okreću protiv kreatora”, kaže ona u razgovoru za “Vreme”.

Socijalni psiholog, izučavalac holokausta i antisemitizma, engleski univerzitetski profesor Jovan Bajford kaže da je sadašnja klima, odnosno uspon nacionalizma i ekstremizma u Srbiji, posledica povišenog emocionalnog naboja u politici, koji već duže vreme podstiče režim u Srbiji, a pre svega predsednik države.

“Vučićevi svakodnevni histrionični nastupi na televiziji i na konferencijama za štampu, na kojima se uvek nagoveštava apokalipsa i nekakav sudbonosni trenutak koji se uvek odlaže, i u kojima dominira ideja da Srbiji neko radi o glavi – dovodi do toga da u prvi plan ponovo dolaze razna identitetska pitanja i rasprave koji ili potiču iz devedesetih (Gde su nam granice? Ko nam oduzima Kosovo?) ili nas, poput Prajda, vraćaju u rane dvehiljadite, kada je upliv evropskih vrednosti posmatran kao izvor opasnosti za Srbe”, smatra Bajford.

On misli i da je snažna podrška ruskoj agresiji na Ukrajini u Srbiji posledica tog što je moskovska propaganda, koja je, po njegovom mišljenju, veoma prisutna u Srbiji, vrlo slična onoj koju je srpska strana koristila devedesetih, tako da “rezonuje kod publike u Srbiji”.

“Osim toga, agresija predstavlja nekakav izvor nade da će Srbija, baš kao i Rusija, jednog dana menjati granice ne bi li ispravila nekakve istorijske nepravde. Ali i ovo je posledica određenih postupaka režima koji otvoreno priznaje da se za evrointegracije zalaže iz koristi i da mnoge stvari koji je vode u tom pravcu radi pod pritiskom, dok se za saradnju sa Rusijom zalaže iz emocionalnih, istorijskih ili identitetskih razloga. A u kontekstu u kome je politika ispunjena emoconalnim nabojem i idejom da Srbiji Zapad opet radi o glavi, ne čudi što su građani u tako velikoj meri proruski i antizapadno nastrojeni”, zaključuje Bajford.

Nekadašnji funkcioner Demokratske stranke, a sada nevladin aktivista, Balša Božović takođe smatra da je Aleksandar Vučić glavni generator uspona desnog ekstremizma i klerikalizacije srpskog društva. On je, prema Božoviću, pomerio spoljnu politiku Srbije od Zapada ka Istoku.

“Vučić je na početku dobio podršku Zapada kako bi rešio kosovsko pitanje, ali se to na kraju nije dogodilo. Tokom deset godina fingirao je dijalog sa Prištinom, zaduživao zemlju i kupovao socijalni mir, da bi na kraju potpuno zdrobio građansku opoziciju i od Srbije napravio kleronacionalističku, proputinovsku despotiju, ogrezlu u kriminalu i korupciji. Odustao je od evropskih integracija i pokušao da u jeku ruske invazije na Ukrajinu plaši Evropu novim ratnim sukobom na Zapadnom Balkanu. Preko svojih političkih saveznika – Srpske pravoslavne crkve, Milorada Dodika, Srpske liste na Kosovu i provučićevske vlade u Crnoj Gori – širi politiku ‘srpskog sveta’ i narativ o ugroženosti Srba u regionu kao nekakvo moderno čitanje Memoranduma SANU iz 1986. Očekivao je da Putin kroz tri dana osvoji Ukrajinu i nametne nove odnose u svetu sa ‘oslabljenim zapadom’, što bi Vučić iskoristio za crtanje novih granica u regionu Zapadnog Balkana”, kaže Božović, koji predvodi Regionalnu akademiju za razvoj demokratije.

CRKVA U EKSPANZIJI

Nema nikakve sumnje da Srpska pravoslavna crkva ima važnu poziciju u ovdašnjem antizapadnjaštvu, promociji nacionalizma i ekstremizma, podstičući proces klerikalizacije Srbije. Pre neki dan objavljen je apel za sekularizaciju države i ukidanje veronauke u školama, koji je potpisalo dvestotinak javnih ličnosti, a inicirao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

“SPC karakterišu brojni ispadi kao što su dodeljivanja odlikovanja diktatorima, ratnim zločincima i biznismenima sumnjivih biografija, prikrivanje pedofilije u svojim redovima, kao i enormno bogaćenje. Nedopustivo je da takva organizacija danas u Srbiji određuje sadržaje školskih programa i udžbenika. Time se negira nauka, šire teorije zavere i mitomanija, a čitave generacije vaspitavaju u duhu najkonzervativnijeg mračnjaštva, nesposobne da žive u modernom svetu i idu u korak sa svojim okruženjem”, navodi se u saopštenju.

Naša sagovornica Aleksandra Bosnić Đurić jedna je od potpisnica ovog apela.

“Srpska pravoslavna crkva je u ekspanziji i pokazuje ambiciju da utiče na, blago rečeno, veoma širok spektar političkih, društvenih i ličnih pitanja. Crkva je zajednica verujućih ljudi koji imaju pravo da u okviru nje ispoljavaju svoja religiozna uverenja, ali je ona samo jedna od organizacija u društvu i nema osnova da se postavlja kao arbitar u odnosu na celokupno društvo. Ovakav koncept Crkve potpuno je nesaglasan sa savremenim, sekularnim i pluralističkim društvom i može da proizvede vrlo štetne posledice. Jasno je da ovaj trend u potpunosti odgovara zvaničnoj Moskvi, čiji su ‘prirodni’ saveznici svi koji destabilizuju društva koja na bilo koji način pokazuju naklonost ka Zapadu”, kaže Aleksandra Bosnić Đurić za “Vreme”.

Balša Božović kaže da je Srpska pravoslavna crkva odmah nakon 5. oktobra dobila novu ulogu – da sačuva san o velikoj Srbiji preko svojih prekograničnih eparhija. Dodaje da je iz ratova devedesetih proistekla nova ekonomska, intelektualna i politička elita koja nikada nije lustrirana, koja je preživela 5. oktobar i koja je odmah ušla u “čvrstu koaliciju” sa SPC.

“Tako nekažnjena, ta elita je nastavila da zajedno sa SPC stvara antizapadni narativ u društvu, koji je prvo udavio svaki pokušaj liberalizacije, modernizacije i evropeizacije Srbije, a tačka je stavljena ubistvom Zorana Đinđica. Odmah nakon 5. oktobra SPC, stari državni aparat i preživela elita stvaraju san o ‘drugom poluvremenu’, u kojem će Srbija da se vrati na stvaranje nove verzije nacionalističkog projekta velike Srbije kao ‘srpskog sveta’, po ugledu na ‘ruski svet’. Tako dolazimo sve do Vučića, kome je ruska invazija na Ukrajinu, a koja je nastavak stvaranja ‘ruskog sveta’ ratom, bila prilika da se probude svi zli dusi devedesetih i da se na krilima nacionalističke euforije nađe na istorijskom zadatku – realizaciji ‘srpskog sveta’ svim sredstvima. Srpska pravoslavna crkva postaje državna crkva u Vučićevom samodržavlju i veoma opasno sredstvo u njegovim nacionalističkim interesima”, kaže Božović.

Bajford kaže da je SPC uvek prisutna kada društvo prolazi kroz periode porasta nacionalizma. Pošto se smatra relevantnim arbitrom po svim pitanjima vezanim za nacionalni identitet, blisku i daleku prošlost, društvene vrednosti i slično, ona se smatra pozvanom i da izražava svoje, uvek konzervativno, mišljenje, čime potvrđuje i utvrđuje društveni uticaj. “Najnovija dešavanja, uključujući neke izjave patrijarha Porfirija, ukazuju na to da je jalov posao u Crkvi tražiti nekakve progresivne, proevropske ili prozapadne struje ili pojedince. Kao institucija, Crkva je ogrezla u nacionalističkoj ideologiji i jedna je od glavnih promotera svetonazora iz devedesetih, a koje je donekle i sama iznedrila”, kaže Bajford.

Govoreći o uticaju Moskve na SPC, Bajford kaže da je on osetan, a da trenutno Moskvi najviše odgovara da se u Srbiji, ali i drugde u regionu, pa i šire, potpiruju društvene podele i stvara haos i nesigurnost. “Izazivanje krize je važnije nego njen ishod. Moskva ovo čini preko Crkve, ali i kroz finanisiranje političkih stranaka i grupa, medijskog uticaja, i na druge načine”, smatra on.

POSTPETOOKTOBARSKI PROPUSTI?

Mnogi će tvrditi da su postpetooktobarske stranke krive zbog toga što nam se desio Vučić. Nije bilo lustracije, nije bilo suočavanja sa ratovima i zločinima devedesetih, nije bilo otvorenog sukoba sa nacionalističkom ideologijom koja je produkovala ratove… Napravljeni su mnogobrojni ustupci prethodnoj političkoj eliti. Nije bilo čuvenog 6. oktobra. I tako dalje, i tako dalje. No, gledajući iz ove pozicije, da li je tako nešto bilo realno očekivati?

“Mislim da je najlakše krivicu svaliti na stranke koje su bile na vlasti posle 2000. godine, ali to, takođe, predstavlja i svojevrsnu simplifikaciju. Sigurno je da postoji velika odgovornost političara i stranaka građanske orijentacije, međutim, činjenica je da je vlast 2000. godine osvojena pre svega na talasu masovnog i vrlo heterogenog političkog nezadovoljstva katastrofalnom Miloševićevom vladavinom. To je bila, zapravo, površna promena vlasti jer se naše društvo nije dubinski promenilo. Ko god da je tada pomislio, a tu mislim i na političke partije i na nevladin sektor, da je problem rešen i da, što se tiče ideologija devedesetih, možemo da se opustimo – veoma je pogrešio. Što, uostalom, danas vrlo jasno možemo da vidimo”, smatra Aleksandra Bosnić Đurić.

Božović podseća kako je već 6. oktobra bilo jasno da je otpor promenama “neverovatno jak”. “Prvi je ideju korenitih promena izdao Koštunica, a za njim i još neki lideri tadašnjeg DOS-a. Đinđić je praktično ostao usamljen i pokušao nemoguće. Oni koji su danas na vlasti tada su, pijani od sreće, slavili njegovo ubistvo. Danas se svete svima onima koji su ih smenili 5. oktobra kako ne bi opet došli u sličnu priliku. Vučić je izmrvio građansku Srbiju. Jedan deo stavio na stub srama, drugi korumpirao, treći nasilno penzionisao. Srbiji će biti potrebne decenije da se oporavi od ove političke nesreće koja ju je zadesila, ako se ikada oporavi”, kaže Balša Božović.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED a.