Na ustavnom referendumu koji će se održati 28. i 29. oktobra građani Srbije će se izjasniti o svemu i svačemu, pa tako i o budućnosti ljudskih klonova. Naime, u trećem stavu člana 24 Predloga ustava Republike Srbije piše da je "zabranjeno kloniranje ljudskih bića", čime će nedvosmisleno biti zabranjena svaka reprodukcija ljudi na osnovu genetskog materijala. Zanimljivo je da se tokom kratke referendumske kampanje i još kraćih pratećih diskusija, u javnosti gotovo nije ni pominjala ova naučnofantastična ustavna odredba. Njeno postojanje konstatovano je samo na nekoliko internet foruma gde se diskutovalo o Ustavu, ali je i tamo zaključeno kako "nismo dovoljno pametni za takve teme, pa nije loše što u tome kopiramo evropsko zakonodavstvo". Međutim, iskaz u članu 24 ne samo da nije prepisan iz nekog evropskog već nije preuzet ni iz jednog postojećeg ustava. U većini ostalih zemalja, pitanje ljudskog kloniranja rešeno je samo zakonima i podzakonskim aktima. Da li će tako Srbija prva na svetu dobiti ustav u kome je kloniranje ljudi eksplicitno zabranjeno?

PRAVO NA ŽIVOT: Prema podacima iz globalne baze propisa o ljudskom kloniranju (http://www.glphr.org), ne postoji nijedan ustav koji direktno zabranjuje kloniranje ljudskih bića. Jedini ustav u Evropi koji se donekle direktno bavi tom temom je Ustav Irske u kome se, u članu 40, kaže da "država potvrđuje pravo na život nerođenih i, uz poštovanje jednakog prava na život majke, garantuje zakonima, kao i da, koliko je to moguće, svojim zakonima brani to pravo". U Irskoj se smatra da štiteći život nerazvijenog embriona, ovaj član implicitno zabranjuje reproduktivno kloniranje, ali je on, izvesno, prilično daleko od otvorene zabrane koju će predviđati srpski Ustav.

No, bez obzira na odsustvo ustavnih rešenja, u nekim zemljama Evropske unije zakonima je jasno zabranjeno ne samo reproduktivno već sve vrste kloniranja ljudskih bića, dok je praktično u svim zemljama kontinenta zabranjeno isključivo reproduktivno kloniranje, odnosno ono koje ima za cilj samo repliciranje istovetnih ljudskih jedinki, što je garantovano i dvema konvencijama Saveta Evrope. U nekim evropskim zemljama slični zakoni su izglasani još sredinom devedestih godina, da bi tokom 2002. i 2003. godine u većini zemalja bili doneti ovakvi propisi. Srbija tu nije izuzetak, ali pošto, igrom slučaja, svoj ustav donosi tek posle tog talasa zabrana, nije čudno što je ona prva zemlja koja će pitanje klonova imati regulisano najvišim pravnim aktom.

"Tu se misli na reproduktivno kloniranje ljudskih bića", rekao je za "Vreme" dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, objašnjavajući kako u stručnim krugovima postoji potpun konsenzus da ova vrsta kloniranja bude zabranjena. "To je pravnicima bio razlog da takav član bude unet u Ustav, a ne samo da kloniranje bude regulisano zakonom", objasnio je ministar, dodajući da sada u Srbiji postoji rešenje o zabrani reproduktivnog kloniranja koje ima snagu zakona. Ministar je za kraj ove godine najavio i zakon o repoduktivnom kloniranju, kojim će, po njegovim rečima, "ova oblast biti preciznije i stručnije uređena".

Kako god bilo, glasanjem za ili protiv Predloga ustava Republike Srbije, birači sada mogu direktno i jednom za svagda da odluče žele li klonove u svojoj zemlji. Međutim, možda bi javna ili pak stručna diskusija, koja je ovom prilikom izostala, donela i neko bolje rešenje. Postavlja se pitanje da li će član 24 onemogućiti slobodu naučnih istraživanja, koja se istovremeno garantuje članom 73 Predloga ustava. Pošto je u formulaciji zabrane kloniranja izostavljena reč reproduktivno, teško je pretpostaviti kako će ona naknadno biti tumačena i da li će time biti onemogućena istraživanja matičnih ćelija, koja bi mogla imati ogroman uticaj na iskorenjivanje naslednih bolesti sa kojima su danas suočeni milioni ljudi. "Mislim da ovo ustavno rešenje neće uticati na naučna istraživanja", smatra ministar Milosavljević, dodajući da će to samo pooštriti kriterijume za dobijanje licenci i dozvola za rad naučno istraživačkih ustanova u ovoj oblasti.

COPY–PASTE: Kloniranjem se naziva bilo kakvo kopiranje biološkog materijala, ali se obično govori o tri vrste kloniranja: molekularnom, reproduktivnom i terapeutskom. Molekularno kloniranje je transfer delova DNK u bakterijalne plazmide i vrši se od sedamdesetih godina XX veka. Reproduktivno kloniranje podrazumeva zamenu genetskog materijala u jajnoj ćeliji materijalom odrasle jedinke, da bi se time dobila indentična replika jedinke. Terapeustko kloniranje je danas najatraktivniji oblik medicinskih istraživanja i podrazumeva da se iz kloniranog embriona posle nekoliko dana njegovog razvoja izdvoje matične ćelije koje mogu poslužiti za dobijanje tkiva i organa za transplantaciju indentičnih bilo kojoj osobi.

"Niko od nas se ne može ponoviti", rekao je za "Vreme" dr Miodrag Stojković, naš najugledniji genetičar koji se proslavio istraživanjem matičnih ćelija u Engleskoj, Nemačkoj i Španiji. Odnedavno, doktor Stojković se vratio u zemlju kako bi otvorio Kliniku za veštačku oplodnju u Leskovcu. "Cilj terapeutskog kloniranja je dobijanje matičnih ćelija indentičnih pacijentu tako da ne dolazi do odbacivanja organa pri transplantaciji", objasnio je Stojković, dodajući kako će se terapeustkim kloniranjem u budućnosti moći lečiti više od 1800 naslednih bolesti.

"Mislim da stvarno ne postoji medicinski razlog za reproduktivno kloniranje", istakao je Stojković, objašnjavajući kako ovakva ustavna zabrana neće omesti naučna istraživanja matičnih ćelija, već da je upravo zabrana reproduktivnog kloniranja najbolji mogući potez za napredak medicine. Doktor Stojković navodi da u Evropi postoji nekoliko naučnika koji traže pogodne lokacije gde zakoni nisu dobro definisani i gde bi nesmetano vršili svoje etički neopravdane eksperimente. Zato je važno da reproduktivno kloniranje svuda bude zabranjeno, pa tako i u Srbiji, kako ona ne bi bila teren za razne diletante i istraživače nečasnih namera. Proteklih godina, pre donošenja zabrane reproduktivnog kloniranja, pojavljivali su se ginekolozi iz nekih evropskih zemalja koji su najavljivali početak istraživanja reproduktivnog kloniranja u Srbiji, ali se ta situacija sada suštinski izmenila.

S druge strane, ako je kloniranje zabranjeno u medicini, takav slučaj nije u pravu i zakonodavstvu. Obično se misli da srpski zakoni nastaju prostim kopiranjem i prilagođavanjem akata koji već postoje u evropskim zemljama. Ova copy–paste metoda izvesno nije sasvim primenjena kod Ustava ili, ako je to i bio slučaj sa članom 24, negde u kopiranju došlo je do genetskih poremećaja. No, krajnji rezultat ne mora biti loš. "To je dobro za našu zemlju", smatra doktor Stojković. "Ako Srbija bude jasno definisana i zaokružena zemlja, popraviće se njen imidž i postaće atraktivnija za naučnike."

Tako će, osim o famoznoj preambuli, raznim mitskim temama kao što su teritorija, autonomija, diskriminacija jednog pisma srpskog jezika i mnogim drugim ponuđenim ustavnim rešenjima, građani Srbije imati retku priliku da tokom dva dana referenduma razmisle i o genetskom inženjeringu. Bez obzira na poreklo odredbe o kloniranju, nema sumnje da će ako novi ustav bude izglasan, treći stav člana 24 na najbolji način i trajno razrešiti neke ozbiljne etičke dileme. Inače, istim članom se, u prvom i drugom stavu, predviđa da je "ljudski život neprikosnoven", kao i da "u Republici Srbiji nema smrtne kazne", što su sve napredne tekovine savremene civilizacije. Šteta samo što se ustavopisci nisu dosetili da tako jasno i bez presedana kao kod kloniranja o istom trošku zabrane i razna druga tekuća tehnološka zla, poput izgradnje nuklearnih postrojenja za vojne svrhe, stihijske seče šuma ili efekta staklene bašte. Konsenzus ni tu nije sporan, jedino što bi se tako novi srpski ustav pretvorio u spisak lepih želja, ako on to već nije.