Ovogodišnja kampanja povodom 1. decembra, Svetskog dana borbe protiv side, nosi naziv "Ja volim život… a ti?" umnogome će se razlikovati od prethodnih.

"Istraživanja su pokazala da preterano potenciranje kondoma, što je bila odlika prethodnih kampanja, ne daje efekat koji bi trebalo. Ljudi su nam prebacivali da reklamiramo proizvod. Zato smo se ove godine fokusirali na sam život, koliko je on vredan i bitan ljudima, tako da se kondom kao jedina zaštita pojavljuje u spotu u drugom planu", kaže predsednik Omladine JAZAS-a Predrag Stojičić. Pored ove nevladine organizacije, u kampanji će učestvovati i Jugoslovenski Crveni krst, Unicef, Unaids, JAZAS, Međunarodna federacija Crvenog krsta, Skupština grada Beograda, Savezni sekretarijat za sport i omladinu, Republičko ministarstvo za socijalna pitanja i Cida. "Nakon što je u junu jugoslovenska delegacija potpisala deklaraciju o svetskoj borbi protiv side na skupštini Ujedinjenih nacija posvećenoj ovoj temi, premijer Srbije Zoran Đinđić ovlastio je ministarstvo za socijalna pitanja da zajedno sa Unaidsom osnuje Nacionalni komitet za borbu protiv ove bolesti. Komitet će obuhvatati šest ministarstava, zdravstvene ustanove, nevladine organizacije i Skupštinu grada Beograda. Njegov zadatak biće da priprema, organizuje i vodi borbu protiv side, a trebalo bi da počne sa radom početkom sledeće godine", kaže zamenik ministra za socijalna pitanja Srbije i jedan od koordinatora ovog komiteta dr Miro Čavaljuga.

MESEČNA TERAPIJA – 2000 DM: Sida se prvi put pojavila pre dvadeset godina, i predstavlja sindrom stečenog gubitka imuniteta. Javlja se kao poslednji stadijum infekcije HIV virusom koji izaziva pad imuniteta. HIV pozitivna osoba nije obolela od side već je samo nosilac virusa, a period inkubacije može trajati i 20 godina. Nakon tog perioda javlja se sida, i mada postoje najčešće bolesti, način na koji će se sida ispoljiti individualna je srvar. Trajanje inkubacije u velikoj meri zavisi od uzimanja terapije. Sada postoji nova terapija po imenu HART i, ukoliko se uzima još dok je osoba HIV pozitivna, znatno produžava period inkubacije, a u nekim slučajevima čak smanjuje nivo virusa u krvi ispod nivoa detekcije, tako da se običnim testom ne može uopšte utvrditi njegovo postojanje. To je upravo slučaj sa nekadašnjom zvezdom NBA lige Medžikom Džonsonom. U tom smislu medicina teži da od ove bolesti napravi hroničnu bolest sa kojom se može normalno živeti i na kraju umreti od neke sasvim druge bolesti. Jedini problm kod ove terapije je što košta oko 2000 DM mesečno, i u našoj zemlji malo ko može sebi da je priušti. Drugi pravac u medicini je pronalaženje vakcine, ali to je još daleko. "Virus je sam po sebi vrlo jednostavan, i to ga u stvari čini komplikovanim i vrlo opasnim po naš organizam. HIV virus menja svoju opnu i do 36 puta dnevno, i naš imuni sistem nije u stanju da prepozna sve te promene i stvori dovoljnu količinu antitela koja bi virus ubila."

Prema rečima predsednika JAZAS-a i direktora Zavoda za zaštitu studenata Beograd epidemiologa dr Dragana Ilića, u Jugoslaviji se prvi slučaj side pojavio 1985. godine. "Ukupan broj inficiranih HIV virusom trenutno iznosi oko 1300 osoba. Od tog broja 45 inficiranih je među studentima Beogradskog univerziteta. Međutim, to su samo registrovane osobe, a računa se da je stvaran broj inficiranih negde deset puta veći. Plastično rečeno, kad god uđete u gradski prevoz velika je verovatnoća da se u njemu nalazi barem jedna HIV pozitivna osoba. Obolelih ima 900, s tim što su u 2001. godini obolele 43 nove osobe. Ukupno je umrlo 669 ljudi. Što se strukture obolelih tiče, najčešće su to osobe od 30 do 45 godina starosti, što znači da, pošto inkubacija traje 6-10 godina, do zaražavanja najčešće dolazi u uzrastu od 16. do 25. godine. Iako se ranije smatralo da su najrizičnije grupe intravenski narkomani i homoseksualci, i mada među inficiranima i dalje ima najviše narkomana (60,3 %), poslednjih nekoliko godina je heteroseksualni put prenošenja bolesti dominantan."

DISKRIMINACIJA I STID: Za razliku od Supsaharske Afrike, u kojoj broj inficiranih iznosi 25,3 miliona i gde ne postoji razvijena svest o ovom problemu (postoji recimo običaj da se ljudi mažu krvlju umrlog, i na taj način se veliki broj njih zarazi, a o kondomu ne treba ni govoriti), kod nas je svest o ovoj bolesti razvijena u nekoj meri. Ipak, veliki problem predstavlja to što je veoma mali broj ljudi spreman da se testira, najpre iz straha od rezultata, ali u velikoj meri (naročito u manjim mestima) i zato što to predstavlja određeni žig. Diskriminacija se ispoljava na različite načine, počev od otkaza na poslu, izbacivanja dece iz škole, pa do toga da ima lekara koji neće da uzmu zdravstvenu knjižicu zaraženog, bez obzira na to što u socijalnom kontaktu HIV pozitivne osobe ne mogu nikako da ugroze ostale. Mnogo više zdravi ljudi mogu da ugroze njih, jer i najmanja infekcija sa kojom se imunitet zdravih osoba bori može biti kobna po osobu zaraženu HIV-om. Posledica svega toga je da se mnogi inficirani kriju. Tu je i nedostatak testova, jer da bi se utvrdilo da je neko HIV pozitivan prvo se radi takozvani eliza test, a zatim, ukoliko je on pozitivan, to mora da potvrdi drugi test po imenu vestern blot, koga često nema. Mnogo puta se dešava da pacijenta šetaju od lekara do lekara uopšte ne sumnjajući na HIV, čime se onemogućava pravovremeno lečenje. Kad se utvrdi da je osoba obolela od side, upućuje se na Šesto odeljenje Infektivne klinike. Tamo postoji dnevna bolnica gde pacijenti kod kojih bolest još nije uzela maha primaju određenu terapiju i nakon toga idu kući. Pacijenti kod kojih postoji potreba za intenzivnijim lečenjem ostaju na odeljenju neko vreme dok im se stanje ne stabilizuje. Lekove koji su im potrebni kupuju sami, i za to im je potrebno oko 20.000 DM godišnje, s tim što postoji mogućnost da se preko socijalnog refundira deo troškova. Refundacija, naravno, nekad kasni i po godinu dana. Većina se snalazi tako što nešto proda, a oni koji nemaju šta da prodaju…

Jedna priča: Sam snosim odgovornost

Bogdan Sarić živi u Beogradu, ima 39 godina i pre nepune tri godine je saznao da je HIV pozitivan.

"Prvog dana bombardovanja povređena su deca i izbeglice iz Krajine, i ja sam odlučio da dam dobrovoljno krv za njih. Nakon petnaestak dana obavešten sam da nešto nije u redu sa reagensima i da bi trebalo ponovo da dam krv radi kontrole. Već tada mi je proradio crv sumnje jer znao sam da sam se rizično ponašao, ali sam verovao da je došlo do neke greške. Otišao sam kod lekara i pošto nadležni lekari nisu bili tu, zamolio sam sestre da mi pročitaju rezultat. Sestra je pogledala na kompjuteru o čemu se radi i, budući da je monitor bio okrenut od mene, sve vreme sam gledao u nju. Po reakciji sam video da nešto nije u redu. Počela je čudno da se ponaša, pogledala se sa drugom sestrom i rekla mi je da ću morati da dođem sutra. Proveo sam tu noć razmišljajući šta ukoliko sam HIV pozitivan, jer to menja život. Svi planovi i sve ono čime si se bavio odlazi u drugi plan.

Sutradan sam opet otišao kod lekara i rečeno mi je da reagensi nisu u redu i da oni sumnjaju na hepatit. Tada sam ih zamolio da mi iskreno kažu jer sam upoznat s problemom, odrastao sam čovek i pitao sam da nije HIV. Doktorka je odgovorila da oni ipak sumnjaju na hepatit C, i uputila me na infektivnu kliniku. Na infektivnoj klinici su mi radili testove i kada je trebalo da podignem rezultate moja sestra je bila sa mnom. Na trenutak sam izašao, a ona je u međuvremenu uzela rezultate. Rekla mi je da jeste hepatit C, a da sam HIV pozitivan je prećutala. Znala je da sam dvadeset godina bio zavisnik od heroina i da sam tek godinu i po dana pre toga prestao s tim. Bilo ju je strah da se, saznavši za HIV, ne vratim drogama.

Lekari su mi rekli da se javim za tri meseca. Prošlo je to leto, ja sam živeo zdravo – izbacio sam potpuno alkohol iz upotrebe, mada nikada nisam puno ni pio i hranio sam se zdravo misleći da imam hepatit C. Za to vreme nisam imao stalnu vezu. Imao sam neke prijateljice sa kojima sam bio u kondom-vezi. U septembru sam odlučio da odem na kontrolu. Tada su morali da mi kažu o čemu se radi. U tom trenutku najveći udarac mi je predstavljalo to što su krili od mene. Bio sam ljut na brata i sestru. Nisam mogao da verujem da me toliko ne poznaju. Izašao sam iz kuće i otišao u svoj stan. Okrenuo sam telefon neke prijateljice koju sam poznavao duže, u stvari taj telefon mi je prvi pao na pamet, i otišao kod nje na kafu. Ispričao sam joj sve. Ona je pokušavala da nađe opravdanje za brata i sestru, i nakon nekog vremena polako sam se smirio.

Odmah sam znao da nemam šta da krijem. Rekao sam svim svojim prijateljima, i svi su reagovali vrlo pozitivno. Jedino što me je brinulo bilo je da nisam nekog zarazio. To su bili mučni razgovori sa prijateljicama za koje sam eventualno mislio da bi mogle da budu inficirane. I one su mahom normalno reagovale mada je bio jedan slučaj da mi je devojka rekla da sam znao za to ali da nisam hteo da kažem. Na sreću, sve devojke su bile negativne. Kad sam to saznao pao mi je veliki kamen sa srca.

Vrlo brzo nakon saznanja da sam HIV pozitivan upoznao sam neke ljude sa istim problemom, i odlučio sam da sa tim izađem u javnost i na taj način se borim protiv neznanja. Priključio sam se organizacijama koje se bave ovim problemom poput Omladine JAZAS-a, Generacijskog odgovora drogama, i Aleksu (osnovali su ga HIV pozitivni ljudi koji se na ovaj način bore za svoja prava).

Što se tiče načina na koji sam se ja zarazio, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Veoma je mala verovatnoća da je iglom jer sam uvek imao svoj špric i iglu za jednokratnu upotrebu i, znajući za sidu, od samog početka sam veoma vodio računa. Ipak, vodio sam ljubav bez kondoma, dolazio u kontakt s izlučevinama i krvlju ljudi koji su mogli da budu inficirani. Naravno, nikada mi nije palo na pamet da upirem prstom u nekoga jer HIV je bolest koju ti niko ne daje već je sam uzimaš i sam snosiš odgovornost za to."