“Trećina Pakistana je poplavljena. U Evropi – najtoplije leto u poslednjih 500 godina. Cela Kuba je bila u mraku”, nabrajao je nedavno generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, dodavši da nijedna privreda i nijedna zemlja nisu pošteđene klimatske krize, kao i da je delovanje na tom polju moralni imperativ. U ovakvoj atmosferi počinje predstojeći Samit UN-a o klimi, COP 27, koji će se održati u Šarm el Šeiku (6. 11. – 18.11). Na Samitu će se okupiti više od 40.000 učesnika kako bi raspravljali o klimatskim promenama, o onome što se do sada (nije) uradilo i onome što se mora i može uraditi.

Sa Žarkom Petrovićem, vođom tima za vitalni razvoj u UNDP-u, razgovaramo upravo o tome – gde se nalazi svet, a gde Srbija, kada je reč o klimatskim promenama.

ŽARKO PETROVIĆ: Na osnovu poslednjih analiza koliko su se države širom sveta obavezale da će smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG), Ujedinjene nacije su procenile da će temperatura do kraja veka porasti u proseku između 2,5 i 2,9 stepeni Celzijusa (°C) u odnosu na predindustrijski nivo. To znači da trenutno nismo blizu scenarija u kojem “gađamo” 2°C, što je granica prilagođavanja našeg društva i ekonomije na globalno zagrevanje i klimatske promene koje ga prate.

Drugim rečima, čak i ako globalno smanjimo emisije koliko smo obećali, i dalje nije sigurno da će porast biti manji od dva stepena. Šta to znači? Pa, da smo veoma malo obećali. Ako sve ostane isto, temperatura može da poraste preko četiri stepena. To znači da će planeta izgledati mnogo drugačije iz kosmosa nego sada. Biće mnogo više žuta, crvena i braon nego plava i zelena. Taj scenario bi imao duboke posledice. Naš način života bi se suštinski promenio. Ukoliko čovečanstvo poveća svoju klimatsku ambiciju, odnosno drastično smanji emisije GHG, a posebno države koji su najveći emiteri, onda možemo da držimo pomenutu granicu ispod dva stepena, i to je još uvek moguće dostići.

Velika pažnja se takođe danas posvećuje najsiromašnijim zemljama i zemljama koje su ugrožene sušama jer ima sve manje padavina, ili su u opasnosti zbog poplava i zato što se diže nivo mora. Za ovakve izazove je veoma važna adaptacija na klimatske promene.

VREME: Pre 13 godina na Samitu u Kopenhagenu bogate zemlje su se obavezale da će do 2020. davati godišnje 100 milijardi dolara, kako bi pomogle siromašnim zemljama u ublažavanju i prilagođavanju na posledice klimatskih promena. Šta se dogodilo sa tim obećanjem?

Da, postoji to pitanje bogatih i siromašnih – onih zemalja koje duže emituju GHG u odnosu na one koje ih emituju kraće, ali neke od tih koje emituju kraće, u ovom trenutku emituju i više od onih koje emituju duže. Iako su se bogate zemlje obavezale da zajedno ulažu 100 milijardi dolara godišnje, taj cilj nikada nije bio dostignut. Istovremeno, bogate zemlje kažu da siromašne zemlje moraju da učestvuju u smanjenju emisija GHG i da ulažu u prilagođavanje na posledice klimatskih promena kroz razvoj politika i mera, kao i postavljanjem ove teme kao prioriteta na nacionalnom i lokalnom nivou.

Pozicija UN-a je da se u finansiranju borbe protiv klimatskih promena mora napraviti ravnoteža između ublažavanja i prilagođavanja. Generalni sekretar je nekoliko puta pozvao na to. Važno je napomenuti da para u svetu ima dovoljno. Inicijativa i velika nada UNDP-a je sledeće: u svetskim finansijama ima više od 400 triliona dolara, i ulaganje makar jednog triliona, što javnog, što privatnog novca, u borbu protiv klimatskih promena je nešto što je moguće dostići. To može da se ostvari na dva načina: prvi je da zajedno radimo na povećanju ulaganja i to putem mehanizma finansijske poluge (koja omogućava da određena inicijalna ulaganja podstaknu dodatno finansiranje), tako da, na primer, ako neko želi da sprovede ideju za postavljanje solarnih panela za pripremu tople vode, treba uz dobijanje manjeg dela investicije da obezbedi ostatak ulaganja u vidu sopstvenog kapitala. A drugi način bi podrazumevao takozvano upodobljavanje korišćenja sredstava, tj. uzimanje u obzir mogućih izmenjenih klimatskih uslova prilikom sprovođenja projekata u oblastima kao što su poljoprivreda, upravljanje vodama, šumama i slično. Što znači da, ako već ulažemo iz budžeta za vodotokove, šume ili poljoprivredu, to ulaganje treba da bude otporno na izmenjene klimatske uslove, kako ove današnje tako i one očekivane u budućnosti, da bi se izbegla situacija u kojoj će sutra biti premali nasip, loše seme ili zasađeno drveće koje ne može da uspe na određenoj teritoriji, jer će se klima promeniti u bliskoj budućnosti. A mi već sada znamo gde će šume biti u problemu i koliko će biti padavina.

Gde je, u svemu tome, Srbija?

Trenutno ulaganje u životnu sredinu u Srbiji je ogromno. Prošle godine država je emitovala zelene obveznice sa izuzetno povoljnim uslovima. Samo je pitanje da li će tempo tih ulaganja odgovarati tempu promene klime i posledicama koje nosi. Mi smo na svojoj koži osetili šumske požare 2011. i 2012, poplave 2014, sušu 2017. i ove godine. Recimo, ako je ranije bila jedna velika suša po dekadi, sada je to više od 1,7 suša u istom vremenskom periodu, što je ozbiljno povećanje. Ono utiče na nivo vodotokova, na poljoprivrednu proizvodnju, na količinu električne energije proizvedene u hidroelektranama. Stav UNDP-a je da sve države moraju da planiraju što pre i da brzo pokrenu ulaganja u prilagođavanje na klimatske promene, sa značajnim sredstvima, kako nam ekstremni vremenski uslovi, kao što su suše i poplave, ne bi anulirali sva ulaganja i poništili dosadašnji trud.

Kada govorite o željenom učinku uloženog, šta vidite kao moguće prepreke?

Prvo, takve procene se ne mogu dati jednoznačno. Ali dve stvari su važne. Najpre, važno je da postoji veće ulaganje koje omogućava privatnom sektoru da smanji svoje emisije i poveća otpornost na klimatske promene. Druga stvar je, kako sam već i rekao, bolje upodobljavanje projekata koji trenutno teku, odnosno moramo da budemo sigurni da su oni klimatski otporni. Za to u Srbiji ima znanja i ideja, i treba uključiti nauku u javne investicije i omogućavati privatne investicije.

Trenutno, Program UN-a za razvoj pomaže ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine sredstvima Zelenog klimatskog fonda u pripremi nacionalnog Programa prilagođavanja na klimatske promene. To je skup mera, organizovan po sektorima – poljoprivreda, voda, šume, infrastruktura, energija, javno zdravlje – koji podrazumeva i ozbiljan trud i finansijsko ulaganje kako bi posledice klimatskih promena bile podnošljive. Tu spadaju i ideje pošumljavanja kvalitetnim visokim šumama, izgradnja multifunkcionalnih akumulacija vode, unapređenje navodnjavanja, sadnja sorti useva otpornijih na sušu, bolje upravljanje vodnim resursima, unapređenje građevinskih standarda u skladu sa očekivanim promenama klime i druge oblasti.

Naučnici uveliko rade na tome, imamo već osnovu i znamo šta će biti sa temperaturom, brojem tropskih dana, sa količinama padavina. Važno je da posledice budu što manje i da sve investicije budu klimatski pametne.

Deluje da svest ljudi u Srbiji po tom pitanju raste. Šta kažu vaša istraživanja?

Velika većina građana Srbije je svesna klimatskih promena i tako razvijena svest je zadivljujuća. Recimo, u decembru 2021. godine 62 odsto građana je smatralo da klimatske promene predstavljaju u velikoj meri problem za čovečanstvo i da je neophodno uvesti promene koje bi sprečile njihove posledice, dok je dodatnih 28 procenata prepoznalo klimatske promene kao problem, ali ne tako značajan. Ostatak, to jest oni koji poriču njihovo postojanje su na nivou statističke greške. Čak 82 odsto ispitanika smatra da je krivac za promene čovek, bilo da se radi o raznim industrijama, bilo o pojedincima i načinu na koji ljudi žive, odnosno njihovoj nebrizi. Ponovićemo to istraživanje i ovog decembra.

Međutim, ozbiljan problem nastaje kada pitate građane šta su oni spremni da učine, da li bi platili veći račun za struju, vodu ili odnošenje smeća, uložili u solarne panele, zamenili vrata i prozore, obnovili fasadu. Veoma mali broj je odgovorio potvrdno, a kratkotrajno veća ulaganja građana su neophodna za smanjenje emisija i bolju zaštitu životne sredine. Ali, s druge strane, ohrabruje podatak da bi 5 do 10 odsto ljudi ipak bilo spremno na povećanje računa ako bi znali da taj novac donosi korist njima lično i životnom okruženju.

Koja je alternativa ako se ne budemo menjali i prilagođavali dovoljno brzo?

Alternativa je da imamo godine u kojima ćemo imati užasne poplave, i da će se one dešavati češće, da će biti više velikih, iscrpljujućih suša koje smanjuju prinose, da nećemo moći da pravimo struju iz vodnih resursa, da će se pojaviti nove zarazne bolesti. Zvuči dramatično, ali to će se zaista desiti u slučaju koji ste pomenuli. Osim toga, ekonomski rast koji se plašimo da ćemo ugroziti ulaganjem u prilagođavanje svakako će nestati, jer će biti dodatnih troškova zbog klime.

Mi smo imali pad od 1,8 odsto BDP-a 2014. godine, a štete i gubici su bili oko 4,8 odsto BDP-a, i to samo oni koje smo uspeli da izbrojimo. I ako takvih padova bude nekoliko po deceniji, svejedno rasta neće biti. Ulaganje u klimatske promene, odnosno u sprečavanje i prilagođavanje je nešto najsmislenije što čovečanstvo može da uradi. Imamo sada svesne ljude koji su menadžeri velikih korporacija i kažu: “Mi sada moramo da ulažemo u borbu protiv klimatskih promena – zato što smo kapitalisti. Ako hoćemo rast, ako hoćemo novac, moramo to da učinimo.”

I vi ste optimista?

Naš posao je da ubedimo ljude da se ovo zaista dešava, da će ne čak ni naši unuci, već naša deca biti u velikom problemu, pa čak i mi u određenoj meri, ali i da ih ubedimo da je zaista moguće učiniti mnogo toga. A jeste. Samo je pitanje da li će borba protiv klimatskih promena postati prioritet i u Srbiji, jer najteže je za donosioce odluka da preraspodele novac od kratkoročnih prioriteta ka dugoročnim. Bilo kako bilo, Evropska unija, čijem članstvu i Srbija teži, planira da Evropa do sredine ovog veka postane prvi klimatski neutralan kontinent – da ne emituje više GHG nego što priroda može da apsorbuje. To bi u značajnoj meri popravilo naše šanse da ipak dosegnemo ciljeve Sporazuma iz Pariza, a samim tim osiguramo koliko-toliko izvesnu budućnost u granicama prilagodljivosti na očekivane promene klime.