U početku, čitava ta stvar delovala je odlično.

Za razliku od ostalih, ja ništa nisam delila. Moja lutka, moj bicikl, moja knjiga, moja haljina, moja soba.

Za razliku od ostalih, nisam se ni takmičila za mesto u maminom i tatinom srcu. Naprotiv.

Onako neiskusni, puštali su me da divljam. Ljubav prema ćerki jedinici nekako se podrazumevala, bez obzira kakva ta jedinica bila. Još se u rodnom gradu pamti kako sam se valjala po podu robne kuće kada nisu hteli da mi kupe neku glupost koju sam želela. Prepričava se i kako me je po Domu zdravlja jurilo pet medicinskih sestara. Nisam htela kod lekara, a mama je pred mojom histerijom bila nemoćna.

Za razliku od ostalih, nisam morala nikome da se prilagođavam. Bilo je po mome, i samo po mome. Išlo se obično gde sam ja htela. Radilo se obično ono što se meni radilo.

Međutim, bilo je jasno da će to blagostanje nekako morati da se plati. Svesni valjda da rastem u samoživog idiota, krenuli su u akciju zvanu osamostaljivanje. Prvi dan u školi i danas pamtim ne po školi, nego po povratku iz nje. Vukla sam sve knjige i sveske koje sam imala, a tata je pored mene gurao bicikl. Uprkos svim umilnim pogledima i molbama koje su do tada uspevale, nije hteo da mi pomogne. Gurao je taj bicikl, mirno gledajući kako se preznojavam pod onom torbetinom. "Od danas, pa zauvek, da znaš: svako nosi svoj teret", objasnio je i u tom smislu zapečatio mi sudbinu. Prošlo je od tada skoro trideset godina, a meni ni danas niko ne nosi torbe, koliko god teške bile. Stvar principa. Svako nosi svoj teret.

Sticajem žalosne okolnosti da se negde u vreme prvih školskih dana mama jako razbolela i otišla u bolnicu na par meseci, danas mogu da se pohvalim kako sam sa sedam i po već znala da napravim kompletan ručak (sa sve žutom supom), da sam tada prvi put uključila veš-mašinu, mikser i peglu, kao i da sam u tom periodu već uveliko odlazila na pijacu i prodavnicu. Vaskolika rodbina verovatno je smatrala da će u svemu tome da mi pomogne tata. A tata, od jutra do mraka angažovan na poslu, verovatno je računao da je bolje da na vreme naučim sve što mi je neophodno za život pošto "nikoga nemam".

Na taj način, zajedno smo pobedili uvreženi stereotip po kojem su jedinci nesposobni za samostalan život (vidi okvire!). Ipak, dočekao nas je jedan drugi: onaj po kojem su jedinci obično samodovoljni i neskloni kompromisima. Uprkos tome što sam imala silne drugarice i drugare, u školskoj klupi sedela sam sama. Svi su me nervirali, svi su mi smetali. Isto tako, za kontrolni ili za ispit nikada se nisam pripremala u nečijem društvu. Probala sam jednom, ali pošto mi je već i puko prisustvo neke druge persone uticalo na moć pamćenja, batalila sam tu rabotu. I ne samo da sam se sama pripremala za te događaje, već se nikome nisam obraćala kad mi je bila neophodna pomoć. Svako nosi svoj teret, ponavljala sam, i u solo izvedbi radila sve što je trebalo da se radi. Tada i kasnije.

Sa uganutom nogom silazila sam i penjala se šest spratova pešice kako bih kupila neki analgetik; s prehladom, gripom i nekim težim zdravstvenim komplikacijama (o čemu neću ovom prilikom) sama sam obilazila lekare i apoteke. Uprkos ponudi za pomoć, sama sam popravljala osigurače, virble u sudoperi, ventile u kupatilu,… pokušavajući valjda da sebi i drugima pokažem kako, eto, ipak mogu sama.

Zahvaljujući tome, dogodilo se da ne samo da "mogu sama" već i moram sama. Danas, ukoliko sam već prinuđena da se prilagodim nečijem planu ili ideji, ta osoba vrlo brzo prokune trenutak kada me je na to prinudila: pravim scene ni oko čega, nezadovoljna sam, nervozna, svađalački raspoložena. Čak i kada ništa drugo nisam imala u planu, nekakav ručak, bioskopska ili pozorišna predstava, izlazak,… bilo šta što u početku nisam želela, a čemu sam protiv volje prisustvovala, smatram čistim gubitkom vremena i kršenjem sopstvenog prava na slobodu da činim šta mi je i kad mi je volja. Teško je priznati, ali najlepše mi je kad sam sama. U pozorištu, bioskopu, u kupovini, na putovanju. Bilo gde.

Jedan od najčešće pominjanih detalja u vezi s ćerkama jedinicama – kako "mami i tati nijedan nije dovoljno dobar za njihovu mezimicu" – u mom slučaju nije postojao. Naprotiv. Trpeli su čak i one primerke muškog roda koji su već na prvi pogled bili nepodobni, često napominjući kako "ne možeš tako da se ponašaš" i pitajući se kako "taj čovek sve to trpi". Iskustva mojih sapatnica-jedinica prilično su slična: ne znam nijednu kojoj su roditelji na bilo koji način birali momke ili muževe. Vođeni valjda onom parolom kako "dete mora nekog da ima u životu", njihovi, baš kao i moji roditelji, kao da su čeznuli da im se ćerkice pristojno udome i ne ostanu same na planeti. Nisu, nesretni, računali na to da, tako samodovoljnim, u srži razmaženim i kompromisu nesklonim ćerkicama na pamet ne pada da se prilagode, stisnu zube i izdrže nešto što im ne odgovara. Danas smo uglavnom same. S tendencijom da takve i ostanemo.

Prave nevolje za jedince nastaju tek kad odrastu i stanu na svoje noge. Najčešće patološki vezani za roditelje, jedinci i jedinice tada počinju da ih posmatraju kao sopstvenu decu koja nekako zavise upravo od njih. U roditeljskim bolestima, recimo, jedinci nisu zaduženi samo za lekove i traženje lekarskih veza, već i za druge detalje. Moje iskustvo između ostalog podrazumeva višesatnu potragu za daljinskim upravljačem koji će odgovarati bolničkom TV-u (jer tata, dva dana posle operacije na otvorenom srcu, nikako ne može bez televizora); krijumčarenje pogačica s čvarcima u bolnicu u kojoj je to najstrože zabranjeno (jer tata čezne za čvarcima koji su mu "možda poslednji"); sat vremena provedenih uz uže za veš (jer mama, iako jedva pokretna, nije zadovoljna načinom na koji su zakačene krpe za suđe),… Možda to sve nije zbog statusa "jedinice", ali verujem da neke veze ipak ima: drugari koji "imaju nekog" spremni su da dragim roditeljima objasne šta od njih mogu, a šta ne smeju da očekuju. Ili, kako mi je to neko objasnio, u stanju su da "roditelje na vreme vaspitaju". Jedinci, sudeći po onim primerima koji su mi poznati, roditelje obično stavljaju pre svih i pre svega. Svi principi o nepristajanju na kompromise i samostalnom određivanju prioriteta, koji važe u slučaju drugih ljudi, padaju u vodu pred roditeljima. Jer oni, jelte, nemaju nikog drugog sem tebe.

Kažu mi drugari koji imaju braću ili sestre kako to ništa ne znači i kako na kraju čovek ipak ostaje sam. Međutim, često mi se desi da razmišljam kako će mi biti kad mi roditelji nestanu s planete – kako ću ih ispratiti ovako sama, kako ću preživeti bez njihovih kaprica, kome ću se obratiti kad mi je potreban neko ko je zaista "moj". Često me opseda i misao o tome da li sam ih nekako razočarala, da li sam ispunila njihova očekivanja – da su imali još neko dete, moji promašaji (a ima ih, podosta) bili bi nekako lakše podnošljivi. Takođe, teško mi je što nikome neću biti tetka, što nema nikoga s kim ću moći da se sećam detinjstva, što me niko nikada neće zagrliti kao što vidim da braća grle sestre, što nikada neću osetiti šta znači ljubav sestre prema bratu.

Zameram roditeljima što su me ostavili bez igde ikoga. Mogli su to drugačije da reše.

Znam da u životu ima mnogo većih problema nego što je status jedinca, ali ima istine i u onome što reče Ljuba Tadić u sjajnom filmu Balada o Svirepom: "Bolje i da te lažu, i da te biju, samo da nikada nijesi sam."

Kineski jedinci

Pošto je kineski zakon vrlo restriktivan prema parovima koji imaju više od jednog deteta, ova zemlja je već dugo zemlja jedinaca, a u poslednjih nekoliko godina sociolozi i psiholozi upozoravaju na brojne probleme koje ta situacija izaziva. Pre tri godine, rađeno je istraživanje koje je pokazalo da su kineski jedinci emocionalno nestabilni (čak četvrtina ispitanika osnovnoškolskog uzrasta razmišljala je o samoubistvu), da su skloni lažima, razmaženi i nepripremljeni za borbu s "različitim poteškoćama".