Posle Nove godine imali smo: jednu kontratužbu, jednu "kondicionalnu" ratnu pretnju, jednu najavu referenduma, jednu ponovljenu demarkaciju granica, jedan bojkot inauguracije, dva uspostavljanja diplomatskih odnosa, jedno povlačenje ambasadora na konsultacije, jednu neuspešnu naplatu kirije, jedan tajni plan u "radnoj verziji"…

Kao da je neko otvorio prozor u Vašingtonu, pa ovde svi kijaju, kao da je neka ruka zavrtela ringišpil s marionetama, tek proteklih nedelja ovde su se ređale vesti o potezima i kontrapotezima, izjavama i demantijima, provokacijama i demaršima, takoreći nova kakofonija na Balkanu.

KONTRATUŽBA: Pred Novu godinu iz izjava zvaničnika u Beogradu proizlazilo je da Srbija čeka da Hrvatska povuče tužbu za genocid koju je podnela 1999. godine, kada je Srbija bila u veoma teškom položaju. Pošto iz Hrvatske nije dolazio odgovor, iz Beograda je u Hag poslata obimna kontratužba protiv Hrvatske, u čijem se aneksu govori i o genocidu u NDH i o Jasenovcu. Onda je u Hrvatskoj počelo da se malo više govori i o tome da tužbe možda treba da budu povučene: zapažene su izjave Vesne Pusić, Damira Kajina, ali je i novoizabrani predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović u vremenskom razmaku od nekoliko dana dao dve različite izjave. Ističući da je i sam jedan od autora hrvatske tužbe, on je rekao da povlačenje tužbe ne dolazi u obzir. Posle je istakao da su dobri odnosi sa susedima bitni i da bi zbog toga možda bio spreman i da odustane od tužbe protiv Srbije za genocid, jer je bolje problem rešiti dogovorom nego se godinama povlačiti po sudu. Kaže da je hrvatska tužba nastala kada se u Srbiji vodila druga politika, a da su danas došla druga vremena i da tužba nije sama sebi svrha.

Paralelno s tim zbivanjima u Srbiji je oživela inicijativa da se donese skupštinska rezolucija o osudi zločina u Srebrenici, što je razgorelo stare polemike koje će se po svoj prilici primiriti donošenjem dve rezolucije, jedne u kojoj se govori o Srebrenici i druge u kojoj se govori o zločinima nad Srbima. Tadić je o tome govorio i tokom svoje posete Banjaluci povodom obeležavanja Dana Republike Srpske.

Kako su na to varničenje između Beograda i Zagreba reagovali Srbi iz Hrvatske čiji je položaj najosetljiviji i još uvek nezavidan?

Milorad Pupovac izjavljuje da će njegov napor biti skoncentrisan na to da šanse za odstupanje od tužbe postanu realne, da je došlo vreme otrežnjenja, da se u otvorenom dijalogu o bitnim pitanjima otvori nova stranica, a da odustajanje od tužbe bude osnov sporazuma koji će i Hrvatsku i Srbiju voditi ka EU. Sledi usvajanje Izjave Velike skupštine Srpskog narodnog vijeća u kojoj su u pet tačaka utvrđene smernice budućeg delovanja srpske zajednice u Hrvatskoj s najboljom verom da će time unaprediti svoj položaj, doprineti opštem boljitku Republike Hrvatske i njenim boljim odnosima s Republikom Srbijom te njihovoj zajedničkoj perspektivi. U Izjavi se ističe da je prva obaveza otklanjanje posledica rata, koja se ne sme prenositi ni na koga drugoga, posebno ne na one koji dolaze posle nas. Posebno se ukazuje na stvaranje uslova za održiv povratak izbeglih, da se nastavi s programom obnove, ubrza stambeno zbrinjavanje povratnika kojima su oduzeti stanovi, rešavanje statusnih prava poput priznavanja ostvarenih penzija, radnog staža, zapošljavanja itd. Ukazuje se da su i pored zakonskih rešenja još uvek zatvorena vrata za zapošljavanje Srba u pravosuđu i državnoj upravi, policiji, u školama, dečjim vrtićima i drugim javnim institucijama, podržava se zahtev za reformu izbornog zakona itd.

Pripadnici izbegličkih udruženja u Srbiji daju podršku Vladi Srbije zbog kontratužbe.

Oko 200.000 izbeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine uzelo je državljanstvo Srbije. Oko 90.000 nekadašnjih stanovnika Hrvatske i Bosne i Hercegovine živi u Srbiji u izbegličkom statusu. Od 30.000 bivših stanovnika Hrvatske, uglavnom Srba, koji potražuju svoja stanarska prava, oko 19.000 živi u Srbiji. Ima problema i oko povezivanja radnog staža, s obzirom na to da Hrvatska ne priznaje doprinose koji su uplaćivani za vreme RSK. Ne ide lako ni povraćaj imovine, zato što postoji stalna pravna opstrukcija. Problem su i takozvane tajne optužnice itd.

U izjavi predstavljenoj u novembru 2001. godine zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma su na sastanku Stalnog saveta OEBS-a podržale povratak izbeglica i raseljenih lica, a misije OEBS-a u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu razradile su principe za povratak: da je pravo vlasnika uvek u prednosti nad interesom onog ko je u trenutnom posedu nekretnine; da se stanarsko pravo izjednači sa pravom svojine; da se vlasniku osigura povratak ili nadoknada imovine. Jedno vreme govorilo se o oživljavanju Sarajevskog sporazuma koji su potpisale Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina radi rešavanja preostalih pitanja izbeglica, jer to više nije pitanje humanitarne pomoći, već ljudskih prava, koja moraju da budu vraćena. To su usporile inercija i opstrukcija.

KORIDORSKA: Toliko o ratu, onom prošlom, koji neki nazivaju jugoslovenskim ratovima, a Miša Gleni ga naziva Trećim balkanskim. Pojavila se i asocijacija na onaj stari naslov Vitomila Zupana: "Doviđenja u sledećem ratu!"

Odlazeći hrvatski predsednik Stipe Mesić je, naime, izjavio da Zagreb, prema Dejtonskom sporazumu, ima obavezu da garantuje jedinstvo Bosne, te da bi u slučaju raspisivanja referenduma o samostalnosti Republike Srpske odmah vojno intervenisao, kako bi hrvatska vojska prekidanjem koridora u bosanskoj Posavini onesposobila RS, koja bi "odmah morala da nestane".

Ogorčenje u Republici Srpskoj i u Beogradu bilo je veliko… Prvo je Mesiću odgovorio Milorad Dodik. Predsednik Srbije Tadić je uoči sednice SB-a obavestio generalnog sekretara Ban Ki Muna i da opasne reči i izjave nisu dobrodošle u regionalnom političkom govoru. To je rekao i na sednici SB-a. Mesić je najavio cirkularni odgovor na to, dajući dodatno objašnjenje da je govorio u kondicionalu, da je hteo da upozori na to da međunarodni faktori ne reaguju na Dodikovu politiku.

Mesić je od nekih krugova u Beogradu, sada se vidi, neopravdano bio proglašavan za čoveka koji može da služi kao primer kako političar treba da se odnosi prema prošlosti. Na kraju mandata on je povukao nekoliko poteza za koje je kao iskusan političar morao znati da će ražestiti Beograd – u to spadaju i njegova božićna poseta Kosovu (bio je tamo i slovenački predsednik Tusk, ali se Beograd nekako manje ljutio) i njegova odluka o pomilovanju Siniše Rimca, osuđenog za likvidaciju Srba u Pakračkoj Poljani, a oslobođenog za brutalno ubistvo porodice Zec u Zagrebu 1991. Mesić je to pomilovanje objašnjavao primenjenim okolnostima i činjenicom da se Rimac pokajao, da je pokazao gde su zakopani ubijeni. Podsetio je i na to da je pomilovao i sedam Srba osuđenih za ratni zločin, a da niko nije protestovao itd.

Verovatno da on to nije uradio iz staračke pizme. Izostanak reakcije evropskih faktora na njegovu izjavu možda može da znači i da je Mesiću neko možda i namignuo da kaže to što je kazao da bi plašio Dodika i nervirao Beograd pred naredne pregovore. Videćemo da su i drugi ovih nedelja povlačili poteze koji se moraju povezati ili s Bosnom ili s Kosovom.

Ljutnja najčešće odmaže u takvim okolnostima i nije preporučljiva. Ono o čemu se ipak mora razmišljati jeste ta Mesićeva ratna izjava, makar ona bila privatna i kondicionalna. On je to ipak izjavio kao funkcionišući predsednik, i izgleda da nije izjavio samo jednom.

Predsednik Vlade RS Milorad Dodik kaže da je od Mesićeve izjave o mogućoj upotrebi sile protiv Republike Srpske još opasnija izjava hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića da je o mogućnosti hrvatske intervencije u BiH sa Mesićem razgovarao pre dve godine…

Bolje od ljutnje, koju uvek zakonito prati medijsko uspaljivanje, biće to da nadležne institucije u Beogradu malo pažljivije pogledaju da li postoje mogućnosti da se tako nešto desi, kakve posledice, političke, demografske, mogu nastati i da li takozvana regionalna arhitektura bezbednosti može to da predupredi. Bolje je brinuti pre nego se sekirati posle. Na Balkanu su inače već isprobavani novi operativni mehanizmi OEBS-a, pa je ova organizacija možda bolja adresa za staložen razgovor o tome.

NOVI TON: Novi predsednik Hrvatske Ivo Josipović je vadio kestenje iz vatre, rekavši da neće komentarisati privatne izjave svog prethodnika, ali da vojna intervencija nije opcija. Naglasio je da Hrvatska ima ustavnu obavezu da brani interese svog naroda izvan države, ali samo dok ne zadire u unutrašnje poslove BiH i da je Zagrebu najbitnije da sva tri naroda u BiH postignu sporazum, bez obzira znači li to tri, pet ili sedam entiteta, te da će taj sporazum i za Zagreb biti prihvatljiv dok god bude garantovao ravnopravnost hrvatskog naroda u BiH.

Ta formula liči na ono što su ponavljali Tadić i Jeremić, očigledno gurani od međunarodnih faktora da umire Dodika.

Nije jasno kako nadležne institucije u Srbiji procenjuju Josipovića, ali po prvim taktovima može se zaključiti da će srpsko-hrvatska sporenja za Josipovićevog mandata biti malo prijatnija uhu, a i to je nešto. S Hrvatskom predstoje pregovori o razgraničenju na Dunavu oko Šarengradske ade. Nadajmo se da će oni biti manje napeti od hrvatsko-slovenačkih pregovora o Piranskom zalivu. Josipović je inače bio protiv tog piranskog sporazuma iz nekih načelnih razloga. Generalno gledano, S-H-S odnosi trebalo bi da napreduju jer su napredovali i u prethodnom, znatno težem periodu (videti tekst u okviru "Bilateralni ekonomski odnosi").

Predsednik Tadić na inauguraciju Ive Josipovića za predsednika Hrvatske neće ići zato što je na tu promociju pozvan predsednik Kosova Fatmir Sejdiju. Predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozar Marović i predsednici Srbije i Crne Gore, Boris Tadić i Filip Vujanović, prisustvovali su inauguraciji predsednika Republike Hrvatske Stjepana Mesića 18. februara 2005. Josipović je izjavio da Tadićev nedolazak razume.

BOSANSKA KARTA: Pritiskan s raznih strana, premijer RS Dodik stoji na stanovištu da je Republika Srpska dovoljno popuštala i nastoji da svoj položaj ojača – izjavio je 22. januara u Beogradu da bi referendum u Republici Srpskoj, o tome da li građani podržavaju Dejtonski sporazum, mogao da bude održan već polovinom februara, ako ne bude uložen veto na predloženi zakon o referendumu. Naglasio je da to neće biti nikakav secesionistički referendum.

Bilo je u Beogradu raznih pokušaja da se utiče na smirivanje bosanskog ustavnog spora – u saradnji s predsednikom Turske. Predsednici Turske i Srbije Abdulah Gul i Boris Tadić izjavili su 25. oktobra u Beogradu da dve zemlje imaju najbolje odnose u dosadašnjoj istoriji i ocenili da su odnosi dostigli nivo strateškog partnerstva. Predstavnici vlada Srbije i Turske tada su potpisali pet međudržavnih sporazuma, među njima i sporazume o ekonomskoj i saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata i sporazum o saradnji u oblasti razvoja saobraćajne i druge infrastrukture na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Turci su, naravno, zainteresovani za koridor 10. Kredit od 30 miliona dolara za izgradnju puteva treba da obezbedi turska Eksim banka, a 15 odsto vrednosti projekta biće finansiran iz budžeta Srbije.

U Beogradu je, međutim, nakratko zavladala ledena tišina kada je Gul posle posete Beogradu otišao u Sarajevo i tamo malo veličao otomansku prošlost. Onda su se pojavila i tolerantnija tumačenja o tome da muslimansko stanovništvo verovatno oseća izvesnu bliskost s Turskom, slično kao pravoslavno s Rusijom.

Uz širenje uverenja da su se vremena zaista izmenila, ministri spoljnih poslova Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, nakon januarskog trilateralnog sastanka u Beogradu, ocenjuju da su dobri odnosi u regionu zapadnog Balkana najznačajniji za napredak ovih država ka Evropskoj uniji. Predsednik Tadić prima tri ministra i po ko zna koji put ističe da Srbija principijelno i nedvosmisleno podržava teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine i zalaže se za stabilnost BiH i njen napredak u evropskim i evroatlantskim integracijama.

CRNOGORSKE SERPENTINE: Udaljenost Srbije i Crne Gore sada je veća bar za dva nova slova crnogorske azbuke i za dva diplomatska konflikta. Srpsko-crnogorski odnosi su bili počeli da se popravljaju nakon krize posle crnogorskog priznavanja nezavisnosti Kosova. Predsednik Crne Gore Filip Vujanović je 18. juna učestovao na XVI samitu predsednika zemalja centralne Evrope u Novom Sadu; premijer Srbije Cvetković je 15. oktobra posetio Crnu Goru.

Ambasador Srbije u Podgorici Zoran Lutovac zatražio je da se crnogorska vlada uzdrži od uspostavljanja diplomatskih odnosa s Kosovom do završetka procesa pred Sudom u Hagu. Izgleda da je bilo nekih uveravanja da će tako biti, ali Podgorica i Priština su razmenile pisma o uspostavljanju diplomatske misije. Predsednik Crne Gore Filip Vujanović taj potez malo ublažava izjavom da će potpisati akreditive novog ambasadora kada na Kosovu bude rešen status crnogorske manjine. Lutovca pozivaju na konsultacije u Beograd, a crnogorskoj ambasadi u Beogradu ispostavlja se račun za plaćanje zakupa u iznosu od 1,5 miliona evra (35.000 mesečno), pošto Vlada Srbije plaća rentu od 11.500 evra za ambasadu u Podgorici. Neki od medija javljaju da crnogorska vlada neće da plati kiriju zato što je Crna Gora ulagala u tu zgradu i zato što joj je vila data na besplatno korišćenje. Verovatno je da je neko tako nešto i obećao u nastupu širokogrudosti koja je trebalo da prikrije ljutnju zbog odlaska Crne Gore iz zajedničke države.

Neposredno posle toga crnogorski premijer Milo Đukanović putuje u Vašington, prima ga Hilari Klinton i Džo Bajden je u kadru, pominje se reč partnerstvo i Đukanović zahvaljuje na izuzetnoj podršci Crnoj Gori u ostvarivanju njenog cilja, a to je članstvo u akcionom planu u okviru NATO integracije i istovremeno ispoljava spremnost da veoma odgovorno ispuni sve obaveze i da najavi da će Crna Gora sigurno biti prva sledeća članica NATO-a. Obećava da će nastaviti saradnju i da će pružati pomoć u rešavanju preostalih otvorenih pitanja, pre svega u Bosni i Hercegovini. Čini se da pomenu i Avganistan. Na predavanju na Univerzitetu "Džon Hopkins" u Vašingtonu naglašava da BiH mora opstati i da treba podržati sve napore koji vode ka uspostavljanju jedne održive državne celine…

I politički odnosi Srbije i Makedonije su u proteklom periodu stagnirali zbog makedonske politike prema KiM i makedonske odluke o priznanju Kosova 8. oktobra 2008. godine. Usledili su deblokada odnosa i politički dijalog, započet na inicijativu Srbije. Vlada Makedonije, međutim, 17. oktobra 2009. uspostavlja diplomatske odnosa sa Prištinom i to odmah po ratifikaciji Sporazuma o utvrđivanju granice između Skoplja i Prištine. Sporazum o utvrđivanju i protezanju granične linije između Makedonije i SRJ zaključen je inače 2001. godine.

KOSOVSKI RADNI PAPIR: Tadić je u Njujorku tražio da se do trenutka iznošenja mišljenja Međunarodnog suda pravde na sudije ne vrši pritisak novim priznavanjima nezavisnosti Kosova. Iskoristio je priliku da uputi zahvalnost na adresu 127 zemalja koje poštuju principe Povelje UN-a time što ne priznaju Kosovo.

Na pritisak da Srbija ne ometa integraciju Kosova u međunarodne organizacije, Tadić naglašava da je za Srbiju jedini prihvatljiv način da se glas administracije u Prištini čuje na multilateralnim skupovima taj da se to odvija uz posredovanje UNMIK-a. UNMIK Kosovo je pomoću te formule uključeno u sporazum CEFTA (videti prilog "U kojim regionalnim inicijativama učestvuje Srbija").

FEJT: Jedan od razloga što je Tadić bio na sednici Saveta bezbednosti jesu potezi Pitera Fejta iz civilne kancelarije na Kosovu.

Fejt, 63-godišnji holandski diplomata, inače je ekspert za takozvani krizni menadžment. Odavno je prisutan na Balkanu, bio je savetnik komandanta IFOR-a u Bosni, posredovao je tokom albanske pobune u Makedoniji, neki ga smatraju i arhitektom Ohridskog sporazuma kojim je konflikt okončan ("Na nas Makedoncite Piter Fejt ni e vo dobro seќavanje", glasi jedan makedonski naslov). Posredovao je 2001. tokom gušenja albanske pobune u Preševu i Bujanovcu. Bio je u misiji u Darfuru, u Kongu, zatim kao EU ekspert u Iraku, šef misije u Aćeu, gde je u konfliktu posredovao Ahtisari, čiji plan pokušava da progura na Kosovu…

Aprila 2008. Fejt je predvodio tim evropskih zvaničnika koji su odobrili kosovski ustav i neki ga smatraju lobistom kosovske nezavisnosti. On je evropski ekspert i poverenik koji govori suprotno od onoga što zvanično govore evropski funkcioneri – oni govore da su evropske integracije Srbije odvojene od kosovskog pitanja, a on je i ranije davao izjave o tome da Srbiju treba uceniti da popusti oko Kosova zarad Evropske unije.

U radnoj verziju dokumenta čiji je autor Fejt pored ostalog piše da treba stvoriti dinamiku po kojoj će Beograd imati rešenje koje ću mu sačuvati obraz, pa najavljuje formiranje opštine Severna Mitrovica, posle izbora koji će se održati sredinom ove godine, kao i organizovanje lokalnih izbora u tri opštine na severu Kosova – Zvečan, Leposavić i Zubin Potok. Traži da Beograd smanji i obustavi podršku "paralelnim strukturama". Hoće da kaže Srbima da se od konstitucije statusa ne živi, ali oni znaju da se bez konstitucije statusa prilično masovno strada. Predsednik Tadić je u govoru u Savetu bezbednosti upozorio i na to da sve oštrija retorika kojom Euleks opisuje legitimne srpske institucije, nazivajući ih "paralelnim", ni na koji način ne doprinosi stabilnosti. Ako Euleks, Kfor, ili bilo ko drugi, želi da kritikuje neku vlast na Kosovu, neka počne od vlasti koju su unilateralno obrazovali Albanci u Prištini bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN-a, i uz jasno kršenje principa međunarodnog poretka.

Fejt je u tom radnom papiru predlagao da se vlasti u Beogradu prinude da prestanu da obeshrabruju Srbe na Kosovu da glasaju na izborima koje raspisuje Priština. Od 100.000 Srba, na poslednjim lokalnim izborima koje je organizovala Priština glasalo je samo 6000. Posle su se dve garniture srpskih predstavnika sukobljavale oko preuzimanja opštine Štrpce, a ministra za KiM Bogdanovića kosovska policija je sprečila da tamo ode da posreduje.

Fejt je posle dao izjavu u kojoj se kaže da neće prihvatiti ucenjivanje, uslovljavanje ili gašenje srpskih institucija ne samo na severu Kosova nego na čitavom delu Kosova gde žive Srbi, da ništa neće biti nametano silom. Posle dodaje i da priznavanje Kosova nije formalni uslov za ulazak Srbije u EU, ali da će regionalna saradnja biti jedan od uslova.

E sad, šta je to regionalna saradnja?

Mi smo mislili da je to ono kad u komplikovanoj mreži organizacija, inicijativa, asocijacija i koordinacija (videti prilog; "U kojim regionalnim inicijativama učestvuje Srbija") ministarstva privrede i finansija harmonizuju svoje trgovinske, finansijske i investicione regulative i politike, kada ministarstva nauke razvijaju zajedničku istraživačku strategiju, kada sarađuju gradovi u pograničnim zonama, kada se izvode strateški investicioni projekti. Neki od njih kao što su koridori 7 i 10, gasovod, Banatski Dvor, razvoj dunavskog basena, Đerdap III, hidroelektrane na Drini su za Srbiju od dugoročne strateške važnosti. Izgleda da su njeni strateški ciljevi nekako više raspoređeni na istoku i severu, a problemi više na jugu i zapadu Balkana…

Regionalnu saradnju prošle godine mnogo je više usporila svetska kriza nego statusni i konstitucionalni sporovi i stare zađevice na Balkanu. Sem u slučaju Crne Gore, ali to je, kao i uvek, izuzetak koji potvrđuje pravilo.