"Glasali ste da izađete iz Evropske unije, sad možete da idete kućama. Gubite se iz Evrope, idite dođavola ako hoćete!", glasila je poruka javno upućena Britancima par dana nakon referenduma u kome se tanka većina (52:48) izjasnila protiv ostanka Ujedinjenog Kraljevstva u EU. Ove reči nije izgovorio francuski predsednik Fransoa Oland ni nemačka kancelarka Angela Merkel, niti neki evropski zvaničnik, nego Gudmundur Benediktson, komentator islandske televizije, nakon debakla (2:1 za Island) engleske reprezentacije na evropskom fudbalskom prvenstvu. Benediktson je posle ovog ispada otpušten, ali njegov poklič prilično verno opisuje preovlađujuće raspoloženje prema Englezima na evropskom kontinentu nakon referenduma. To se i bukvalno videlo i čulo tokom obraćanja predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera Evropskom parlamentu u utorak. "Ovo vam je poslednji put da tapšete na ovom mestu. Moram da priznam da sam iznenađen što ste još ovde. Tražili ste da izađete, to ste i dobili, šta vi uopšte radite ovde?", brecnuo se Junker na Najdžela Faraža, perjanicu kampanje za napuštanje EU. Premijer u ostavci Dejvid Kameron, koji se iste večeri u Briselu iza zatvorenih vrata sastao sa šefovima država i vlada preostalih 27 članica EU, verovatno je dočekan sličnom reakcijom, mada je ona nesumnjivo bila izrečena uljudnijim tonom.

KASNO JE ZA KAJANJE: Nedelju dana posle referenduma, koji je održan prošlog četvrtka, množe se pitanja bez odgovora, ne samo u Evropi nego i u Velikoj Britaniji. Posledice glasanja za Brexit osetile su se odmah, u vidu strmoglavog pada nacionalne valute koja je, i pored brze intervencije centralne banke, još u padu. Drastično je pao i obim trgovine na londonskoj berzi, a neke od najvećih svetskih finansijskih korporacija najavile su selidbu u Frankfurt i Dablin. Kreditne agencije snizile su rejting Britanije za dva mesta, a Škotska je najavila novi referendum o otcepljenju. Mnogi od onih koji su u četvrtak glasali za Brexit osetili su se u petak ujutru kao čovek koji se posle žurke probudio bez novčanika, sa rupom u sećanju i opscenom tetovažom na zadnjici. Mnogi iz tog tabora rekli su u petak televizijskim anketarima da nisu mislili da će Britanija stvarno izaći iz EU, nego su samo hteli da izraze protest zbog stanja u društvu. Oko pola miliona pobornika izlaska izjasnilo se u anketama da bi na ponovljenom referendumu glasali za ostanak, ali sada je kasno. Iako su tokom kampanje nebrojeni ekonomski stručnjaci upozoravali da će se Brexit štetno odraziti na britansku privredu i njen položaj u svetu, ljudi kao Faraž, Kameronov rival Boris Džonson i konzervativni političar Majkl Gov savetovali su glasače da ne slušaju eksperte nego srce i da glasaju za Brexit. Srce je prelomilo, a sad, što reče Junker: Raus ist Raus!

Referendum, raspisan bez stvarne političke potrebe, podelio je zemlju i na krv i nož zavadio stare i mlade, Škote i Engleze, obrazovane i neškolovane, bogate i siromašne, domaće i dođoše. Sve su te podele, naravno, postojale i ranije, ali sada će ih biti teže prevazići, kao i velike pukotine unutar dve najveće stranke. Sem toga, ishod referenduma je ohrabrio populiste i nacionaliste širom Evrope, pa i šire, i zadao dosad najjači udarac evropskom projektu otkad je 1951. formirana Zajednica za ugalj i čelik, koja je prerasla u Evropsku ekonomsku zajednicu, a zatim u EU. Što je najgore, brzo se ispostavilo da je kampanja za Brexit bila zasnovana na lažima.

BEZ PLANA I KORMILA: Oni koji su poverovali tvrdnjama da će oko 350 miliona funti "članarine" koju Britanija svake nedelje izdvaja za EU sada biti preusmereno u domaće zdravstvene i socijalne fondove, saznali su nakon referenduma da su prevareni. O tome ih je obavestio lično Faraž, koji je mrtav hladan rekao Bi-Bi-Siju da nema osnova za takvu računicu i da je obećanje, koje je bilo jedan od glavnih motiva u kampanji, bilo "greška". Nekoliko sati kasnije konzervativac Danijel Hanan, jedan od glavnih pobornika Brexita, poručio je u emisiji "Njuznajt" da drugo važno obećanje iz kampanje, da će izlaskom iz EU Britanija povratiti kontrolu granica i zaustaviti priliv useljenika iz siromašnijih država članica, birači mogu da vežu mački o rep. "Da budem iskren, ljudi koji misle da će ishod referenduma zaustaviti doseljavanje iz EU ostaće razočarani", rekao je on i objasnio da bez slobodnog kretanja radne snage Britanija ne može da ostane na zajedničkom tržištu. Voditelj se uhvatio za glavu i počeo da se očajnički smeje. "Pa zašto ste nas tri meseca zamajavali?", zavapio je kad je došao do daha. Da ne bi morali da se suočavaju sa sličnim pitanjima, menadžeri kampanje za izlazak su sledećeg dana izbrisali sav sadržaj na svojoj internet prezentaciji, uključujući i sva obećanja.

Pitanje imigranata, a naročito Poljaka koji su nakon ulaska u EU masovno pohrlili u Britaniju (poljski je po brojnosti drugi po redu maternji jezik u engleskim školama), bilo je centralno u kampanji i u stvari je odlučilo ishod referenduma. Dok se diskutovalo o ekonomskim temama, pristalice izlaska su redovno gubili, ali kada je lopta prebačena na strance koji navodno isisavaju poslednje penije iz socijalnih i zdravstvenih fondova, Brexit je naglo počeo da dobija na popularnosti. Kameron, koji je predvodio pobornike ostanka u EU, nije mogao da se suprotstavi tim tvrdnjama jer bi onda morao da prizna da za beskrajne redove u bolnicama, pretrpane učionice i smanjenu socijalnu pomoć nisu krivi Poljaci i Rumuni, nego on i njegova vlada. Kameron je, naime, još prvog dana svog prvog mandata uveo drastične mere štednje koje su u startu bile usmerene na socijalne i zdravstvene izdatke. Ankete su pokazale da je veliki broj onih koji su glasali za izlazak bio motivisan strahom za opstanak socijalnih beneficija pred najezdom navodno parazitskih stranaca. Istovremeno, naglo je porastao broj napada na doseljenike uz poruke "Poljska gamad, gonite se kući" i "Glasali smo da izađemo, sad pakujte kofere". Engleska je nakon referenduma svetu okrenula ružniju stranu svog lica, i to je još jedna posledica tog čina.

Kao prevara se pokazalo i treće obećanje dato u kampanji, a to je da će Britanija, ukoliko se narod odluči za Brexit, odmah pokrenuti proceduru za izlazak iz EU po članu 50 Lisabonskog sporazuma (o tom članu biće u ovom tekstu još reči). Kameron je, međutim, odmah posle referenduma dao ostavku i poručio da će aktiviranje člana 50 prepustiti svom nasledniku, što se neće desiti još nekoliko meseci. U medije je procurilo da je pre toga svojim saradnicima rekao: "Ne moram ja baš svako sranje da odradim." Ispostavilo se, odmah zatim, da se ni njegov najverovatniji naslednik, Boris Džonson, ne žuri sa formalnim zahtevom za izlazak. "Pre nego što aktiviramo član 50, trebalo bi da kroz neformalne konsultacije ispregovaramo što bolju poziciju na jedinstvenom evropskom tržištu", rekao je on. Sutradan je u autorskom tekstu za londonski "Telegraf" izložio uverenje da će Britanija zadržati sve privilegije učešća na tržištu, ali bez ikakvih obaveza prema Briselu. Iz sedišta EU, ali i iz Berlina i Pariza, stigao je odgovor da je Džonson u zabludi i da takva pogodba ne dolazi u obzir. "Neće biti nikakvih pregovora, formalnih ni neformalnih, dok se ne aktivira član 50", poručio je Junker, dok je Merkelova, kao Hanan pre nje, izjavila da Britanija mora da izvršava sve svoje obaveze ako hoće da ostane na zajedničkom tržištu, uključujući i klauzulu o slobodnom kretanju radne snage.

Poziciju u kojoj se Britanija našla najbolje odslikavaju reči jednog visokog funkcionera konzervativaca, koji je na novinarsko pitanje kakav je plan za posle referenduma odgovorio: "Nema plana. To je zadatak vlade." Pošto je vlada pala, britanski brod se, prema oceni "Ekonomista", "zaputio pravo u oluju, bez kormila i kapetana".

ŠREDINGEROVA MAČKA: Šta zapravo piše u tom famoznom članu 50 Lisabonskog sporazuma? Tamo se kaže da procedura izlaska zemlje članice iz EU počinje formalnim zahtevom odlazeće zemlje sa pozivom na taj član, nakon čega sledi period pregovora koji ne može da traje duže od dve godine. Tokom te dve godine se utvrđuje koje će evropske zakone dotična zemlja zadržati, a koje će ukloniti iz svog zakonodavstva, a njeni predstavnici se istovremeno postepeno uklanjaju iz zajedničkih institucija. Do kraja tog procesa odlazeća zemlja ostaje članica sa svim pravima i obavezama, a naknadnim pregovorima se uređuju njeni trgovinski odnosi sa EU, kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ništa konkretno, međutim, ne može da se uradi pre nego što se član 50 aktivira, a može da ga aktivira samo zemlja koja želi da izađe, i niko više, pa čak ni Junker.

Stoga su u EU, možda i više nego rezultatom referenduma, ozlojeđeni oklevanjem Londona da ispuni volju sopstvenog naroda. Situacija u kojoj Britanija mesecima ostaje za stolom, umesto da se lagano uputi prema izlazu, stvara atmosferu neizvesnosti koja nikom ne prija. Kameron se, međutim, pokazao kao otporan na pritiske iz Brisela i ponovio da neće aktivirati član 50. Kada je Britanac Džon Hamond, komesar za finansije u Junkerovoj komisiji dao ostavku, Kameron je reagovao najavom da će odmah imenovati novog Britanca da ga zameni. "Mi smo još uvek članica EU, i samo mi odlučujemo kad ćemo pokrenuti proceduru za izlazak", izjavio je na opšte negodovanje Brisela, Berlina i Pariza. Kao Sveti Avgustin, koji je svojevremeno zavapio: "O Bože, učini me kreposnim, ali nemoj baš odmah", Britanci bi da izađu iz EU, ali bi da ostanu za stolom dok se ne posluži desert.

Ovo je trenutak kada razumevanje situacije zahteva prelazak sa njutnovske na kvantnu fiziku. Nemački naučnik Ervin Šredinger, koji je svojom čuvenom jednačinom objasnio dualnu prirodu svetlosti (istovremeno i talas i čestica), pokušao je da svoju matematičku formulu približi zdravom razumu zamišljenim eksperimentom sa mačkom zatvorenom u neprozirnu kutiju sa ampulom sa otrovnim gasom i mehanizmom za njegovo oslobađanje. U tom eksperimentu cijanid iz ampule se oslobađa kada čestica emitovana iz radioaktivnog elementa koji je deo mehanizma udari u detektor. Kada će se to dogoditi zavisi od perioda poluraspada tog elementa, tako da matematički gledano, prema zakonu verovatnoće, mačka može u datom trenutku biti istovremeno živa i mrtva. Član 50 je kutija koja sad stoji na stolu i koju niko u Londonu ne sme da pipne, a Britanija je Šredingerova mačka.

Kako dalje? Izgledi za ponovljeni referendum, i pored navodna četiri miliona potpisa u prilog toj ideji, otprilike su isti kao izgledi da Engleska dobije priliku za revanš protiv Islanda. Istina je da referendum formalno-pravno nije obavezujući, ali narod je rekao svoje i teško je zamisliti situaciju u kojoj bi Parlament to smeo da menja. Ostaje, dakle, da konzervativci sprovedu partijske izbore i kandiduju novog premijera, da ga parlamentarna većina izabere i da se potom aktivira član 50. To bi moglo da se završi najranije u septembru ili oktobru, pod uslovom da dotle ne iskrsnu nove komplikacije. Postoji i mogućnost da konzervativci ne uspeju da dobiju većinu, to jest da novoj vladi odmah bude izglasano nepoverenje i da se raspišu vanredni izbori. Ako bi te izbore dobile izrazito proevropske snage, novi referendum bi možda mogao da se održi, ali to je na dugom štapu. EU, ako preživi, svakako neće više biti ista, a to važi i za Veliku Britaniju.