Toga prazničnog dana, Sretenje, četvrtak, 15. februar, u ustaničkom Orašcu, sve je bilo kako treba i dolikuje. Dan vedar i sunčan, državni audiji plus BMWi behu kako treba i dolikuje poređani, reportažna kola Nacionalne televizije bila su u funkciji direktnog prenosa, a i narod se odazv’o. U porti crkve gužva, iz blindiranog kazana sipa se vruća rakija, žena sa guslama ’oće uđe u crkvu, novinar nacionalnih i dnevnih novina informiše reportera "Vremena" da su državnici već u skupštini, ’tede reći crkvi. U crkvi svečana liturgija, Koštunica sa svojim ministrima napred do ikonostasa, Onaj sa uramljenom slikom Karađorđevića na ramenu, koji svuda gde su te istorijske teme i datumi, samo oda i pokaziva, stiže da dvojici oficira raportira, Volim vojsku…

DIZANJE LEVE OBRVE: Poniže, Marićevića jaruga, policija takoreći u špaliru, narod silazi, Onaj sa slikom Karađorđevića ne odujima, Radujte se kralju… U jaruzi sve svečano i sve na svom mestu, ustanička zastava na jarbolu, česma sa belim krstom, ustanički bakarni reljef sa Karađorđem. Organizatori prineše stočić zastrt crvenom tkaninom sa žutim krstom preko koga beše neki beli pravoslavni milje, a na miljeu sveće, vino, žito, i ostalo pravoslavno posluženje. Onaj sa slikom nastavlja da viče, Radujte se kralju, ozgo se čuše zvona, kraj liturgije, u jarugu stade da silazi litija, napred sveštenici sa zastavama i drugim barjacima, za njima Koštunica i prestolonaslednik Aleksandar, pa premijerovi ministri, Naumov, Velja Ilić, Jočić, Stojković, Stanković, Lončar, Bubalo… Koštunica se na svoj način javi narodu, šef vladinog protokola napravi raspored, stadoše, centralno Koštunica u svom premijerski crnom mantilu sa crvenom kravatom, desno od njega Prestolonaslednik u svom prestolonaslednički plavom i dvoredom mantilu, s druge strane do Koštunice sami Jočić, pod svojom punom frizurom, u svom crnom mantilu, sa svojom najcrvenijom kravatom. Stadoše i ostali, vladika šumadijski Jovan održa pomen, Vječnaja pamjat, svi se prekrstiše, Onaj sa slikom opet viknu, Radujte se kralju, neki se i osmehnuše, Koštunica podiže levu obrvu, svi stadoše, bez da su probali ono žito et vino, da se vrću.

Jopet, sad uzbrdo, na čelu bejahu popovi sa ti barjaci, ču se, Živeo Voja, ministar Velja, po običaju, nešto zaost’o sa taj narod, neko viknu, Velja ženska želja, ministar Velimir odoli, ne obeća pet kilometara asfalta, ministar Stojković ga upita, čuli on to, Ženska želja, ministar Velimir skromno et kako treba ministarski oćuta.

Sve tako iduć’ stigoše do belog Karađorđevog spomenika, protokol namesti ministra Velju do Koštunice, vojska stade mirno, vojni orkestar dunu nešto svečano, Koštunica se pri’vati venca Vlade Srbije, priđe spomeniku, prekrsti se, kleče, položi venac, namesti onu traku, ustade, još jednom se prekrsti i udalji marševskim korakom. Venac položi Prestolonaslednik, pa gologlavi ministar vojske, spomeniku, ispred predsednika Srbije, priđe Trivo Inđić, nakloni se, bi sa vencem, ispred Skupštine Srbije, i Borka sa punđu Vučić, u svom kompletu, jok haljinici, boje lila.

Pade komanda, opališe počasni plotun, Koštunica klimnu, ministri udariše u aplauz, kad se i to posvrši popeše se do stare i znamenite škole. Tu je sve čekalo na dalji razvoj događaja, mala i sposobna bina zastrta velikim ćilimom, naspram bine montažna tribina presvučena plavim itisonom. Svi se rasporediše i stadoše, jedino ne stade Tadićev izaslanik Trivo, bi Bože pravde, svi pozdraviše himnu, javi se jedna voditeljka sa mnogo dobru frizuru, Braćo i sestre, dame i gosodo, gospodine predsedniče Vlade… dobro došli u Orašac, kolevku srpske državnosti. Reč dobi, od radikala, predsednik Aranđelovca, Poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri… da budemo zajedno u jedinstvu i slozi…

NAŠE MISLI: Koštunica zavuče desnu ruku, biće da proveri da li je sve na svom mestu, u levi unutrašnji džep, radikal iz Aranđelovca završi govor, svi državnički aplaudiraše udarajući desnom o levu, na binu sa svoju plavu "A" fasciklu izađe Prestolonaslednik. Izvadi puno te ’artije, poče na svom srpskom jeziku da čita ta mnogo velika, ’VOLIKA, slova, Vaša ekselencijo, gospodine Premijeru, vaše ekselencije… Po prvi put smo na ovom istorijskom mestu u samostalnoj Srbiji… Prošlost je iza nas, ja kao potomak Karađorđa možda treba najviše da govorim o tome, ali ja biram da gledam u budućnost. Pogled u budućnost znači i da treba da prihvatimo da drugi vide stvari drugačije od nas, moramo da pokušamo da bolje razumemo svet, da bi isti taj svet mogao nas da razume i uvažava… Posle puno i još listova završi, apelova na političare da što pre sastave novu vladu.

Bini marševskim korakom, više klateći desnom, priđe Koštunica, desnom izvadi ’artije iz levog unutrašnjeg džepa, istom rukom nađe naočare, Dragi prijatelji, poštovani građani Srbije, svima vam najsrdačnije čestitam Dan državnosti Srbije… Pa nastavi premijer, u državničkom stavu, državnički podašišan, sa državničkom šiškicom koja mu je jedva primetno pravilno padala na desnu stranu, u svom stilu, i kako to samo on ume, Danas su naše misli pre svega okrenute našoj drevnoj postojbini, južnom delu naše države, našem Kosovu i Metohiji, upravo sa ovog mesta, gde je započela oslobodilačka borba našeg naroda i obnova naše države, važno je i danas ponoviti da se Srbija nepokolebljivo dosledno i jedinstveno drži načela prava i pravde, i da isto tako odlučno odbacuje predlog, svaki predlog o rasparčavanju Srbije koji je zasnovan na argumentu sile i pravnog nasilja.

Svi, i bez kao, behu svesni istorijskog trenutka, ministri su stajali mirno, ustanik sa puškom se nije pomerao, jedino je, iznad Koštunice, glumac u odori vojvode, ali i tu beše neke simbolike, nešto desnom ustanički pokazivao, Koštunica je nastavljao, Naši slavni preci, sa vođom Karađorđem na čelu, neustrašivo su se suprotstavili zavojevaču, nepravdi, bezvlašću i nasilju. Oni su tada, pored hrabrosti, ispoljili i mudrost i dalekovidost, što njihovim potomcima treba da bude pouka.

Govor jeste bio dugačak, ali svaka reč, svaka rečenica je bila lanac odbrane, Tako i mi danas i ovde ponavljamo da nemamo prava da se odreknemo, i da se nikad nećemo odreći, nijednog dela naše države, a posebno ne njenog najdragocenijeg dela… Sa čvrstim ubeđenjem da ćemo ostati jedinstveni, da će saglasno našem Ustavu KiM ostati sastavni i neotuđiv deo naše teritorije, još jednom čestitam državni praznik, i ne gledajući u artije viknu, Živela Srbija. Bi aplauz, ministri su ustanički aplaudirali desnom o levu, gologlavi ministar odbrane Stanković čestita Koštunici, i ode za svojim praznikom.

Tu ne bi kraj i finiš, izađe kako i kol’ko treba brkati pesnik Dragomir Brajković da primi nagradu Odzivi "Filipu Višnjiću", kako treba probesedi, Gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri… Bi predstava, koju specijalno napis’o, a ko bi, onaj Danko Knjiga o Milutinu Popoviću, na binu siđe onaj vojvoda o’zgo, pojavi se i koekude Karađorđe, sami Čiča Dositije, ču se ona ključna, Sloga nam je najpotrebnija. Biše aplauzi, ali još ne bi kraj i finiš, izađe umetnica i na bežični mikrofon otpeva jednu mnogo dobru izvornu pesmu, i još jednu mnogo dobru i izvornu, violinista se odsvira, reče se i voditeljka sa mnogo dobru frizuru, i reče da je njeno ime Jasmina Stojiljković.

Tu bi kraj, Koštunica otpusti ruke koje je držao u nisko državnički skrštenom položaju, priđe mu starina sa šajkačom da mu šane jednu mnogo važnu stvar za polzu srpstva i Serbije, krenuše u odlazak, onaj Velja ženska želja, slika se sa kamermanom, dovaća sa jedno žensko sa naočari, sve to ode u one audije, onaj Veljin mnogo veliki vozač se krupno zdravi sa svakim ministrom.