Ranko Bugarski je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike, mnoge od njih u uglednim inostranim publikacijama. Ovde su mu štampana Sabrana dela u 12 knjiga (Čigoja štampa/XX vek, 1996-1997); njegova poslednja knjiga Lica jezika – sociolingvističke teme, izašla je 2001. godine u ediciji XX vek. Predavao je na mnogim inostranim univerzitetima. Bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva. Godine 2000. štampan je internacionalni zbornik radova u njegovu čast: History and Perspectives of Language Study – Papers in Honor of Ranko Bugarski, Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins. Nedavno je izabran za člana Evropske akademije nauka i umetnosti (Beč).

"VREME": Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika javnog govora i političkog diskursa u postmiloševićevskoj Srbiji? Neki od onih koji su od borbe za demokratiju napravili mali kućni biznis uporno ponavljaju da se u Srbiji nakon 5. oktobra ništa nije suštinski promenilo. Da li su promene uočljive sa stanovišta jezika?

RANKO BUGARSKI: Uopšte uzev, iako sam svestan opasnih kontinuiteta u strukturama moći ne delim mišljenje da se zapravo ništa nije promenilo. A što se jezika tiče, lako uočljive promene nastupile su odmah po smeni vlasti, kada je povlačenje režimski orkestriranog govora mržnje sa udarnih mesta u medijima otvorilo prostor za diferenciraniji javni i posebno politički diskurs. Doduše, te tendencije nisu ojačale u meri kojoj smo se mogli nadati, a i govor mržnje ponovo u drastičnijim oblicima prodire na javnu scenu. No, ipak se trenutno stanje ne može upoređivati sa zaglušujućom ratnom retorikom i neprekidnim izlivima omraze i prezira prema političkim protivnicima, neretko protkanim nepodnošljivim vulgarnostima.

Čini se da sintagma "govor mržnje" polako postaje jedna od fraza koje se često koriste jer "dobro zvuče", ali da mnogi od onih koji je upotrebljavaju ne znaju njeno pravo značenje. Šta je uopšte differentia specifica "govora mržnje" u odnosu na vulgarnu, primitivnu, agresivnu… ili bilo koju sličnu upotrebu jezika?

Termin "govor mržnje" je slikovita skraćenica koja označava verbalno izražavanje mržnje, šovinizma, rasizma i ksenofobije, sa ciljem satanizovanja neke rasne, etničke, nacionalne, konfesionalne ili političke grupacije. U ratnim i uopšte kriznim vremenima to se čini sasvim eksplicitno i naglašeno, sa značenjem otvorene pretnje, ali je taj postupak utemeljen u inače raširenim, iako često prikrivenim, stereotipima i predrasudama prema svemu drugom i drukčijem. Prema tome, govor mržnje se manifestuje u rasponu od krajnje agresivnih do zatomljenih oblika, ali je uvek javan i usmeren prema nekom kolektivu. Što znači da tu ne bi spadale, na primer, porodične svađe, ili lične uvrede. Premda se pojava o kojoj govorimo neretko kombinuje sa prostaklukom, nije svaki pojedinačni prostački ispad govor mržnje. Ako neko nekome opsuje majku, to je zacelo nekulturan i ružan gest, ali on dobija obeležja govora mržnje tek ako se "kolektivizuje" – dakle, ako se pomene majka komunistička, četnička, ustaška, balijska, šiptarska, ciganska… (uzgred: još nisam čuo da je neko opsovao majku romsku – nekako ne ide!). Ova sintagma kod nas je u poslednje vreme postala gotovo pomodna, što nije dobro jer se olakim potezanjem njeno značenje razvodnjava, a iz vidokruga se mogu izgubiti upravo pomenuta bitna i društveno izrazito opasna svojstva ovog fenomena.

Ko su glavni proizvođači govora mržnje? Da li su to slučajni pojedinci, političke grupacije ili ideološke skupine od kojih neke deluju u okrilju institucija – bilo da je reč o Beogradskom univerzitetu ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

Iz prethodnog proističe da takva uloga ne pripada slučajnim pojedincima, kako kažete, nego pre svega uticajnim političkim ili ideološkim grupacijama, bilo da su one organizovane u stranke ili da neformalno deluju unutar pojedinih institucija i udruženja. Pri tome najdalje dobacuje govor mržnje koji proizvode i preko kontrolisanih medija emituju vodeće političke snage, zajedno sa onim intelektualnim i duhovnim krugovima koji im se u tome složno pridružuju, iz ubeđenja ili interesa.

Mada se vlast promenila, još uvek se na javnoj sceni mogu čuti najpogrdniji izrazi za druge narode, verske grupacije ili potencijalne političke suparnike, uključujući i neprihvatljivo licitiranje oko njihovog etničkog porekla. Šta bi po vašem mišljenju bila adekvatna reakcija na takve verbalne ispade?

Podsticanje nacionalne, verske i rasne netrpeljivosti potpada pod udar zakona kao krivično delo, pa bi adekvatna reakcija u prvom redu podrazumevala odgovarajuću aktivnost nadležnih organa države. Ali i mediji bi mogli značajno da doprinesu obuzdavanju raspojasanog primitivizma u ovom domenu, posebno praksa prikupljanja jeftinih političkih poena raspaljivanjem najnižih strasti kod potencijalnih birača. Naime, nije dovoljno da mediji samo prenose retke i mahom blage osude ovakvih poteza koje izriču političari na vlasti, nego bi trebalo da ih i sami sistematski žigošu sopstvenim komentarima i upozorenjima – što oni, osim časnih izuzetaka, uglavnom propuštaju da čine.

Trenutno najaktuelniji primer ovakve zloupotrebe javnog govora i političke funkcije, ali i neodgovarajuće reakcije iz vrha vlasti, jeste ponovljeni ispad Velimira Ilića, lidera jedne od stranaka iz vladajuće koalicije, koji je obnarodovao svoju privatnu sumnju u etničku "ispravnost" njegovog mogućeg konkurenta na izborima za predsednika Srbije. Koliko god ovo lukavstvo provincijalnog uma moglo da izazove gnušanje, nije mnogo manje za osudu ni izabrana linija "odbrane" g. Labusa od strane visokih funkcionera njegove stranke. Umesto energičnog distanciranja od ovakvih metoda političke borbe, oni su se praktično uključili u tu nečasnu igru uveravanjem da je reč o srpskom prezimenu iz Krajine, "iz tvrđih izvora jezgra srpskog naroda". Tako je ispalo da je samozvanom etničkom kontroloru zamerena neobaveštenost, više nego sama skandalozna navada da proverava nacionalnu i versku pripadnost ljudi sa kojima pretenduje da deli vlast. Ovakav odgovor, verovatno rezultat političke kalkulacije, može samo da ohrabri "prekorenog" za nove slične napade ("Vidi vraga, izgleda da ovde omanuh, ali ću sledeći put valjda da ubodem").

Koliko se u tome otkriva iskrivljeno shvatanje demokratije kao nekog stanja u kome svako može da govori šta mu padne na pamet bez bilo kakvih posledica?

Sudeći po ovom primeru, a i po mnogim drugim, upravo je to posredi. Ranije je privilegija nesmetanog blaćenja političkih protivnika mahom bila rezervisana za predstavnike autoritarnog režima, a drugi su morali dobro da paze šta govore. Sada, međutim, kao da je svakome sve dozvoljeno, valjda da bi se pokazalo kako je nova nomenklatura demokratska, kako nema revanšizma, kako se poštuju svačija prava. A onih koji bi da zloupotrebe ovaj stepen slobode ima mnogo, i od raznih fela, pa se tako – pored novih igrača u političkoj areni – zlokobnim porukama razbacuju i neki od likova posle 5. oktobra privremeno potisnutih iz javnog života, ponovo nudeći proverene patriotske recepte za nacionalno izbavljenje, čiji su važni sastojci stare ili nove mete za odstrel. Kad ih čovek vidi kako se šepure po blagonaklonim medijima, pa još i podnose tužbe sudovima, umesto da čame u mišjoj rupi, dođe mu da se pridruži "nedemokratskim" pozivima na sveopštu lustraciju.

Da li to govori o nekoj vrsti (loše) navike da se ova vrsta jezika prihvati kao nešto sasvim uobičajeno? Da li je moguće da je prag osetljivosti toliko snižen da će ljudi reagovati tek na izraze najjačeg intenziteta?

Nažalost, čini se da je tako. Jezik besomučne političke i ratne propagande kojim smo bili preplavljeni više od jedne decenije kao da je prouzrokovao masovnu otupelost svih čula. Kao kod oboljenja zavisnosti, izgleda da su potrebne jake doze novog "opijuma za narod" – etnonacionalizma, šovinizma, ksenofobije – da bi otrovne poruke stigle do ušiju kojima su namenjene i izazvale poželjno ponašanje. Čak i pod povoljnijim uslovima biće potrebno još dosta vremena da se temeljito zagađeni prostor političke komunikacije iščisti toliko da ovakav diskurs počne uistinu da štrči, dakle da bude lakše i šire prepoznatljiv nego sada. Tada će moći da bude i odlučnije osuđen. A stvaranje takve klime vidim kao jedan od prioritetnih zadataka u rekonstrukciji našeg društva.

Šta prema vašem mišljenju govori činjenica da niko od sejača mržnje nije do sada pozvan na bilo koju vrstu odgovornosti?

Rekao bih da to takođe govori o odsustvu odgovornosti za javnu reč, samo iz drugog ugla. Kao što su u političkom saobraćaju moguća i drukčija sredstva, ali se manje koriste, tako i ovde zakonske sankcije postoje, ali se ne primenjuju. Ne znam da li je posredi neka zvanična iako prećutna politika netalasanja ili pak oportunizam nadležnih organa, u bivšem režimu možda naviklih da reaguju samo na komandu, dok sada takvi nalozi izostaju.

Valja se nadati da će tužilaštva ipak početi da štite građanstvo od javnih izliva netrpeljivosti na nacionalnim i verskim osnovama, jer i to valjda spada u njihov delokrug. U suprotnom bi verbalna socijalna patologija lako mogla opet da uhvati dubok koren na javnoj sceni, sa tragičnim posledicama koje smo već iskusili.

Ako se prethodni režim služio otvorenim lažima kao jednostavnijim ali vrlo efikasnim načinom za širenje privida, za kojim retoričkim sredstvom najčešće poseže sadašnja vlast?

Prema mojoj analizi, retoričko sredstvo koje u najvećoj meri koriste sadašnja vlast i njoj bliski krugovi jeste zamena teza, kojom su obeležene bezmalo sve afere koje su u poslednje vreme uzburkale javnost. Pribegavanje ovom mehanizmu objedinjuje i tako različite stvari kao što su, recimo, gej parada u Beogradu, uvođenje veronauke u škole i nedavna bura oko TV Pink. U svakoj od tih prilika raspravljanje o samoj stvari momentalno je presecano prebacivanjem lopte na drugi teren, najčešće praćenim etiketiranjem onih koji su se drznuli da postave neka pitanja – u stilu "Ma nećemo sad o tome, to je sve u redu, nego da mi vidimo ko su ti što se bune". Dakle, sa toga se smesta prelazilo na te, koji su onda, zavisno od situacije, otpisivani kao belosvetske protuve, neizlečivi marksisti, komunisti i bezbožnici koji mrze sve što je srpsko, neostvareni naučnici i lažni profesori… Ovde nema prostora za šire ilustracije, a nedavno sam već govorio i pisao za medije o tim i sličnim slučajevima. Moj opšti zaključak je da zamena teza odražava prirodu sadašnje podeljene, nesigurne i taktiziranju sklone vlasti približno onako kako je dirigovani govor mržnje reflektovao nasilnički karakter prethodnog režima.