Od 2000. godine do danas Srbija je zbog ekstremnih vremenskih prilika izgubila više od 6 milijardi evra – štete od suša u poljoprivredi 2012. i 2017. iznosile su između 1,5 i 2 milijarde, a od poplava 2014. preko 1,5 milijardi. To su gubici koji se mogu izraziti novcem, za razliku od onih u zdravlju i ljudskim životima. Ove vremenske prilike su posledica porasta prosečne godišnje temperature u Srbiji od 1–1,5 °C u odnosu na period od 1961 do 1990. “A sada zamislite štete i gubitke ako temperatura bude 2 ili 3 stepena veća, a mi ne primenimo blagovremeno mere prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, najpre u ključnim privrednim granama – energetici, vodoprivredi, poljoprivredi, šumarstvu”, kaže za “Vreme” Miroslav Tadić, vođa tima za zaštitu životne sredine i klimatske promene u UNDP-u Srbija.

Inače, nauka kaže da temperatura u Srbiji raste brže od svetskog proseka. Godina 2019. je bila najtoplija od kada postoje merenja. Leto 2022. je treće najtoplije, a na prvom i drugom mestu su 2017. i 2012 – od juna do avgusta je bilo više tropskih dana i toplotnih talasa. Sve ovo ima ozbiljne posledice. Veći je rizik i sve je više bujičnih poplava i ekstremnih suša. Za većinu ljudi klimatske promene su postale stvarne tek kada su ih osetili na svojoj koži.

O tome na koji način dobijamo energiju počeli smo više da razmišljamo kada je nebo postalo mlečno od smoga, prozori počeli da se zatvaraju da ne uđe vazduh, kada je prošao oktobar sa hladnim radijatorima, kao i leto sa prinudnim nestancima struje od po nekoliko sati u pojedinim opštinama.

NE BITI IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA

Udeo energetskog sektora u Srbiji u ukupnim nacionalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte (GHG) iznosi skoro ¾. U Srbiji se čak oko 70 odsto električne energije dobija iz fosilnih goriva, u najvećoj meri iz uglja. Kada je reč o obnovljivim izvorima energije (OIE), skoro 30 odsto struje se dobija iz hidroenergije, vetroparkovi doprinose sa oko 1 odsto, solari zanemarljivo, a i potencijal biomase nije u dovoljnoj meri iskorišćen.

“Postoje procene koje kažu da imamo skoro 30 odsto više potencijala za proizvodnju energije iz solara u odnosu na Nemačku, koja na ovaj način generiše više od 8 odsto bruto proizvodnje električne energije”, naglašava Miroslav Tadić.

On dodaje da energetski sektor treba posmatrati i iz ugla njegove ranjivosti na klimatske promene. Naime, Srbija već uvozi značajne količine energije – pretpostavlja se da je reč o 10–17 odsto na dnevnom nivou, što je veoma skupo.

Šta treba znati kada govorimo o hidropotencijalima? Nivo padavina u zemlji je isti, ali je njihova raspodela neujednačenija – broj dana sa ekstremnim padavinama se poslednjih godina povećao za više od dva puta u odnosu na prosečne vrednosti iz sredine prošlog veka. Uz to, tamo gde je voda najpotrebnija, najmanje je ima. Promena klime učiniće tu raspodelu još nepovoljnijom.

“Projekcije kažu da će u jednom delu godine biti ogromnih padavina u kratkom intervalu, a s druge strane, imaćemo sve duže i sve intenzivnije sušne periode tokom leta”, kaže Tadić, dodajući da je ove godine zabeležen rekordno nizak vodostaj Dunava, što je čak zaustavilo plovidbu u nekim delovima reke, kao i da je smanjenje srednjeg mesečnog protoka na manjim vodotokovima u Srbiji bilo do 30 odsto. Za neke vodotokove očekuje se da tokom letnjih meseci potpuno presuše.

To znači, kako objašnjava sagovornik “Vremena”, da ćemo u budućnosti morati da racionališemo upravljanje vodama – kako ćemo ih koristiti za vodosnabdevanje (Srbija već sada ima domaće vode manje od 1500 m³ po stanovniku godišnje, a potrebe za normalan razvoj kreću se oko 2500 m³), kako za sisteme za zalivanje, a zatim kako i koliko će biti mogućnosti da koristimo vodu za proizvodnju električne energije. Zato je, kada je reč o sektorskim politikama i merama, o izgradnji novih kapaciteta, važno imati u vidu ne samo osmotrene promene klime tj. situaciju kakva je sada, već i projektovane tj. šta nas čeka u budućnosti.

Očekivane promene doneće veću potrošnju energije tokom leta, odnosno potrebu za velikim količinama energije za hlađenje. Uz to, ranije su mnoga postrojenja leti bila na remontu, ali pošto se termoelektrane ne gase tokom leta, a energije iz vetra i solara skoro i da nema, to znači da će, ukoliko se nešto ne promeni, uvoz struje još više skočiti u narednom periodu.

“Nalazimo se između čekića i nakovnja”, objašnjava Miroslav Tadić, “jer imamo potrebu da transformišemo energetski sistem, da se odričemo fosilnih goriva i prelazimo na OIE, ali ukoliko to ne bude dovoljno brzo i intenzivno, možemo doći u problem da, s jedne strane, imamo obavezu da smanjujemo emisije GHG, a s druge, da imamo veću potrebu za energijom u budućnosti.” Zato je blagovremenost važna reč.

MERE KAO NUŽNOST

Srbija je potpisala mnoge međunarodne sporazume, pre svega Pariski sporazum, kojim se obavezala da smanji emisije GHG. Prema revidiranom Nacionalno utvrđenom doprinosu (NDC) svoje emisije GHG do 2030. godine smanjiće za 33,3 procenta (u odnosu na emisije iz 1990), a trenutno je na stolu nekoliko radnih scenarija za Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan koja predviđaju i veću klimatsku ambiciju. Već usvojeni NDC predviđa znatno povećanje ulaganja u OIE i smanjenje zavisnosti od fosilnih goriva.

Transformaciji energetskog sektora mora da se pristupi dugoročno i sistemski, neophodno je uključiti klimatske projekcije u planiranje razvoja ne samo energetike, već i zakonodavstva i prostornog planiranja, povećati energetsku efikasnost i izolaciju zgrada, uz naravno pomenuto diverzifikovanje izvora energije, ali i zajedničko delovanje.

“Dobar primer za to je inicijativa za primenu Zelene agende u Srbiji, koju finansiraju EU i vlade Švajcarske, Švedske, kao i Vlada Srbije, a sprovodi UNDP u saradnji sa Švedskom razvojnom agencijom i Evropskom investicionom bankom. Na javni poziv raspisan u okviru ove inicijative smo dobili veliki broj prijava javnih i privatnih preduzeća koja su voljna da dekarbonizuju svoje proizvodne procese, dakle da smanje svoj ugljenični otisak, čak i da se odreknu fosilnih goriva. Mnogo njih se javilo sa predlogom izgradnje solara na krovovima svojih objekata”, opisuje Tadić, dodajući da je to dobar signal da privreda ide ka tome da smanjuje svoje emisije. Tadić napominje i da je važno što je premijerka Srbije u svom ekspozeu najavila da nova energetska politika zemlje podrazumeva nastavak zelene tranzicije i ulaganje u zaštitu životne sredine.

A šta će biti, u ekonomskom smislu, ako to ne učinimo?

Kako objašnjava Miroslav Tadić, firmama koje ne budu smanjivale svoj ugljenični otisak biće jako teško da svoje proizvode plasiraju na evropskom tržištu, a već im je sada problem da nađu partnere u Evropi ukoliko nemaju adekvatna merenja ugljeničkog otiska i aktivnosti kojim ga smanjuju. Čak se i neki ugovori raskidaju jer pojedine firme nisu ispunile standarde kada je u pitanju emisija CO₂. Novi zakonski okvir u Srbiji zahteva od velikih emitera da dobiju dozvole za emisije GHG, da pripremaju monitoring planove i redovno izveštavaju o svojim emisijama i merama za njihovo smanjenje.

ŠABAC, PRVA ENERGETSKA ZADRUGA U SRBIJI

Slobodan Jerotić, konsultant za energetiku, do prošle godine i direktor JKP “Toplana – Šabac”, ističe za “Vreme” kako upotreba obnovljivih izvora i mere energetske efikasnosti moraju da idu zajedno i stava je da problemima treba ići u susret, a ne delovati nakon što se oni već dogode.

Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji gde je, još 2011, omogućeno merenje isporučene toplote, te naplata po potrošnji. Godinu dana ranije, kao mera prethodnica, rađena je termoizolacija stambenih i poslovnih zgrada, kao i ugradnja termostatskih ventila i alokatora troškova na grejnim telima.

U novembru 2019, uz podršku UNDP-a, u Šapcu je osnovana i prva energetska zadruga u Srbiji – “Sunčani krovovi”.

Slobodan Jerotić opisuje kako je došlo do toga, od inicijalnog sastanka u Lisabonu gde su predstavnici tri grada, Kragujevca, Niša i Šapca, slušali o iskustvima energetskih zadruga iz celog sveta, njihovim različitim pristupima i izvorima, sa idejom da naprave isto kada se vrate u Srbiju.
“Na krovu poslovne zgrade šabačke toplane postavljena je mala solarna fotonaponska centrala od 3 kilovata. Plan je bio da to bude samo početak nakon koga će uslediti instaliranje još fotonaponskih ćelija jačine 17 kilovata”, pojašnjava Jerotić.

Krajnji cilj – krovovi šabačkih zgrada popločani solarnim panelima. Toplana bi mogla da kupuje energiju od građana, a dobit bi bila ekološka i ekonomska. Time bi i koncept energetske zadruge u potpunosti zaživeo i u Srbiji.

Kao korak u dobrom pravcu, Jerotić napominje i da od novembra 2022. Beogradska otvorena škola, u saradnji sa dvema postojećim zadrugama – “Sunčani krovovi” i “Elektropionir” – sprovodi projekat čiji je cilj izrada smernica za postavljanje nove solarne elektrane, povećanje kapaciteta zadrugarstva i da se dalje motivišu građani i javnost.

Slobodan Jerotić smatra da je problem ovdašnjeg Zakona o obnovljivim izvorima energije to što ne prepoznaje zadruge, te da ga je jako teško primeniti u slučaju stambenih zgrada i privatnih kuća.

Naime, plan da će prozjumeri – domaćinstva koja imaju svoje solarne panele i tako dobijenu električnu energiju troše za sopstvene potrebe, dok višak vraćaju u energetsku mrežu kako bi je kasnije iskoristili – moći da profitiraju, ispostavio se kao nedovoljno primenjiv u ovom momentu. Naime, na energiju koju čuvaju u javnoj mreži, odnosno koju kasnije izvlače, prozjumeri plaćaju PDV. Računica kaže da ih postavljanje panela košta više hiljada evra, a račun za struju im je umanjen za nekih 20 odsto u odnosu na obične potrošače, što znači da bi se uloženo vratilo tek za 20, 30 godina.

Miroslav Tadić kaže da je nadležno Ministarstvo svesno ovog problema, te da se radi na njegovom rešavanju, čime bi se otvorio put ka punoj primeni statusa kupac-prozvođač. Time bi se Srbija pridružila trendovima EU u kojoj sve više domaćinstava stiče ovakav status. Finska u tom prednjači sa ciljem da do 2050. godine sami prozjumeri generišu i do 26 odsto ukupne proizvodnje električne energije.