Najplastičniji izraz za raspoloženje koje je nastalo u Beogradu posle Ahtisarijevog boravka ovde našao je ruski list "Izvestija" koji u naslov stavlja da su njegovi kosovski predlozi "vozmutili Belgrad". (U prevodu, ogorčili Beograd, mada bi više odgovarao izraz po zvuku blizak toj ruskoj reči – uzmutili.)

Predsednik Srbije Boris Tadić učinio je tačno ono što u ovakvim okolnostima učiniti treba, može i sme. Primio je specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija za Kosovo Ahtisarija, koji mu je zvanično predao svoj nacrt predloga rešenja za Kosovo.

REZOLUCIJE SKUPŠTINE: Predsednik Srbije je odmah posle tog susreta, u obraćanju javnosti, koje je sa državnim zastavama u kadru imalo zvaničan ton, rekao da Ahtisarijev plan otvara mogućnost za nezavisnost Kosova i Metohije, i da je on veoma jasno saopštio da ni Srbija, ni on kao njen predsednik nikada neće prihvatiti nezavisnost pokrajine, a da će pažljivo proučiti predložena rešenja koja se tiču decentralizacije, zaštite manjina i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu.

Šta je drugo mogao predsednik Republike? Srpska platforma za pregovore omeđena je serijom od šest skupštinskih rezolucija između 2001. i 2005, i nizom drugih jednoglasno usvojenih dokumenata državnih organa, uključujući i one o toku pregovaračkog procesa od prošlog leta, koji su, svi do jednog, govorili o suverenitetu i teritorijalnom integritetu zemlje i – o suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju unutar Srbije.

Taj stav je upisan u preambulu Ustava Srbije odobrenog na referendumu 28. i 29. oktobra 2006. koja počinje ovako: "Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima…"

PLAN, NACRT…: Izrazi "nezavisnost Kosova" i "suverenitet Srbije" se u Ahtisarijevom nacrtu (vidi dokument) ne pominju, ali, ako se zanemari međunarodno prisustvo preko ovlašćenja evropskog predstavnika koja su slična kao u Bosni, i NATO kišobran, po prvom utisku, Kosovo po njegovom predlogu faktički ima više nezavisnosti nego Egipat pre suecke krize. Pored konstatacije da je Ahtisari otvorio vrata nezavisnosti Kosova, oštre komentare izazvao je, na primer, njegov predlog da sva nepokretna i pokretna imovina Srbije u pokrajini pripadne Kosovu. Uz konstataciju da se takvom odredbom sve što je decenijama ulagano u pokrajinu prepušta kosovskim vlastima, analitičar Dušan Janjić na primer predlaže da Srbija zbog toga uloži preventivnu tužbu Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

Ahtisari je hvaljenim demokratskim vlastima u Beogradu ponudio manje nego što je dao satanizovanom Slobodanu Miloševiću na kraju NATO bombardovanja Srbije (simbolički dokaz o suverenitetu kroz rezoluciju 1244. i ugovorne klauzule koje nikada nisu ispunjene o demilitarizaciji Kosova i o prisustvu "stotina a ne hiljada" srpskih bezbednosnih snaga na mestima posebno važnim za Srbiju). Taj detalj jako slabi argumentaciju onih koji kažu da je Kosovo već izgubljeno 1999, jer, ako je Slobodan Milošević Kosovo izgubio, a ipak mu je malo i ostavljeno, zašto se sad od Srbije zahteva da izgubi još i ono malo?

Po tom nacrtu predloga (vidi dokument), o kome, kao što ćemo videti, po istom autoru, faktički više i nema pregovora, Kosovo će imati ustav, zastavu, grb, nadležnosti u oblastima sprovođenja zakona, bezbednosti, pravosuđa, javne bezbednosti, obaveštajne delatnosti i kontrole granica. Imaće lako naoružane bezbednosne snage, pravo da vodi pregovore i zaključuje međunarodne ugovore, uključujući i pravo da zahteva članstvo u međunarodnim organizacijama. Nacionalne, etničke, lingvističke ili verske grupe raspolagaće precizno definisanim pravima. Opštine na Kosovu imaće pravo na prekograničnu saradnju, a Srpska pravoslavna crkva na Kosovu raspolagaće dodatnim obezbeđenjem, ali to je prilično daleko od onoga što je Srbija za njih do sada zahtevala.

PREGOVARAČKI MANDAT: Kada je bečki pregovarački proces pokrenut, Narodna skupština Republike Srbije je 21. novembra 2005. godine donela Rezoluciju o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije (vidi dokument).

Srpski pregovarački tim, koji su sastavili predsednik Republike i Vlada Srbije je zatim, 5. januara 2006. godine, jednoglasno usvojio, a 9. januara 2006. javnosti stavio na uvid okosnicu platforme za prvu rundu razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije.

Skupština Srbije je još 29. aprila 2004, takođe jednoglasno, usvojila Plan za političko rešenje situacije na Kosovu i Metohiji koji je predložila Vlada Republike Srbije. To je bilo desetak dana posle aprilskog pogroma nad Srbima i paljenja crkava i manastira. Za taj plan je glasalo 208 poslanika, protiv i uzdržanih nije bilo, a sedmoro od ukupno 215 prisutnih poslanika nije glasalo.

Platforma srpskog pregovaračkog tima korespondira s tim planom Vlade Srbije iz 2004, kojim je tražena dvostruka zaštita srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: putem teritorijalne autonomije (u pomenutom planu iz 2004. ona je nosila naziv Region), kojom bi se štitio najveći deo Srba, i putem kulturne i personalne autonomije, kojom bi se štitila prava Srba koji žive van područja teritorijalne autonomije (Regiona). Oba vida zaštite, uzeta zajedno, činila su u tom planu pojam Srpske autonomne zajednice na Kosovu i Metohiji, koja je nazivana Entitetom.

U Srbiji su inače dugo razmatrane različite solucije za zaštitu Srba u okviru široke kosovske autonomije u kojoj bi albanska većina kontrolisala praktično celokupnu vlast na terenu, osim nekoliko ingerencija od simboličnog značaja koje bi pripale Srbiji (granice, celovitost teritorije, članstvo u UN-u). Jedan predlog kantonizacije datira iz 1998, a kreirao ga je istoričar Dušan Bataković, sada savetnik predsednika Republike, koji je predlagao pet kantona za kosovske Srbe.

Svako od tih rešenja je zapadnim partnerima ili bilo "nepoznato" ili, naprosto, tretirano kao srpski tajni plan o podeli Kosova čije razmatranje ne dolazi u obzir. Pošto su se Srbi oslonili na princip nepovredivosti granica i na njoj bazirali svoju pregovaračku poziciju, sada se mogu, baš na zapadnoj strani, videti neki probni baloni koji govore baš o podeli. Na primer, "Njujork tajms" 1. februara objavljuje komentar Timotija Vilijema Votersa (Indiana University School of Law at Bloomington), koga predstavlja kao čoveka koji je pomogao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića, i koji pod naslovom "Separatni mir" piše: "Nema ničeg magičnog ili moralnog oko kosovskih granica. One su artefakt Titove Jugoslavije i nikada nisu bile etnički odgovarajuće niti su doprinosile socijalnom miru. Ako granice ne osiguravaju sigurnost ili promovišu blagostanje, one treba da budu promenjene. Zato mi u prvom redu favorizujemo razdvajanje Kosova od Srbije. To je takođe deljenje. Dakle, zašto je odvajanje manjeg dela Srbije inherentno loše?" (…), da bi završio rečenicom: "Sigurno, bolje je da se pomere granice nego da su ljudi njima zarobljeni. To zvuči kao moralni argument za to da se deoba vrati na sto…"

Vizner u Beogradu kategorički odbija takvu soluciju, što znači da je tu ipak samo reč o nekom zamagljivanju.

Na stranu spekulacije, Beograd je tražio pet kantona ili entitet ili neki drugi oblik teritorijalne autonomije za Srbe, dopunjen personalnom autonomijom, i dvanaest opština, a ponuđene su proširene nadležnosti u šest opština sa srpskom većinom. U Ahtisarijevom predlogu postoje i drugi mehanizmi manjinske zašite, ali oni su svakako slabiji nego što su svojevremeno bili ponuđeni Srbima u Hrvatskoj poznatim planom Z-4.

Najslabiji deo tog predloga je u tome što se veoma načelno govori o povratku raseljenih, a ne pominje jedan jedini konkretan mehanizam koji bi, na primer, omogućio pristup Srba većim kosovskim gradovima (Priština, Prizren, Peć…) koji su, svi osim Mitrovice, potpuno nesankcionisano etnički sasvim temeljno očišćeni.

Slobodan Milošević je vladao Kosovom dvanaest godina i za te vladavine se svakako svašta loše dešavalo, ali međunarodni faktori tamo vladaju već više od polovine tog perioda, sedam godina, 1999–2007, a ovo etničko čišćenje se odvijalo pod njihovom ingerencijom. Ako ima greške u dosadašnjoj pregovaračkoj taktici srpske strane, to je što upravo to pitanje nije dovoljno dramatizovano. Bez veza s većim gradovima, srpske opštine i s proširenim nadležnostima nemaju šanse za opstanak. Jedan primer: hendikepirana deca iz okoline Kosovske Kamenice, mogu da nastave školovanje jedino u Mitrovici, a do tog grada, ako idu relativno sigurnim putevima, moraju da putuju zaobilazno čitavih 650 kilometara…

ZALEĐEN MANDAT: Kada je odlazeći premijer Koštunica (uz ponavljanje da je Ahtisari neovlašćeno otvorio pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i predložio oduzimanje njene teritorije, a da je i njegov premijerski mandat za pregovore istekao) odbio da primi Ahtisarija, a naročito posle podnošenja platforme koalicije DSS-NS u pregovorima o vladi, u ovdašnjim medijima i nekim političkim grupama poraslo je uzbuđenje zbog pretpostavke da bi Beograd mogao da se odluči za prekid odnosa sa onima koji bi priznali nezavisno Kosovo, a to bi po pretpostavci bile zapadne sile.

Demokratska stranka je izjavila da takav korak smatra kontraproduktivnim. Konsultacije o formiranju nove vlade zapale su u krizu, mada su neka kasnija razjašnjenja unekoliko ublažavala razlike između DS-a i DSS-a.

Na primer, uz retoričko pitanje kako bi Francuska reagovala kad bi Srbija priznala nezavisnost Korzike, iz Demokratske stranke Srbije i dalje su insistirali na tome da Beograd u takvim okolnostima mora reagovati, ali su i precizirali da njihov zahtev o preispitivanju odnosa sa onima koji eventualno budu jednostrano priznali nezavisnost Kosova ne znači automatski i prekid diplomatskih veza. (Jedan blaži nagoveštaj tog "preispitivanja odnosa" došao je znatno pre nego što je ta platforma izneta – srpska vlada je prošlog leta poručila slovenačkoj da će "primiti k znanju" Drnovšekove izjave o nezavisnom Kosovu i da će iz toga izvući zaključak.)

Iz Koštuničine stranke takođe poručuju da uopšte nisu razmatrali mogućnost formiranja koncentracione vlade, za šta su sumnjičeni u pojedinim medijima. S druge strane, predsednik Tadić se u pozivu na kosovske konsultacije vidljivo oslonio na dosadašnju saglasnost postignutu u Skupštini Srbije.

NEOPHODNI KORCI: Kada je Ahtisari pozvao Beograd i Prištinu na dalje konsultacije 13. februara, bilo je prilično izvesno da do tada u Srbiji ne može doći do postizborne institucionalne konsolidacije. Pošto ni skupština nije konstituisana, predsednik Tadić je predstavnike svih parlamentarnih stranaka hitno pozvao na konsultacije 5. februara kako bi ih obavestio o Ahtisarijevom predlogu i kako bi se postigao dogovor o daljim koracima. Podsetio je da Skupština Srbije još nije konstituisana i da je na početku proces formiranja nove vlade, i izrazio uverenje da, zbog toga, u novim konsultacijama treba naći način da se brane nacionalni i državni interesi i da se sprovodi jedinstvena državna politika o Kosovu i Metohiji, koja je dobila jednoglasnu podršku u Skupštini Srbije.

Pozivu predsednika Srbije na kosovske konsultacije odazvale su se sve parlamentarne stranke sem predstavnika Albanaca. Pre ovih konsultacija nije bilo dileme oko toga da se neće promeniti negativan stav prema tom planu, da će Beograd odbaciti taj plan, ali je izgledalo da se još traga za saglasnošću oko narednih konkretnih poteza u okolnostima koje tek mogu nastati.

Posle tih tročasovnih konsultacija u predsednikovom kabinetu izgleda da preovlađuje stav da Beograd treba da odbaci Ahtisarijev plan u nastavku pregovora, ali ne da iz pregovora izađe, već da zatraži malo odlaganje radi konvalidiranja pregovaračkog mandata od strane Skupštine. (Predstavnik koalicije LDP, GSS, LSV, SDU izdvojio je mišljenje, iz ove koalicije ocenili su da je Ahtisarijev predlog korak u dobrom pravcu, a da ta koalicija zastupa stav da bi Srbija trebalo da učestvuje u pregovaračkom procesu o Kosovu i bez konstituisanja novog saziva Skupštine Srbije.)

Ostao je donekle i spor o mandatu i sastavu pregovaračkog tima. Preovladao je stav da sadašnji pregovarački tim nema mandat da ulazi u pregovore dok se ne konstituiše nova skupština, a u slučaju da pregovori ipak budu zakazani pre konstituisanja skupštine, da predsednik Srbije treba da ode u Beč i saopšti da Srbija nema konstituisane državne organe koji mogu da učestvuju u pregovorima.

Predsednik Srbije je potom zatražio hitno konstituisanje Narodne skupštine Srbije i predložio da ona na prvoj sednici raspravlja o Kosovu, a takođe i da obnovi mandat timu za političke pregovore, a da taj tim učestvuje u nastavku pregovora polazeći od Rezolucije Skupštine o mandatu za političke pregovore o budućem statusu Kosova – uz uslov da se tamo razmatra Ahtisarijev predlog u celini, a ne samo u delovima ili aneksima. Predložio je i da tim za političke pregovore, odmah po povratku sa razgovora u Beču, podnese izveštaj Narodnoj skupštini.

Pošto se 8. februara ponavljaju izbori na manjem broju biračkih mesta, uz najbolju satnicu skupština bi nekako i mogla da se sastane posle 11. februara, što znači da deputacija koja ide u Beč može imati kakve-takve akreditacije.

Predsednik Tadić je najavio da će zatražiti od ambasadora članica Kontakt grupe da se datum nastavka pregovora o budućem statusu Kosova u Beču uskladi sa konstituisanjem novog saziva Skupštine Srbije, odnosno da se rok pomeri samo za desetak dana. Tadić je u utorak 6. februara preneo američkom izaslaniku Vizneru da je Srbija čvrsto opredeljena da se ti pregovori nastave, kao i da je opredeljena za stabilnost i mir u regionu.

Ahtisari je potom u Londonu, gde se sreo s premijerom Blerom, izjavio da nema nameru da pomera svoje rokove jer ne veruje da bi to donelo bilo kakvu promenu, pošto po njegovoj oceni u "Gardijanu" ima malo nade da su ustupci dveju strana mogući, odnosno kompromis između Beograda i Prištine malo je verovatan. Posrednik, dakle, otvoreno kaže da su pregovori propali, ali Beograd nikako ne bi smeo da sebi dozvoli luksuz da u njima do kraja ne učestvuje.

Dokument: Pregovarački mandat

Polazeći od Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i Ustava Republike Srbije, a posebno od odredaba u kojima se ustavno zajemčuje suverenost i teritorijalni integritet državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije u njenom okviru, kao i od odredaba da teritoriju Srbije i Crne Gore čine teritorije njenih država članica, čija je granica nepovrediva; imajući u vidu da suverenost pripada svim građanima Republike Srbije i da je njena teritorija jedinstvena i neotuđiva (član 5. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i čl. 2. i 4. Ustava Republike Srbije),

Polazeći istovremeno od osnovnih načela i normi Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija u kojima se državni suverenitet i teritorijalni integritet određuju kao temelji savremenog međunarodnog poretka,

Imajući u vidu rezolucije Skupštine Srbije i Crne Gore od 2. aprila 2004. godine i 1. septembra 2003. godine, rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije od 26. marta 2004. godine i 4. maja 2001. godine, deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije od 27. avgusta 2003. godine i 31. maja 2001. godine posvećene Kosovu i Metohiji, kao i Odluke o utvrđivanju Plana za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji od 29. aprila 2004. godine,

Uvereni da se svi sporovi, pa i najteži sukobi, unutar demokratskih država mogu i moraju rešavati na temelju ovih osnovnih načela i normi, težeći mirnom, sveobuhvatnom i trajnom rešenju kao osnovi budućeg prosperitetnog razvoja i pomirenja,

Podsećajući da je suštinska autonomija i značajna samouprava Kosova i Metohije predviđena kao oblik političkog rešenja krize još u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1160 iz 1998. godine, zatim u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine, kao i u Zaključcima sastanka ministara G-8 od 6. maja 1999. godine, odnosno tekstu Sporazuma o prestanku neprijateljstva SRJ sa NATO-om, poznatijem kao Sporazum Černomirdin – Ahtisari,

Na osnovu člana 73. tačka 2. Ustava Republike Srbije i člana 134. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 56/05 – prečišćeni tekst),

Narodna skupština Republike Srbije na Šestoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2005. godini, održanoj 21. novembra 2005. godine, donela je

Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije

Narodna skupština Republike Srbije odobrava započinjanje političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, koje se na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244 od 10. juna 1999. godine nalazi pod privremenom civilnom i vojnom upravom Ujedinjenih nacija. Dajući svoju saglasnost, Narodna skupština Republike Srbije ovom rezolucijom utvrđuje načela i određuje okvir i mandat obavezujući za sve državne organe koji su ovom rezolucijom ovlašćeni da u ime Republike Srbije, kao države članice državne zajednice Srbija i Crna Gora, učestvuju u ovom procesu.

1. Narodna skupština Republike Srbije i svi državni organi izražavaju punu spremnost da preuzmu svoj deo odgovornosti u procesu političkog rešavanja pitanja Kosova i Metohije, na osnovama međunarodnog prava i u skladu sa demokratskim vrednostima savremenog sveta. Narodna skupština Republike Srbije u skladu sa najopštijim načelom Ujedinjenih nacija o nepovredivosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta demokratskih država, ovom rezolucijom definiše okvir i mandat političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije.

Srbija i Crna Gora je međunarodno priznata država i kao takva članica Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija. Na nju se, kao i na sve ostale države, odnose sva načela i norme tih međunarodnih organizacija, a posebno ona načela i norme kojima se utvrđuju suverenitet i teritorijalni integritet država članica. To su, pre svega, Povelja Ujedinjenih nacija i Završni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (danas OEBS) iz Helsinkija od 1975. godine. Osim na ovim i drugim opšteobavezujućim normativnim dokumentima važećeg međunarodnog prava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore (tadašnje SR Jugoslavije) izričito se potvrđuje u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244, kao i u odgovarajućim rezolucijama ovog tela svetske organizacije br. 1160, 1199, 1203 (sve od 1998. godine) i br. 1239 od 1999. godine. Uz osnovne izvore međunarodnog prava, granice i teritorijalni integritet država nastalih nasilnim raspadom prethodne Jugoslavije dodatno su zajemčeni posebnim međunarodnim-pravnim dokumentima i sporazumima, kao što su Mišljenja Arbitražne komisije Konferencije o Jugoslaviji (Mišljenje br. 3 od 11. januara 1992. godine) i Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini od 21. novembra 1995. godine (Dejtonsko – pariski mirovni sporazum).

2. Narodna skupština Republike Srbije izražava čvrsto uverenje da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija predstavlja pouzdan garant poštovanja međunarodnog prava i celokupnog svetskog poretka zasnovanog na miru, poštovanju slobode kao najviše političke vrednosti i ljudskih prava kao mere te slobode. Zbog toga Narodna skupština Republike Srbije očekuje od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da snagom svog autoriteta obezbedi da se ni u slučaju Srbije i Crne Gore ne odstupi od nenarušivog principa poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Narodna skupština Republike Srbije izražava jednodušno uverenje da sa celom međunarodnom zajednicom deli stav da je neprihvatljivo, protivno volji jedne demokratske zemlje, menjati njene međunarodno priznate granice. Svaki pokušaj nametanja rešenja u vidu faktičkog legalizovanja podele Republike Srbije jednostranim otcepljenjem dela njene teritorije predstavljao bi ne samo pravno nasilje nad jednom demokratskom državom, već i nasilje nad samim međunarodnim pravom. Nema sumnje da bi to bio nezapamćen slučaj u međunarodnom pravu i praksi svetske organizacije, ali i opasan presedan sa nesagledivim dugoročnim posledicama po međunarodni poredak u celini.

3. S obzirom na navedene pravne razloge, Narodna skupština Republike Srbije bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.

4. Budući status Kosova i Metohije može se definisati samo u okvirima odgovarajućih načela i normi Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija, poštujući pritom ustavni poredak Srbije i Crne Gore i Republike Srbije. Narodna skupština Republike Srbije, unutar ovih najopštijih okvira, bezrezervno je opredeljena za kompromisno rešenje i izražava punu spremnost da se Kosovu i Metohiji obezbedi budući status po ugledu na evropska rešenja, koji će biti u potpunom skladu sa načelom suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore kao priznatog i ravnopravnog subjekta međunarodnog prava. Oblik i sadržaj tog rešenja treba da zadovolji kako državne interese Republike Srbije i državne zajednice, tako i interese albanske zajednice na Kosovu i Metohiji, Srba u Pokrajini i svih ostalih stanovnika Kosova i Metohije. Takav opšti cilj zamisliv je samo u sporazumnom i kompromisnom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije. U tom smislu postoji puna politička volja usmerena ka pronalaženju konkretne i ostvarljive forme stabilnog i trajnog rešenja za Kosovo i Metohiju, pri čemu legitimni interesi Albanaca u toj pokrajini moraju u punoj meri biti uzeti u obzir.

Narodna skupština Republike Srbije ovlašćuje Vladu da se zalaže za modalitete održivog političkog i institucionalno-pravnog rešenja za budući status Kosova i Metohije. Narodna skupština Republike Srbije izražava razumevanje za činjenicu da može biti više modaliteta budućeg statusa Kosova i Metohije koji ne dovode u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet države.

5. Posebno u poslednjih šest godina srpsko stanovništvo, ali i ostalo nealbansko stanovništvo u Pokrajini, bilo je lišeno osnovnih ljudskih prava i izloženo masovnom teroru albanskih ekstremista sa ciljem da se izmeni etnička slika Pokrajine. Neki elementi ekstremističke politike Albanaca prikazani su u Izveštaju specijalnog izaslanika za ocenu ispunjenosti standarada na Kosovu i Metohiji Kaia Eidea.

Budući status Kosova i Metohije mora da omogući poštovanje ljudskih prava pripadnika svih nacionalnih zajednica, bez obzira da li one čine većinu ili manjinu stanovništva u Pokrajini, a posebno prava na siguran život i ličnu i imovinsku bezbednost, pošteno i efikasno sudstvo, neometano uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava, slobodu kretanja i nastanjivanja, slobodno izražavanje političkih, verskih, kulturnih i drugih ličnih uverenja, pravo na povratak i integraciju privremeno raseljenih lica, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju i vršenju javnih funkcija, kao i sva druga prava sadržana u poveljama Saveta Evrope koje je potpisala i ratifikovala Srbija i Crna Gora.

Sva ova prava integralni su deo standarda koje Kosovo i Metohija treba da ispuni uporedo sa tokom razgovora o njegovom budućem statusu, što je ujedno i stav Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu Izveštaja specijalnog izaslanika Kaia Eidea.

6. Narodna skupština Republike Srbije izražava spremnost za mirno i sporazumno rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije što bi predstavljalo značajan korak ka evropskim integracijama, ne samo naše države već i svih zemalja u regionu. Kao demokratski organizovana država, članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, Republika Srbija nosi veliku odgovornost za mir i dobrosusedsku saradnju u svom okruženju. U tom pogledu, ona, učestvujući preko svojih ovlašćenih predstavnika u razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije, ne sme da dopusti nijedno rešenje koje bi ugrozilo regionalni mir i dobrosusedstvo u ovom delu Evrope. Ovo je njen osnovni cilj, ali ujedno i obaveza u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji. Takvo strateško, razvojno i demokratsko opredeljenje Srbije i Crne Gore, pored ostalog, treba da obezbedi toliko potrebnu regionalnu stabilnost.

7. Narodna skupština Republike Srbije pozdravlja posredničku ulogu Ujedinjenih nacija u procesu definisanja budućeg statusa Kosova i Metohije i izražava uverenje da će se predstavnici svetske organizacije, na čelu sa specijalnim izaslanikom Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, rukovoditi osnovnim načelima i normama Ujedinjenih nacija, kao i dobrom verom u sporazumno rešenje. Narodna skupština Republike Srbije izražava i uverenje da će posrednici u ovom procesu obezbediti neophodnu formu neposrednih razgovora između predstavnika Srbije i Crne Gore i kosmetskih Albanaca.

8. Narodna skupština Republike Srbije ovlašćuje Vladu da, u saradnji sa nadležnim državnim institucijama, razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, u skladu sa mandatom koji je utvrđen ovom rezolucijom. To je jedini mandat koji je Narodna skupština Republike Srbije, kao predstavnički organ svih građana Republike Srbije, prenela, za učešće u političkom procesu traženja rešenja za budući status Kosova i Metohije.

9. Narodna skupština Republike Srbije biće redovno izveštavana o toku razgovora koji se vode o političkom rešenju za budući status Kosova i Metohije.

10. Narodna skupština Republike Srbije će se posebno izjasniti o rezultatima razgovora o političkom rešenju za budući status Kosova i Metohije, imajući u vidu i ustavnu mogućnost po kojoj se građani Republike Srbije mogu referendumom izjasniti o važnim državnim pitanjima.

11. Ovu rezoluciju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

RS broj 75

U Beogradu, 21. novembra 2005. godine

Narodna skupština Republike Srbije

Predsednik

Predrag Marković