VREME BR.633 | 20. FEBRUAR 2003.

Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag

Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, odlučio se da iz politike i svih srpskih zemalja ode u istoriju. On obećava da će to biti izlazak na velika vrata, planira oproštajne mitinge i pravi konferencije za štampu svakog dana. On junački ide mečki na rupu, kao Miloš kod Murata na Kosovu, da razbuca taj Tribunal kao Georgi Dimitrov onomad u Berlinu oko one paljevine Rajhstaga – pa šta bude. On se ne nada pravdi od tog suda, on računa na istoriju koja će ga zapamtiti. Ili bar tako kaže...

Karla del Ponte je žena kamenog srca: godinama je doktor Šešelj kukao i tražio da se dokopa tog Haga; dosadio je i Bogu i ljudima i holandskom konzulatu u Beogradu, ali je gospođa Del Ponte ostala nemilosrdna – do pre neki dan. A onda – pošto lepa reč i najtvrđa vrata otvara – odškrinula su se i vrata Ševeningenske tamnice, gde akrepe memla davi i gde u kandžama novog svetskog poretka čamuju srpski, hrvatski, bošnjački, a evo sada i albanski vitezovi. Presrećni doktor Voja rascvrkutao se po svim medijima: evo je, sluteći dobre vesti, već i avionsku kartu rezervisao; jeste da Tribunal časti letom u jednom smeru, ali da bude siguran; kaže, uostalom, da se nada da će mu refundirati tih tristotinak dolara, ravno u fond za kantinu. Važno je jedino da će mu se konačno pružiti prilika da "razbuca" taj antisrpski sud, da raskrinka "onog lažljivog generala Vasiljevića… one izdajnike Anastasijevića i Dulovića i onu Oliveru Kovačević-Vučo… Biljanu" (TV BK, nedelja). Znajući dobrog doktora, razbucavanje i raskrinkavanje potrajaće onoliko: već seiri kako će u Hagu imati dovoljno vremena da se baci u knjige i papire, oslobođen svih svakidašnjih briga oko porodice, stranke, poslaničkih dužnosti, obaveštajnog rada, vucaranja po sudovima i pisanja odgovora "majoru CIA" Grujici Spasoviću na stotinama strana. Nenarodnom sudu crno se piše: ne znaju oni ko im dolazi ni čija će majka zakukati; rasteraće ih Voja Šešelj kao mačke s jebišta, samo da se dokopa ševeningenskog mira i rahata.

Tu se sad javljaju i razna prateća pitanja: da li je Tribunal svestan izmenjene situacije u pogledu novog stanja u pritvorskoj jedinici? Da li je donesena zabrana korišćenja kašika i unošenja banana? Da li je stražarsko osoblje već počelo nove kondicione treninge pod rukovodstvom radnika obezbeđenja Skupštine Srbije, koji imaju iskustvo sa nošenjem doktora Šešelja tamo i amo? Da li su kompjuterska oprema i ozvučenje haške sudnice osigurani protiv vode? Koja je poslastičarnica u Ševeningenu bila dovoljno pametna da pošalje nekoga u beogradski Klub književnika po recept za krempite? Da li je angažovan dovoljan broj psihoterapeuta za pritvorsko i sudsko osoblje?

Ne znaju oni šta im se sprema…

INCIDENTNA LIČNOST: Prve blagovesti o predstojećem srećnom događaju pojavile su se koliko pre dve nedelje, kada je iz "izdajničkih" krugova procurila diskretna vest da je optužnica protiv dr Voje Šešelja potpisana u Hagu. Vest je naišla na nevericu u krugovima koji te stvari prate po prirodi posla: naime, nije to prva takva vest; zatim, neki poznavaoci tih stvari, uključujući i vašeg izveštača, godinama su branili teoriju po kojoj dr Šešelj – sve i da dobije holandsku vizu – ne bi stigao dalje od ulaza u Tribunal, jer bi ga obezbeđenje oteralo s vrata. Za te pogrešne procene ima raznih razloga: mi ovde smo se na doktora Voju navikavali od početka i konačno se navikli na sliku bistrog i nepodnošljivo dosadnog i bestidnog hercegovačko-dinarskog davitelja; opšti stav bio je otprilike "eto ga tamo", što kažu u Mostaru, daleko bio… U ovoj našoj predoktobarskoj i postoktobarskoj političkoj fauni Šešelj je doživljavan kao hvalisavi verbalni delinkvent, galamdžija i lažov, intrigant, klevetnik i davitelj; neko s kim je pametnije ne kačiti se jer to ne vodi nikuda. Umeo je da izgovara neopevane budalaštine, kao i veoma pametne stvari, sve to u podjednakim razmerama; jednom rečju – ličnost problematična i "incidentna". Procena je bila da Haški tribunal ima pametnija posla i važnije zverke za hvatanje od tog opscenog i nepodnošljivo dosadnog Hercegovca, koji ionako prolazi samo po verbalnom deliktu, to jest hvalisanju da je radio ovo i ono, a za šta dokaza nema, jer – ko bi još njemu verovao, posle svih budalaština koje je izvalio?

Ispostavilo se, međutim, da je haško tužilaštvo došlo do zaključka da bi dobrog doktora valjalo izvesti pred sud i ispuniti mu životnu želju. Tu, osim humanitarnih, imamo i razloge presedana: po dobroj tradiciji iz Nirnberga, primenjenoj na Ruandu, neki su već popili doživotnu robiju zbog podsticanja na ratne zločine, širenje etničke itd. mržnje i već toga. Dr Šešelj se nekoliko puta potrudio da gđi Del Ponte podastre dokazni materijal za sopstveni slučaj, objašnjavajući da kako je i uz čiju pomoć kome slao dobrovoljce da rade ovo i ono. Mogao je – i mnogi od nas mislili su da će biti tako – da se izvadi na način jednostavan: da kaže da jeste slao dobrovoljce, ali i da se tu stvar završava; na terenu gde se radila radnja komandovali su drugi. Do pre neki dan, međutim, on se hvalisao kako je nad tim jedinicama imao kontrolu i komandu; u nedelju je donekle revidirao, tvrdeći da njegovi dobrovoljci nisu počinili zločine – bar koliko on zna, a on ne može sve znati.

Bez obzira na ono što tužilaštvo u Hagu ima spremljeno protiv njega kao dokazni materijal, već sada se čini da će dobrog doktora sahraniti njegova jezičina i ideologija njegove stranke (pročitati obaveznu hašku lektiru: prvobitni program SRS-a).

Očigledno je, dakle, da se Voja Šešelj gurao u Hag iz sve snage. E, sad: pitanje je – zašto? Očigledni odgovori u ovakvim slučajevima teško da su prihvatljivi. Misli li neko zaista da će Voja da razbuca Haški tribunal i da ih sve rastera kao mačke s jebišta, posramljene i poražene? Da će sužnje novog svetskog poretka izvesti iz tamnice, uz aplauz i ovacije dobrih građana Ševeningena? Da će se sudija Ričard Mej pokajati i povući se na Svetu goru da bude kaluđer do smrti? Da će on, Voja Šešelj, za ruku dovesti Slobodana Miloševića u Beograd da na Surčinu primi ključeve grada koje će mu predati duboko postiđena Radmila Hrustanović? Da će ga Sadam Husein, pobednik predstojećeg rata, postaviti za guvernera Kuvajta? Da će ceo svet priznati da kako su Srbi od početka bili u pravu i da će Ujedinjene nacije smesta ponovo uspostaviti Republiku Srpsku Krajinu sa Milanom Martićem kao predsednikom? U tako nešto ne veruje ni Aleksandar Vučić.

Na ovom mestu treba sebi postaviti dva pitanja: hoće li doktor Šešelj zaista stići do Haga; i hoće li on tamo biti podvrgnut i psihijatrijskom pregledu, a ne samo običnom sistematskom?

KAKO JE POČELO: Hipoteza prva: doktor Šešelj tera sadašnju kampanju dosledno i do veličanstvenog mitinga SRS-a za ispraćaj; drži pres-konferencije, nastupa na televizijama, daje intervjue, drži govore; a onda tiho, noćom-kradom, nestane u pravcu Republike Srpske, Istočne ili Zapadne Hercegovine (svejedno), Belorusije ili Iraka, sve umirući od smeha, po svom običaju… Znajući čoveka, to ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje: otkad je shvatio da može, on ispituje granice blesavosti i od Srpstva Vaskolikog napravio je sebi zabavu nebeskih razmera; odavno je primećeno da niko svoju naciju ne prezire i ne potcenjuje više od ekstremnih nacionalista. A šta su drugo i zaslužili oni koji su mu dali milion glasova? Uostalom, on bi u tom slučaju bio sasvim u stanju da im objasni da zašto se godinama ritao da ode u Hag, a onda odustao i zbrisao – i da pri tom ne izgubi nijedan glas podrške. To se zove harizma, braćo i sestre u Hristu.

Hipoteza druga, osim što je ilustracija ove prve, zahteva malo dužu priču.

Veliki knjigopisac i govornik, stradalnik i disident, pojavljuje se u Beogradu u jednom trenutku, sredinom osamdesetih, kao niko i ništa, koji hoda po kafanama "bermudskog trougla" i pokušava da prodaje svoja pismena gostima, veoma voljan za duge razgovore tipa "plati mi piće da ti ispričam život". Ubrzo se slizao sa tadašnjim mainstream disidentskim krugom oko Dobrice Ćosića; u jednom trenutku je i Vladimir Šeks donosio u Beograd finansijsku pomoć i za Voju Šešelja, između ostalih.

Sve se to tako vuklo do onog mističnog trenutka 1989. kada je bezgrešnim začećem nastala srpska nacionalistička (ali i demokratska; ne zaboravljati!) opozicija, u Novoj Pazovi. Naravno da je ulogu Svetog duha igrala Služba državne bezbednosti MUP-a Srbije. Iz te vesele tevabije Bulajićevih filmskih četnika i drugih maskiranih saradničkih veza Službe izdvojila su se tri lidera: Vuk Drašković, Mirko Jović i Vojislav Šešelj, za početak zajedno u okviru Srpske narodne obnove. Društvo se ubrzo rasturilo i svako je krenuo svojim putem, a Voja Šešelj je osnovao Srpsku radikalnu stranku, pošto je vlast odbila da mu registruje Srpski četnički pokret. Brzo, suviše brzo, dok si rekao "četnik", Šešelj uz presudnu pomoć Miloševićevog SPS-a ulazi u Skupštinu Srbije 1991; uskoro će ga Milošević svojim Previšnjim Ukazom unaprediti u čin "omiljenog opozicionara".

Tad ga je krenulo: nije čovek više smeo od njega ni usisivač da uključi; bio je miljenik RTS-a i svega postojećeg; zapenušen je pretio svima i svačim; klao je zarđalim kašikama i izbijao oči "tompsonima"; brojao je Hrvate i "izdajnike", imenovao ih i postizao da izgube posao, stan i kuću; vršio smotre krezubih i pijanih "dobrovoljaca"; kurčio se do neba, presrećan i veseo kao dete na trešnji. Puka blesavost njegovih detonacija bila je obezoružavajuća: njegove "hiljade četnika" čekaju spremne u Zagrebu; on će da digne u vazduh nuklearnu elektranu u Krškom, bez obzira na to što milioni Srba žive nizvodno uz Savu i prvi bi stradali u tom slučaju; on će da digne u vazduh đerdapsku branu; on će da bombarduje daleke evropske gradove; i tako dalje. Gušao se po Skupštini i ratovao pod Jorgan-planinom; potezao pištolje na nenaoružanu sirotinju; ali bez bliske zaštite telohranitelja iz Državne bezbednosti i njenih saradničkih resursa bio je fin i pristojan. Taktika u javnim konfrontacijama bila mu je prosta: težio je da protivnika iznervira do granice fizičkog sukoba; s obzirom na sopstvenu bestidnost i opscenost, to nije bilo teško, a protivnici su bili pristojni ljudi koji sebi ne mogu da dozvole tuču preko stola u TV studiju, u živom prenosu. Advokat Nikola Barović izgubio je strpljenje, ali nije bio doveo telohranitelje, pak su ga Šešeljevi umlatili posle emisije na BK TV. Tri čoveka su bila u stanju da Šešelja zadrže u okvirima elementarne pristojnosti pri TV duelima: Bogdan Denić, Nebojša Popov i Nenad Čanak; sva trojica veliki, jaki, sa iskustvom i nezgodnog karaktera.

Sklon kićenju tuđim perjem, Šešelj je početkom rata u Hrvatskoj preterao. Svojim "dobrovoljcima" pripisao je u zaslugu neke stvari zbog kojih će se pokajati: od incidenta u Borovu Selu, početkom maja 1991, pa tako nekoliko puta. Čim je deo Vukovara postao bezbedan, eto i njega tamo: u maskirnoj uniformi, u jahaćim čizmama i s puškom u ruci, s premalim šlemom ("nije bilo šlema za moju glavu, jedva mi ga je našao Mile Mrkšić, od nekog glavatog pukovnika"), dobri doktor ("nalik na steonu žabu"; Mihailo Marković, tada poslanik SPO-a) vrši smotre, ždere sa oficirima JNA, sokoli svoje "dobrovoljce" i preti. "Nijedan ustaša ne sme živ izaći iz Vukovara", viče on; to je jedna od izjava koje će objašnjavati u Hagu – ako stigne do tamo.

GRANICA: Dr Vojislav Šešelj od tada do danas glasno govori ono što Slobodan Milošević tiho misli. Njegov strategijski koncept precizan je i nije smišljen tek tako, arbitrarno: svi Srbi u jednoj državi; ta država ide linijom Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica; plus "velika srpska država sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom" (Mihalj Kertes, 16. jul 1991; zanimljivo, njega su svi zaboravili, kao i neku drugu gospodu); najmanje toliko. Nekako u to vreme gen. Stevan Mirković crta u redakciji "Vremena" veoma sličnu kartu, ali sa sasvim drugačijim političkim sadržajem: u njegovoj (tada SKPJ) vizuri, nije reč o etnički čistoj "Velikoj Srbiji", već o "novoj državi" (gen. Veljko Kadijević), demokratskoj i višenacionalnoj Jugoslaviji, tj. njenom ostatku bez Slovenije i delova Hrvatske u kojima Srbi nisu kompaktna većina; plus malo kutinskih naftnih polja… Znao je Voja Šešelj koje granice tada povlači umesto Miloševića i na koji odjek će to naići kod zabezeknutih i uspaničenih oficira JNA.

Sve se to tako vuče do 1993: Voja Šešelj se hvališe po Bosni, nalazi prestolonaslednika Srbiji, jer je Vuk Drašković već bio zgrabio Aleksandra Karađorđevića; našao je nekog belosvetskog hohštaplera u Španiji, nekog Romanova Dolgoprstova, "potomka Nemanjića", nije nego. Pa je onda vodao okolo nekakve ruske zamlate i suklate (kao i Vuk Drašković, uostalom), sve tercirajući Karadžićevim budalaštinama o "divizijama Kozaka koji, evo, jašu preko Karpata, sablje im blistaju u prašini, a sve u pomoć Srpstvu napaćenom". Vucarao je Voja Šešelj okolo našeg brata Vladimira Voljfoviča Žirinovskog sa sve "eliptonima" i ostalim tajnim oružjem, pa italijanske i francuske neofašiste i iste takve kao i oni. Mora mu se priznati da je u svojim spoljnopolitičkim aktivnostima bio neumoran i sasvim postmoderan.

Tako osokoljen svojim uspesima, Voja Šešelj 1993. dolazi do zaključka da bi na parlamentarnim izborima mogao da zatraži više nego što mu u Slobinoj knjizi pripada. Ponesen hubrisom, ili u dogovoru sa šefom, dobri doktor ide protiv Miloševića na temu ko je bolji Srbin. Na toj temi su mnogi pre njega propali; Vuk Drašković prvi, a i danas ima kandidata. Tako je i Šešelj izgubio tu rundu. Odnosi ostaju zategnuti tokom 1994. (svađa oko blokade Karadžića), 1995. "izdaja Srba iz Krajine i dejtonska izdaja" i tako sve dok se Milošević nije latio rata na Kosovu. Dok dlanom o dlan, eto nama "vlade narodnog jedinstva" iz 1998: SPS, JUL i SRS, hvala lepo.

VLAST I OPOZICIJA: Tada, 1998, Šešelj je opet pomislio da ga je krenulo, još bolje nego 1991. Počelo je od neočekivane idejne bliskosti sa JUL-om: skinuli gaće i izljubili se istog trenutka. Nastaje doba sklada i ljubavi: radikali, julovci i ekstremna struja socijalista odmah kreću sa zakonima o informisanju i univerzitetu; onda počinje serija slaboumnih teorija zavere, falsifikata i pogroma; na scenu stupa troglavi vojvoda Balačko iz narodne pesme – Šešelj, Bojić i Ratko Marković. To veselje traje skroz: rat iz 1999, Kumanovski sporazum i herojska pobeda nad NATO-om, obnova i izgradnja. Potpredsednik Vlade Srbije Voja Šešelj ne gubi živce, kao i inače u tesnim situacijama: odbija da podrži sumanuti predlog zakona o terorizmu koji je smislio trust pilećih mozgova JUL, sluteći krivi nož iza leđa svojih saveznika.

Kritično kasno leto 2000. Voja Šešelj dočekuje sa svim mogućim oprezom. Njemu je, kao i njegovim kontaktima u Službi, jasno da Milošević nema budućnost i da mu je rok trajanja prošao. Za razliku od svojih koalicionih partnera iz Vlade narodnog jedinstva, dr Šešelj nije glup. S potpunom pribranošću i duševnim mirom on prelazi preko krize oko predsedničkih izbora 24. septembra 2000. i prvi priznaje pobedu Voje Koštunice – iste noći, mada sada pokušava da revidira, pominjući neke procente. Tokom petooktobarskog prevrata i posle njega, Srpska radikalna stranka i njen vođa ostali su potpuno pasivni, u skladu sa prvobitnom procenom da DOS pobeđuje svakako; kontali su da će preživeti i ove, kao što su preživeli i Miloševića, ohrabreni dobrim izbornim rezultatom.

Postoktobarska istorija Voje Šešelja obeležena je upadljivim i stalnim porastom nervoze i hiperaktivnošću; bacio se na "raskrinkavanje organizovanog kriminala" od Caneta do Čumeta, od Čovića do Đinđića i uopšte je opet postao nepodnošljiv sa svojim "otkrićima", "kriminalcima", "špijunima", "izdajnicima" itd. Jasno se videlo da ga sve više svrbi tamo gde se češe. Oni sa boljim pamćenjem setili su se Branislava Vakića i Ljubiše Petkovića, bivših važnih radikalskih paravojnih vođa koji su svojevremeno u detalje objasnili veze doktora Voje sa Službom državne bezbednosti, sa oružjem i ostalim. I tako polako do prošlog petka, kada je potvrđeno da je haška optužnica protiv dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, potpisana i stala na snagu. Doktoru Šešelju ispunila se životna želja.

E, sad: u principu je zamislivo da neko ima herostratsku ambiciju da ostatak života provede u nekom civilizovanom evropskom ili sličnom zatvoru, a da je to mogao da izbegne. Mogao je veoma lako, svaljujući sve na Državnu bezbednost, Miloševića, Martića, Karadžića i praveći se nevešt: da je bio samo propagandni pion u većoj operaciji, neko bez ikakve terenske i operativne kontrole nad jedinicama na terenu, da se kurčio i bio opozicioni političar kome je – kako sam tvrdi sve vreme – sve dozvoljeno, pa i laži, klevete, uvrede i izmišljotine.

Tu dolazimo na pitanje psihijatrijskog pregleda: sa neke logičke tačke gledišta mnogi dobar advokat istog bi trenutka išao na neuračunljivost; manija veličine, manija žrtvovanja, manija spasavanja čovečanstva iz kandži novog svetskog poretka, mesijanski kompleks, samooptuživanje itd. Sve i da dotle dođe, to Voji Šešelju pomoći neće; naprotiv, izgubiće priliku da na sudu godinama viče, svađa se i nadmudruje se za publiku svojih pristalica – kao i Milošević, uostalom. Konačno zajedno u odsudnoj odbrani, njih dvojica i dalje imaju tu herostratsku ideju da će svaki od njih biti Georgi Dimitrov XXI veka, uzor herojske pobede pojedinca nad sistemom, sve sam novi Drajfus. Istorija se – kao što smo bili na vreme upozoreni – ponavlja: prvi put je drama ili tragedija; drugi put je farsa, ili tužna sprdnja. Ako dva jevtina prevaranta, Milošević i Šešelj, misle da će biti u stanju da ponove dramu Drajfusa ili Dimitrova, varaju se. Njih dvojica izašli su iz istorije, a ne u nju; izašli su na velika vrata koja se, međutim, zatvaraju veoma brzo. Izašli su ravno u televizijsku sapunsku operu iz Haga, koja se prikazuje u najbolje vreme za peglanje i srkanje jutarnje kafe.

Predistrorija

Vojislav Šešelj, dete iz siromašne željezničarske hercegovačke porodice, ulazi u sferu javnog interesa krajem sedamdesetih u Sarajevu, kao vunderkind i izuzetno uspešan student i omladinac. Etničko poreklo tada mu nije bilo od značaja, mada će kasnije postati. Šešelji su uglavnom Hrvati iz doline Neretve i Popovog polja, ali ih ima koji su prešli u pravoslavlje; neki su uzeli prezime Šešeljević. U Hrvatskoj postoje bar tri Šešelja od nekog značaja u javnom životu, a mnogo više običnih ljudi; svi Hrvati oduvek. Sam Voja Šešelj, koga je taj detalj očigledno svrbeo, uspeo je da izdejstvuje od SANU potvrdu napismeno da je čist Srbin; jedini primer takvog napora koji je poznat.

Kao i kod svakog vunderkinda, Vojini problemi počinju od prevelike pameti. Lepo je magistrirao i doktorirao i ušao u komunističku nomenklaturu u Sarajevu, kada mu je za oko zapala jedna doktorska disertacija, za koju je s pravom zaključio da je delimičan plagijat. Obelodanio je tu stvar, ali je propustio da napravi procenu poželjnosti tog svog poteza: lik koji je plagirao disertaciju bio je tada miljenik nomenklature, viđen za svetlu budućnost. Skorojević kao Voja Šešelj nije imao šta da primećuje u toj stvari. Uzgred: lik o kome je reč bio je kasnije dogurao čak do mesta premijera Republike Srpske, ama na kratko. Veoma ljut zbog očite nepravde, Voja Šešelj reaguje na način impulsivan i klasičan: isti Timon Atinjanin koji se naljutio na ceo svet. Reč po reč i karijera Voje Šešelja naglo se prekida, jer je tadašnja sarajevska komunistička nomenklatura imala malo strpljenja za kojekakve borce za pravdu, a protiv njenih miljenika. Državna bezbednost BiH nalazi mu neobjavljen rukopis iz koga sud izvodi zaključke i bez mnogo razmišljanja osuđuje ga na osam godina zatvora. Presuda je u apelacionom postupku smanjena, a Šešelj je odležao ukupno 14 meseci.

Iz zatvora izlazi veoma ljut, prelazi u Beograd i pridružuje se disidentskom krugu osamdesetih godina oko Dobrice Ćosića i drugih. U kasnijim pravosudnim natezanjima imao je punu podršku tog kruga i šire: podržali su ga i Vladimir Šeks i Dobroslav Paraga, između ostalih. Tada ga hvata skribomanija neslućenih razmera, koja ga drži do dana današnjeg, a i dalje će, kako obećava. Puka zapremina njegovih sabranih dela već se meri u kubnim metrima, a valja se plašiti da će boravak u Ševeningenu, sa svim pogodnostima, uskoro znatno povećati taj volumen.


Slavno vojevanje

Prvi boravci Voje Šešelja na kritičnom terenu beleže se početkom 1991. Prvo se početkom aprila pojavljuje u Kninu i slika se sa automatskom puškom i četničkom šubarom ispred SUP-a Knin; i šubaru i pušku uvalili su mu fotoreporteri i on je rado pristao. Onda i u Baranji i Istočnoj Slavoniji, tada još u svojstvu vođe stranke i kandidata za narodnog poslanika. Prvi skandal dešava se u Jagodnjaku, Baranja, u maju 1991, kada Milan Paroški i Šešelj drže miting lokalnim Srbima. Tada Milan Paroški izgovara čuvenu rečenicu "ubiti kao kera pored plota", a Voja Šešelj ima čast da s njim informativni razgovor na licu mesta obavi pokojni Josip Reichl Kir, načelnik Policijske uprave osiječke, ubijen 1. jula 1991. od ekstremista HDZ-a. To iskustvo ga je, izgleda, odbilo od daljih poseta kritičnim terenima – koliko se zna – sve do trenutka kada je mogao da se pojavi u Vukovaru, pod teškim obezbeđenjem, u novembru 1991, u uniformi i s oružjem, praveći se važan, držeći govore, smotre i brifinge, žderući večere i huškajući lokalne radikalske "dobrovoljce" na krvoproliće. Oficiri JNA, u čijoj se zoni odgovornosti Šešelj tamo muvao, ponašali su se servilno, shvatajući koja politička težina ide uz njega. O medijima i da ne govorimo: boravak dr Šešelja u Vukovaru bio je ispraćen kao da je o Vrhovnom Komandantu reč; sam Vrhovni Komandant pažljivo se čuvao takvih demonstracija vlastite popularnosti; reč je o mentalitetskoj razlici. Sasvim nalik na Franju Tuđmana, koji u to isto vreme obilazi Gospić, a oko njega Mate Laušić (komandant vojne policije) i drugi drže kevlarsko ćebence, Voja Šešelj muva se po terenu uz solidnu zaštitu i daleko od moguće opasnosti da ga nešto pogodi.

Naredna ukazanja Vojvode od Karlobaga na terenu datiraju iz 1992. i kasnije, po Bosni. Muvao se tamo-amo oko Sarajeva, ali u blindiranim vozilima i bez napadne medijske pažnje; uglavnom se kasnije hvalisao svojim putovanjima po Bosni. Pričao je o tome kako ga je za dlaku promašilo itd. Ali, ko bi mu verovao? Znamo ga kakav je: nikada nije voleo da rizikuje svoju vojvodsku guzicu; čak ni u TV debatama gde nije imao telohranitelje iza vrata, a imao je nezgodne protivnike, ili protivnike čiji su telohranitelji bili ravni njegovima – ili gori, što se dešavalo. Umesto da se detonira po terenu gde se puca, dr Šešelj se sve više detonirao po bezbednom terenu: vadio je pištolj na učitelje i taksiste, šutirao kolege u Skupštini, huškao Petra Panića na Nikolu Barovića, a sve pod budnim okom detaširanih telohranitelja iz Državne bezbednosti. Najdalje dokle je otišao bilo je da milostivo dopusti da ga skupštinsko obezbeđenje nežno prenosi s mesta na mesto. To bi trebalo da se nastavi i u Hagu.

Iz istog broja

VREME 308 . 14. septembar 1996.

Dragiša Pavlović (1943-1996)

Milan Milošević

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Izjava mog ministra

Jug Grizelj

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Srbija u poslednjoj jednopartijskoj nedelji

MILAN MILOŠEVIĆ, ROKSANDA NINČIĆ, FLIP MLADENOVIĆ i STOJAN CEROVlĆ

VREME | BR. 407 | 8. AVGUST 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Oficirke

Dr Mile Bjelajac Izbor: Milan Milošević

VREME 409 | 22. avgust 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Ravnogorke

Bojan B. Dimitrijević Izbor: Milan Milošević

VREME BR. 12 | 14. JANUAR 1991.

Jug Grizelj (1926-1991)

ŽIVORAD KOVAĆEVIĆ

Vreme br. 29 • 13. maj 1991.

U boj u boj, za narod svoj

BORKA PAVIĆEVIĆ

VREME vanredni brojevi od 27. mart – 26. jun 1999

PRILOG KULTURI SEĆANJA: Ratno Vreme

Milan Milošević i ekipa izveštača Vremena

VREME 323. 28. decembar 1996.

Dve Srbije u jednom gradu: Sloba u toplom zecu

Milan Milošević s Pericom Vučinićem i Urošem Komlenovićem

VREME BR. 281. 9. MART 1995.

Srbija u razbijenom ogledalu: U mesecu mau kad ruže cvetau

Milan Milošević

VREME BR. 77. 13 APRIL 1992.

Promeniti nešto, da bi sve ostalo isto

Milan Milošević

VREME BR 280. 2. MART 1996.

Siromaštvo: Žene jedu poslednje

KATERINA BERTINI

VREME BR. 280. 2. MART 1996.

Hrvatska: HDZ protiv svih – Strah od pokojnice

JELENA LOVRIĆ

VREME BR 289. 4. MAJ 1996.

Taras Kennauner: Odgovor Nebojši Popovu – Pismo srpskom prijatelju

Taras Kermauner, Nebojša Popov

VREME BR 254. 4. SEPTEMBAR 1995.

Krunski svedok: Ivan Stambolić – „Put u bespuće“

Slobodan Inić, pripremila Roksanda Ninčić

VREME BR. 261. 23. OKTOBAR 1995.

Pouke jedne knjige: Društvena nemoć

SLOBODAN INIĆ

VREME BR. 256. 18. SEPTEMBAR 1995.

Iz ličnog ugla: O ilizijama i novcu

Branko Milanović

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Idu dani: Srbija se vraća kući

BRANKO BALETIĆ

VREME BR. 277. 10. FEBRUAR 1996.

Intervju: Dragoslav Avramović – Presipanje levo-desno

Dimitrije Boarov

VREME BR. 295. 15. JUN 1996.

Handke na južnoj pruzi

Bojan Bosiljčić

VREME BR. 357. 23. AVGUST 1997.

Zakoračiti u ponor

IGOR MANDIĆ

VREME BR. 289. 4. MAJ 1996.

Nojeva politika

LASLO SEKELj

VREME BR. 283. 23. MART 1996.

Neopreznosti stručnjaka

Vladan A. Vasilijević

VREME BR: 323. 28. DECEMBAR 1996.

Politički autizam

MILENKO KARAN

VREME 323. 28. DECEMBAR 1996.

REAGOVANJA: Žrtve bez prava

Miodrag Milić, Konstantin Obradović

VREME BR. 255. 11. SEPTEMBAR 1995.

UVODNIK – Užas i nada

VESNA KRMPOTIĆ

VREME BR. 290. 11. MAJ 1996.

Iz ličnog u gla: Zenit naše istorije

Radomir Konstantinović

VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.

DOKUMENTI VREMENA: Događaji pred 27. mart

Mihailo KonstantinovIć

VREME BR. 357. 23. AVGUST 1997.

Dokumenti: Epistola – Strah i nada, Zemun 1997.

Priredio: Milan Milošević

VREME 331. 22. FEBRUAR 1997.

Intervju: dr Stojan Babić – Pištalike za novu vladu

ZMAGOSLAV HERMAN

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Gmizaće dok se ne usmrde

Koča Popović, priredio Gojko Tešić

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Evropski duh

Gojko Tešić

VREME BR. 25. 15. APRIL 1991.

Dokumenti: Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se tučemo

Priredio: Milan Milošević

VREME BR. 12. 14. JANUAR 1991.

Marko Nikezić (1921 – 1991)

Zoran Jeličić

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Što Srbin zamera Slovencu

Miljenko Jergović

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Gazimestansko otrežnjenje

Tibor Varadi

VREME BR. 287. 20. APRIL 1996.

Iz stručnog ugla: Savezna vlada protiv guvernera

Miroljub Labus

VREME BR. 5. 26. NOVEMBAR 1990

Šta mi se događa: Nacionalno nepodoban

Ranko Munitić

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

Andrija Čolak

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

VREME BR. 298. 6. JUL 1996.

Širenje „srpske istine“

MlODRAG STANISAVLjEVIĆ

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Intelektualci i protest – Moralni delikti

Mirjana Miočinović

VREME | 288 |27. APRIL 1996.

Iz ličnog ugla – Sudbina igrača

Miloš Mišović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1991.

SVET I MI – Velika prilika znatna konfuzija

DRAGIŠA BOŠKOVIĆ

VREME | BR. 45 | 2. SEPTEMBAR 1991.

INTERVJU – Milovan Đilas

Dimitrije Boarov

VREME BR. 441 | 19. jun 1999.

KRAJ RATA – Povlačenje,13 dana pre Vidovdana

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.

ESEJ – Izgubljeni šarm Istočne Evrope

Stanko Cerović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1990.

Šta sam rekao: Strah od sebe

Srđa Popović

VREME BR. 308 14. SEPTEMBAR 1996

Amerika i Kosovo

Sonja Biserko

VREME BR. 12 | 14 JANUARA 1991.

Novinari u literaturi – Ludak iz Treboula

Bora Ćosić

VREME BR. 11• 7. JANUAR 1991.

Javnost – Kriptopolitička komunikacija

Milorad Pupovac

VREME BR 1. 29. OKTOBRA 1991.

DA LI JE CVIJIĆ BIO U PRAVU?

LUBINKA TRGOVČEVIĆ

VREME BR. 50 |7 OKTOBAR 1991.

Hazardi zaštite nacionalnog interesa

Ljubomir Madžar

VREME br. 41 | 5. avgust 1991.

Iz krajnosti u krajnost

Bogdan Bogdanović

VREME BR. 48. 23. SEPTEMBAR 1991.

Predlog – Razoružati vojske i TV

Bogdan Denić

VREME BR. 22 | 25 MART 1991.

Cenzura – Izidin hram

Živojin Pavlović

VREME BR. 46 | 9. SEPTEMBAR 1991.

Pismo našim prijateljima u svijetu

Predrag Matvejević

VREME br. 255| 11. SEPTEMBAR 1995.

Stanje stvari – Završni račun

DRAGAN VELIKIĆ

VREME BR. 29| 13. M A J 1991.

Crveni ples

Dragan Veselinov

VREME 382| 16. MAJ 1998.

Stav: Univerzalna sve- ili ne-znalica

SERGIJE LUKAČ

VREME br. 245 | 16. NOVEMBAR 1996.

Televizija i demokratija – Hipnotisani u Bastilji

Milan Milošević

VREME BR. 279. | 24. FEBRUAR 1995.

Direktan prenos zatvaranja

Milan Milošević

VREME BR.1119 | 14. JUN 2012.

Protokoli i njihove poruke

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.876 | 18. OKTOBAR 2007.

Ko mi je stavio bombe na prozor?

Dejan Anastasijević

VREME BR.709 | 5. AVGUST 2004.

Duša

Aleksandar Ćirić

Vreme 476| 19. februar 2000.

Špageti-egzorcizam

Frano Cetinić

VREME BR.1081 | 22. SEPTEMBAR 2011.

Između Meke i Brisela

Safeta Biševac

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Stvarno i moguće

Milan Milošević

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Izbori, pobednici i poraženi – Uzdanje u glupost

Stojan Cerović

VREME BR. 500 | 5. AVGUST 2000.

Vic

F. Š

VREME |BR. 1106 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR. 690. 25. MART 2004.

Kosovo, 17. mart 2004.

Milan Milošević, Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1266 | 9. APRIL 2015.

Slučaj helikopter – Politička anatomija tragedije

Miloš Vasić

VREME BR.1315 | 17. MART 2016.

Neuhvatljiva lakoća glume i života

Đorđe Matić

VREME BR.1310. | 11. FEBRUAR 2016.

Intervju Vremenu – NATO nema alternativu

Sonja Ćirić

VREME BR.948 | 5. MART 2009.

Na stubu čitanosti

Ivana Milanović Hrašovec

Vreme 477, 26. februar 2000.

Strah i vika

Milan Milošević

VREME BR.645 | 15. MAJ 2003.

Drajfus bez Emila Zole

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.899 | 27. MART 2008.

Kuća časti

Prvoslav Karanović

VREME BR.363 | 2. OKTOBAR 1997.

Mahmurluk

Miloš Vasić

VREME BR.834-835 | 28. DECEMBAR 2006.

Mirni dani puni istorije

Milan Milošević

VREME BR.1082 | 29. SEPTEMBAR 2011.

DŽ. M.

Ajla Terzić

VREME BR 721. | 28. OKTOBAR 2004

Pesma može sve

Jelena Grujić

VREME BR.1091 | 1. DECEMBAR 2011.

Sećanje na bolji život

Dimitrije Boarov

VREME BR.57 | 25. novembar 1991.

Vukowar

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR.973 | 27. AVGUST 2009.

Kao ptica na žici

Zoran Paunović

VREME BR 634. 27. FEBRUAR 2003.

Bagzi uči da vozi

Jovan Dulović, Dejan Anastasijević

VREME BR 563. 18. OKTOBAR 2001

Karići, Bogoljub i braća

Dragoslav Grujić

Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.

Veliki preokret

Milan Milošević sa izveštačima "Vremena"

VREME BR.507 | 21. SEPTEMBAR 2000.

Toma

Uroš Komlenović

VREME BR 819. 14. SEPTEMBAR 2006.

Španija u srcu

Milo Petrović, potpredsednik Udruženja španskih boraca 1936–1939. i prijatelja

VREME BR 997 | 11. FEBRUAR 2010.

Vehabije u bivšoj Jugoslaviji

Momir Turudić

VREME BR. 1262 | 12. MART 2015.

Dualno obrazovanje

Jelena Jorgačević

VREME BR.1140 | 8. NOVEMBAR 2012.

Suđenje seizmolozima iz Akvile

Slobodan Bubnjević

VREME BR.883 | 6. DECEMBAR 2007.

Zabranite fudbal

Aleksandar Ćirić

VREME BR.520 | 20. DECEMBAR 2000.

Pobuna

Zoran B. Nikolić

VREME BR.1125 | 26. JUL 2012.

San o izlasku iz večite krize

Dimitrije Boarov

VREME BR.1283 | 6. AVGUST 2015.

„Oluja“, 20 godina posle – Priča moje majke

Mirko Rudić

VREME BR.1181 | 22. AVGUST 2013.

Hrvatska teroristička emigracija i UDBA

Miloš Vasić

VREME BR.1121 | 28. JUN 2012.

Eksplozivno leto i posledice

Filip Švarm

VREME BR.44 | 26. AVGUST 1991.

Svet nije stao u Moskvi

Hari Štajner

VREME BR.152 | 15. SEPTEMBAR 1993.

Banjalučka pobuna– Država bez hleba

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR. 245. 3. JUL 1995.

Eksplozija u „Grmeču“

Dejan Anastasijević

VREME BR.987 | 3. DECEMBAR 2009.

Zatvori u Srbiji – Samica za troje

Ivana Milanović Hrašovec

VREME BR.1139 | 1. NOVEMBAR 2012.

„Vreme“ kod gospodina Palme – Dan otvorenih vrata u Jagodini

Dragan Todorović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Zamiranje smeška

Stojan Cerović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Kraj druge Jugoslavije

Roksanda Ninčić

VREME BR.9 | 24. DECEMBAR 1990.

Slovenija i plebiscit – San o samoći

Vojko Flegar

VREME BR.323 | 28. DECEMBAR 1996.

Težak šok

Stojan Cerović

VREME 14. DECEMBAR 1996.

Duga igra živaca

MILAN MILOŠEVIĆ, DOKUMENTACIONI CENTAR „VREME"

VREME BR.1271 | 14. MAJ 2015.

Čovek od milijardu dolara

Aleksandar Ostojić

VREME | BR 1321. 28. APRIL 2016.

Priča o Muhamedu Aliju

Stanko Cerović

VREME BR.1087 | 3. NOVEMBAR 2011

Beograd – Novi Pazar, via Istanbul

Jelena Jorgačević

VREME BR.688 | 10. mart 2004.

Nezaštićeni svedok

Ljubomir Živkov

VREME BR.117 | 18. januar 1993.

Velika čistka

Uroš Komlenović

VREME BR.889 | 17. JANUAR 2008.

Krimski Tatari – egzodus i povratak

Momir Turudić

VREME | BR 1220 | 22. MAJ 2014

Svedočanstvo: Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

Zločin, bez kazne

Filip Švarm

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

O rušenju Ferhadije

VREME BR.509 | 5. OKTOBAR 2000.

Srbija u štrajku

Branka Kaljević

VREME BR.9 i BR.11 | 23. DECEMBAR 1990. – 7. JANUAR 1991.

Država pod sumnjom

Priredio M. M

VREME BR.318 | 23. novembar 1996.

Pobuna demokratske Srbije

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1115 | 17. MAJ 2012.

Sve naše krađe

Ivana Milanović Hrašovec i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.166 | 27. DECEMBAR 1993.

Ko je kako prošao

IVAN RADOVANOVIĆ

VREME BR.1291 | 1. OKTOBAR 2015.

Kako se sećati zločina

Ivan Ivanji

VREME BR.955 | 23. APRIL 2009.

Zdravstveni karton mršave boginje

Slobodan Bubnjević

VREME BR.614 | 10. OKTOBAR 2002.

Jaka frustracija, dobra muzika

NENAD ČANAK

VREME BR.1313 | 3. MART 2016.

Sudbina kapetana Buzova

Dejan Anastasijević

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Dačić u haremu

Dragoljub Žarković

VREME BR.576 | 17. JANUAR 2002.

Na večeri s predsednicima

Dragoljub Žarković

VREME BR.787 | 2. FEBRUAR 2006.

Uspomene i drugi demoni

Maja Uzelac

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Čovek koji završava posao

Jelena Jorgačević

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Dirigovana navigacija smrti i pravde

Tatjana Tagirov

VREME BR.1272 | 21. MAJ 2015.

Ova ne e na arno

Siniša Stanković

VREME BR.1070 | 7. JUL 2011.

Zašto Srbija nema antifašistički praznik

Jovana Gligorijević

VREME BR.729 | 23. DECEMBAR 2004.

Car

D.Ž

VREME BR.1203 | 23. JANUAR 2014.

Država zavere ćutanja

Miloš Vasić

VREME BR.1216-1217 | 24. APRIL 2014.

Hrvatska i srpska primena dve verzije istorijskog revizionizma

Lino Veljak

VREME BR.766 | 8. SEPTEMBAR 2005.

Karika koja nedostaje

Nebojša Popov

VREME BR.1030 | 30. SEPTEMBAR 2010.

Ordenje deljeno kao đinđuve

Slobodan Kostić

VREME BR.1162 | 11. APRIL 2013.

Tokovi novca: Džet-set u poreskom raju

Milan Milošević, Andrej Ivanji, Biljana Vasić

VREME BR.1093 | 15. DECEMBAR 2011.

Put za istok

Jovana Gligorijević

VREME BR.1254 | 15. JANUAR 2015.

Teret teške industrije

Dimitrije Boarov

VREME BR.844 | 8. MART 2007.

Musliman, Jugosloven i levičar

Dragoslav Grujić

VREME BR.1078 | 1. SEPTEMBAR 2011.

Predizborne uvrede i podmetanja

Tatjana Tagirov

VREME BR.1116 | 24. MAJ 2012.

Ispovest članova biračkog odbora

Radmilo Marković

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Vlast pod prismotrom

Miloš Vasić

VREME BR.1056 | 31. MART 2011.

Uhvati dan

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1109 | 5. APRIL 2012.

Hronologija opsade Sarajeva

VREME BR.1106 | 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR.1273 | 28. MAJ 2015.

Put za Palmiru

Momir Turudić

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Osujećeni poverioci u stečaju

Milan Milošević

VREME BR.439 | 20. MART 1999.

Che sara – sara

Roksanda Ninčić

VREME BR.437 | 6. MART 1999.

Srbija u razbijenom ogledalu – Epidemija podrške

Milan Milošević

VREME BR.1245 | 13. NOVEMBAR 2014.

Ogledalce u kesi tregerici

Tamara Skrozza

VREME BR.247 | 17. JUL 1995.

Srbija nije u ratu, Akademija se ne bavi politikom

Olivera Milosavljević, "Javna politička delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti

VREME BR.1095-1096 | 28. DECEMBAR 2011.

Četvrti svet

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Tragedija u magli politike

Miloš Vasić

VREME BR.637 | 20. MART 2003

Posle Đinđića

Stojan Cerović

VREME BR.916 | 24. JUL 2008.

Doktor Radovan i gospodin Dragan

Jovana Gligorijević, Jasmina Lazić, Marija Vidić

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Testament Zorana Đinđića

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Oproštajni udarac

Milan Milošević

VREME BR.1054 | 17. MART 2011

Uvod u kraj sveta

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1053 | 10. MART 2011.

Kako je bilo i urbane legende

Miloš Vasić

VREME BR.1211 | 20. MART 2014.

Kraj petooktobarske Srbije

Zora Drčelić

VREME BR.1220 | 22. MAJ 2014.

Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.1059 | 21. APRIL 2011.

Strasna sedmica Tomislava Nikolića

Milan Milošević i grupa autora

VREME BR.533 | 22. MART 2001.

Predlog dogovora o državnom cilju

Zoran Đinđić

VREME BR.1193 | 14. NOVEMBAR 2013

Propast našeg Mercedesa

Zoran Majdin

VREME BR.1104 | 1. MART 2012.

Pesma nas je održala

Jovana Gligorijević

VREME BR.739 | 3. MART 2005.

Partijska previranja

Milan Milošević

VREME BR.650 | 18. JUN 2003.

Dokumenti o nastanku imperije Pinka

Dejan Anastasijević

VREME BR.1103 | 23. FEBRUAR 2012

Čudo neviđeno

Sonja Ćirić

VREME BR.791 | 2. MART 2006

50%

D. Ž

VREME BR.1024 | 19. AVGUST 2010.

Šta Sretko zna, šta nagađa, a šta folira

Miloš Vasić

VREME BR.1123 | 12. JUL 2012.

Svako za sebe, svi za šerijat

Momir Turudić

VREME BR.910 | 12. JUN 2008.

Čudesni svet koalicija

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu