Karađorđevići i Petrovići
Virtuelne dinastije i njihovi odnosi
Interes Srbije i Crne Gore za kraljevske porodice sasvim je u skladu sa svetskim trendovima: pripadnici različitih familija "plave krvi" nikada nisu bili nezanimljivi građanima, posebno ukoliko su u pitanju "primerci" živopisni poput Aleksandra Karađorđevića i Nikole Petrovića. Žalosno je, međutim, to što kraljevski prljav veš na drugim mestima podrazumeva vanbračne afere, problematičnu decu ili razuzdane princeze, a kod nas – opet i opet, iznova – nepravde stare skoro sto godina
Uz mnoštvo onoga što im je istorijski i mentalitetski zajedničko, Srbe i Crnogorce zadesila je i identična (zlehuda) sudbina da se diče vrlo zabavnim pretendentima na presto. S jedne strane, Aleksandar II Karađorđević postao je punopravni žitelj Beograda, ali istovremeno i osoba čiji se javni nastupi prepričavaju uz osmeh, a čije aktivnosti najčešće ukazuju na činjenicu da nesuđeni princ nije u potpunosti svestan gde živi. S druge strane, Nikola Petrović je još 1989. odustao od mirnog života pariskog arhitekte i postao balkanski skandal-majstor, zavađen sa svima i svakim. Protekle sedmice, ovi poslovično atraktivni kraljevi bez kraljevina sukobili su se međusobno, ovaj put zbog događaja iz 1918. godine.
RODBINA: Tok ovog medijskog sukoba sasvim je u skladu s onim što su Aleksandar K. i Nikola P. do sada prikazali u kontekstu javnih nastupa. Dok je Nikola P. bio direktan i ličan, Aleksandar K. je sve jače tonove prepustio predsedniku Krunskog saveta Dragomiru Acoviću, a sam se opredelio za diplomatsku uzdržanost. Počelo je 14. jula, kada je Nikola P. zatražio od srpske dinastije Karađorđević javno izvinjenje za "nedostojno ponašanje njihovih predaka prema toj porodici 1918". U izjavi za podgoričke "Vijesti", on je istakao da bi izvinjenje bilo "častan gest" koji bi "omogućio jedno istorijsko pomirenje". Za razliku od Nikole P., koji se nije udubljivao u detaljniju analizu istorijskih okolnosti, njegova zastupnica Tanja Spičanović objasnila je o čemu se zapravo radi: "Da bi pod okriljem srpskog kralja Karađorđevića bila konstituisana Kraljevina Jugoslavija, crnogorska dinastija morala je nestati. Proterana je. Sva njena dobra su konfiskovana. Zabranjen im je povratak u zemlju. Svi su završili u izgnanstvu i to se nastavilo tokom trajanja kraljevine Karađorđevića." Spičanovićeva je takođe naglasila da je Aleksandar Karađorđević (deda aktuelnog srpskog prestolonaslednika) istovremeno unuk Nikole Petrovića (pradede aktuelnog crnogorskog prestolonaslednika), tj. da su Karađorđevići bili nepošteni prema "svojim rođacima".
Istog dana, Petroviću je odgovorio Dragomir Acović. Ističući da prestolonaslednik Aleksandar "nema nameru da se prepucava s rodbinom preko medija", on je podsetio da je 1918. u Crnoj Gori organizovan referendum na kojem su se Crnogorci opredelili za ujedinjenje pod dinastijom Karađorđevića: "Nisu Petrovića proterali Karađorđevići, nije to učinio kralj Aleksandar, unuk kralja Nikole Petrovića Njegoša, niti kralj Petar, koji mu je zet. Istina je da kralj Nikola nije priznao to ujedinjenje, smatrajući da on treba da bude kralj ujedinjene zemlje. To su istorijske činjenice!", rekao je Acović za "Blic". Međutim, za više medija on je Petroviću poručio da bi "najveću uslugu precima, potomcima i savremenicima učinio kada bi prvo razmislio pre nego što otvori usta nešto da kaže". Da bi stvar bila zapečaćena, Acović je još rekao kako su izjave princa Nikole "pre za žaljenje, no za osudu" i da bi "najpristojniji gest s njegove strane bio kada bi na neko vreme ućutao". "Zagovarao je samostalnost Crne Gore i sada je sve to njegov problem, i neka se izvoli obratiti Đukanoviću za sve što ga zanima, uključujući i izvinjenje", zaključio je predsednik Krunskog saveta.
Dan posle ovakvog medijskog klinča, 15. jula, oglasio se i Aleksandar K. Inače nekako "odsutan" i distanciran od realnosti, on je u razgovoru za "Blic" konstatovao kako "nije ni znao da postoje problemi u odnosima" i kako se zbog svega što se dogodilo "iznenadio i zabrinuo". U tako pomirljivom tomu, rekao je da Karađorđevići i Petrovići moraju da budu prijatelji, da je ponosan na to što u njegovim venama "teče i crnogorska krv", ali i da je srećan što su odnosi Srbije i Crne Gore dobri: "Čestitam predsedniku Borisu Tadiću i predsedniku Filipu Vujanoviću na njihovom doprinosu razvoju ovih odnosa."
Ovom prigodnom čestitkom (koja veze nema sa 1918. i zatraženim izvinjenjem), sukob se za sada završio.
ISTORIJA: Iako bi se Nikoli P. moglo prigovoriti da napadom na Karađorđeviće samo zamajava javnost, činjenica je da kao potomak kralja Nikole itekako ima razloga za bes i želju da svog pretka nekako rehabilituje. Rođen u Njegušima 1842, u kući dinastije Petrović, Nikola je odmalena bio pripreman da vlada Crnom Gorom: učio je borbene veštine i atletiku, a jedno vreme se obrazovao i u Parizu, zajedno sa Milanom Obrenovićem. Iako mu se francuska kultura nije baš "primila", čim je postao knjaz Crne Gore, Nikola je pokazao zavidne diplomatske sposobnosti: zahvaljujući upravo njegovom držanju prema Osmanlijama i tokom različitih sukoba na tlu Evrope, Crna Gora je na Berlinskom kongresu 1878. priznata za nezavisnu državu. Posle toga, Nikola održava mirne odnose sa Osmanlijskim sultanatom, ostaje po strani u grčko-turskom ratu 1897, posećuje britansku kraljicu Viktoriju, a 1905. inicira pisanje prvog Ustava Crne Gore kojim su određeni neki krivični zakoni i povećana sloboda štampe. Nikola je takođe zaslužan za uvođenje crnogorske valute – perpera, unapređenje obrazovanja u toj državi, ali i za prvi crnogorski popis stanovništva 1909. Prilikom obeležavanja pedesete godišnjice Nikoline vladavine, 29. avgusta 1910, Skupština Crne Gore izabrala ga je za kralja, čime je i Crna Gora postala kraljevina.
Svoju inače jaku poziciju kralj Nikola učvrstio je udajući svoje ćerke za naslednike različitih evropskih dinastija: najstarija, Zorka, udala se za kralja Srbije Petra Karađorđevića, Anastazija i Milica za potomke ruske dinastije Romanov, Stana je postala supruga vojvode od Lojhtenburga, a Jelena supruga italijanskog kralja Emanuela Vikorija III.
Muke Nikole I počinju zahvaljujući najpre balkanskim ratovima, a potom i Prvom svetskom ratu. Želeći da konačno raskrsti s Osmanlijama, on je 1912. sklopio savez sa Srbijom, Grčkom i Bugarskom i tako znatno proširuje svoje teritorije. Njegova vojska, spojena sa srpskom, podelila je Sandžak, zauzela Metohiju i prodrla u oblast Skadra – u bitkama za Skadar navodno je poginulo čak deset hiljada crnogorskih mladića. Uprkos svim tim vojnim uspesima, Nikola se posle mirovnog sporazuma u Bukureštu ipak morao odreći velikog dela osvojenih teritorija, između ostalog i grada Skadra. Tokom Prvog svetskog rata, Crna Gora u savezu je sa Srbijom, a mobilisano je svih 50.000 vojno sposobnih muškaraca. Sve do 1915, naizmenično se nižu vojne pobede i porazi, ali te godine, treća invazija na Srbiju biće fatalna i za crnogorsku kraljevinu. Dok se srpska vojska, dvor i veliki broj civila povlače iz Srbije, crnogorska vojska preprečila je put austrougarskim trupama dovoljno dugo da omogući srpsko povlačenje. Međutim, tada Crnogorci ostaju sami i već u januaru 1916. oni kapituliraju pred Austro-Ugarskom, Cetinje pada, a kralj i njegova vlada prinuđeni su da krenu u izbeglištvo – najpre u Italiju, a zatim u Francusku. Izbegli kralj neće uspeti da iz Francuske obezbedi ulogu u mirovnim pregovorima i opštoj podeli Evrope koja je usledila posle Prvog svetskog rata. Naprotiv, izgubiće i ono što je do tada imao. Nakon proboja Solunskog fronta, srpske snage oslobodile su Crnu Goru i u Podgorici postavile prelaznu skupštinu. Ova skupština će 26. novembra 1918. optužiti kralja Nikolu za izdaju, zbaciti ga sa prestola Crne Gore, zabranila mu povratak i izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Pošto su se pristalice kralja Nikole i dalje zalagale za nezavisnost Crne Gore, tokom 1919. došlo je do brojnih nereda u kojima je stradalo nekoliko hiljada ljudi.
Prema rečima Dragoljuba Živojinovića, istoričara koji se bavio ovim događajima, odnosi Petrovića i Karađorđevića prekinuti su u jesen 1919, kada je srpski kralj želeo da poseti crnogorskog. "Poslao je svog izaslanika kod dede sa predlogom da ga primi. Deda je odbio da ga primi kao rođak, već kao suvladar. Time je ta stvar za dinastiju Karađorđevića bila završena", objasnio je Živojinović za "Blic". Živojinović još kaže da poboljšanje odnosa nije bilo moguće posle ujedinjenja Srbije i Crne Gore, ali i da je Nikola "dok god je bio živ dizao galamu, protestovao, uveravao velike sile da je nepravedno lišen prestola". Sve to bilo je bezuspešno: 1921. velike svetske sile povukle su svoje konzule s njegovog dvora u izgnanstvu, blokirali mu novac i diplomatski ga izolovali. Iste godine Nikola je umro, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Crnu Goru 1989.
POTOMCI: Upravo tom prilikom, na scenu stupa do tada nepoznati praunuk kralja Nikole. Ovaj francuski arhitekta vratio se zbog prenosa pradedinih moštiju, ali je u Crnoj Gori na neki način i ostao: učestvuje u stvaranju Cetinjskog likovnog bijenala, podržava Crnogorsku pravoslavnu crkvu i stranke koje se zalažu za nezavisnost Crne Gore, prisutan je u medijima. Jedna od konstanti u njegovim nastupima od samog početka je i sukob sa Karađorđevićima. Aleksandar K. i Nikola P. sreli su se 1986, posle smrti Nikolinog oca Mihajla, na službi u pariskoj crkvi Svetog Save. Taj susret Aleksandar je ovih dana opisao kao "vrlo prijateljski", dok Nikola nije delio takav utisak. Na pitanje o odnosima sa Karađorđevićima, koje mu je postavljeno u intervjuu za "Našu borbu" u maju 1997, Nikola P. odgovorio je ovako: "Na kakve odnose mislite? Više puta smo se sreli, ali uopšte nismo u istoj galaksiji. S jedne strane, oni žive u drugoj zemlji, u svetu kraljeva, glamura i u visokom društvu. Ja sedim za svojim crtačkim stolom i nemam mnogo vremena za odnose sa javnošću, a sa druge strane, ljudi sa kojima sam u kontaktu u okviru bivše Jugoslavije i koji me zanimaju, sa kojima želim nešto da ostvarim, uopšte nisu osobe sa kojima Aleksandar ili Tomislav kontaktiraju. Njih više zanimaju biznismeni, politički lobiji, ljudi koji imaju upliva u politiku." Stvar se nije završila samo isticanjem "kulturoloških" razlika: "Žao mi je što nije bilo jasne poruke sa njihove strane, a što bi podrazumevalo određeni politički rizik. Poruke koja bi se ticala kvalifikovanja političke agresije i vojne agresije Srba. Ipak, politički, iako su Karađorđevići srpska monarhistička porodica, oni imaju određenu odgovornost prema ostalim delovima bivše Jugoslavije, budući da je Aleksandar, oficijelno, princ svih Jugoslovena. Sa te pozicije, on je, po meni, bio obavezan da uputi poruku Bosancima, Albancima, Slovencima i drugim narodima bivše Jugoslavije."
Na ovakve ocene Aleksandar K. ili bilo ko iz familije Karađorđevića nije reagovao. Srpska kraljevska porodica oćutala je to, baš kao i mnoge druge stvari za koje je optuživana. Takva "diplomatija" sasvim je razumljiva imajući u vidu njihovu zvanično nestabilnu i nedefinisanu funkciju u Srbiji: da su se u bilo kom trenutku usprotivili bilo kojem faktoru na srpsko-crnogorskoj političkoj ili nacionalnoj sceni, da su progovorili protiv zločina ili nacionalističkog ludila, vrlo je verovatno da danas ne bi sedeli u beogradskom dvoru, bezuspešno pokušavajući da nauče srpski, priređujući različite prijeme, priredbe i recitale. Nekom bi se već zamerili, dospeli bi na neku crnu listu. Ovako, tu su gde su.
Ipak, pravo je čudo što je Aleksandar K. iznenađen poslednjim postupcima Nikole P. Čak i tako "diplomatski" izolovan kakav inače jeste, teško da je mogao da propusti intervju "Našoj borbi". Ukoliko je, pak, to i propustio (prateći u to vreme neku drugu i drugačiju štampu), teško da mu je moglo promaći kako je njegov crnogorski rođak 2003. osporio pravo Karađorđevićima da traže povraćaj svoje imovine u Crnoj Gori – tadašnje zahteve srpske kraljevske familije označio je kao "bezosećajne", odnosno kao nešto što "sigurno predstavlja veliki stid za one koji su im dali povjerenje i podršku do sada". Nikola je već tada konstatovao kako je "srpski regent Aleksandar proćerao svog rođenog đeda zauvijek". Zbog svega toga, dakle, čudno je što je Aleksandar iznenađen zahtevom za izvinjenje. Isto je tako čudno što Nikola to izvinjenje traži – znajući da ga sigurno neće "izvući", on je u ovom trenutku verovatno više zainteresovan za ličnu promociju i ponovni ulazak u medije nego za istorijsku pravdu.
Ono što u čitavoj toj priči uopšte ne čudi jeste činjenica da su i crnogorski i srpski mediji uvek zainteresovani za kraljevski prljav veš i da su i ovaj put potrčali da ga pravovremeno izlože. U tom smislu, Srbija i Crna Gora sasvim su u skladu sa svetskim trendovima: pripadnici različitih porodica "plave krvi" nikada nisu bili nezanimljivi građanima, posebno ukoliko su u pitanju "primerci" živopisni poput ovih naših. Žalosno je, međutim, to što prljav veš na drugim mestima podrazumeva vanbračne afere, problematičnu decu ili razuzdane princeze, a kod nas – opet i opet, iznova – nepravde stare skoro sto godina. Nesporno je da su u proterivanju kralja Nikole Karađorđevići morali da imaju nekakvu ulogu, nesporno je da je njegova sudbina u najmanju ruku tragična, ali to su sve teme kojima bi trebalo da se bave istoričari. Sve što izlazi iz naučnog domena i prelazi u ruke predstavnika za medije ili predsednika raznoraznih krunskih saveta, nije ništa drugo nego medijska manipulacija. A toga je ovde, čak i bez Nikole i Aleksandra, više nego što prosečan želudac može da svari.