Ako bi stranci čitali samo naslovne strane medija u Srbiji, onda bi bez sumnje jedno od njihovih najtežih zanimanja bilo obavljanje službe vojnog atašea u Beogradu, posebno ako je zemlja članica NATO-a.

U masovnoj histeriji koja je često prerastala u čisto ludilo, Srbija se za režimske medije od prošle sedmice "naoružala ruskim raketama S-400" dometa 400 kilometara. One su "tajno, na iznenađenje NATO-a, sletele na batajnički vojni aerodrom", tvrdi jedan od upućenih izvora tabloida pod kontrolom Aleksandra Vučića, a nije "Informer". Taj list i njegov vlasnik, koji su od 2016. najavljivali isporuku S-300 Srbiji ("Ali stvarno", kako je stajalo jednom prilikom u nadnaslovu), plus tenkove, avione i štošta, otišao je korak dalje. Dragan Vučićević objavljuje naslov-molbu, "Putine, brate, ostavi nam S-400". I onda kaže: "Da li će predsednik Putin pozitivno odgovoriti na našu molbu, ne znamo, ali verujemo da je to želja velike većine građana Srbije".

To što su objavljivali "Srpski telegraf", "Kurir" i posebno "Alo", suvišno je prepričavati. Ako im je verovati sad je Srbija najjača sila u regionu, a i šire, ne može joj niko ništa. Od S-400, plus "pancir" – za koji se nijednim slovom nisu potrudili da objasne za šta služi – ima svima da se "ledi krv u žilama": "ustašama", "šiptarima", "balistima", "mudžahedinima", plus NATO-u. I još što sa sigurnošću tvrde, posebno "Alo", da u Srbiji ostaje ne samo "Pancir", nego i S-400. To stoji u naslovu lista "Alo", a u tekstu toga nigde nema.

I sad, treba zamisliti kako je tom vojnom atašeu neke zemlje da napravi izveštaj svojim nadređenim kad sve te tvrdnje prvo tabloidi iniciraju da bi ih ostali mediji prenosili (to uključuje i "Blic", "Politiku", "Večernje novosti", pojačane sa televizijama sa nacionalnom frekvencijom koje prenose tvrdnje nazovianalitičara).

A izveštaj bi se, ukratko, sveo na zaključak: još jedna farsa i obmana za javnost u Srbiji kako bi vlast učvrstila svoje pozicije gradeći trend rusofilstva.

FESTIVAL LUPETANJA

Nešto slično desilo se 30. maja 1995, kada je Hrvatska vojska na paradi ("mimohodu", kako se zvanično na tom jeziku zove taj događaj) prikazala rakete S-300, koje je navodno nabavila da bi podigla moral svojima i "uterala strah u kosti" Srbiji u slučaju da pokuša da svojom avijacijom odbrani Republiku Srpsku Krajinu od napada. Upućeni su znali da je sve to farsa jer se radilo o samo praznim kontejnerima za te rakete koje čak nisu vukli ni originalni ruski kamioni, nego nemački MAN; Rusi, naime, ne bi dozvolili sebi da prodaju rakete bez svojih kamiona-tegljača pošto je tu lepa zarada. Znalo se takođe i da su Šešeljeve pretnje s početka devedesetih da će sa ruskim raketama iz Srbije gađati Beč i Rim budalaština…

Uglavnom, na Batajnicu su prošle nedelje dovezeni prazni kontejneri. Što bi neko bespotrebno vozio rakete iz Rusije do Beograda, a da ih neće ispaljivati? Rusi su dovezli samo kamione sa radarima i upravljačkim delom. A i to je bilo bespotrebno, jer su posade PVO iz Srbije bile prethodno na praktičnom delu vežbe "Slovenski štit" na poligonu u njihovoj zemlji. Ali, trebala je medijska predstava, kao i u Zagrebu 1995. I onda je počelo, na razne načine, a cela javnost je brujala o "nepobedivom ruskom oružju" koje nikad neće stići u Srbiju, bar ne u dogledno vreme. Zašto? Zato što bi iz budžeta, u osnovnoj varijanti, trebalo odvojiti bar 2,5 milijardi dolara. Ako je i za Vulina, previše je, nema te tetke iz Kanade koja te pare može dati. Ovako, odvojeno je vreme za slikanje, Vulinov lični i privatni "vrhovni komandant" Aleksandar Vučić je obišao Batajnicu, pogledao S-400, čak ga i opipao, te konstatovao da Srbija nema para ni za to. To je razočaralo njegove medijske jurišnike iz "Aloa", "Informera" i "Pinka", pa su morali da smišljaju "utešne naslove".

Srbija jednostavno ne može sebi da priušti S-400 – za samo dva diviziona treba platiti 1,2–1,3 milijarde evra. Ali Vučić, maher visoke škole Dr Vojislav Šešelj, izjavljuje da, kada bi imala dva diviziona S-400, "niko nikada ne bi nadletao Srbiju i ne bi ni pomislio da je nadleće". Za to vreme, udvorički mediji su na sve načine izveštavali kako su srpski oficiri bili na obuci i gađanju na S-400 u Rusiji, jednog su generala, ni krivog ni dužnog, proglasili za heroja jer je "komandovao" vežbom u Srbiji… Prema tvrdnjama iz same vojske, tog dana je oko Batajnice letelo 14 formacija letelica (nekad dve, nekad tri, nekad jedna) i radar sa S-400 ih je osmatrao, pratio i ciljao. O ispaljivanju rakete nije bilo ni govora: Vojska Srbije nema poligon da gađa čak ni sa strelom-2M koja se ispaljuje sa ramena, a kamoli sa dalekometnim sistemima. Za sva gađanja u vazdušnom prostoru ide se na poligon "Šabla" u Bugarskoj, uz "sponzorstvo" NATO-a.

"IMATE LI VI, MOMCI, PARA ZA OVO PLANINARENJE"

Ipak, Vučić, a zatim Vulin i ostali, papagajski su za njim ponavljali kako je Srbija kupila ruski PVO sistem "Pancir-S". Isporuka se uskoro očekuje, a kad je to uskoro, ne zna se. Kako je predsednik Srbije objasnio, reč je o "fantastičnom sistemu" koji gađa sve leteće objekte, posebno dronove i krstareće rakete, na daljini do 80 kilometara sve vidi, vrlo je teško ometati njegov radar jer ima mnogo raznovrsnih šifri i mnogo različitih pristupa, pogađa sa preciznošću od oko 95 odsto… Mali problem u svemu ovome je što Vučić nije pominjao osmatračke i druge radare koje Srbija skoro da i nema. "Pancir" je sredstvo namenjeno za zaštitu PVO sistema, poput onih koje Srbija ima, "Kub" i "Neva", ili onih koje neće ni imati, kao što je S-400.

Vrhunac predstavlja saopštenje Ministarstva odbrane da je Aleksandar Vulin prisustvovao gađanju meta sa "Pancirom" na poligonu na Pasuljanskim livadama. Zanimljivo je inače da kad je vežba "Slovenski štit" u pitanju, od ove godine koristi dosad neupotrebljavan pojam – umesto "bojevo", navodi se "bojno" gađanje. A onda je usledila Vulinova izjava: "Želim da se zahvalim predsedniku Vladimiru Putinu i predsedniku Aleksandru Vučiću, jer zahvaljujući njihovom sporazumu, zahvaljujući njihovom upornom i strpljivom radu, i Srbija i Rusija su bliže, a naše zemlje snažnije i slobodnije. Zahvaljujući politici predsednika Vučića, politici vojne neutralnosti Srbija nije sama, Srbija više nikada neće biti sama kao 1999. godine, kada je bila izložena NATO agresiji, u najmračnijem trenutku naše istorije, kada smo bili sasvim sami. Zahvaljujući politici vojne neutralnosti, možemo da se naoružavamo, opremamo, možemo sami da biramo ko su nam prijatelji, a neprijatelji se ionako izaberu sami, bez naše volje i želje."

Ono što u opširnom saopštenju Ministarstva odbrane nije pomenuto, jeste "sitnica" – ciljevi koje je "Pancir S" gađao na Pasuljanskim livadama nisu bili na nebu, nego na zemlji. Gađati protivavionskim sistemom nešto što nije u vazduhu, to je više od obmane – nije "Pancir" protivavionski top "Bofors", ili trocevac 20/3, pa da može da tuče svuda, po kopnu ili po moru. A za "Pancir", Vučić nije precizirao koliko komada će da se naruči. Prema raspoloživim podacima, a cena zavisi od naručene količine, Srbija bi za šest tih kamiona sa lanserima raketa i topovima trebalo da plati oko 70 miliona dolara, u nekoj srednjoj verziji.

Avioni sa S-400 i "Pancirima" su odleteli, predstava za javnost je završena, ali ostalo je pitanje ne ko će sve to kupiti, nego ko će platiti, jer i taj prevoz košta. Kao što je u kultnom filmu Lepa sela lepo gore pitala Mica Trofrtaljka, koja je glumila seosku prostitutku teta Đanu kad se sa dvojicom klinaca penje iznad tunela: "Imate li vi, momci, para za ovo planinarenje?" Koliko god se hvalili predstavnici vlasti suficitom u budžetu, Srbija tih para nema.

Kako NATO komanduje

O cenama diviziona S-400 nezahvalno je pričati, jer se one razlikuju od države do države, zavisno od toga u kakvim je odnosima sa Rusijom.

Specijalizovani vazduhoplovni portal Tangosix.rs objavio je ono što je do sada poznato. Uz podatak da S-400 još nijednom nisu borbeno dejstvovali (osim na vežbama u Rusiji), a da to nije urađeno ni sa starijim bratom S-300, koji je već osam godina instaliran u Siriji, portal navodi da je prvi strani kupac S-400 bila NR Kina, koja je 2015. godine potpisala ugovor za osam diviziona vrednih tri milijarde dolara. Prema različitim podacima nabavljeno je 250–300 raketa. Turska je 2017. godine naručila četiri diviziona sa 125 raketa za 2,5 milijardi dolara, isporuke su počele ove godine i biće završene sledeće. Poslednji naručilac je Indija, koja je 2018. naručila 10 diviziona sa 650 raketa za 5,43 milijarde dolara a isporuke će trajati od 2020. do 2023. Za informaciju da je juna 2016. Belorusija dobila na poklon dva diviziona ispostavilo se da nije tačna. Takođe, spekulacije da je sistem nabavio i Alžir takođe nisu istinite, jer je ta država ipak nabavila S-300, navodi Tangosix.

Kada se sagledaju te cifre, jasno je da Srbija ni teoretski ne može da kupi S-400, pogotovo što bi morala da ih rasporedi "rastresito", za zaštitu aerodromâ u Batajnici, Nišu, Kraljevu, kao i radarskih stanica. Dodatni problem, o kome se ćuti, jeste i gde bi Srbija stavila taj svoj komandni radarski centar za upravljanje sa sistemima. S-400 imaju osmatrački i nišanski radar sa sasvim pristojnim dometom. Tabloidi tvrde da pokrivaju gotovo čitav prostor bivše Jugoslavije, ali mali "problem" je što je radarska stanica na Kopaoniku – jedna od glavnih za bivšu SFRJ – sada neupotrebljiva i to ne zato što ne može da se obnovi, nego zato što NATO ne da. O tome nadležni iz Ministarstva odbrane ćute. I sam ministar Vulin u ponedeljak u Sjenici najavljuje da će Vojska očistiti od mina i osposobiti sve objekte za koje proceni da su joj potrebni i useliti se u njih, ali Kopaonik ne pominje. A Kopaonik i Fruška gora su "oči i uši" sistema PVO. Zašto NATO ne dozvoljava, iz Vojske objašnjavaju da je to "politički problem". A Srbija je navodno suverena država i Vulin poručuje, kao i njegov "vrhovni", da joj niko neće nametati odbrambenu politiku.