Apelacioni sud doneo je odluku kakvu je doneo – komanda tadašnje Jedinice za specijalne operacije Resora Državne bezbednosti (JSO RDB) nije kriva za oružanu pobunu u novembru 2001. za šta je teretilo tužilaštvo za organizovani kriminal u optužnici podignutoj u martu 2012. godine. Optužnica je podignuta na osnovu krivične prijave koju je u novembru 2010. podneo advokat Srđa Popović, punomoćnik sada pokojne majke Zorana Đinđića Mile i sestre Gordane Đinđić Filipović.

Ta presuda će sada imati svoje posledice, a najviše će biti političke. Ticaće se i pravosuđa – kako je moguće da se sve to desi, a da niko ne odgovara. E, to je, nažalost, slika Srbije i reformi u njoj, za šta sud nimalo nije kriv, pogotovo ne sudije koje su donele odluku. Krivac je sistem, jer se od 2001. zakoni menjaju, ali nijedan nije efektan ni efikasan.

ZAŠTO JE DO SVEGA DOŠLO

Mnogo je događaja, godina, imena, a sve se svodilo samo na jedno – zbog zakona u Srbiji i tranzicije koja traje skoro dve decenije, sve je moguće i ništa nije moguće. Ono što izgleda nenormalno je normalno, i obrnuto. I ono kad politika hoće da "ukroti" pravo, selektivno je: nekad uspe (ako se naredi), nekad ne uspe. Za ovu odluku Apelacionog suda, koja je samo potvrda one koju je niženadležni sud doneo godinu ranije, može se reći sve osim da je protivpravna, ili da je naredila vlast Aleksandra Vučića. Ali istovremeno, mora se zapitati kakva je to zakonodavna vlast u Srbiji i zašto je do svega došlo. Jer, pobuna JSO jeste pokazala nemoć, ne samo te vlasti u Srbiji u jesen 2001, ne samo sukob sa raznim institucijama i nedorečenost pravila. Pokazala je i da država pristaje na kompromis sa onima sa kojima je trebalo da se obračuna: s kriminalcima koji su joj bili "pri ruci" tokom operacija osvajanja vlasti. Svi su znali za "gospodina Legiju", "gospodina Čumeta", gospodu Spasojevića i ostale (kako ih je, ne bez razloga, nazivao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović) i njihove pokušaje da materijalizuju ili barem legalizuju svoj status "prvoborca", ali sve je to imalo svoje granice, na koje je Đinđić, nažalost, prekasno (sigurno ne svojom, nego voljom savetnika) morao reći dosta. Da li ga je to ili nešto drugo koštalo glave, tema je o kojoj se može još decenijama raspravljati.

Ono što se desilo 9. novembra 2001. kada je JSO otkazala poslušnost vrhu RDB i MUP, bio je samo simptom stanja u kojem se Služba nalazila od 5. oktobra 2000. Priče o Haškom tribunalu i svemu što će ih čekati mnogi u Jedinici (osim starog kadra, iz RSK i RS) nisu shvatali ozbiljno sve do dana uoči protesta/pobune. Tog 8. novembra 15 pripadnika JSO-a

poslato je da uhapsi dvojicu prodavaca na obrenovačkoj pijaci (neko je poslao specijalce na "kupusare", što su mogla da obave dvojica pozornika lokalnog OUP, slikovito je objasnio jedan bivši policijski funkcioner).

Pripadnici JSO zadatak su obavili kako im je naređeno. Oni su, inače, trenirani da ništa ne pitaju. Ne bi pitali ni tada da neko nije pustio "bubu u uvo" njihovoj komandi (takođe navikloj da sluša a ne da pita) i komandantu Dušanu Maričiću zvanom Gumar. Ko je bio taj koji je to uradio, nije teško pretpostaviti. Nevidljiva mreža "gospodina Legije" bila je svuda po jedinici. Mogao je on biti na odmoru u Grčkoj, na Madagaskaru ili Dominikani, ali imao je ljude svuda.

O povezanosti kriminalnog zemunskog klana i Ulemeka Specijalni sud je rekao svoje, ali sva svedočenja na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića nisu bila dovoljan ni zakonom obavezujući razlog da se prihvate u slučaju pobune. Kako da sudija poveruje nekom kome u prethodnom procesu niko nije poverovao? Pogotovo što sud u slučaju optužnice za "oružanu pobunu" nije dobio nijedan materijalni dokaz da se radi o tome, a svedočenja pojedinaca su ponekad bila na rubu tragikomedije.

SVE JE BILO DOBRO DIRIGOVANO

Autor ovog teksta ne samo što je u popriličnoj meri pratio suđenje i video svu nemoć države i visprenost advokata, već je igrom slučaja bio i svedok te prve večeri pobune – 9. novembra 2001. U to vreme kao novinar državnog medija uverio se da neko rukovodi "medijskom artiljerijskom pripremom". Zvala me koleginica iz medija u privatnom vlasništvu i pitala šta znam o svemu, pošto je pretpostavljala da sam već u Kuli, kao "prijatelj Jedinice". Pitao sam o čemu se radi, rekla mi da je ona na putu za Kulu jer se JSO pobunila. Nazovem prijatelja, visokog funkcionera MUP i pitam ga šta se dešava, on začuđeno uzvraća pitanjem: "Kad si pre saznao, mene malopre obavestili." Obojica shvatamo da neko diriguje svime, da bi mi on sutradan, kad smo se videli (a ja posle neprospavane noći došao iz Kule), kratko rekao – "komšije". To je bila naša interna šifra za zemunski klan Spasojevića i Lukovića, koji je tad, navodno, tek bio u povoju. Kasnije saznajem kako se pred kapijom Centra u Kuli pojavio neko ko nije bio najavljen (ispostaviće se – Čedomir Jovanović)… "Gospoda" su, ipak, upravljala svime. U povratku, objavim vest kako se kolona vozila JSO, uključujući oklopna, kreće prema Kuli iz pravca Beograda (centar u Lipovici).

Narednih dana usledile su razne reakcije, uključujući delimičnu blokadu petlje auto-puta kod Vrbasa, kao i kod Centra Sava u Beogradu. Jedna stvar je tad bila izvesna: ništa nije rađeno stihijski i ad hoc, nego vrlo planski. Neko je i te kako vodio računa o pravnim posledicama. Na delu autoputa preko puta Centra Sava stajao je Legija, u crnom kaputu. Malo ko je znao ko je on među okupljenim građanima koji su tu bili, ali njegovi telohranitelji su se uredno javljali nekom tamo "novinaru".

Protest je završen kako je završen, Đinđić je, kao drug Tito 1968. studentima, dao za pravo JSO, vlada je na svojoj 61. i 62. sednici konstatovala da se radilo o opravdanom protestu i da nije reč ni o kakvoj pobuni. Da li je reč o Đinđićevom strahu od ljudi sa kojima je 5. oktobra postigao sporazum "reč-reč" ili nečem drugom, u to sud nije ulazio jer mu nije posao. Vlada je na 61. sednici prihvatila Izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi "sa ispoljenim nezadovoljstvom jedinica MUP smeštenih u Kuli", bez daljih kvalifikovanja i bez posebnog zaključka.

Jedini koji je ispoljio nezadovoljstvo time bio je tadašnji potpredsednik vlade Momčilo Perišić, koji je upozorio da to "nije garantovano samostalni akt", nego da je "akt koji je išao u korelaciji Vojna bezbednost i to, da ne pričam šta sve još i kakva je zabrinutost sa političkim odlukama".

OPRAVDANA POBUNA

Đinđić je tada saopštio: "MUP će u skladu sa svojim nadležnostima doneti odluku kao i kod rudara, u ovoj zemlji su svi kršili zakone u izražavanju svojih protesta. I rudari, i sindikati i u svakom od tih slučajeva smo rekli – hajde da vidimo da nadležno ministarstvo nađe neko rešenje koje neće dolivati ulje na vatru. Imamo dovoljno vremena sutra, ako se stvar zaoštri, da reagujemo oštrije (…) U ovom trenutku treba da spuštamo loptu. Ne treba da pravimo paniku. Znači, ovo saopštenje treba da znači podršku ministarstvu i, u principu, ovo je emitovanje poruke da je sve u redu i da je sve pod kontrolom."

Tada, na sednici 11. novembra, rečeno je da JSO ima 419 zaposlenih, ali da su samo 70 borci – 17 pripadnika antiterorističke grupe i 58 iz specijalnog tima, dok su ostali praktično podrška. Đinđić je potom konstatovao da Služba nije u stanju da reši taj problem, nego da mora da se reši na nekom drugom nivou, što znači da je morao da ode u Kulu, jer su ga iz JSO pozvali. O njegovom odlasku tamo svedoči i video-zapis, tako da je sud morao da prenebregne sve tvrdnje da je prećeno i Zoranu Đinđiću i šefu poslaničke grupe DOS i Đinđićevoj "desnoj ruci" – Čedomiru Jovanoviću. Otkud Jovanović tamo, nije teško pretpostaviti, bio je fasciniran tom jedinicom, čak su ga i čuvali njeni pripadnici, kao i vođe kriminalnog zemunskog klana Spasojevića i Lukovića (ti pripadnici JSO tvrdili su da je to bilo po Jovanovićevom naređenju).

Uglavnom, Đinđić je na 62. sednici vlade, održanoj par dana kasnije, kada je konstatovano da je u pitanju JSO reč o opravdanoj pobuni a ne protestu, rekao da im treba izaći u susret i napraviti "međupotez koji nama omogućava reorganizaciju, koja je neophodna, da rešavamo stvari."

"To je kao sa ‘Crvenom zastavom’ (…) Za mene je to tipično javno preduzeće. Ništa nije bolje stanje u EPS, ništa nije bolje stanje u železnici, ni u jednom javnom preduzeću, s tim što oni imaju specifično sredstvo za rad, ali za mene je struja još gori problem nego ‘Crvene beretke’ (…) Kada govorimo o alternativama, treba da zamislimo tu alternativu koja je najmanje povoljna za nas, a to je da sutra oni zauzmu aerodrom, kao što su zakrčili autoput, da dođe naređenje da neko ide tamo i da ih izbaci sa aerodroma i da to naređenje niko ne izvrši. Posle toga da se mi obratimo Vojsci, jer ne možemo međunarodni aerodrom da držimo pod blokadom i da to znači uvođenje vanrednog stanja i kraj. To je vrlo verovatna opcija", rekao je tada Đinđić.

Te reči dovoljne su, i bez onoga što je potom u svojoj knjizi "Povlenske magle i vidici" napisao Mihajlović, da advokati optužnicu "razbucaju". Naročito zato što je i sam specijalni tužilac u optužnici odbacio zahtev advokata Rajka Danilovića da bude optužen i tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica jer je, navodno, odbio da upotrebi vojsku protiv pobune JSO.

KO ĆE OVO DA PLATI

Imena pripadnika JSO u ovom slučaju su nebitna, osim Legije, Zvezdana Jovanovića, Dušana Maričića Gumara, koji ionako služe četverodecenijske zatvorske kazne zbog drugih zločina. Pitanje je samo koliko će država da plati ostalim optuženima u celom slučaju koji su bili u pritvoru.

Ili, kako bi rekao jedan bivši policijski oficir: "Ako su pametni, naplatiće." Njihova "oružana pobuna" svodila se na nošenje pištolja, što im je i inače obaveza čak i kad nisu na dužnosti, uz službenu značku. Autoput su blokirali, ali ne mogu ni za to da ih osude jer su ostavili slobodnu za prolaz traku za autobuse. Dakle, nisu skroz obustavili saobraćaj.

Nekadašnji republički tužilac Siniša Simić, koji je na funkciju stupio posle pobune, na pitanje zašto nije podignuta tad optužnica, samo je za "Vreme" kratko rekao: "A na osnovu čega, kojeg člana zakona i na osnovu kojih dokaza?"

Drugi bivši funkcioner pravosuđa tvrdi, što je nešto s kim se neko može ili ne mora složiti, da je čitav slučaj konstruisanja optužnice napravljen uoči izbora 2012. kako bi Tadić dobio bitku protiv Koštunice, pa je najlakše bilo optužiti njega da predstavlja "političku pozadinu". A na pobedu SNS i Nikolića možda nisu računali, ili su očekivali da s njima stupe u koaliciju.

Goran Radosavljević Guri: Nismo hteli da se sukobimo

Kao jedna od glavnih ličnosti u posredovanju pri smirivanju protesta JSO slovi tadašnji komandant Žandarmerije Goran Radosavljević, koji je prvi put, ako se ne računa svedočenje na suđenju gde medija nije bilo, za "Vreme" progovorio o tom slučaju, potvrđujući, ali i demantujući mnoge stvari koje su se proteklih godina pojavljivale u javnosti.

Prva od njih i najznačajnija je: "Rekao sam Đinđiću, ministru Mihajloviću i ostalima – neću da izazovem bratoubilački rat, jer je to cilj Zapada, da sukobi i rasformira specijalne jedinice. Sa JSO treba pregovarati, pet dana ako treba, ali nemojte da za suzbijanje pobune angažujete Žandarmeriju, ima RDB dovoljno ljudi, više od mene, za to. Ako to pokušate, ja podnosim ostavku."

Radosavljević je ispričao da ga je, dok je bio u Bujanovcu, na čelu policijskih jedinica koje su suzbijale pobunu na jugu Srbije, o nameri JSO da stupi u protest obavestio komandant Jedinice Dušan Maričić, koji mu je objasnio da "imaju problema koji nisu za telefon" i pozvao ga da dođe u Kulu.

On je rekao da je o tome odmah obavestio svog nadređenog, načelnika Resora javne bezbednosti generala Sretena Lukića, koji mu je dozvolio da ide u Kulu, ali da prethodno dođe u Beograd.

"Lukić je već bio upoznat sa svime, objasnio mi o čemu se radi, sve bitne detalje, rekao mi je da je to deo posla Državne bezbednosti, ali da ja odem tamo, jer i on i ja znamo da sam sa tom jedinicom proveo mnogo vremena i u mnogim akcijama, od Kosova do juga Srbije, mi smo ‘braća po oružju’."

Radosavljević je otišao u Kulu, jedini je koga su tamo pustili da uđe jer su ga svi znali kao saborca, komandanta Posebnih jedinica policije (PJP) na Kosovu i posle u Bujanovcu.

"Rekli su mi koji su problem imali (hapšenje braće Banović), kao i da su njihovi šefovi (Goran Petrović i Zoran Mijatović) odbili da dođu na razgovor, pa zbog toga neće više da slušaju RDB, jer se pronose glasine da će i oni biti na spisku za Hag. Vratio sam se kod Lukića i ispričao šta su mi rekli. Posle sam bio stalno u kontaktu sa njima i izveštavao nadređene", rekao je on.

Radosavljević tvrdi da su, posle povratka premijera Đinđića iz SAD i ministra Mihajlovića, pojedinci iz RDB hteli da mu "podmetnu" razne stvari, poput one da je Žandarmerija podržala protest JSO, što je demantovao dajući im original tog teksta (ekskluzivno ga sad ustupio "Vremenu"). Đinđić i Mihajlović su pogledali taj proglas i zapitali Petrovića i Mihajlovića: "Niste nam ovako rekli?"

Radosavljević demantuje i sve one medijske navode za koje tvrdi da su potekli "zna se od koga ko je za to plaćen", da su na sastanku sa Đinđićem predstavnici MUP rekli da nema ko da se suprotstavi JSO.

"Njih ima maksimalno 250 pod oružjem. U Žandarmeriji je mojih 2000, ništa slabije obučenih od njih, svi sa ratnim iskustvom. Plus ostali iz PJP, redovnu policiju da ne računam. Ko može da nam se suprostavi? Njihova baza u Kuli je pod stalnim nadzorom službi. Do Beograda im treba najmanje tri sata. Ali, nekom je trebalo da se u to poveruje."

Radosavljević je rekao da je na tom sastanku sa Đinđićem, i pored toga što je poručio i obećao da će Žandarmerija zaštititi i odbraniti bilo koju zgradu Vlade i državnih organa, bilo ko da je napadne, bilo predloga da reaguje vojska, ali da je tadašnji načelnik Generalštaba Branko Krga to u startu odbio tvrdeći da to nije ustavna uloga vojske.

"Lepo sam im ponovio – to što se neko iz RDB vozika auto-putem i zaustavlja saobraćaj, to nije posao Žandarmerije, ima taj resor 4000-5000 zaposlenih od kojih većina nosi oružje, pa nek to sami reše. Neko sa Zapada čeka da se sukobimo. Ja to neću uraditi i ako naredite, odmah me smenite. A ako kažete da idem da ih napadnem u Kuli, onda znajte da ćete imati i sve ljude u Žandarmeriji odmah kao njihove saborce", prepričava Radosavljević ne krijući emocije.

Na pitanje zašto, odgovara: "Nisam želeo sukob, a plus smo ratni drugovi. I ako su to shvatili Lukić, Mihajlović i Đinđić, kako da se pojavi neko da to predlaže. Svi su se složili da to nije opcija, odbili predloge nekih o bombardovanju Kule, cisternama sa benzinom na mostu na Beški, opkoljavanju centra i slično. Razumni ljudi su znali da su službe svud okolo centra, i da nema ništa od oružane pobune, svaki dan sam odlazio tamo, uz znanje nadređenih, razgovarao; dogovorili smo se da dođe ministar, ja sam organizovao, ali nisam hteo da prisustvujem."

Radosavljević kaže da je nakon svega sve prošlo bez problema i incidenata, ali da o susretima koje je organizovao, ali im nije prisustvovao, ne želi da govori, iako je svakog dana pobune bio u Kuli, kao neko kome su svi verovali, jedni kao ratnom drugu, drugi kao sposobnom i časnom komandantu.

Kao primer navodi da je 21. novembra, nekoliko dana nakon okončanja pobune (završena 17. novembra), JSO pozvala Đinđića da prisustvuje obeležavanju slave i da ga je ovaj pitao šta da radi. "Kažem mu da treba da ide, ići ću i ja sa njim, jer sam garancija da neće ništa da se desi. On sa sobom povede i sina Luku, polećemo helikopterom iz Batajnice, samo nas trojica, Đinđić posle tog obreda razgovara sa njima o daljem razvoju događaja, ni tome namerno ne prisustvujem".

Radosavljević, na tvrdnje o oružanoj pobuni, odgovara: "Neka oni koji to tvrde kažu šta je to što bi taj protest JSO kvalifikovalo kao oružanu pobunu. To što su imali pištolje ili što su vozilima preprečili put? Koja je razlika između ‘hamera’ i traktora IMT koji to uradi? Koja je razlika između pištolja ili noža kojim te neko napadne?"

On ukazuje i na još jednu stvar – da mu nakon rasformiranja JSO neko pokuša da predoči bar jedan slučaj kad je neko od tih ljudi koji su nastavili rad u drugim jedinicama MUP napravio neki incident ili krivično delo. Nisu, jer je posle rasformiranja JSO vođeno računa o svakom čoveku, a skoro svi su bili časni i neukaljani ljudi, zaključio je on.