Beograd ne kontroliše Kosovo, ali Kosovo, možda, upravlja Beogradom? U Beogradu je u ponedeljak održan zatvoreni sastanak državnog vrha posvećen Kosovu i Metohiji. Predsednik SCG Svetozar Marović, predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica, ministar spoljnih poslova Vuk Drašković i predsednik Koordinacionog centra Nebojša Čović saglasili su se o izradi okvirnog dokumenta o usaglašenim aktivnostima i stavovima u vezi s Kosovom i Metohijom. U izradi tog elaborata učestvovaće eksperti koji su takođe prisustvovali sastanku. U saopštenju posle tog sastanka kaže se kratko da su razmatrana aktuelna pitanja vezana za Kosovo i Metohiju, da je razgovarano o potrebi usaglašavanja stavova predstavnika vlasti Srbije i državne zajednice o Kosovu i Metohiji, te da je bilo i dogovora o mehanizmima uzajamnog obaveštavanja i saradnje relevantnih aktera. Čović kaže da je razmatrano i to u kakvom su stanju snage bezbednosti i da li one mogu odgovoriti mogućim izazovima.

Potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus reći će istog dana da se čelnici dogovaraju o zajedničkoj platformi za nastup na pregovorima o statusu Kosova i Metohije, koji bi trebalo da počnu početkom leta.

Razlike u javnim istupanjima oficijelnih predstavnika bile su u medijima više nego vidljive. Najodgovorniji funkcioneri različito su govorili o poželjnoj formi političkog rešenja (od autonomije visokog stepena do takozvane formule "tri E" koju je rado koristio ministar inostranih poslova); o političkoj aktivnosti, o tome kako reagovati na nagoveštaje da bi Kosovo moglo biti otcepljeno bez saglasnosti Srbije. (Jedni su govorili da mi Kosovo ne damo, a oni neka ga otmu, a drugi su to kritikovali tvrdeći da se mora nešto preduzeti; bilo je pomalo i nadgornjavanja oko toga ko čeka, a ko popušta, ko živi od Kosova, da li je Koordinacioni centar zapostavljen ili ne, da li Srbi treba da uđu u kosovske institucije ili ne itd.) Radikali su inače u Skupštini Srbije prošlih nedelja vršili pritisak na vladu i predsednika Republike pokušavajući da preuzmu inicijativu i da izdejstvuju usvajanje vlastite rezolucije o minimumu srpskih nacionalnih interesa na Kosovu.

Pojedini stranci su ovde javno izjavljivali i to da srpski političari javno o Kosovu govore na jedan način, a privatno na sasvim drugi, mada, naravno, nikad nisu identifikovali takve sagovornike. O tome da je Kosovo izgubljeno i da to treba da se kaže govorili su uglavnom oni za koje se može reći da imaju minimalnu izbornu podršku u Srbiji. Važno je zapaziti da u okviru ponovnog aktuelizovanja crnogorskog referenduma Milo Đukanović o Kosovu govori veoma oprezno ne propuštajući da kaže da to pitanje mora biti rešeno na relaciji Beograd–Priština.

BUDUĆI RIZICI: Inicijativa za taj susret usaglašavanja na vrhu potiče od Nebojše Čovića, predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. O potrebi usaglašavanja političkog nastupa o Kosovu i Metohiji učestalije se govori posle 24. februara 2005. godine – kada je na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija izneta ocena da se elementarna prava Srba i ostalih nealbanaca bezobzirno krše. Posle predaje Ramuša Haradinaja Haškom sudu, politički faktori su manje-više usaglašeno pozivali na uzdržanost i razboritost nastojeći da se ne pogorša položaj kosovskih Srba. Čović, koji je tačno prognozirao da nasilja na Kosovu povodom odlaska Haradinaja neće biti, upozorava međutim da bi bezbednost na Kosovu mogla da dođe u opasnost pre početka pregovora o statusu, da bi se pred kraj postavila dilema – ako hoćete status kvo, imaćete nasilje. Kako to izgleda? Pa videli ste 17. marta. Nećete to? Dajte nezavisnost…

Čović, verovatno, ne priča napamet – serija eksplozija na Kosovu (uz koje idu i prateći zahtevi za više ovlašćenja) govori da tamo situacija nije jednostavna. Čović to opisuje kao kosovsku borbu oko vlasti i opominje da srpska zajednica treba da pazi da ne postane kolateralna šteta. Za Beograd mora biti zanimljivo to što se u svetskoj štampi posle predaje Haradinaja opet učestalo piše o kosovskoj nezavisnosti i što se oglašava nekoliko međunarodnih lobističkih grupa, od Međunarodne krizne grupe do grupe Olbrajt, tražeći da se Kosovu dâ nezavisnost.

Neki od lobista kosovske nezavisnosti naglavce okreću argument Beograda da stanje na Kosovu ne omogućuje nikakav razgovor. Na primer, Džems Dobins, rukovodilac Međunarodnog centra za bezbednost i odbranu Rand korporacije, a za vreme Klintonove administracije specijalni izaslanik za Kosovo, piše: "Multietničko Kosovo je daleka perspektiva, ali perspektivu ka kojoj može da se krene tek kada konačan status Kosova bude utvrđen."

Aktivni su i drugi, od ranije poznati zagovornici kosovske nezavisnosti, među kojima je bivši glavnokomandujući NATO-a Vesli Klark. On zagovara kosovsku nezavisnost podsećajući na nemire od marta prošle godine, kada je 19 ljudi ubijeno, dok su stotine povređene.

Neki listovi, na primer "Frankfurter rundšau", i dalje razmatraju "da li bi dobro upakovan paket ustupaka, možda i uz uključivanje drugih aspiranata na pristupanje EU-u u ovom regionu, mogao pomoći da se prevaziđe otpor koji Beograd ima prema samostalnosti Kosova".

Zvanični Beograd je, inače, početkom godine s izvesnim odobravanjem reagovao na nagoveštaje iz Brisela da bi Evropljani voleli da vide neko kompromisno rešenje koje bi zadovoljilo i srpsku stranu (Šiselovo pominjanje belgijske formule).

DECENTRALIZACIJA: Vlada Srbije je ranije tražila decentralizaciju vlasti na Kosovu i Metohiji, govoreći da je to najbolji put za osiguranje opstanka, bezbednosti i povratka Srba i ostalih nealbanaca u Pokrajinu.

Plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji, usvojen u aprilu 2004. posle jednoglasne skupštinske rezolucije, ne ulazi u definiciju budućeg statusa, već polazi od postojećeg stanja, od toga da je Kosovo i Metohija deo Republike Srbije pod civilnom i vojnom upravom Ujedinjenih nacija. Izgleda da se o takvoj nekoj definiciji razmišlja i u okviru natezanja o tekstu budućeg ustava Srbije. Ovaj plan predviđa dvostruku zaštitu srpske zajednice na Kosovu i Metohiji: putem teritorijalne autonomije (osnivanjem regiona), kojom bi se štitio najveći deo Srba, i putem kulturne i personalne autonomije, kojom bi se štitila prava Srba koji žive van područja teritorijalne autonomije (regiona). Oba vida zaštite, uzeta zajedno, čine pojam srpske autonomne zajednice na Kosovu i Metohiji.

Više signala je u međuvremenu govorilo da međunarodni faktori na taj plan gledaju s velikim rezervama. Beograd je u tom kontekstu sumnjičen da namerava da podeli Kosovo. U tome je najeksplicitniji Petersen, s kojim su beogradski faktori zimus zbog isključenja struje kosovskim Srbima imali veoma teške trenutke.

Neki komentatori, međutim, primećuju kako se čini da se ovaj odbojan stav (prema decentralizaciji Pokrajine) ipak menja. "Kako god mi nazivali tu politiku, Srbi već sada žive u etničkim enklavama, mada bez prave legalne forme", piše na primer Tim Džuda, autor knjige o Kosovu Rat i osveta. Decentralizacija koju pokušava da testira UNMIK, sa eksperimentalnim opštinama i drugim natezanjima, za beogradske faktore nije dovoljna, ali se krajičkom oka možda gleda šta ona praktično na terenu može doneti. Nema nagoveštaja da se menja stav prema takozvanom budućem statusu. O tome da su međunarodni faktori očekivali da tu naprave neku pukotinu govori indirektno i to koliko je publiciteta dobilo ponavljanje Borisa Tadića tokom poseta Kosovu da nezavisnost ove pokrajine za Beograd ne dolazi u obzir.

MANDAT: Čović je posle sastanka na vrhu još jednom saopštio da je Beograd spreman da razgovara o budućem statusu u okviru Rezolucije 1244, ali ne i o nezavisnosti: "Ako neko misli da je Beograd spreman da razgovara o statusu nezavisnosti Kosova i Metohije", kaže kratko Čović, "onda – Beograd nije spreman." On naglašava: "Za to je potrebno da dobijete mandat!"

Čović ukratko kaže da između visoke autonomije i nezavisnosti postoji veliki spektar mogućnosti i precizira da ponuda Beograda glasi: "Više od autonomije, manje od nezavisnosti."

Nešto slično je pre toga rekao premijer Koštunica kada je pomenuo kompromisni predlog da Kosovo i Metohija ne može biti nezavisno, ali da se rešenje može naći u najvišem stepenu autonomije Kosova u okviru Srbije i Crne Gore. Iz konteksta se vidi da on misli na neki status svakako viši od onoga iz 1974. U jednoj od izjava on je najavio da će direktni kontakti Beograda i Prištine morati da počnu, a to znači da moraju početi razgovori sa UNMIK-om i sa prelaznim institucijama samouprave na Kosovu. Razgovori o nestalima, odloženi zbog Haradinajevog odlaska u Hag, trebalo bi da se nastave u Beogradu 16. marta.

Između srpske vlade i Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju odnosi su sada, reklo bi se, usklađeniji nego pre nekoliko meseci. Prelomni momenat je bio možda januar ove godine kada je formiran Fond za Kosovo i Metohiju.

Kad je o Kosovu reč, vidljivo je i približavanje premijera Koštunice i predsednika Tadića koji se u poslednjim mesecima zalagao da Beograd bude fleksibilniji prema međunarodnim faktorima, da se Beograd aktivnije uključi u razgovore, a Srbi u kosovske institucije. Posle Solanine posete Prištini (utorak, 15. mart) Beograd može očekivati da će biti izložen novom pritisku da nagovori kosovske Srbe da i sa onim slabim mandatom dobijenim na bojkotovanim izborima uđu u kosovske institucije. Na samom Kosovu atmosfera je, što se tog pitanja tiče, zategnuta – ima protesta Srba (Batuse, Prilužje). S druge strane, Srpska pravoslavna crkva i Srpsko nacionalno veće severnog Kosova pozvali su da se u crkvama na Kosovu oda pošta Srbima ubijenim u nasilju 17. marta prošle godine, a Srpsko nacionalno veće pozvalo je da se tom prilikom potpiše peticija za smenu šefa UNMIK-a Sorena Jesena Petersena.