Naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, politički analitičar Dejan Bursać doktorirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 2019. godine, a istraživački se bavi pre svega temama izbornih i partijskih sistema. Sa njim razgovaramo o aktuelnim temama i dilemama, u iščekivanju novih vanrednih parlamentarnih izbora. Gde se, posle burnog političkog proleća i relativnog letnjeg zatišja, nalazi vlast, gde opozicija, koji su aduti jednih, a koji drugih?

VREME: Za početak, hajde da prokomentarišemo poslednji TV performans predsednika Aleksandra Vučića sa sve parizerima, špagetama i jogurtima. Nastup je izazvao salve podsmeha na društvenim mrežama, a neki će reći da je opet uspeo da privuče pažnju najšire javnosti. Kome je ovaj šou bio namenjen i zašto baš u ovom trenutku?

DEJAN BURSAĆ: Obraćanje je, pre svega, bilo namenjeno sopstvenom biračkom telu, odnosno zatvaranju potencijalnih pukotina. Vučić je svestan da su glasači već više meseci, praktično od prošle jeseni, izuzetno zabrinuti zbog rasta cena i da je to nešto što ih direktno pogađa. Pad standarda može da ugrozi glavnu temu na kojoj SNS dobija izbore već nekoliko izbornih ciklusa unazad – a to je promocija relativno dobrih rezultata u ekonomskoj sferi (što uključuje i investicije, i zapošljavanje, i plate), kao i raspirivanje nade u veće blagostanje koje dolazi, tj. u još bolje sutra. Niko ne želi da ulazi u kampanju sa negativnim prtljagom ili sa temama koje ne može da kontroliše. Setite se uostalom prethodnih izbora – SNS je učinio sve da “ugasi” pitanje Rio Tinta pre početka kampanje, a ipak ih je iznenadio rat u Ukrajini, pa su morali da menjaju pristup.

Direktnim i vrlo slikovitim obraćanjem ovoj temi Vučić praktično otklanja mogući rizik pred izbornu kampanju, kako bi bez postojanja sumnje među glasačima mogao da se prebaci u svoju standardnu kampanjsku retoriku koja, kao što znamo, uključuje obilaske fabrika, puteva, tunela. Mehanika toga, koja je bila predmet podsmeha na nekim društvenim mrežama, manje je važna za efekte koje bavljenje ovom temom proizvodi među njegovim biračima. Vučić signalizira da će on voditi računa o nečemu što brine veliki broj građana i time sprečava nezadovoljstvo. Da li će se to zaista ostvariti, koliko proizvoda će biti sniženo, kao i koliki je procenat mesa u parizeru (a time su se bavili korisnici društvenih mreža), apsolutno je nebitno sa stanovišta političke komunikacije.

U pozadini priče o jeftinijim proizvodima, Vučić je govorio i o aferi “Jovanjica”. Da je Vulin hteo da se obračuna sa inspektorom Milenkovićem, ali da ga je on sprečio u tome, i slično. U kojoj meri je afera “Jovanjica” zaista poljuljala rejting vlasti, u kojoj meri je i ona “pukotina”?

Nisam siguran koliko je glasači razumeju i koliko su uopšte izloženi celini informacija. Ali tu postoji širi kontekst, gde treba shvatiti na čemu SNS bazira svoju popularnost, a to je, kao što sam već pomenuo, socioekonomski konsenzus relativnog blagostanja. Dok god je prosečni glasač uveren da mu je ekonomski bolje sa SNS-om nego sa alternativom, ovakve afere neće imati snagu da značajno ugroze vlast. Onda kada (i ako) standard počne da se ljulja, na videlo će izaći frustracija glasača, gde će i afere biti amplifikovane i služiće padu rejtinga. To nije novo. Glasači su i prethodnoj vlasti bili voljni da progledaju kroz prste za neke afere i gafove, ali tek onda kada je udarila ekonomska kriza, ti problemi su došli na naplatu, jer su ljudi u takvim situacijama već bili iziritirani. Zato je, kao što rekoh, Vučiću stalo da ispegla potencijalne pukotine u biračkom telu u najvažnijoj, socioekonomskoj oblasti – kako bi mogao na miru da vodi kampanju na način koji se i ranije pokazao kao uspešan, tj. da nametne teme na kojima politički može da profitira.

Da li to znači da i iz ovog Vučićevog nastupa možemo nedvosmisleno zaključiti da se parlamentarni izbori približavaju? Dosta je spekulacija o tome kada će koji izbori biti raspisani. Kakvo je vaše mišljenje o tome? Neki tvrde da je najrealnije da se svi izbori održe na proleće iduće godine?

Mi definitivno ulazimo u period predizborne retorike, ali ostaje da se vidi kada će biti izbori. Sklon sam da verujem da je proleće racionalniji izbor za vlast, iz prostog razloga što tada svakako dolaze redovni izbori u nekih 140 gradova i opština, kao i redovni izbori za skupštinu Vojvodine. Svakoj stranci na vlasti, a mi na žalost imamo takvu tradiciju već 20 godina, odgovara da na isti datum kada su lokalni izbori, raspiše i neki viši nivo glasanja – najčešće vanredne parlamentarne izbore. Na taj način nacionalne teme i nacionalni lideri uspešno “preuzmu” lokalne narative i dominiraju izbornim kampanjama na svim nivoima, te tako vladajuća stranka u stvari poboljša rezultate na lokalu. U politikološkoj teoriji to se zove nacionalizacija lokalnih ili regionalnih izbora i nije nešto nezabeleženo i u drugim zemljama. Opšti trend je da su, paradoksalno, lokalne teme ljudima manje zanimljive od velikih političkih narativa kakvi su prisutni u nacionalnoj areni.

Pored toga, na proleće završava jedan veliki budžetski ciklus ulaganja u infrastrukturu, kada će doći do otvaranja niza autoputeva, tunela i pruga širom zemlje, a sumnjam da će SNS propustiti da to eksploatiše politički. Najzad, treba uzeti u obzir i da je proleće tradicionalno najbolji period za izbornu kampanju, jer su glasači manje nezadovoljni – završeni su zimski troškovi i postpraznična besparica, dolazi lepše vreme, ljudi su generalno srećniji, počinju da planiraju godišnje odmore, itd. A šta je bolje nego ići na izbore sa srećnim glasačima. Zimska kampanja je neistražena teritorija, a SNS do sada nije bio sklon rizicima u tom pogledu.

Dakle, glavni adut vlasti na predstojećim izborima biće socioekonomske teme? Kako bi opozicija na to trebalo da odgovori?

Da, sve ukazuje na to da će SNS voditi standardnu kampanju promocije rezultata u ekonomskoj sferi i podsticanja nade u još bolje sutra. To je nešto što gledamo nekoliko izbornih ciklusa unazad i čini mi se da opozicione stranke nisu pronašle način kako da na to odgovore. Konkretno: da za ovih sada već jedanaest godina pokušaju da razumeju zašto značajan deo glasača podržava Vučića, zašto im je prihvatljivo to što Vučić govori, nudi ili radi, a takođe i gde su eventualne pukotine u toj podršci.

Zbog toga se zbir glasova građanske opozicije praktično i nije menjao od predsedničkih izbora 2017. godine do danas. Opozicija se tu vrti u začaranom krugu od nekih maksimalno 800 hiljada glasača i ne širi krug podrške, ni među apstinentima, ni među glasačima vlasti. I čini mi se da u tom “balonu” postoji uvreženo mišljenje da je razuman pristup zgražavati se nad Vučićem i SNS-om, a to očigledno ne radi van pomenutih 800 hiljada. Pravo pitanje jeste kako da zagrabite u onih više od dva miliona glasača koji podržavaju stranke vlasti – kako da njih ubedite da ste vi alternativa. Pritom, ako te glasače od početka tretirate kao neobaveštene i zavedene, ili još gore kao glupe, krezube sendvičare, teško da ćete uspeti da komunicirate sa njima i prenesete im svoju poruku. Jednostavno rečeno, ljudi dignu gard kada im pristupite s visine.

Kada smo kod naprednjačkog biračkog tela, obično se kaže da je ono podeljeno na one koji se nalaze u partijsko–koruptivnoj piramidi, odnosno one koji imaju manje ili više koristi od opstanka vlasti, potom su tu oni koji su ucenjeni na različite načine. Na kraju – imamo i ljude koji su nedovoljno informisani i “raspamaćeni” 24–časovnom propagandom, koja je za njih neodvojiva od stvarnosti. Da li vam se čini da je ovakva klasifikacija tačna? Uopšte, na koji bi deo naprednjačkog biračkog tela opozicija trebalo da “napadne”? Ili treba od toga da odustane, već da snage usmeri na mobilizaciju što većeg broja građana da izađu na izbore?

Sve se to može reći, ali mislim da na taj način ne objašnjavamo ko u stvari čini glavnu kohortu SNS birača i zašto su oni skloni da podržavaju Vučića evo već 11 godina. Od ekonomske krize 2009–2011. godine, koja je sa više od 400 hiljada izgubljenih poslova ostavila katastrofalne posledice po Srbiju, čitav politički spektar se praktično izokrenuo, uključujući i obrasce glasačke podrške. Od tog momenta, ključna pitanja u srpskoj politici više nisu nacionalna ili spoljno-politička (mada ona i dalje čine snažne emotivne okidače te povremeno iskoče u prvi plan), već ekonomska pitanja. I vi kada pogledate svako istraživanje javnog mnjenja u poslednjoj deceniji, glasači među najvažnije teme svrstavaju zapošljavanje, plate, životni standard, investicije… Kosovo, Evropa, Rusija i ostalo – to dolazi tek nakon toga. Vučiću naravno ide na ruku što se svetska ekonomija oporavila od 2012. pa nadalje, i on je to odlično eksploatisao. Tek kada razumete zašto SNS ima toliku podršku, možete da radite na dugoročnoj strategiji. Reći da za njih glasaju preminuli, ucenjeni ili isprani mozgovi, te da oni praktično ceo svoj izborni rejting duguju prevari čini mi se, uz sve uvažavanje neravnopravnosti političke borbe u Srbiji i uvažavanje zloupotrebe institucija koja očigledno postoji, kao izgovor da u stvari ne uradimo ništa.

Opozicija je od Vučića prošle sedmice tražila vanredne republičke i beogradske izbore do kraja godine, pa je – čekajući da se ispuni njen zahtev – odlučila da blokira parlament. Kako procenjujete ovaj potez i scene iz Skupštine? Neki tvrde da je blokadom parlamenta opozicija uspela da protrese letnjim odmorima obamrlu političku scenu, a neki je doživljavaju i kao očajnički potez.

Taj potez ocenjujem kao neiznuđeno političko samoubistvo. Protesti su očigledno vođeni bez razmatranja izlazne strategije, a na osnovu primera iz ranijih godina mogla se pretpostaviti i trajektorija protesta tokom letnjeg perioda, kao i ponašanje vlasti. I onda, kao izlaz iz te situacije gde je intenzitet protesta opao, a vlast nije ustuknula, tražite vanredne izbore. Sve to činite u situaciji kada je opozicija međusobno podeljena i nespremna za izlazak na glasanje, a sa druge strane kao protivnika imate jednu uhodanu izbornu mašineriju u svakom smislu – i medijski i organizaciono i materijalno, a videli smo i tematski. Ostaje naravno dilema kako će Vučić odgovoriti na taj zahtev. Sa jedne strane, mislim da mu je racionalnije da izbore ostavi za proleće, a sa druge strane on ne želi da javno izbegne “bačenu rukavicu” opozicije.

Govorili ste o tome da opozicija nije imala izlaznu strategiju za proteste, koje je pratila ogromna energija građana. Da li je ona “proćerdana”, kako neki kažu? Da li je opozicija mogla nešto da uradi da je koliko–toliko sačuva ili je bilo logično očekivati da će bunt s vremenom, bez obzira na sve, svakako oslabiti? Kako sve te ljude i na koji način animirati u ovom periodu, koji je po svemu sudeći predizborni?

Zahtevi protesta, a to je pokazalo nekoliko istraživanja javnog mnjenja, bili su razumni i opšteprihvaćeni od građana koji su ih podržavali. Govorim o pitanjima političke i medijske odgovornosti. Dalje, u prvom periodu, naročito nakon dosta nespretnih i rekao bih agresivnih izjava vlasti koja očigledno nije razumela raspoloženje nacije nakon tragedija u “Ribnikaru” i u Mladenovcu, postojao je i solidan nivo nepoverenja među glasačima SNS-a. To se nije prelilo u pad rejtinga, ali je značajan deo glasača bio pogođen onim što se desilo i samim tim voljan da više preispituje zvanične politike. Opozicija je nažalost malo šta od toga iskoristila. Znate, postoji ona izreka da je definicija ludosti kada stalno pokušavate jedno te isto, a nadate se da ćete postići drugačiji rezultat. To se desilo i sa ovim protestima.

I onda, bez plana, izlaza i bilo kakve inventivnosti u pogledu same mehanike protesta ili pritiska na vlast, okrenete se najgorem rešenju – traženju izbora. Uostalom, zar nije i sam Vučić u jednom od prvih obraćanja nakon tragedije u “Ribnikaru” počeo da govori o izborima, pogrešno procenivši raspoloženje javnosti? On je to učinio upravo jer je svestan da su izbori teren gde on preuzima narativ i na kraju politički pobeđuje.

Pa, šta bi opozicija trebalo da učini kako bi ostvarila što bolji izborni rezultat? Da li je “Put do pobede”, dokument o kojem se govori u javnosti i oko kojeg bi se okupila celokupna opozicija, a koji bi podrazumevao koordinisano delovanje svih opozicionih stranaka u borbi za fer izbore, kontrolu izbornog procesa, tokom izborne kampanje, nešto što može biti od koristi?

Mislim da je okupljanje svakako važno, ali važno je i kakav imidž emitujete pre izborne kampanje. Većina glasača se odluči za koga će glasati pre kampanje, doduše u Srbiji je taj procenat nešto niži zbog toga što je opoziciona scena fragmentirana i većina stranaka je novijeg veka, te nisu dobro ukorenjene među glasačima. Ipak i pored toga, većina ima generalnu ideju za koga će da glasa. U takvoj situaciji, kampanja vam služi da izvuče te potencijalne glasače na birališta.

Pogledajmo sada situaciju u opoziciji: godinu i po dana vi kao glavne poruke emitujete nejedinstvo, neslogu i nekompetentnost. Narodna stranka se cepa, zelena koalicija se cepa, postoji značajan nivo nepoverenja između SSP-a i ostalih aktera, kao i između Narodne i ostalih aktera, a sa druge strane spektra, ni stranke desnice izgleda ne mogu da se dogovore o zajedničkom nastupu, iako dele iste politike i isto biračko telo. I onda, nakon svega toga vi kažete “puj pike ne važi”, evo toliko i toliko kolona, sad glasajte za nas? Glasači su malo dužeg pamćenja i takvo ponašanje im ne uliva poverenje.

Kakav odnos bi trebalo da se uspostavi između građanske i opozicije sa desnog, nacionalističkog spektra? Kako se zaštititi od toga da se nameću predizborne teme koje će ove dve grupacije dodatno antagonizovati, a od čega režim ima koristi? Koji bi to mogao da bude zajednički imenitelj ove dve grupacije?

Građanska i desna opozicija su prilično vrednosno odaljene jedna od druge, i SNS to odlično zna. Takođe zna i da bez saradnje te dve grupacije neće biti ugrožavanja aktuelne vlasti, jednostavno procenti podrške su takvi. Međutim, problem za opoziciju je to što se SNS nalazi u centru političkog spektra i što u svakom trenutku može da povuče poteze ili javno lansira teme na kojima će se građanska i desna opozicija međusobno razići. Primera radi, ako se SNS odluči za sankcije Rusiji i bespogovorni put ka evropskim integracijama, da li možete da zamislite kako stranke građanske opozicije ruše vlast uz pomoć desničara, koji bi hteli da preokrenu takve politike? Isto važi i u suprotnom pravcu – ako se SNS odluči za npr. prekid pregovora sa Prištinom i okretanje Moskvi, da li bi desničari rušili tu vlast sa proevropskim strankama zarad ponovnog uspostavljanja evropskog puta? To je malo verovatno i to je veliki problem koji stranke opozicije moraju međusobno strateški da razreše, ukoliko imaju nameru da smene SNS u doglednoj budućnosti.

U koliko bi optimalno izbornih kolona građanska opozicija trebalo da izađe, po vama? Da li je neophodno da se insistira na jednoj?

Verujem da glasače podele iritiraju i da ne prave prevelike razlike između pojedinačnih stranaka građanske opozicije, stoga mislim da je jedna kolona svakako logičnija, pod uslovom da unutar nje ne bude javnih podela, a to kao što vidimo – nije izvesno. Sve to stvara problem po javni imidž opozicije. Ako ne možete da pokažete ljudima da ste u stanju da ozbiljno i kompetentno vodite predizbornu koaliciju, zašto očekujete da vam povere u ruke da vodite državu?

Za kraj, naravno da je nerealno očekivati da će se izborni uslovi poboljšati. Opozicija za sada, bar prema onome što čujemo, ne govori o mogućnosti bojkota izbora. No, da li ona treba ipak da ispostavi nešto što bi bile “crvene linije”?

Nisam siguran čime opozicija može da zapreti. Svesni su da je bojkot izbora 2020. godine bio katastrofalno realizovan, loše politički eksploatisan, bez međunarodne reakcije, kao i da je deo stranaka opozicije time doveden maltene do prosjačkog štapa, onemogućivši im institucionalno finansiranje koje dolazi iz prisustva u parlamentu i lokalnim skupštinama. Ponovna pretnja bojkotom bi stoga bio brzo pročitan blef. U takvoj situaciji, ostaje da se okrenete onim aspektima izbornog procesa na koji možete uticati – pre svega mislim na kontrolu izbora, pritisak na regulatorne institucije i slično. Međutim, u aktuelnoj raspravi o broju kolona, nisam siguran koliko aktera se ozbiljno i temeljno bavi tim pitanjima.