Na propoziciju o doslednosti kao neprocenjivoj i u mnogim situacijama preko potrebnoj vrlini ne treba trošiti mnogo reči. Mnogo toga što se obavlja u državi, privredi, vojsci, u socijalnim interakcijama i u ličnom životu iziskuje i podrazumeva obavljanje većeg broja aktivnosti za koje je očigledno da je poželjno, a neretko i neophodno, da budu međusobno usklađene. Usklađenost pojedinih odluka i akata, kao i pojedinačnih delatnosti u šire preduzimanim i realizovanim stremljenjima, očigledan je preduslov za efikasno obavljanje bilo koje takve složene aktivnosti. Nedoslednost je prava negacija efikasnosti: ona izaziva sukobljavanje i međusobno poništavanje efekata pojedinačnih delanja u okviru opštijih pregnuća u bilo kojoj oblasti života, a parcijalni napori čiji se rezultati, makar i delimično, međusobno potiru sasvim očigledno rezultuju u suboptimalnom, nepotrebno umanjenom učinku ukupne, na takva pojedinačna delanja razložive delatnosti.

Veliki deo doslednosti svodi se, u krajnjoj liniji, na koordinaciju parcijalnih delanja ili akata u okviru nekih širih pregnuća u različito definisanim društvenim zajednicama ili u individualnim nastojanjima da se ostvare neki efekti ili postignu neki ciljevi. Potreba za koordinacijom proističe iz činjenice da su pojedine odluke u okviru bilo kakve složene operacije funkcionalno povezane i da se one ne mogu racionalno koncipirati niti delotvorno izvesti bez informacija o drugim odlukama i njihovim daljim implikacijama. Efikasno obavljanje bilo kakvih poduhvata podrazumeva da leva ruka zna šta radi desna. Ignorisanje tog elementarnog zahteva ima za posledicu spuštanje učinkovitosti složenih stremljenja ispod tehnološki dostupnog nivoa, a u nekim slučajevima i potpuno anuliranje uloženih napora ili čak nametanje štete, tj. negativnog učinka.

Koordinacija je važan sastavni deo doslednosti, ali se njome doslednost ne iscrpljuje. Pored koordinacije koja se definiše kao tehnički aspekt usklađivanja pojedinačnih komponenti u okviru složenih poduhvata, doslednost sadrži i često zanemarivani moralni aspekt. Naime, neke odluke u okviru širih poduhvata impliciraju dovoljno opredeljivane pravce delanja na drugim linijama šire shvaćene aktivnosti, pored ostalog i tako što generišu informacije o verovatnim varijetetima drugih odluka, a to je dragocena informacija drugim akterima za racionalno donošenje njihovih odluka. Etički imperativ doslednosti u odlučivanju bilo kog aktera zaloga je njegovog kredibiliteta, što svakako predstavlja važnu činjenicu u uspostavljanju poslovnih i svih drugih društvenih odnosa. U koncipiranju složenijih poduhvata koje želimo što delotvornije da ostvarimo svakako vodimo računa o tome sa kojim i kakvim drugim subjektima treba da se povežemo i tako uspostavimo odnose uzajamne zavisnosti.

USLOV DOSLEDNOSTI U FUNKCIONISANJU VLASTI

Vlast je složena institucionalna mreža ali i bitan društveni odnos koji obuhvata i prožima celu zajednicu. Stoga je njena doslednost svojevrstan socijalni imperativ koji dotiče svakog dejstvujućeg aktera u društvu i bitno utiče na njegovo delovanje i efikasnost njegovih pregnuća. Dezideretum doslednosti proističe već iz same činjenice da se vlast konstituiše i ostvaruje na nivou cele zajednice i da se tako uključuje u interakcije sa svim relevantnim subjektima svakog društva. To uz ostalo znači da se vlast neizbežno bavi velikim sistemima, u stvari, najvećim koji se u nekoj zajednici mogu zamisliti, uključujući iznad svega i samu zajednicu kao celinu. Broj delatnosti koje moraju da se usklađuju i odluka koje valja koordinirati ogroman je i praktično nesaglediv, a doslednost se samim tim nameće kao nezaobilazni imperativ racionalnog ponašanja. To je, pre svega, posledica činjenice da se javlja potreba za koordinacijom ogromnog broja individualnih i kolektivnih delanja – ako se išta javlja kao nezaobilazna potreba, onda je to opet nužnost da leva ruka zna šta radi desna – ali je i moralna komponenta građenja poverenja društvenih subjekata za vlast jednako imperativna. Naime, i privredni život i sva druga područja društvenog delovanja duboko su i mnogostrano prožeti neizvesnošću a kredibilitet vlasti bitan je činilac te neizvesnosti i daleko najvažniji i najdelotvorniji faktor njene toliko poželjne redukcije.

U kontekstu sveopšte povezanosti i međusobne uslovljenosti, jednako je važno da se u odnosima vlasti i socijalnih aktera uspostave ne samo odnosi kontrole i regulacije zasnovane na legitimizovanoj prinudi nego i odnosi saradnje, zajedničkog delovanja na realizaciji važnih društvenih ciljeva, te koordiniranih napora da se minimiziraju štete od hazarda koji su način i oblik ispoljavanja univerzalno prateće neizvesnosti. Naročito su veliki potencijalni negativni učinci neizvesnosti u onim upravljačkim aktivnostima i onim odlukama kod kojih su očekivani efekti odluka vremenski mnogo udaljeni od trenutka njihovog donošenja. Razume se, najvažnije, najbrojnije i po učincima najdalekosežnije takve odluke jesu investicioni poduhvati, kao i akcije, uključujući one u režiji vlasti, koje se realizuju u domenu tehničkog progresa i njegovog što potpunijeg valorizovanja u što široj skupini društvenih delatnosti. U tom domenu ekonomskopolitičkog delovanja gotovo da je nemoguće preceniti važnost i potencijalnu delotvornost konstruktivne saradnje vlasti i svekolike socijalne periferije.

Podrška vlasti, a posebno njen kontinuirani angažman, posebno u domenu razvijanja delotvornih pravila igre i promišljeno i selektivno održavane njihove stabilnosti, ovde je doslovno neprocenjiva. Eksterno opredeljenu uslovi privređivanja i uslovi obavljanja drugih društvenih aktivnosti neprestano se i neizbežno menjaju, pa se tim promenama moraju prilagođavati i pravila, a ta potreba po prirodi stvari u suprotnosti je sa jednako značajnim dezideratumom stabilnosti. Iznalaženje razumnog kompromisa između ta dva suprotstavljena zahteva jedan je od najsloženijih i najdelikatnijih zadataka pred kojima se nalazi ekonomska politika, kao i javne politike u drugim oblastima društvenog života. Kredibilitet vlasti najvažniji je upravo u ovom rafiniranom balansiranju suprotstavljenih zahteva. Neizbežne promene u pravilima biće konstruktivno prihvaćene samo u zajednicama u kojima je vlast kod društvenih aktera izgradila visoko poverenje i stvorila ambijent u kome se one prihvataju kao preduslov za efikasno privređivanje i stabilan privredni razvoj. Ali i kao oblik i uslov kontinuiranog unapređivanja najšire shvaćenog opšteg interesa.

OSVRT NA NEKE OBLIKE I EFEKTE MANJKA DOSLEDNOSTI U DELOVANJU OVDAŠNJE VLASTI

Bez većeg rizika može se, čisto dijagnostički, konstatovati da vlast u Srbiji pati od vidnog manjka doslednosti i da to zapažaju i nevoljko trpe ako baš ne svi, a ono dobar broj društvenih aktera, ponajviše onih koji su delatni u privredi. Tokom poslednje decenije politički sistem Srbije pomerio se od početnog, sigurno ne savršenog, kakvog-takvog demokratskog aranžmana ka vidno uobličenom autoritarnom poretku. Toliko puta je i uz toliko brojne povode konstatovano da se politička moć u Srbiji akumulirala u tolikom stepenu, a vlast zgusnula u tolikoj meri, da nije preterano ako se kaže da zemljom upravlja jedan čovek. Došlo je vreme da se ta činjenica pominje sa vidnom nelagodom jer je toliko puta istaknuta, i još uvek se svakodnevno naglašava, da se doživljava kao trivijalna i krajnje neoriginalna. Autoritarni sistemi vladavine neizbežno pate od manjka kredibilnosti, pre svega zato što boluju i od manjka doslednosti. Autoritarni sistemi su napredvidivi jer su nepredvidive i odluke tog ključnog čoveka koji njima upravlja. Kolektivno vođeni demokratski ustrojeni sistemi predvidivi su zato što odluke ne donosi pojedinac nego su produkt jednog sistema čije se funkcionisanje može predvideti i koji je imun na individualnu arbitrarnost. Kad se npr. odmah nakon što su ozvaničene i dovoljno široko obznanjene fiskalne strategije i njima implicirane oficijelne odluke i nakon skupštinski overenog rebalansa budžeta, u javnosti iznebuha lansira odluka o širokom i ne baš promišljenom deljenju “helikopterskog novca” – odluka koja je gospodu iz Fiskalnog saveta gotovo obeznanila – onda je to živi primer nedoslednosti kojom kroz nepredvidive i sa važećim ključnim dokumentima drastično neusaglašene udare autoritarna vlast razorno bombarduje društvo.

Nepredvidivost sistema implicira i uslovljava njihovu nedoslednost, pa time i nedovoljnu, da se ne kaže izostalu koordinaciju. Nepredvidivost odluka u autoritarnim sistemima prosta je i direktna posledica nepredvidivosti ponašanja neodmereno moćnog pojedinca; nije preterano ako se kaže da ni on sam ne zna kakve će sve odluke doneti u nešto daljoj, pa i bliskoj budućnosti. Čisto empirijski, odluke autokrata su ponajčešće veoma štetne, a u ne malom broju slučajeva bukvalno kobne. Deo generalne i široke empirijske zakonitosti jeste i dobro dokumentovana činjenica da su ratove gotovo uvek zapodevali autokratski režimi, a da u istoriji faktički nisu zabeleženi ratovi između demokratskih zemalja. Autoritarno vođena SFRJ raspala se u krvavom ratu, a demokratske skandinavske zemlje našle su u jednom delikatnom spletu okolnosti način mirnog razilaska. Nije slučajno što su se Češka i Slovačka mirno rastale imajući u vidu da je do Drugog svetskog rata Češka bila jedna od najdemokratskijih zemalja Evrope. Dijagnoza autoritarnog karaktera jednog političkog sistema generiše, dakle, jednostavne i važne zaključke: takvi sistemi su nepredvidivi, a nepredvidivost, po logici stvari, uslovljava nedoslednost, dok obe ove karakteristike, opet po logici stvari, impliciraju manjak kredibiliteta sa svim štetnim posledicama po sposobnost sistema da energično mobiliše i efikasno alocira resurse.

Nedoslednost se lako prepoznaje i u, makar i ovlašnom i letimičnom, osvrtu na našu najnoviju političku istoriju. Taj najnoviji period počinje 2012. kada je vlast na izborima dobila Srpska napredna stranka (SNS). Ona je morala da izgradi nekakav svoj prepoznatljiv profil, ali se pokazalo da to nije tako jednostavno. Bila je potrebna veća programska preorijentacija, uz ne baš nezanemarljivo preuzimanje političkih opredeljenja i ciljeva prethodne vlasti i stranaka koje su radikalima bile direktan ideološki i akcioni protivnik. Markantnu promenu u tom smislu predstavljalo je preuzimanje proevropske orijentacije i uključenja u Evropsku uniju kao strateškog cilja. Kad jedan politički subjekt preuzme bitan i opredeljujući deo akcionog programa od svojih političkih oponenata, onda je to porazan i poražavajući primer nedoslednosti. Promena je bila dovoljno dalekosežna da je moralo da se nametne pitanje kredibiliteta. Može li srpski radikal postati vatreni zagovornik Evropske unije i borac za ulazak u tu organizaciju? Promena u ideologiji i strateškom opredeljenju bila je dovoljno velika da se posumnja u njenu autentičnost, ali i dovoljno velika da se posumnja u iskrenost i dubinu prethodnog radikalskog opredeljenja. Da li je odista bio pravi radikal onaj koji je tako naglo mogao da promeni svoj program i prenebregne svoj radikalski zov, a da li je, iz analognih razloga, mogao bezmalo obnoć postati tvrd i odlučan privrženik demokratskih vrednosti? Potonji razvoj pokazuje da je odgovor na ta dva pitanja odričan: ni posle više od jedne decenije Srbija se nije vidnije približila Evropskoj uniji, a lako uočljiva evolucija sistema ka vladavini jednog čoveka svedoči i o slabosti demokratskog poriva vezanog za cepanje SRS.

U sagledavanju nedoslednosti i njome uslovljenih nepredvidivosti i manjka kredibiliteta vrlo su instruktivne najnovije političke odluke vladajuće stranke, donesene uoči skorih decembarskih izbora. Za beogradske izbore SNS je sklopila koalicioni sporazum sa SRS. To je nedosledno i nepredvidivo, a očito produkuje i manjak kredibiliteta. Pretpostavljajući da je SNS ipak načinila neki, iako daleko od toga da bude dovoljan, ideološki i programski skok, kako ona može da bude kompatibilna sa SRS koju je bez mnogo skrupula napustila? Jer, Šešelj nije promenio ni ćud ni dlaku. Očigledno se radi samo o lovu na glasove, i to one najjeftinije kojima ne smeta ni nedoslednost ni nepredvidivost. Politička ponašanja koja nisu vezana za ideologije i programe, tj. koja se ne temelje na normativnim predstavama o tome u kom bi pravcu društvo trebalo u budućnosti da se razvija, poznata su pod tehničkim nazivom populizam. Ta spremnost na koalicije, uz pribavljanje glasova kao jedini razlog i motiv, paradigmatičan je slučaj nedoslednosti, a njen prirodan i neizbežan rezultat je nepredvidivost uz manjak kredibiliteta, sa poznatim ekonomskim štetama i negativnim uticajem na ono što je za privredni razvoj najvažnije, a to su investicije i tehnički napredak.