Miting i kontramiting
KOME OVO SVE TREBA: Građani iz cele Srbije dovezeni u Beograd
foto: marija janković
Vratolomne novotarije u Zemlji čuda
Ako su opozicioni protesti glas javnosti protiv nasilja, onda je kontramiting, pozicioniran protiv opozicionih protesta, u stvari, manifestacija za nasilje
Građanski protesti kao izvanredni i ređe viđan oblik masovnih manifestacija događaju se i u zemljama sa dužom demokratskom tradicijom i većim političkim iskustvom, ali ono što se ovih dana događa u Srbiji ne viđa se u normalnom okruženju. Početkom maja dogodile su se tragedije u “Ribnikaru” i okolini Mladenovca. Popriličan deo javnosti, sa argumentima koji logički nisu do kraja zasnovani, ali jesu masovno prihvaćeni, protumačio je te izolovane konkretne akte brutalnog nasilja kao nesumnjivu i predvidivu posledicu očigledno velike količine nasilja u društvu kao celini. Izbili su protesti protiv sveukupnog nasilja kao generatora gneva mnogih građana. Budući da preovladava mišljenje kako je sadašnja vlast u Srbiji neograničena i apsolutna, prirodno je da su se obilne kritike sručile na tu vlast: sa apsolutnom vlašću ide i apsolutna odgovornost.
Iako odgovornost vlasti za konkretne tragedije nije strogo logički mogla da bude dokazana – za izuzetne patološke aberacije ili zemljotrese ne može niko da bude odgovoran – naglašena je odgovornost za izvesne sistemske nedograđenosti i, osobito, za nedoslednu primenu propisa kojima je sistem definisan. Izgleda da su se sa protestima protiv generalno hipertrofiranog nasilja složili i takvi logički sitničari kao što je autor ovoga teksta. Društvena nepravda, kako god da se definiše, neizbežna je implikacija nasilja i prinude, pa je, u stvari, postalo nemoguće ne solidarisati se sa onima koji su tako masovno izašli na ulice da protiv tog zla dignu svoj glas.
UOČI RAZLIKU
Svaka vlast voli da bude voljena, a na masovne proteste više je nego alergična. Iz krugova vlasti usledili su oštri odgovori na proteste i prateće kritike, sa dokazima da za principijelno nepredvidive patološke aberacije koje su u osnovi ovih strašnih zločina niko ne može da bude doslovno odgovoran, ali ta odbrana nije bila validna jer je promašila temu. Naime, masovno nezadovoljstvo zbog koga su protesti i izbili nije bilo usredsređeno na te konkretne izolovane događaje nego se usmerilo protiv opšteg društvenog stanja koje ogroman broj ljudi doživljava kao nepravedno.
Vlast je proteste (pre)ozbiljno shvatila i na protestne mitinge rešila da priredi mastodontski kontramiting. Logiku tog kontramitinga vrlo je teško razabrati, najverovatnije zato što je i nema. Opozicioni protesti protiv nasilja smisleni su, razumljivi i lako objašnjivi. Vlast je beskrupulozno iskoristila jaku državu kao baštinu iščezlog kolektivističkog sistema, silno ojačana u odnosu na sve konkurentske stranke, desetkovala konkurenciju i društvo faktički prevela u jednopartijski poredak. Normalni putevi artikulacije alternativnih političkih opredeljenja, pa i nezadovoljstva aktuelnom politikom, brutalno su zaprečeni, gro društvenih odnosa i promena koji se masovno doživljavaju kao drastično nepravični silno se povećavala, zakoni se primenjuju selektivno, sudovi su sputani političkim diktatom i za mnoge životno važne stvari prosto nedostupni – ukratko: institucije su skrajnute i regularni putevi za regulisanje društvenih odnosa gotovo paralisani, pa je masovni izlazak na ulice doista ostao kao jedini put za artikulaciju nezadovoljstva i energično zahtevanje radikalnijih društvenih promena. Valja posebno naglasiti zaprečenost svakog prilaza sredstvima masovnog informisanja – kako uopšte uspostaviti bilo kakav kontakt sa javnošću osim masovnim izlaskom na ulice? Stoga su inicijalni opozicioni protesti, nezavisno od izostanka logičkog trasiranja sistemske i državne odgovornosti za pomenute individualne tragedije, postali spoznajno utemeljeni i društveno opravdani.
Navedeno objašnjenje nije primenjivo na levijatanski, behemotski i, kako se razabire iz već obavljenih priprema, prenaduvani kontramiting u izvedbi vlasti. Vlast je faktički apsolutna, posebno stoga što nije podeljena već je slivena u jedan neprobojni monolit, ona ima punu komandu nad svim relevantnim institucijama, bez teškoća može da pokrene bilo koji institucionalni mehanizam, njena vlast nad organima bezbednosti i vojskom, kao i informacionim agencijama istinski je neograničena… Očevidno sledi da je nerazumljivo i nerazjašnjivo kako ona uopšte može da se buni masovnim okupljanjem svojih pristalica i zgrtanjem ostalih po ulicama i trgovima.
Mitinzi opozicije logični su i razumljivi. U stvari, jedino motivaciono utemeljeno i pučkom umu prihvatljivo objašnjenje jeste želja vlasti da se suprotstavi opozicionim mitinzima. No, na ovoj tački za vlast iskrsavaju krupne principijelne teškoće. Prvo, ako su opozicioni protesti glas javnosti protiv nasilja, onda je kontramiting, pozicioniran protiv opozicionih protesta, u stvari, manifestacija za nasilje i u prilog njemu! Premda je u svojim interakcijama sa opozicijom i slobodnomislećim ostatkom društva vlast vidljivo nasilna, ona ipak nipošto ne želi priznati ovu neugodnu implikaciju. Drugi zanimljiv i očito relevantan aspekt kontramitinga jeste činjenica da je on već samim svojim konfliktnim odnosom prema opoziciji neposredni akt nasilja, a na ovu implikaciju vlast ne može biti ništa drugo nego alergična. A o ubitačno nasilnim akcentima u javnim istupima glavešina iz vlasti da se i ne govori.
POŠTO LI JE KONTRAMITING
Aritmetičari na oba kraja ovog konfliktnog raspona pregli su da što sistematičnije prebrajaju broj glava na opozicionim mitinzima kao što će još zdušnije brojiti glave na kontramitingu. Nema jalovije i besmislenije operacije nego što je ova. Glave na kontramitingu nemaju istu težinu – o vrednosti da se i ne govori – kao one na protestnim šetnjama. One prve imaju obezbeđen prevoz, sendviče i pivo, možda čak i poneku dnevnicu, a u svakom slučaju, vreme provedeno na mitingu računaće im se kao radno angažovanje. Glave sa protestnih šetnji dolaze na mesta okupljanja o svom trošku, ne očekuju nikakve sendviče niti pivo, nisu izložene pritisku prinude da se obavezno nađu na kontramitingu i u te lepe društvene manifestacije uključuju se kao slobodni ljudi. Naći će se po svoj prilici takvi koji će entuzijastično tvrditi da jedna glava sa opozicionih šetnji vredi koliko i sto glava sa kontramitiinga, a sigurno će biti i takvih koji će zapaziti da među “kontramitingašima” ima dosta onih koji su ogorčeni zbog prinude i ucene, te bi se rado, kad bi mogli, uključili u opozicione šetnje.
Naime, kruže informacije da su rukovodioci pojedinih javnih preduzeća i ustanova dobili i konkretne (planske!) zadatke sa brojem onih koje treba da dovedu na miting. Dalja krajnje diskreditujuća informacija jeste ona o broju autobusa (trenutno se barata cifrom od oko 1800) koji će biti iznajmljeni što po Srbiji, što po susednim državama da bi se taj silni svet dovezao na miting. Krajnji rezultat tek ostaje da se vidi, ali ne treba isključiti mogućnost da se sve to ispolji kao jedna velika sablazan za stranku-organizatora, prepoznatljiv korak ka njenom urušavanju.
U vezi sa protestnim šetnjama opozicije, ne postavljaju se nikakva principijelna pitanja legitimnosti pa ni legalnosti. Ljudi došetaju ili se prebace na mesta okupljanja o sopstvenom trošku i sve dok u svojim sloganima, kritikama i postupcima ostaju u granicama zakona, niko ništa ne može da im zameri. Kod kontramitinga stvar je suštinski drukčija. Pre svega, ovi kontramitinzi okupljaju vrlo velik broj ljudi i teško je poverovati da oni sve troškove svoje participacije snose sami. Učesnici kontramitinga dobijaju jednaka sledovanja − pa je očigledno da iza tog masivnog i masovnog snabdevanja, iza svih tih izjednačenih popudbina, stoji golema organizacija.
Čak je i ona grupa ljudi iz Leposavića, koji su u Beograd stigli pešice, imala neke (us)putne troškove za koje je teško poverovati da ih je snosila sama. Sama veličina tog poduhvata koji predstavlja logistički pandan mitinga tolika je da se nameće pomisao da iza svega toga stoji država. A država pripada i opozicionim šetačima baš kao i učesnicima kontramitinga. Ukratko, kontramiting, zajedno sa svim što je s njim povezano, tako je krupan, glomazan i razuđen da se pitanje njegovog finansiranja nameće kao veoma ozbiljna stvar koja iziskuje svoje jednako ozbiljno razjašnjenje pred celim društvom i na njegovom nivou.
Čovek ne može da se oslobodi od grešne pomisli da bi iza tako krupnog poduhvata koji nije opštedruštveni nego parcijalno stranački mogle da stoje jednako krupne zloupotrebe za koje bi neko mogao da dopadne dužih zatvorskih kazni. S druge strane, sumnjičavi kritičar svega ovoga ne bi smeo da zaboravi kako mu je maštovitost ograničena a pamet nikad preterano duga, te da dozvoli da je ceo kontramiting finansiran uredno i legalno, iz partijskih članarina i obilnih priloga velikodušnih i bogatih donatora. Krajnji rezultat ovog razmišljanja, zbog svega navedenog ali i zbog svega što nije moglo biti navedeno, mogla bi da bude grdna neizvesnost pretrpana brojnim nejasnoćama koje daju tvrd osnov za osnovanu sumnju. Zato bi sam organizator morao da pokrene opsežnu i vrlo rigoroznu kontrolnu proceduru, takvu da nijedan detalj ne ostane pod senkom sumnje. Praesumptio iuris u ovom specijalnom slučaju je krivica, a dokazivati se mora nevinost!
TEORIJA I PRAKSA ODLUČIVANJA
Ali šta je to što opozicija zapravo hoće, tj. kakav celovit program ona može da ponudi kao zamenu za aktuelnu politiku? To pitanje se u stvarnosti zasad uopšte ne postavlja. Artikulisani su poznati zahtevi o smenama, demontiranju REM-a, raspodeli frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću, a u dogledno vreme mogli bi da budu istaknuti i neki drugi. U sadašnjoj fazi opozicionog nastupanja ti zahtevi su program. Na tom programu moći će poduže da se deluje jer je vrlo mala verovatnoća da će vlasti tim zahtevima neodložno izlaziti u susret. A kako se ti zahtevi budu eventualno, a svakako ne navrat-nanos, ispunjavali, upravo to realizovanje zahteva pružiće dovoljno vreme za postepeno oblikovanje alternativnog programa sa kojim će opozicija nastupati kad dođe čas da preuzme vlast. U teoriji odlučivanja čvrsto je utemeljena ideja da se odluke o budućim akcijama donose istodobno i paralelno sa sadašnjom realizacijom već donesenih, upravljanje i implementacija dva su gusto isprepletena i međusobno uslovljena procesa. Celina programa postepeno se rađa naporedo sa praksom, pa i kroz nju. Što je brzo, to je i kuso.
Iako odgovornost vlasti za konkretne tragedije nije strogo logički mogla da bude dokazana – za izuzetne patološke aberacije ili zemljotrese ne može niko da bude odgovoran – naglašena je odgovornost za izvesne sistemske nedograđenosti i, osobito, za nedoslednu primenu propisa kojima je sistem definisan. Izgleda da su se sa protestima protiv generalno hipertrofiranog nasilja složili i takvi logički sitničari kao što je autor ovoga teksta. Društvena nepravda, kako god da se definiše, neizbežna je implikacija nasilja i prinude, pa je, u stvari, postalo nemoguće ne solidarisati se sa onima koji su tako masovno izašli na ulice da protiv tog zla dignu svoj glas.
UOČI RAZLIKU
Svaka vlast voli da bude voljena, a na masovne proteste više je nego alergična. Iz krugova vlasti usledili su oštri odgovori na proteste i prateće kritike, sa dokazima da za principijelno nepredvidive patološke aberacije koje su u osnovi ovih strašnih zločina niko ne može da bude doslovno odgovoran, ali ta odbrana nije bila validna jer je promašila temu. Naime, masovno nezadovoljstvo zbog koga su protesti i izbili nije bilo usredsređeno na te konkretne izolovane događaje nego se usmerilo protiv opšteg društvenog stanja koje ogroman broj ljudi doživljava kao nepravedno.
Vlast je proteste (pre)ozbiljno shvatila i na protestne mitinge rešila da priredi mastodontski kontramiting. Logiku tog kontramitinga vrlo je teško razabrati, najverovatnije zato što je i nema. Opozicioni protesti protiv nasilja smisleni su, razumljivi i lako objašnjivi. Vlast je beskrupulozno iskoristila jaku državu kao baštinu iščezlog kolektivističkog sistema, silno ojačana u odnosu na sve konkurentske stranke, desetkovala konkurenciju i društvo faktički prevela u jednopartijski poredak. Normalni putevi artikulacije alternativnih političkih opredeljenja, pa i nezadovoljstva aktuelnom politikom, brutalno su zaprečeni, gro društvenih odnosa i promena koji se masovno doživljavaju kao drastično nepravični silno se povećavala, zakoni se primenjuju selektivno, sudovi su sputani političkim diktatom i za mnoge životno važne stvari prosto nedostupni – ukratko: institucije su skrajnute i regularni putevi za regulisanje društvenih odnosa gotovo paralisani, pa je masovni izlazak na ulice doista ostao kao jedini put za artikulaciju nezadovoljstva i energično zahtevanje radikalnijih društvenih promena. Valja posebno naglasiti zaprečenost svakog prilaza sredstvima masovnog informisanja – kako uopšte uspostaviti bilo kakav kontakt sa javnošću osim masovnim izlaskom na ulice? Stoga su inicijalni opozicioni protesti, nezavisno od izostanka logičkog trasiranja sistemske i državne odgovornosti za pomenute individualne tragedije, postali spoznajno utemeljeni i društveno opravdani.
Navedeno objašnjenje nije primenjivo na levijatanski, behemotski i, kako se razabire iz već obavljenih priprema, prenaduvani kontramiting u izvedbi vlasti. Vlast je faktički apsolutna, posebno stoga što nije podeljena već je slivena u jedan neprobojni monolit, ona ima punu komandu nad svim relevantnim institucijama, bez teškoća može da pokrene bilo koji institucionalni mehanizam, njena vlast nad organima bezbednosti i vojskom, kao i informacionim agencijama istinski je neograničena… Očevidno sledi da je nerazumljivo i nerazjašnjivo kako ona uopšte može da se buni masovnim okupljanjem svojih pristalica i zgrtanjem ostalih po ulicama i trgovima.
Mitinzi opozicije logični su i razumljivi. U stvari, jedino motivaciono utemeljeno i pučkom umu prihvatljivo objašnjenje jeste želja vlasti da se suprotstavi opozicionim mitinzima. No, na ovoj tački za vlast iskrsavaju krupne principijelne teškoće. Prvo, ako su opozicioni protesti glas javnosti protiv nasilja, onda je kontramiting, pozicioniran protiv opozicionih protesta, u stvari, manifestacija za nasilje i u prilog njemu! Premda je u svojim interakcijama sa opozicijom i slobodnomislećim ostatkom društva vlast vidljivo nasilna, ona ipak nipošto ne želi priznati ovu neugodnu implikaciju. Drugi zanimljiv i očito relevantan aspekt kontramitinga jeste činjenica da je on već samim svojim konfliktnim odnosom prema opoziciji neposredni akt nasilja, a na ovu implikaciju vlast ne može biti ništa drugo nego alergična. A o ubitačno nasilnim akcentima u javnim istupima glavešina iz vlasti da se i ne govori.
POŠTO LI JE KONTRAMITING
Aritmetičari na oba kraja ovog konfliktnog raspona pregli su da što sistematičnije prebrajaju broj glava na opozicionim mitinzima kao što će još zdušnije brojiti glave na kontramitingu. Nema jalovije i besmislenije operacije nego što je ova. Glave na kontramitingu nemaju istu težinu – o vrednosti da se i ne govori – kao one na protestnim šetnjama. One prve imaju obezbeđen prevoz, sendviče i pivo, možda čak i poneku dnevnicu, a u svakom slučaju, vreme provedeno na mitingu računaće im se kao radno angažovanje. Glave sa protestnih šetnji dolaze na mesta okupljanja o svom trošku, ne očekuju nikakve sendviče niti pivo, nisu izložene pritisku prinude da se obavezno nađu na kontramitingu i u te lepe društvene manifestacije uključuju se kao slobodni ljudi. Naći će se po svoj prilici takvi koji će entuzijastično tvrditi da jedna glava sa opozicionih šetnji vredi koliko i sto glava sa kontramitiinga, a sigurno će biti i takvih koji će zapaziti da među “kontramitingašima” ima dosta onih koji su ogorčeni zbog prinude i ucene, te bi se rado, kad bi mogli, uključili u opozicione šetnje.
Naime, kruže informacije da su rukovodioci pojedinih javnih preduzeća i ustanova dobili i konkretne (planske!) zadatke sa brojem onih koje treba da dovedu na miting. Dalja krajnje diskreditujuća informacija jeste ona o broju autobusa (trenutno se barata cifrom od oko 1800) koji će biti iznajmljeni što po Srbiji, što po susednim državama da bi se taj silni svet dovezao na miting. Krajnji rezultat tek ostaje da se vidi, ali ne treba isključiti mogućnost da se sve to ispolji kao jedna velika sablazan za stranku-organizatora, prepoznatljiv korak ka njenom urušavanju.
U vezi sa protestnim šetnjama opozicije, ne postavljaju se nikakva principijelna pitanja legitimnosti pa ni legalnosti. Ljudi došetaju ili se prebace na mesta okupljanja o sopstvenom trošku i sve dok u svojim sloganima, kritikama i postupcima ostaju u granicama zakona, niko ništa ne može da im zameri. Kod kontramitinga stvar je suštinski drukčija. Pre svega, ovi kontramitinzi okupljaju vrlo velik broj ljudi i teško je poverovati da oni sve troškove svoje participacije snose sami. Učesnici kontramitinga dobijaju jednaka sledovanja − pa je očigledno da iza tog masivnog i masovnog snabdevanja, iza svih tih izjednačenih popudbina, stoji golema organizacija.
Čak je i ona grupa ljudi iz Leposavića, koji su u Beograd stigli pešice, imala neke (us)putne troškove za koje je teško poverovati da ih je snosila sama. Sama veličina tog poduhvata koji predstavlja logistički pandan mitinga tolika je da se nameće pomisao da iza svega toga stoji država. A država pripada i opozicionim šetačima baš kao i učesnicima kontramitinga. Ukratko, kontramiting, zajedno sa svim što je s njim povezano, tako je krupan, glomazan i razuđen da se pitanje njegovog finansiranja nameće kao veoma ozbiljna stvar koja iziskuje svoje jednako ozbiljno razjašnjenje pred celim društvom i na njegovom nivou.
Čovek ne može da se oslobodi od grešne pomisli da bi iza tako krupnog poduhvata koji nije opštedruštveni nego parcijalno stranački mogle da stoje jednako krupne zloupotrebe za koje bi neko mogao da dopadne dužih zatvorskih kazni. S druge strane, sumnjičavi kritičar svega ovoga ne bi smeo da zaboravi kako mu je maštovitost ograničena a pamet nikad preterano duga, te da dozvoli da je ceo kontramiting finansiran uredno i legalno, iz partijskih članarina i obilnih priloga velikodušnih i bogatih donatora. Krajnji rezultat ovog razmišljanja, zbog svega navedenog ali i zbog svega što nije moglo biti navedeno, mogla bi da bude grdna neizvesnost pretrpana brojnim nejasnoćama koje daju tvrd osnov za osnovanu sumnju. Zato bi sam organizator morao da pokrene opsežnu i vrlo rigoroznu kontrolnu proceduru, takvu da nijedan detalj ne ostane pod senkom sumnje. Praesumptio iuris u ovom specijalnom slučaju je krivica, a dokazivati se mora nevinost!
TEORIJA I PRAKSA ODLUČIVANJA
Ali šta je to što opozicija zapravo hoće, tj. kakav celovit program ona može da ponudi kao zamenu za aktuelnu politiku? To pitanje se u stvarnosti zasad uopšte ne postavlja. Artikulisani su poznati zahtevi o smenama, demontiranju REM-a, raspodeli frekvencija sa nacionalnom pokrivenošću, a u dogledno vreme mogli bi da budu istaknuti i neki drugi. U sadašnjoj fazi opozicionog nastupanja ti zahtevi su program. Na tom programu moći će poduže da se deluje jer je vrlo mala verovatnoća da će vlasti tim zahtevima neodložno izlaziti u susret. A kako se ti zahtevi budu eventualno, a svakako ne navrat-nanos, ispunjavali, upravo to realizovanje zahteva pružiće dovoljno vreme za postepeno oblikovanje alternativnog programa sa kojim će opozicija nastupati kad dođe čas da preuzme vlast. U teoriji odlučivanja čvrsto je utemeljena ideja da se odluke o budućim akcijama donose istodobno i paralelno sa sadašnjom realizacijom već donesenih, upravljanje i implementacija dva su gusto isprepletena i međusobno uslovljena procesa. Celina programa postepeno se rađa naporedo sa praksom, pa i kroz nju. Što je brzo, to je i kuso.
