Dvadeset godina od kraja ratova u BiH i Hrvatskoj je prolazno vreme koje može da nam da dovoljno uverljivu sliku o tome kakvo društvo postajemo ili ćemo postati, koliko razumemo sopstvenu prošlost, sopstvene mane i greške i čemu možemo da se nadamo u vremenu koje dolazi. Dan sećanja na srpske žrtve, koji su ustanovili oni koji danas vladaju Srbijom, posle dve decenije pokušaja da zaborave i zamažu svoje zasluge za stradanja Srba i svakog kog su Srbi uspeli da dohvate, licemerno skreće pažnju sa pravih uzroka naše propasti, jednako u ratovima i periodima mira devedesetih i prve decenije dvehiljaditih. Ako Dan sećanja nečemu treba da služi, treba da podseća na lakoću sa kojom je Miloševićeva Srbija preko noći zaboravila na ljude koje je gurala u ratove i ludilo, i treba da pamti koliko jedan narod za kratko vreme može da bude uništen pogrešnom politikom. Bilo kakav racionalan pogled u prošlost danas jasno pokazuje da kakva god je bila Tuđmanova vlast, koliko god da je bila jasno ili prikriveno šovinistička ili ustašoidna, ne bi uspela da nanese ni deo ovakve propasti hrvatskim Srbima bez manične politike koja je dolazila iz Beograda, uterala ljude prvo u razaranje i mržnju, a zatim se svela na saobraćajnu policiju koja je sprovela kolonu traktorskih prikolica do masovnih prihvatilišta u Srbiji, diskretno izvestivši o propasti svoje prekodrinske iracionalnosti u dvadeset petom minutu dnevnika RTS-a tog tragičnog 4. avgusta.

Nažalost, i danas, dvadeset godina kasnije, Srbija, ali i druge zemlje koje je okružuju, izgledaju kao da su iz vremena iza nas naučile jako malo ili ništa. Svi su jednako zagledani isključivo u svoje žrtve i tuđu krivicu. Empatija prema tuđoj patnji skoro da ne postoji, kao što ne postoji ni svest o tome da ako si jednom bio žrtva, to ničim ne opravdava zločin koji si spreman da počiniš. Ljudi sanjaju svoje osvete, a političke elite im najčešće idu na ruku, podilazeći najopskurnijim nacionalističkim porivima zbog popularnosti ili, jednostavno, zato što ne umeju ništa bolje da im ponude. Verovatno i ne postoji bolji izraz bezidejnosti neke vlasti od vojnog paradnog kiča kojim su se u poslednjih godinu dana jednako šepurile i Srbija i Hrvatska, zaboravljajući da koliko god se ubijali, opet ćemo ostati da živimo jedni uz druge, nikad neće biti konačnog pobednika, samo će se nizati redovi poraženih, koji će sanjati nove osvete. Nespremnost većine u Srbiji da prihvati sopstvenu odgovornost za zla nanesena Hrvatskoj devedesetih može se meriti samo sa potpunom nezainteresovanošću većine u Hrvatskoj za sudbine prognanih i pobijenih civila u "Oluji". U većoj ili manjoj meri, isto se odnosi i na celo naše okruženje. Glasovi razumevanja i pomirenja su, u svakoj od država koje su prošle burnu jugoslovensku krizu, retki, slabi i usamljeni. To nas, naravno, više nego ikad, obavezuje da istrajemo u onom što radimo jer znamo da ostali putevi ne vode nigde i da će pad na dno biti bolniji što se duže prepustimo padanju.

Šta je to što moramo da uradimo?

Srbija pod hitno, bez obaziranja na druge, mora raskrstiti sa svakom politikom koja podseća na devedesete, mora predvoditi proces pomirenja u regionu, mora konačno shvatiti da se bez promene odnosa prema sebi i ostalima nikada neće reformisati i postati zemlja u kakvoj bismo želeli da živimo mi i generacije koje će nas naslediti. Podeljeno na manje korake to bi izgledalo ovako:

Srbija mora bez rezerve učiniti sve da Bosna i Hercegovina postane funkcionalna država. Raspadanje koje tamo traje od Dejtona do danas predstavlja plodno tle isključivo za cvetanje mržnje i kriminala. Pod hitno mora prestati svaka podrška Dodikovim besmislenim pretnjama otcepljenjem i svakom drugom ispoljavanju politike koja BiH gura u nestabilnost i rat. Vlada Srbije mora iskoristiti sav svoj uticaj da se u BiH napravi ambijent u kojem će tamošnja tri naroda živeti zajedno, mora da napravi otklon od svega što je vezuje za ratnu politiku devedesetih, od relativizacije zločina, manipulisanja brojevima žrtava do jasnog odnosa prema genocidu u Srebrenici. Vučićeva poseta Potočarima i kasniji susret sa članovima Predsedništva BiH su bili korak u dobrom smeru, ali svakako nedovoljan iskorak iz politike koja nas je dovela ovde gde smo. Ideja da se politika vodi nekakvim protokolarnim potezima koji će kasnije pratiti jednako nerazumevanje i neiskrenost, kao što se to već dvadeset godina dešava, jednako paljenje vatri i razluđivanje naroda, daće nam na kraju poznat rezultat, rezultat kakvim niko neće biti zadovoljan.

Na Kosovu moramo konačno razumeti svoje prioritete i realnost i shvatiti da je politika koju tamo vodimo od 2000. godine jednaka pokušaju da zaustavimo vreme tako što ćemo držati kazaljku na satu. Kosovska nezavisnost više nije tema od koje sme da beži iko, osim političara bez odgovornosti prema svom narodu, bez obzira na to sa koje strane kosovske granice živeo, neodgovornosti prema Kosovu čija propast nam neće doneti ništa dobro, ali i neodgovornosti prema Srbiji koja se nigde neće pomeriti na putu ka Evropi, što mora da joj bude prvi strateški interes, dok ne definiše sebe kao državu sa poznatim granicama i bez nerešenih problema sa komšijama. Umesto dosadašnjeg kaskanja za stvarnošću, u kojem smo svakim danom gubili uticaj na dešavanja na Kosovu i smanjivali mogućnost da popravimo život srpske zajednice koja tamo živi, moramo konačno krenuti u susret događajima i pomoći Kosovu da dobije ne samo stolicu u Ujedinjenim nacijama, nego priznanjem rasteretiti naše odnose, unaprediti život naših ljudi koji tamo žive, i stvoriti mogućnost da što pre postanemo zemlje koje će sarađivati, trgovati, raditi u miru i bez granica koje nas sad dele.

Srbija bez koketovanja, sakrivanja i krivudanja mora što pre da uradi sve da bi postala punopravna članica NATO-a. U sadašnjem okruženju koje čine isključivo članice ovog saveza, u kontekstu u kojem skoro dvadeset miliona ljudi oko nas živi u nedovršenim i nestabilnim državama, u širem evropskom bezbednosnom kontekstu, Srbija nema drugi način da osigura sopstvenu bezbednost i opstanak. Trenutna nepopularnost ovog saveza nikako ne sme biti izgovor za bežanje od stvarnosti i vođenje politike koja više podseća na takmičenje u lepoti, nego za brigu i odgovornost prema sopstvenoj državi. Alternativa ulasku u NATO, naravno, neće biti neka pacifikovana hipi država, nego će iz dana u dan sve više podsećati na ruski geto kojim vladaju bezakonje, mutni interesi i nestabilnost, a svaka varnica u regionu, na Kosovu, u Makedoniji ili BiH će nas vrlo lako podsetiti koliko je ranjiv mir u kojem živimo.

U bipolarnoj podeli moći između Vlade Srbije, koja kako-tako, sa nedovoljnom dozom iskrenosti i razumevanja pokušava da se kreće ka Evropi, i predsednika Srbije koji je u tome uglavnom sapliće, stranke građanske Srbije se konačno moraju konsolidovati, moraju napraviti političku agendu bez kompromisa, foliranja i demagogije i moraju dobiti svoj glas na političkoj sceni, u ovim okolnostima kao korektiv Vladi i društvu, a u vremenu pred nama, kao predvodnik Srbije na putu kojim mora da se kreće da bi se promenila i opstala. Iako današnji politički kontekst deluje obeshrabrujuće, znamo da će proći vreme u kojem demagogija Nikolića, ludilo Šešelja i drugih izraza desničarske bizarnosti nekom deluju racionalno. Današnje određivanje prema Vučiću, kao jedino relevantno pitanje unutrašnje politike, treba zameniti razmišljanjem o tome šta će biti posle Vučića? Da smo racionalnije razmišljali o epohi koju je obeležio Tadić, danas Vučić ne bi bio pitanje. Oni koji vode Srbiju se menjaju, dobro bi bilo kada bismo uradili sve da problemi kojima se bave ne budu uvek isti i dobro bi bilo da ih ne rešavaju na još gore načine od svojih prethodnika.

Promena sistema vrednosti na kojoj insistiramo od kad se bavimo politikom biće nepotpuna i neiskrena sve dok se njome bavimo da bismo se nekom svideli, zato što nas neko tera ili dok se obaziremo na to u kojoj meri se menjaju društva oko nas. Srbiju moramo da promenimo jer je to naša civilizacijska obaveza, zato što bez toga nikad neće postati mesto u kojem bismo želeli da žive naša deca, zato što, na kraju, nikada neće moći da se oporavi ekonomski ili na bilo koji drugi način, dok je nivo ljudskih prava, slobode medija, uređenog pravosuđa ili poslovnog ambijenta, ne bude definisao kao stabilnu, slobodnu, modernu, evropsku državu. Iako ni NATO ni EU nisu Diznilend ni zemlja bajki iza ogledala, za nas nema drugog načina da se transformišemo kao društvo, osim da strpljivo prolazimo korak po korak evropskog puta, otvaramo i zatvaramo jedno po jedno poglavlje pregovora i ispunimo standard koji će nas jednom zauvek prebaciti na pravu stranu podele na civilizovana društva i ona koja to nisu. Zato moramo biti korak ispred drugih u procesu pomirenja, zato moramo da unapredimo odnose sa Hrvatskom, BiH i Kosovom, bez obaziranja na to koliko ko u ovom trenutku može da nas prati. Vremenom, svaki naš korak u dobrom smeru će dobiti svoj pandan na drugoj strani. Imamo priliku da se ponašamo kao zreo i racionalan narod i imamo priliku da predvodimo region u dobrom smeru isto onako kako smo ga dvadeset godina ranije predvodili u gluposti. Broj glupih poteza smo odavno potrošili. Sad je vreme da pokušamo da budemo racionalni.