"Përshëndetje nga Prishtina", pisalo je na razglednici dobijenoj sredinom 1981. iz tog grada i to mi je bio prvi susret sa albanskim jezikom. U drugoj polovini juna 1999, sa zavidnim stažom od 15 meseci izveštavanja sa Kosova i priličnim poznavanjem albanskog jezika, taj "Pozdrav iz Prištine" bio mi je stalno u glavi dok sam posmatrao šta se sve dešava nakon odlaska srpske vojske i policije, dolaska mirovnih snaga i povratka i terora Oslobodilačke vojske Kosova. Nešto kao u filmu "Godina opasnog življenja" – pokušaj da se izveštava, ali još više od toga da se sačuva glava na ramenu.

Nakon što je u noći 11/12. juna 1999. godine 200 ruskih padobranaca zauzelo aerodrom Slatina (tokom prepodneva stiglo je i po 800 britanskih padobranca i irskih pešadinaca), Priština je još izgledala kao normalan grad. Sve je funkcionisalo, prodavnice i kafane su radile. Takođe, srpska vlast je normalno funkcionisala, a formiran je sa sedištem u zgradi "Elektrokosmeta" i državni Komitet za saradnju sa misijom UN; na čelu ovog tela bio je "julovac" Nebojša Vujović. U hotelu "Grand" bilo je dosta domaćih i stranih novinara, pristiglih u konvoju koji je dan ranije organizovala Vojska Jugoslavije kako bi pratili povlačenje jedinica. Među njima bilo je i obaveštajaca, "starih znanaca" iz prethodnih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Kada je splasnulo početno oduševljenje Srba zbog dolaska Rusa i verovanje da će ih Kfor zaštititi, jedan od njih mi je veče pre nego što će se u "Grandu" otvoreno pojaviti uniformisani pripadnici OVK (oni u civilu su dolazili prethodnih dana, kao izvidnica), poslao mejl: "Ovo ništa ne valja".

Na pitanje šta ne valja, odgovorio je "ništa" i najavio kako odlazi iste večeri za Beograd, što preporučuje i meni. Koliko je bio u pravu pokazali su naredni dani.

NESHVATLJIVA KOLIČINA BESMISLA

Dan po ulasku britanskih padobranaca, 13. juna, nedaleko od centra Prištine prisustvovao sam prvom ubistvu posle zvaničnog okončanja rata. Veselin Jovović iz Crne Gore, pripadnik rezervnog sastava MUP Srbije, dignutih ruku je nešto gestikulirao Britancima – u tome mu se jakna raskopčala, oni su videli pištolj za pojasom i istog trenutka ga izrešetali. Ubistva i mrtvi na ratištu ne pogađaju toliko čoveka, kao kad se vide leševi u gradu….

Deset dana kasnije, stravičan prizor u zgradi Ekonomskog fakulteta – izmasakriran profesor Milenko Leković, portir i još jedna osoba; oni su te noći bili dežurni, kao "čuvali zgradu" od upada Albanaca. Radi se uviđaj – u međuvremenu sam dobio i pres legitimaciju Kfora – i tako imam pristup mestu zločina. Sećanja odmah asociraju na događaj od tri meseca ranije, kada su u prvoj noći bombardovanja iz svog stana silom odvedeni poznati prištinski advokat Bajram Keljmendi i njegova dva sina. Tela su im nađena ujutro na izlazu iz Prištine, na parkingu auto-škole. Dolazim tamo, javili mi policajci, drugi policajci me teraju i prete, dok se svađam s njima, gledam leševe ljudi koji nikom ništa nisu skrivili. Kasnije se saznalo da su ih odvele lokalne paraformacije, ljudi koji su se šepurili po centru Prištine sa "heklerima", ratišta, naravno, nisu ni videli.

Koliko je teško biti novinar državne agencije, ratni izveštač, najbolje ilustruju ti slučajevi. Uredno javljene vesti o ubistvu Keljmendija i sinova u martu, kao i kasnije o svim ubistvima Srba po Prištini u junu, Tanjug nije objavio. U stvari, jeste o ubistvu Jovovića, ali posle toga je tadašnji direktor jednostavno naredio dežurnim urednicima – a to je bio i zaključak takozvanog kolegijuma – da se moje vesti ne smeju objavljivati dok ih on ne pogleda i odobri. Razlog jednostavan – državna politika je bila takva da se prikaže kako je Srbija pobedila i kako se na Kosovu ništa ne dešava. Pogotovo se nisu smele puštati vesti o ubistvima, otmicama i masovnom iseljavanju Srba.

O količini besmisla kojim je sve to odisalo govori činjenica da se 18. juna, kad su već počela ubistva, otimačine, provale i izbacivanje Srba iz stanova, u Prištini održala Rektorska konferencija Srbije, a prethodno je odlukom Vlade Srbije povećan broj mesta za nove studente na Univerzitetu u Prištini. Još veći apsurd je da je rektor Radenko Krulj sa te konferencije pozvao maturante iz cele zemlje da se "u predstojećem upisnom roku upisuju na prištinske fakultete", kao i da će, pored besplatnih studija, dobiti i stipendije države.

U isto vreme, "ispod žita" je doneta odluka Ministarstva prosvete da se u srednje škole u centralnoj Srbiji ne upisuju izbegli sa Kosova. Godinu dana ranije, kada je tadašnja ministarka Jorgovanka Tabaković, funkcioner Srpske radikalne stranke, svoju decu ispisala iz prištinske i upisala u školu u Novom Sadu, to nije predstavljalo problem.

Pored praćenja tih apsurdnih aktivnosti državnih organa, a to posebno uključuje birokratsko-diplomatske note Vujovića Kforu u kojima se protestuje zbog ubistava i progona ili izjava tipa "naši državni organi u svakodnevnim kontaktima sa predstavnicima Kfora čine sve da se potpisani sporazum dosledno sprovodi i da se srpskom narodu na Kosmetu garantuje bezbednost", deo posla bile su i aktivnosti i konferencija za novinare predstavnika mirovnih snaga – one su tek bile brdo fraza.

Tako komandant Majk Džekson izgovara kako mirovne snage UN "garantuju bezbednost svim stanovnicima Kosova": "Kfor će brzo razoružati pripadnike OVK. Srbima i Crnogorcima garantujem bezbednost i pozivam ih da ostanu na Kosovu. Na Kosovu će pod oružjem moći da budu samo snage Kfora i niko drugi, jer se jedino tako može ostvariti bolja budućnost Kosova".

Svoj "doprinos" dao je 17. juna i tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić antologijskom izjavom: "Rezolucija mirovnog plana ima za cilj stabilizaciju prilika na Kosmetu, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Međunarodne snage pod okriljem UN postepeno preuzimaju bezbednosne funkcije na Kosovu i Metohiji, a njihovi zadaci su da brinu o bezbednosti svih građana, da zaštite sve, bez obzira na nacionalnu pripadnost i da čuvaju mir. Političko rešenje koje je usvojeno raspršilo je san o nezavisnom Kosovu i otcepljenju od Srbije i Jugoslavije, garantujući autonomiju Kosovu i Metohiji i teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje". Razumljivo, zar ne?

Istoga dana, na Brezovici, tada predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova Zoran Baki Anđelković, u razgovoru sa tamošnjim Srbima, izgovara čuvenu rečenicu: "Ma, jebe mi se za SPS, vi ste mi najvažniji!".

Baki je tad, u polemici sa ljudima izbeglim iz Prizrena i tražeći još "nekoliko dana strpljenja i zajedničke borbe", progovorio i o kadrovima SPS koji su bili na čelu te opštine (Ljubiša Stevanović zvani Čanče). "Uveravam vas da oni koji su vas iz Prizrena poveli i oni koji su pobegli od vas, da su to izdajice. Molim vas, iskreno vas molim, organizujmo se, izdržimo nekoliko narednih dana". I na njihovu prozivku šta radi SPS, on je izgovorio legendarnu rečenicu. Što je najgore po njega, sve to je snimala njegova Televizija S i taj snimak je nepun mesec kasnije dospeo u javnost.

POSLEDNJI OBILAZAK KOSOVA

Potpisnik ovog teksta se na Brezovici našao potpuno slučajno jer je pred zgradom Pokrajinskog izvršnog veća sreo policijskog generala Obrada Stevanovića. Začudio sam se otkud on tu i posle nekoliko rečenica, kad je rekao da ide u obilazak Kosova, zatražio je da idem s njim. Auto BMW, četvorocifrenih prištinskih registracija koje počinju sa 01, znak je da se radi o državnom vozilu. Unutra vozač, poručnik, on i ja. Prva tačka Uroševac, tamo u sportskoj hali izbegli Srbi, čuva ih Kfor, situacija više nego mučna, viđena već tokom egzodusa iz Zapadne Slavonije, Krajine, Sarajeva posle Dejtonskog sporazuma… Očajni ljudi, Stevanović ne zna šta da im kaže, muka obostrana.

Na Brezovici sustižemo Bakija, koji je sa generalom Džonatanom Bejlijem, zamenikom komandanta Kfora.

Posle Štrpca, ide se u Prizren, Orahovac, Hoču, Đakovicu, Peć i usput se dešavaju nadrealne scene – pripadnici OVK, instalirani na punktovima na kojima su ranije bili pripadnici MUP Srbije, u stavu mirno pozdravljaju generala srpske policije. Videći auto četvorocifrene registracije PR koji se slobodno kreće, verovatno su mislili da su to neki njihovi komandanti. Sreća pa je BMW luksuzan auto i ima mogućnost podizanja zavesa na zadnjim prozorima. Navuci zavesu sa svoje strane, upozorio me je ranije Stevanović, koji je i sam seo na zadnje sedište, da ga ne prepoznaju. Hrabrost i ludost u isto vreme, ali je upalilo. Čitav dan bez jela, to nikom nije smetalo, adrenalin je bio prevelik. U Orahovcu Srbi, sabijeni u jednoj ulici, čije prilaze čuvaju nemački vojnici Kfora, nude sjajnu lozovu rakiju – to je sve što smo konzumirali toga dana.

Nakon obilaska Kosova, sve je postalo očigledno – Srbi se sele, teror je sve veći i svi će otići. Ćutim u BMW-u u povratku, ćutim i kasno uveče kod Anđelkovića u kancelariji, dok on priča s nekim i žestoko se raspravlja, iznoseći mu činjenice sa terena. U jednom trenutku viče u slušalicu: "Evo ti ovde Davora Lukača iz Tanjuga, pitaj njega ako meni ne veruješ!" Veza s druge strane se prekinula, a na upit s kim je pričao, Baki mi iznervirano odgovara: "Sa Milanom Milutinovićem".

Povratak u "Grand", tamo susret sa pripadnicima OVK u uniformi. Tokom te noći i ujutro, svim zaposlenim Srbima i nealbancima naređeno je da napuste hotel i više se ne pojavljuju. Isto se, naravno, odnosilo i na goste. Te večeri srećem i kolegu novinara Albanca, vratio se kući – drugarski mi savetuje da se sklonim i ne rizikujem glavu. Kako je objasnio, sad stižu "seljaci iz Drenice", koji će krenuti u pohod na srpske stanove i kuće i neće imati milosti. Albanci, predratni stanovnici Prištine, vratili su se odmah po ulasku Kfora i ušli u svoje domove, a potom su došli, u drugom i trećem talasu, oni "prvoborci" iz raznih delova Kosova, koji su smatrali da treba da naplate svoju borbu. Isti slučaj kao i sa "Olujom", gde je najviše civilnih žrtava bilo posle završetka borbi, kad je došlo na red "ekonomsko čišćenje".

Naravno, pametan i dobronameran savet se odmah posluša i sledi sklanjanje u sigurno bazu, stan koji je ranije iznajmljivan. I onda svoj 33. rođendan dočekujem u ilegali.

"A KOLIKO TRAŽE"

Da zlo nikad ne dolazi u samo jednom obliku, potrudili su se šefovi iz Tanjuga, koji su, poneti državnom propagandom u čijem su kreiranju sami učestvovali, odlučili da mi pošalju pojačanje iz Beograda – koleginicu i kolegu. Dopisništvo se raspalo (ja nisam bio formalno njihov deo, niti šef), ljudi više ne mogu putovati na posao, potpuno je rasulo, a oni – kao da se ništa ne dešava – šalju još dvoje ljudi. Pokušavam da ih vratim, objašnjavam da nema srpskih novinara, da je kretanje praktično nemoguće, ali šefovi ne dozvoljavaju. Umesto jedne potencijalne žrtve, sada su tri.

Mlada koleginica, koja je već bila na Kosovu kao "ispomoć" pola godine ranije, podseća me, dok psujem šefove, na anegdotu sa jednim od njih, inače nekad ekonomskim novinarem. On je usred onog pakla u leto 1998, kada je OVK presekla većinu puteva i kada se pucalo na sve strane, kao šef dopisničke rubrike tražio od dopisnika iz Prištine da pišu o žetvi i o oživljavanju proizvodnje. Uglavnom, negde početkom 1999. OVK je otela pet Srba iz sela Nevoljane kod Vučitrna, na obroncima planine Ćićavice. Otišao sam rano ujutro sa policijom tamo, da vidim šta se dešava (tu su nas i "poklopile" minobacačke granate), a šef dopisničke, koji je u međuvremenu napredovao do šefa cele redakcije, pitao je drugu koleginicu gde sam. Na njen odgovor da sam otišao u neko tamo selo bogu iza nogu jer su kidnapovali Srbe, on, stariji čovek koji je već tad imao uslove za penziju, prostodušno je zapitao: "A zašto su ih oteli?" Koleginica je uzvratila: "Zbog otkupa, Taso, zbog otkupa, bogati smo kao u Švajcarskoj" i dobila neverovatno kontrapitanje, potpuno ozbiljnim tonom, koje je svima posle godinama nagonilo suze na oči od smeha: "A koliko traže?".

BLISKI SUSRETI NAORUŽANE VRSTE

Dani u Prištini koji su usledili, uz ograničeno kretanje do zgrade Privremenog izvršnog veća pod nadzorom Kfora, svodili su se na uzimanje podataka o ubijenim i kidnapovanim Srbima u Prištini i drugim gradovima ili o broju onih koji su imali sreću pa su "samo" nasilno izbačeni iz stanova. Šaljemo vesti iako znamo da neće biti objavljene. A spisak sve duži. Prisustvujem na ulici otmici jednog i ranjavanju još jednog Srbina, baš ispred zgrade Elektrokosmeta, gde je bio smešten Komitet za saradnju sa Misijom UN. Kfor praktično ne reaguje, kao što nije uslišio ni molbe srpskih vlasti da u blokove perifernih, a velikih stambenih naselja koja su bila na najvećoj meti onih "dreničkih prvoboraca" (Ulpijana, Sunčani breg, Univerzitetsko naselje, Taslidže, Mikro naselje) postavi svoje straže – ako ne u svaki ulaz, onda barem između zgrada. A "dreničani" su baš tu upadali, bio im lak plen.

Potom je usledilo zauzimanje državnih institucija, jedne po jedne, a prodavnice su već ranije bile demolirane i opljačkane.

Nastaju i problemi sa hranom, zalihe konzervi i suvih obroka, dvopeka, koje sam ranije nabavio zahvaljujući iskustvu iz ranijih ratova, polako se smanjuju. Sad ih koristi troje, a uskoro i četvoro, jer stiže i gazdarica stana – njoj su upali u ćerkin stan koji je čuvala. Ući u prodavnice koje su zauzeli Albanci već je postao rizik, čak i ako čovek govori engleski i oko vrata nosi propusnicu Kfora – ako te neko prepozna da si Srbin, tad je gotovo. Uz to, nestaje i vode i to potpuno. Priština je, inače, grad koji nema reku i problema sa snabdevanjem vodom je bio i ranije. Otvori se česma i pusti da curi u podmetnute kofe noću, kad ima bar malo pritiska. Umivanja nema, a kao kupanje služi polivanje iz male šerpe, čisto da se spere znoj.

U takvoj situaciji, a suočen sa potpunim beznađem, donosim odluku o evakuaciji. Tome su doprinela i dva bliska susreta sa naoružanim pripadnicima OVK u centru, koji su pomno zagledali sve prolaznike, kao i sa dvojicom ljudi u civilu, koji su me pratili. Ubrzam korak, oni ubrzaju. Vidim da hoće da me uhvate, dam se u trk do prve patrole britanskih padobranaca, udaljenu nekih 100 metara daleko – najbrža stotka u životu. Mašem propusnicom Kfora, objašnjavam da me jure, Britanci me zaštite i otprate do zgrade. Ovu dvojicu spreče da idu za nama, a jedan poruči: "Ja sam oficir UCK, znamo ko si ti…"

Pretnja je dovoljna, stižem u stan i kažem kolegama da moramo da bežimo. U međuvremenu, pristiže kolega iz druge redakcije, u čiji stan su upali, hoće da prenoći kod nas i da sutra ide za Kruševac. Te noći niko nije spavao, ujutro rano pravac Kruševac, prilepili smo se za neka vozila Kfora, prošli Podujevo i to je bilo "Zbogom, Kosovo."

U Kruševcu problem, nema autobuskog prevoza za Beograd, a Tanjugu ne pada na pamet da pošalje kola. Nego nam još zameraju što smo napustili Prištinu kad su oni rekli da moramo ostati… U nekom trenutku ugledamo na stanici parkiran autobus nemačke registracije, po imenu firme očigledno da je vlasnik Srbin gastarbajter. Pričamo sa vozačima, idu prazni za Nemačku, ali ne smeju da nas prime jer je to međunarodna linija, ne smeju da voze domaće putnike. Koleginica se seti, pokaže te akreditacije Kfora i kaže im kako smo mi praktično stranci, radimo za UN i "majstori" se smiluju, dovezu do Sava centra, ne želeći čak ni da naplate karte. "Dani opasnog življenja" su prošli – "nuk ka më Prishtinë" (nema više Prištine).