U Beogradu, posle još jednog dramatičnog “obraćanja naciji” predsednika Srbije Aleksandra Vučića sledile su očekivane reakcije, ali će doći i do konkretnih događaja. U danu kada izađe ovaj broj “Vremena”, u četvrtak 2. februara, počeće još jedna skupštinska debata o Kosovu.

U Prištini je bilo možda još življe. Tamo se još jednom pojavio EU izaslanik Miroslav Lajčak da ponovo razgovara sa predsednikom vlade Kosova Aljbinom Kurtijem. Gostujući na jednoj od lokalnih TV stanica, Lajčak nije tačno znao da kaže voditelju šta to Kosovo dobija ako pristane na ponuđeni francusko-nemački predlog o normalizaciji odnosa sa Beogradom.

NAGOVEŠTAJI I PROBNI BALONI

I u Beogradu i u Prištini buni se desna opozicija zbog iste stvari: i jedni i drugi optužuju unapred pregovarače, Vučića i Kurtija, za izdaju. Početkom nedelje kancelarija Fondacije “Fridrih Ebert” sa Kosova objavila je svoj predlog Statuta zajednice opština sa većinskim srpskim stanovništvom, kako se formalno naziva ono što Beograd zove Zajednica srpskih opština. Taj predlog je očekivan: to nije nova Republika Srpska kao što bi Beograd voleo, ali nije ni Nacionalni savet Srba na Kosovu što je bila Kurtijeva želja. Taj tekst je potom predstavljen na zatvorenom sastanku u američkoj ambasadi na Kosovu, a u centru Prištine “veterani” su održali protest zbog toga.

U Beogradu, za to vreme, većina medija ima jedan konstantan ton: Kurti je glavni zlikovac, maltene ludak, i Zapad treba da ga skloni i dovede nekog prihvatljivijeg. Mediji bliski ili pod kontrolom vlasti postali su otvoreniji za predstavnike Stranke slobode i pravde. Tako je Dragan Đilas bio na TV Prvoj, pa na RTS-u u razgovoru sa predsednikom Skupštine Vladimirom Orlićem, a Borko Stefanović na Juronjuzu u debati sa šefom poslaničkog kluba naprednjaka Milenkom Jovanovim.

U te dve situacije, koje bi trebalo da budu najnormalnija stvar na svetu, nije bilo povišenih tonova i uvreda, ali je to mahom protumačeno na prvu loptu: “Đilas se prodao Vučiću”, zaključak je koji je više posledica histerije nego racionalnog pristupa stvarnosti.

Vučić se, za svoje pojmove, drži po strani i priprema se za “gostovanje” u Skupštini. Tamo će ga dočekati na jednoj strani “desnica” (kao da on nije desnica) koja će mu pripisivati izdaju iako ništa nije potpisao, niti se obavezao (za to postoji kredibilna potvrda), a na drugoj strani “levica” koja će pozivati na neophodnost da se u normalizaciji krene dalje iako režim deset godina uništava politički život u Srbiji a sada traži jedinstvo.

U najavi sednice koju je tražila opozicija pojavio se dokument o kome bi trebalo da se raspravlja i on je u utorak već bio predmet osporavanja. Reč je o izveštaju Kancelarije za Kosovo u kome nema ničega od onoga o čemu je Vučić sam govorio prošle nedelje: to je tipičan izveštaj administarcije sa više prideva i kafanskih ocena nego činjenica. U suštini, nebitan dokument o kojem nije potrebno da raspravlja skupština jer Kancelarija ne vodi pregovore sa Prištinom i ne učestvuje u dijalogu osim na tehničkom nivou. Oni koji su očekivali da će Vučić podastreti dokument o kome se pregovara i o kome javnost nagađa, ostaće uskraćeni – niti ima dokumenta, niti rezolucije ili memoranduma koji bi značio da država donosi nekakvu odluku.

Ništa od toga: ponavlja se scenario iz septembra, kada je Vučić dva dana pričao u Skupštini i svađao se sa svima koji mu nisu po volji, a da nijedna odluka nije doneta niti je javnost saznala išta o prirodi dijaloga koji on vodi u ime države Srbije.

Više o tome javnost je mogla da sazna, kao i do sada, sa portala na albanskom jeziku. Poslednjih meseci se na tom polju profilisao “Albenijan post”. On je i ove nedelje objavio “ekskluzivni” dokument predstavljen kao aneks francusko-nemačkog sporazuma u kome je opisano šta se od koga očekuje i šta može da se dogodi ako se ponuđeno prihvati ili ne prihvati. Uporedo, visoki američki zvaničnici Derek Šole i Gejb Eskobar poručili su da je vreme da se ZSO formira i da se ide dalje u normalizaciji odnosa.

Dokument objavljen na portalu na albanskom ima šest stranica i prilično detaljno opisuje potencijalnu “mapu puta”: Srbija, ako pristane, dobija mogućnost da bude nagrađena bržom EU integracijom i novim investicijama (posebno u oblasti energetike); Kosovo, ako prihvati, otvara sebi put ka daljoj integraciji u međunarodni poredak (Savet Evrope i NATO, za početak). Međutim, ona strana koja odbije sporazum, susrešće se sa međunarodnom izolacijom – sankcije neće biti uvođene, ali niko na nju neće obraćati pažnju sem na polju bezbednosti.

Niko od zvaničnika nije komentarisao novu medijsku “ekskluzivu”. Međutim, ono što je tamo napisano može da se zamisli kao deo celokupnog paketa. Za razliku od drugih i ranijih informacija, ovde se obe strane tretiraju nekako ravnopravno, što je možda znak da se radi o probnom balonu, a ne o autentičnim idejama. Teško je sada verovati da bi Zapad, koji je ratovao i platio kosovsku nezavisnost od Srbije, tek tako ostavio tu teritoriju. Ipak, gledano spolja, čini se da Zapad gubi strpljenje sa Kurtijem. To ne znači, kao što kaže Beograd, da rade na tome da ga smene, ali nije im ni drago da se s njim preganjaju i tretiraju ga kao predsednika vlade neke samostalne i održive države.

DESNIČARSKI DAN RADOSTI

Za Srbiju bi svakako bilo gore da su sve te “ekskluzivne” naznake dogovora i poluinformacije “puštaju” kako bi Vučić popustio – bilo da ih sam traži kao izgovor, bilo da je Zapad procenio da može da ga pritisne.

A ta odluka, bez obzira na viku desnice i busanja u srpske grudi, ne izgleda loše: niko ne govori da Srbija sada treba da prizna Kosovo uprkos insistiranju Prištine da se od toga krene, pa je pravo čudo da Vučić to ne koristi u većoj meri u svojoj propagandi. Linija diplomatske odbrane spuštena je niže: Srbija se neće protiviti uključivanju Kosova u međunarodne organizacije, što može da znači da bi Kosovo moglo i da postane članica UN-a.

Iako svi znaju da se Beograd o tome ne pita, to ne smeta Vuku Jeremiću da tvrdi da je ulazak Kosova u UN korak ka stvaranju “Velike Albanije”, a to bi značilo novi rat na Balkanu, pa se, posledično, ne sme dozvoliti. Desnica u Srbiji i dalje veruje da će brzo promeniti geopolitičke okolnosti koje će pomoći Srbiji da povrati upravljanje na ovom delu svoje teritorije. Njen plan puta je sledeći: odbaciti sve što bi pomoglo da Priština postane zaista deo međunarodne zajednice, makar i po cenu ekonomskog i diplomatskog slabljenja Srbije.

Ta politika zbega ima dobru prođu u Srbiji jer ujedinjava nacionalni korpus: ugroženi smo, mrze nas, moramo da se odupremo kako znamo i umemo i čekamo bolju globalnu priliku. Niko ne pita niti objašnjava u čemu je tajna srpske diplomatije do sada i kako je to Srbija uspevala da spreči Kosovo da uđe u UNICEF ili Interpol, na primer. Da li je to posledica diplomatske genijalnosti Ivice Dačića (kako nam on govori)? Možda veština ubeđivanja Dijane Hrkalović i Biljane Popović? Ili se radi o pomoći koju je Srbija imala od Rusije i Kine?

Ako su “otpriznavanja” i blokada prijema delo naše umešnosti, onda je pozicija prilično čista i ima sa čim da se trguje. Ali ako je to sve bila “pomoć prijatelja” koje “zapadni partneri” ne žele da vide u tom svojstvu na zapadnom Balkanu, onda je jasno zašto se toliko priča o tome da Kosovo nikako ne sme u UN.

Šta god da se desi do kraja nedelje, ništa se brzo neće dogoditi. Beograd – čitaj Vučić – igraće svoju omiljenu igru otezanja iako mu je stavljeno do znanje da je “provaljen”. A Kurti je “osvojio” sever pokrajine, pa ne može reći da nema rezultat na polju utvrđivanja kosovske državnosti.

I Beograd i Priština imaju ovu godinu da vide šta bi to bila promena nabolje: kada krene 2024. biće drugačije, posrednici koji sada ulažu energiju i vreme baviće se drugim stvarima, a region će ostati zaglavljen u snovima o nacionalnoj veličini. Do poslednjeg čoveka.