Kratka istorija sloma - Jugoslavenska narodna armija 1989–1992 (3)
Vukovarska apokalipsa
Početkom novembra 1991. vukovarska tragedija je dosegla finale. Tone granata iz topova, minobacača i višecijevnih raketnih bacača zasipale su grad – prema nekim procjenama, JNA je na Vukovar ispalila svoju dvogodišnju zalihu artiljerijske municije
Sukobi u istočnoj Slavoniji prerasli su u septembru 1991. u otvoreni rat. Zajedno sa lokalnim srpskim teritorijalcima, ali i raznim paravojnim skupinama iz Srbije, JNA je bila u Baranji, na Dravi ispred Osijeka, pored Vinkovaca…
"Opći vojni napad na Vukovar počeo je 24. kolovoza sa zrakoplovnim i topničkim udarima", piše u zborniku Rat u Hrvatskoj i BiH 1991–1995. general Antun Tus, tadašnji načelnik Glavnog stožera Zbora narodne garde, a danas predstavnik Hrvatske u NATO-u. "Osim o oružju, streljivu i ljudstvu, gradu je trebala i pomoć u organizaciji obrane, pa ondje 31. kolovoza dolaze potpukovnik Mile Dedaković kao zapovjednik i kapetan Branko Borković kao njegov zamjenik i organiziraju kružnu obranu – obranu grada po sektorima. Bilo je šest sektora i za svaki je bila zadužena po jedna bojna, no djelovali su kao jedinstvena cjelina u sklopu 204. brigade. (…) Naše snage u gradu nisu uspjele pronaći rješenje za vojarnu JNA Petrova gora, a velika je greška što ona nije zauzeta i prije dolaska Vukovara u potpuno okruženje."
Upravo oslobađanje kasarne Petrova gora iz okruženja, vrh JNA je navodio kao razlog angažmana u Vukovaru. Međutim, nakon njene konačne deblokade 20. septembra, borbe su se tek intenzivirale. "Vukovar je za Hrvate bio simbol pobune, a za JNA simbol utvrđenja pobunjeničke instant-države", kaže pukovnik Ljubodrag Stojadinović, u to vrijeme načelnik Odeljenja za analizu sredstava javnog informisanja i kasnije, do 1994. godine, načelnik Uprave za informisanje Vojske Jugoslavije. "Naređenje je glasilo: Zauzeti Vukovar po svaku cenu."
MOBILIZACIJSKA KRIZA: Zbor narodne garde u Vukovaru raspolagao je malim brojem minobacača, protivoklopnim oružjem i velikom količinom minskih sredstava. Na drugoj strani, JNA je imala – za date okolnosti – impresivnu količinu vojne tehnike. Problem su, međutim, bili ljudi. Mobilizacija u Srbiji, kao posljednjoj regrutnoj bazi JNA, doživjela je slom: odziv u unutrašnjosti bio je 50, a u Beogradu svega 15 odsto. Pobune i napuštanje jedinica postali su pravilo, nipošto izuzetak.
"Osipanje srpskih rezervnih jedinica odvija se svuda", zapisao je bivši predsjednik Predsjedništva Borisav Jović u svojoj knjizi Poslednji dani SFRJ 28. septembra. "Jedna elitna jedinica Gardijske divizije doživela je rasulo – ostala je bez vojske odlaskom regruta posle odsluženja vojnog roka, a popuna rezervistima nije uspela. Jedino je uspešno mobilisana Treća brigada iz Požarevca. Ona je izvukla iz blokade vinkovačku jedinicu. Druga mehanizovana brigada (Valjevci) kompletno je pobegla. To su ortodoksni srpski nacionalisti. Sada u Šidu stoji kompletna tehnika Druge mehanizovane brigade bez vojske. Za Slavoniju je trebalo mnogo vojske, oni pešadiju nemaju."
Na terenu je još uočljivije da JNA ne može nadživjeti državu čija je oružana sila bila.
"Mnoge jedinice su se na samom početku jednostavno rasturile, nesposobne da izađu na prvu borbenu liniju", nastavlja Stojadinović. "Javnosti je bio poznat slučaj onog nesrećnog bombardovanja sopstvenih snaga kod Tovarnika, kada su neke brigade iz Kragujevca i Valjeva odbile da idu dalje i vratile se kućama."
Dva slučaja oslikavaju dramu običnih ljudi pozvanih u rat u kome Srbija, po Miloševiću, nije učestvovala. Vladimir Živković iz Valjeva dovezao je transporter iz Šida i parkirao ga ispred Skupštine SFRJ u Beogradu – evo vam ga, pa ratujte. Miroslav Milenković iz Gornjeg Milanovca, također kao rezervist, zatekao se u Šidu 17. septembra 1991. Bila su postrojena dva stroja.
"Milenković je bio porodični čovek srednjih godina", kaže Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo. "U susretu sa ljudima koji su spremni da ratuju, on je video da to nije svet kome on pripada, da tu postoji neka ideologija koju on ne razume, kao i neki drugi interesi. U sudaru s tim on je stalno bio u dilemi: nakon što bi prešao u vod koji ide na front prema Tovarniku, on bi se uvek vraćao u jedinicu u kojoj su bili ljudi koji su takođe imali nedoumice kao i on. On se nekoliko puta vraćao i na kraju, između te dve jedinice – jedne gde su bili rezervisti koji odlaze na front i druge, doduše manje, onih koji su bili odlučili da po svaku cenu ne odu – Milenković uzima pušku i ubija se."
Mobilizacijska kriza uzdrmala je odnose vojnog vrha sa političkim vrhom Srbije. Generali Veljko Kadijević i Blagoje Adžić uporno su zahtijevali od Slobodana Miloševića i Jovića da politički osude "dezerterstvo" i aktiviraju se u agitaciji za ratišta. Ovaj posljednji im je 27. oktobra 1991. u svojim zapisima otpisao: "Naučili su (vojni vrh – op. aut.) godinama da nemaju tutora i da im se sve usvaja kako kažu, a sada je to malo teže."
Ionako nizak, ugled vojnog vrha je u jeku vukavarske bitke dosegnuo dno. Jugoslavenska narodna armija samo je još blijeda slika same sebe: petokrake na šljemovima zamijenjene su jugoslavenskom trobojnicom na kojoj je ćirilicom ispisano JNA. Rješenje za opći debakl, dio nižih srpskih starješina vidio je u smjenjivanju generala Kadijevića, ali i komandanata koji nisu Srbi. U noći između 28. i 29. septembra 1991. u zgradu Generalštaba je upala grupa oficira Prve gardijske brigade predvođena majorom Veselinom Šljivančaninom. Zahtijevali su od generala Adžića da smijeni generala Kadijevića. Nakon njegovog odlučnog odbijanja, pučisti su se povukli. Nisu snosili nikavu odgovornost: uostalom, Milošević i Jović već su duže vrijeme inzistirali da vojni vrh smijeni oko 2000 starješina nesrba. U tom trenutku, JNA je samo nominalno jugoslavenska: isključivo iz međunarodnih razloga Milošević Armiju nije preimenovao u Srpsku vojsku.
"Nova koncepcija je glasila otprilike ovako: ostaćemo s onim narodima koji JNA žele kao svoju", nastavlja Stojadinović. "Pokazalo se da sve manje naroda želi tu vojsku i došlo je do strategijske defanzive, to jest sukcesivnog povlačenja. Iz toga je proizišla ubitačna formula Vojislava Šešelja – linija Virovitica–Karlovac–Karlobag."
VRIJEME GOSPODARA RATA: U kasnu jesen 1991. JNA i njene starješine bile su potrebne samo radi iskorištavnja ratne tehnike i kakvog-takvog taktičkog osmišljavanja akcija. Nastupilo je vrijeme različitih paravojski, poput one Željka Ražnatovića Arkana, koje kao nadopuna JNA na terenu čine sve ono što ona nije mogla ili htjela da radi.
"Paravojne formacije su bile dodatne jedinice JNA", kaže Kandić. "To nije bio sticaj okolnosti nego jasan plan – tadašnje vlasti su znale da je profesionalizam velika smetnja za sprovođenje politike koja je suprotna pravilima struke kakva je vojska. Prema brojnim izjavama Srba i Hrvata sa vukovarske teritorije, oficiri su im govorili kada su ih sretali: ‘Bežite! Morate da odete odavde. Tu su Arkanovci, tu su mnogi drugi. Mi vam ne možemo pomoći, mi nemamo ovde kontrolu.’ Na početku je toga bilo više, a vremenom dolazi do stapanja, poistovećivanja, gubljenja profesionalnosti koja je bila karakteristična za JNA."
Paravojnici su se prema starješinama JNA odnosili kao prema sumnjivim projugoslavenskim elementima koji ne razumiju ciljeve rata; sukoba je bilo gotovo svakodnevno.
"Prilikom ulaska i izlaska iz Vukovara, zaustavljale su nas neke oružane formacije za koje nismo znali ni koje su ni čije su", sjeća se pukovnik dr Zoran Stanković, načelnik patologije na VMA. "Na svakih 200 metara bili su neki ljudi sa bradama ili bez brada, sa redenicima na ramenima, sa ovim ili onim oznakama. Zaustavljali su, upirali oružje i legitimisali… Među tim paravojnim formacijama dogodio se jednog dana sukob u kome su dvojica-trojica njih bili ubijeni. Ta tela su bila dopremljena na Ciglanu gde je bila smeštena moja ekipa, da bi se potom pojavio jedan čovek sa bradom i ogromnom šubarom. On je jednom starešini naredio da uzme jedno od tih tela, stavi ga u sanduk i spremi za prevoz do Beograda. Ovaj, zbunjen, počeo je to i da radi. Kada sam sve to video, pozvao sam jednog drugog strešinu koji je bio nakićen kao božićna jelka raznim oružjem. Rekao sam mu: ‘Slušaj, ideš ovome iza leđa, a ja idem prema njemu. Istog trenutka kad ti kažem da pucaš, pucaj i ubij ga.’ Postojala je mogućnost da nas takvi ljudi potpuno diskredituju u očima ljudi s kojima smo radili. Prišao sam ovome sa šubarom i rekao: ‘Pakuj se i gubi odavde.’ On je krenuo da se hvata za pištolj, ali kada je postao svestan automata uperenog u njega, stao je i mi smo ga razoružali. Ovo je bilo ponižavajuće za nas, ali se dešavalo."
Arkanovi Tigrovi, Beli orlovi, četnici sa svojim vojvodama i ostale paramilitarne grupe raznih imena nisu se na ratištu mogle pojaviti po slobodnom nahođenju. Iako su pod dobrovoljačkim imenom bile formalno stavljenie pod komandu JNA jednim naređenjem, njihovi pravi kontrolori bili su na drugom mjestu.
"Tadašnje srpsko rukovodsvo i MUP Srbije imali su vlast nad sastavima paravojnih formacija iz čega je proistekao i njihov odnos prema oficirima JNA", kaže Stojadinović. "Sigurno je da će istorija ratovanja JNA i MUP-a Srbije otkriti mnoge mračne stvari koje su se dešavale iza patriotskih fraza – borba za materijalne interese, pljačkanje, nemerljivo bogaćenje… Tada, u tom ratu, stvoren je simbiotički odnos između tadašnje vladajuće oligarhije i podzemlja u kome nije bilo moguće razlikovati ko se nalazi na vrhu, a ko u podzemlju."
OVČARA I LOVAS: Početkom novembra 1991. vukovarska tragedije je dosegla finale. Tone granata iz topova, minobacača i višecijevnih raketnih bacača zasipale su grad – prema nekim procjenama, JNA je na Vukovar ispalila svoju dvogodišnju zalihu artiljerijske municije. Krvave borbe vodile su se za svaku ulicu, a za sve to vrijeme avioni JNA bombardovali su grad.
"Kopnena vojska bez većih žrtava i u vremenu koje joj je stajalo na raspolaganju – s obzirom na to da se bližila zima – nije mogla zauzeti grad bez toliko velikog i žestokog dejstva avijacije", kaže general Živan Mirčetić, tada načelnik Štaba RV-a i PVO-a JNA. "Moje mišljenje je da se u tome suviše preteralo i da je onaj grad doživeo katastrofu dobrim delom i zahvaljujući prekomernoj upotrebi avijacije."
Zajedno sa raznim srpskim formacijama, JNA je 18. novembra 1991. zauzela potpuno opkoljeni Vukovar. Prema rečima generala Živote Panića, u to vrijeme komandanta Prve armijske oblasti, na vukovarskom ratištu poginula su 1503 pripadnika JNA.
"U Vukovaru smo izgubili oko 1100 branitelja i veći dio od 2600 nestalih civila i branitelja", napisao je general Tus.
Grad je, u svakom slučaju, bio mrtav. Po zauzimanju, iz Vukovara su krenule dvije kolone: izbjeglice ka hrvatskim linijama, zarobljenici u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Voćin, Pakračka poljana, Škabrnja, Gospić – neka su od mijesta sa masovnim grobnicama civila hrvatske i srpske nacionalnosti iz godine 1991. Zarobljenici iz vukovarske bolnice nisu stigli ni do jednog zarobljeničkog logora. Na farmi Ovčara, u noći između 19. i 20. oktobra, likvidirana je dvjesta šezdeset jedna osoba. Za taj zločin Haški tribunal je optužio trojicu oficira JNA: Veselina Šljivančanina, Milana Mrkšića i Miroslava Radića.
"Podaci pokazuju da su zarobljenici izvedeni iz bolnice u Vukovaru", kaže Kandić. "Oficir JNA major Veselin Šljivančanin razgovarao je sa predstavnicima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta iispred ulaza u bolnicu i govorio kako će svi oni biti transportovani. S druge strane zgrade, preko drugog izlaza, oni su izvedeni, odvezeni u Ovčarui tamo streljani. Ima preživelih koji će, kada taj postupak započne u Tribunalu, svedočiti. Ima i Srba koji su sve to videli i koji su spremni da o tome govore."
JNA nikad nije priznala umiješanost i odgovornost za zločin u Ovčari.
"Mrkšić je bio komandant tog sektora, Šljivančanin njegov pomoćnik za bezbednost, a za tog Radića ne znam ni šta je bio", kaže general Panić. "Vojska je profesionalno izvršavala sve zadatke. Mi smo zarobljenike slali na određena mesta, najčešće u Sremsku Mitrovicu gde su se nalazili do razmene. Ja sam za Ovčaru čuo mnogo kasno, kada je o tome počelo da se priča. Nikada nikakav izveštaj o tome nisam dobio. Siguran sam da se tu JNA nije uplitala. Mi smo stalno postupali po svim merilima i standardima koji postoje za vreme rata."
Ni tadašnje pravosuđe nije reagiralo.
"U novembru i decembru 1991. znali smo da su tamo neki ljudi pobijeni, a tek kasnije saznali smo šta se tačno dogodilo pričajući sa nekim akterima i čitajući štampu", kaže pukovnik dr Jovan Buturović, predsjednik Krivičnog vijeća Vrhovnog vojnog suda do 1992. "Ne mogu da shvatim zašto pravosudni organi – i vojni i civilni – nisu vodili nijedan krivični postupak u vezi sa zločinom iako je poznato da ih je bilo. Pravosuđe je naprosto krahiralo. Bilo je potpuno pod kontrolom politike koja se sprovodila na svim nivoima pa i u JNA…"
Istraga nije pokrenuta ni posle izveštaja potpukovnika Milana Eremije o zločinu u selu Lovas.
"Za tog oficira bilo je pitanje časti da napiše ono što je video, a videlo se da on nema nikakvu kontrolu, da je jedino što može da uradi da napiše zapisnik i da ga, kao u neko mirnodopsko vreme, prosledi svojim pretpostavljenima", kaže Nataša Kandić. "On je vrlo precizno, vrlo konkretno opisao šta se tamo dogodilo: da je zatekao jednu paravojnu grupu koja je pokupila oko 60 hrvatskih civila, da ih je pri tom vezala nekim lancima, da su ih uterali u minsko polje. On je video kako ti ljudi ginu u minskom polju, a da pri tom ništa nije mogao da učini: ne može da uđe u polje, ne može ništa, može samo da gleda smrt tih ljudi. Kada je taj njegov izveštaj izašao u javnost, nije bilo čak ni neke reakcije. Ljudima koji su to pročitali to je teško palo, ali što se tiče vlasti, generala, pretpostavljenih kojima je uputio taj zapisnik, nije bilo nikakve reakcije. Bio je to jasan znak da vojska prelazi u neku drugu formaciju u kojoj zakon više ne važi, u kojoj nema zaštite za one koji u ratu moraju da budu zaštićeni, a to su civili bilo koje nacionalnosti."
EPILOG: Iako je Zbor narodne garde ovladao zapadnom Slavonijom decembra 1991, obje strane su bile iscrpljene. Poslije prihvatanja mirovnog plana Sajrusa Vensa, u Sarajevu je 2. janura 1992. sklopljeno posljednje primirje koje je omogućilo Miloševiću da preko Krajine kontrolira trećinu Hrvatske. Vojni vrh tada je izgubio posljednji politički značaj: general Kadijević je 6. januara podnio ostavku, a istog dana je MIG JNA greškom oborio helikopter s promatračima Evropske zajednice. Međutim, Plavi šlemovi nisu odmah stigli: krajiški predsednik Milan Babić zahtijevao je da Krajina postane protektorat UN-a i da mirovni plan sadrži političko rješenje koje će joj obezbijediti postignuti satus. Poslije Babićeve smjene, Unprofor se rasporedio u četiri zone u Hrvatskoj. U ime JNA, koja se po drugi put povlačila, general Adžić garantovao je bezbijednost krajiškim Srbima.
"Otišao sam kod Adžića da mu kažem da se mi osećamo nezaštićeni odlaskom JNA i bez priznatog političkog rješenja za Krajinu", sjeća se Milan Babić. "Odgovorio mi je: ‘Mi ćemo zaposliti deset hiljada vaših Krajišnika u JNA u Bosni i Hercegovini; ako vas Hrvatska napadne, mi smo tamo za nekoliko minuta, a ne za nekoliko sati.’ To je govorio u trenutku kada su Bugarska i Turska već priznale BiH kao nezavisnu državu."
Rat u Hrvatskoj je, bar kada je u pitanju JNA, bio gotov – po drugi put, ona se povukla sa dijela teritorije na koji je pretendirala. Zapravo, poslije sarajevskog primirja, JNA je isto kao i SFRJ bila mrtva: ona više nije bila ništa drugo do vojna organizacija koju Milošević koristi kao instrument sad za stvaranje "skraćene Jugoslavije", sad za utemeljivanje Republike Srpske – zavisno od toga kakve će biti prilike i okolnosti.
General armije Veljko Kadijević je 1993. u svoj knjizi Moje viđenje raspada napisao da su od JNA nastale tri vojske: Vojska Jugoslavije, Vojska Republike Srpske i Srpska Vojska Krajine. Slobodno je mogao dodati i da su starješine JNA činile kostur svih oružanih snaga osamostaljenih republika. Suočena sa izborom socijalizam ili država, Jugoslavenska narodna armija izgubila je oboje. Instrumentalizirana od jedne politike i na strani samo jednog naroda, raspala se u ratovima koje nije smjela voditi i kojima nije mogla dobiti.
Izgubljene letelice
"Gubici Ratnog vazduhoplovstva bili su prilično veliki jer su dejstva izvođena neprekidno – najviše ih je bilo u novembru", kaže general Živan Mirčetić. "Mi smo neprekidno delovali jer nije bila uspostavljena linija fronta. Oni su raspolagali izuzetnim naoružanjem – protivavionske topove su uzeli iz Teritorijalne odbrane, a u međuvremenu su dobili protivavionske rakete. Ne bih mogao da kažem precizan broj, ali izgubili smo više od dvadeset letelica, što helikoptera, što aviona. Izgubili smo najviše letelica manjih borbenih sposobnosti – "galebova" i "jastrebova", najmanje MIG-ova 21. Oboreno nam je i nekoliko helikoptera.
General Života Panić, komandant I armijske oblasti do 1992. i načelnik Generalštaba 1992/93
"Kasarna je bila u obruču, pa je doneta odluka da se oslobodi. Akcija je počela, ali, po meni, nije bilo odlučnosti da se što pre završi. Jedinice su narastale – poslat je jedan bataljon iz jedne jedinice, poslat je drugi iz druge i tako su pomešale jedinice na prostoru severno, južno i zapadno od Vukovara. Oni su imali jake separatističke snage u Vukovaru. Cilj im je bio da se slomi JNA. Zašto su oni držali Vukovar? Držali su ga iz jednog jednostavnog razloga: Vukovar je na Dunavu i ako je Vukovar u sastavu Hrvatske, Hrvatska će biti podunavska zemlja; ako Vukovar izađe iz Hrvatske, ona neće biti podunavska zemlja", objašnjava general Života Panić kako je došlo do vukovarske operacije.
"VREME": Ali, kasarna Petrova gora u Vukovaru bila je deblokirana do 20. septembra?
PANIĆ: Ona je bila deblokirana, ali su stalno trajala dejstva prema kasarni. Ako smo mi deblokirali kasarnu, ne znači da smo bili potpuno mirni. Napadi na kasarnu i na pripadnike JNA bili su stalni i zato smo morali da odradimo taj posao. Ili da njih izbacimo sa prostora Vukovara, ili da se na neki način sklone, da vojska ne trpi nikakve gubitke.
Zašto je grad bio izložen onakvim razaranjima?
Kada su mene su postavili za komandanta armije, reorganizovali smo jedinice na tom prostoru i krenuli da konačno završimo s Vukovarom; da se više ne muči ni jedna ni druga strana, nego da se što pre završi i da bude što manje žrtava. Zašto se Vukovar razarao? Borba za svako naseljeno mesto je karakteristična borba. U svetu i u ratnoj istoriji do sada se to uvek tako pokazalo. Evo, vidite šta su Rusi i njihova moćna armija uradili sa Groznim. Da bi uzeli Grozni, morali su na neki način da ga osvoje, a ako ga osvajaju dok se brani svaka kuća, morali su svaku kući i da ruše. Vukovar je imao lepih građevina, ali one su pretežno stare, male, pa su se i lako rušile, ne od toliko jakog dejstva, ali su se uglavnom rušile. Kad to pogledate izgleda stravično, ali bolje ga je i srušiti i što pre osvojiti da ljudi ne ginu. Ginulo je mnogo ljudi koji su živeli u Vukovaru, nisu bili zaštićeni, i ginuli su i sa jedne i sa druge strane.
Hrvati su se na tim prostorima jako dobro branili. Oni su doveli fanatike i ti fanatici su se branili od kuće do kuće. Na primer, postoji ulica sa onim šahtama – ako zauzmete taj prostor, oni se sutra pojavljuju iza nas. Onda smo doneli odluku da se sve šahte zavare da ne mogu da se koriste. Vukovar je imao jako veliku i široku kanalizaciju, a oni su to pretvarali u magacine i tamo su mogli godinama da se brane jer su raspolagali velikim materijalnim sredstvima. Vukovar je bio okružen njivama sa kukuruzom – oni su te njive koristili za dovlačenje pojačanja i za snabdevanje. Kada smo Vukovar hermetički zatvorili, taj problem je bio potpuno rešen i za 17 dana, kad sam ja primio dužnost, završili smo problem sa Vukovarom i tu se stalo.
Zašto se stalo? Tadašnje državno rukovodstvo donelo je odluku da se zaštite samo mesta sa srpskim stanovništvom. Jer, kad je Vukovar pao, mi smo već ušli u Osijek, ušli smo i u Vinkovce, doneli smo odluku da se produži da bismo sačuvali Jugoslaviju koliko je mogla da se sačuva. Trebalo je da jedna grupacija vojske krene podravskom, a druga posavskom magistralom i mi bismo brzo stigli do Zagreba. Sve te hrvatske separatističke jedinice bile su dezorganizovane, nisu mogle brzo da se povrate i mi bismo sigurno brzo došli do Zagreba i sačuvali Jugoslaviju. Ali, nije postojala takva odluka državnog rukovodstva i stali smo tu gde jesmo.
Tokom vukovarske operacije uništen je značajan broj tenkova. Tenkovi su u koloni ulazili u Vukovar. Kako to objašnjavate?
Pogrešna upotreba. Ulice u Vukovaru su uske. Tenk M84 je širok. Ako on uđe u jednu ulicu i bude uništen, ostali tenkovi ne mogu dalje da idu. Ako se izvlače, uvek su meta za uništavanje. Postoji posebna tehnika upotrebe oklopnih jedinica u naseljenim mestima, ali tu nije primenjena. Kada sam ja primio dužnost, tenkove smo izvukli od spolja, oni su davali određenu podršku dok smo mi sa specijalnim jedinicama išli i zauzimali ulice i kvartove. Kada su tenkovi mogli da se upotrebe, mi smo ih upotrebljavali.
Zašto se sa tenkovima ulazilo u naseljeno mesto?
Kada je došlo do te gužve u Vukovaru, postepeno su se dovlačile manje ili veće jedinice. Kako je koja jedinica dovedena, uvodila se u borbena dejstva. Kasnije se to promenilo pa se svaka jedinica vratila u svoj sastav, a svaki komandant je odgovarao za svoju jedinicu. To se sve povezalo, komandanti su imali sve u svojim rukama, lako su mogli da komanduju i lako su mogli da izvršavaju svoje zadatke.
Kod Vukovara su se pojavili teritorijalci iz Istočne Slavonije kojima je komandovao Badža, srpske paravojne formacije, Arkanovi Tigrovi, Beli orlovi itd. Kako je JNA gledala na srpske dobrovoljačke i paravojne jedinice?
Naše državno rukovodstvo je donelo odluku da se sve paravojne jedinice izbace. To smo mi delimično sproveli. Sve te jedinice su vraćene nazad, a neke smo i hapsili. Međutim, Arkanova jedinica – koliko mi je poznato, on nikada nije imao više od 50-100 ljudi – bila je u sastavu MUP-a. On za vojsku nije bio paravojna jedinica. MUP je držao severni deo, pokojni Stojčić je bio komandant i to je bilo van struktura vojske.
Jednom je on došao kod mene da vidi šta može, ja sam mu dao određene zadatke koje bi taj MUP trebalo da izvrši. Oni su to lepo uradili. Međutim, kada je pala noć, oni su se povukli. Separatističke hrvatske jedinice su ponovo popunile taj prostor i sutra se ponovo ide na osvajanje. Jedinicama JNA u to vreme to nije moglo da se desi – kad jedinica dođe i zauzme određeni prostor, drži ga dok ne dođe druga jedinica koja nastavlja dejstva ili oni produžavaju dejstva.
Inače, možda je bilo pojedinačnih grupa koje su ubijale ili išle iz neke materijalne koristi. To su bile grupe koje mi nismo mogli ni da uhvatimo. One dođu, završe posao i napuste tu teritoriju.
Postoje svedočanstva da su te skupine pretile oficirima JNA…
Ja to ne znam. Nije niko mogao da preti. Vojsci da preti? Pa, nema govora!
Koliko je pripadnika JNA poginulo, a koliko je ranjeno u Vukovaru?
Poginula su 1503 vojnika, a koliko je ranjeno, taj podatak nemam.
Pogibija generala Bratića
"General Mladen Bratić bio je komandant severnog dela", kaže general Života Panić "Vidim ja da ne ide kako treba, dođem na osmatračnicu na bršadinskom silosu i tu odlučimo da Bratić formira jednu operativnu grupu, da komandant te grupe bude Enes Taso, da se od bršadinskog silosa krene i izbije na Dunav, da se ne bi prelivale hrvatske jedinice. Bratić je tu odluku počeo da sprovodi u delo i ujutro je došao na mesto gde su tenkovi prelazili preko jednog kanala. Tu je bio sa još desetak oficira i prvi put nije nosio zaštitni prsluk – zašto ga tog dana nije obukao, to mi nije jasno. Uglavnom, meni na mom komandnom mestu javljaju da je Bratić teško ranjen; ja sam onda naredio da Biorčević primi dužnost i da mi javlja kako je Bratić. Posle jednog sata javljaju mi da je umro. Kako se to desilo? Jedna jedina mina od minobacača 62 mm koju su Hrvati ispalili pala je između oficira, eksplodirala i samo je Bratića pogodila u predelu stomaka. Svi ostali su bili neozleđeni…
To je bila velika šteta za JNA, ali se u ratu svašta dešava."
Pukovnik dr Zoran Stanković, načelnik patologije na VMA
"Ja sam bio odgovoran za sudsko-medicinsku obradu leševa. U početku smo radili sa ekipom lekara iz Novog Sada, a nakon toga smo sve obrađivali mi sa VMA. Tim je imao obavezu da izvrši istražne radnje povodom svakog mrtvog tela ili masovne grobnice koja je pronađena na tom prostoru. To je podrazumevalo da se odradi uobičajena istraga – da oni dođu, da snime svako telo i obave sve istražne radnje koje bi mogle da optuže neposredne počinioce tog krivičnog dela", kaže pukovnik Zoran Stanković.
Bilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije – gde je bila cela porodica, Aleksandar Matej, njegov otac i majka.
"VREME": Da li ste imali inidicija za masovnu grobnicu Ovčara?
STANKOVIĆ: Ne. Da smo znali, izvršili bismo ekshumaciju posmrtnih ostataka kao i u slučaju nekih drugih grobnica koje smo našli na području Vukovara. Prevashodno mislim na grobnicu Jevrejsko groblje gde je bilo 200 i nešto tela koja smo morali da ekshumiramo zato što su bila sahranjena u dva reda po tri sanduka poređana jedan iznad drugog. Mislim i na masovnu grobnicu na igralištu "Sloga" i na neke druge.
Za grobnicu Ovčara prvi put sam čuo na sastanku sa hrvatskom delegacijom koju je predvodio njihov sadašnji predstavnik u UN Šimonović kada su izjave o Ovčari dali Kunčević i Čakalić. Oni su rekli da ih je jedan oficir sa tog prostora pustio. Tada nisam ni znao gde je Ovčara. Da smo znali, obavili bismo ekshumaciju i izvršili pojedinačna sahranjivanja da bi ljudi posle mogli da preuzmu posmrtne ostatke. Tek kasnije sam stekao neka saznanja o toj Ovčari, ali tada to nismo znali.
Kada ste došli do dokaza o ratnim zločinima, šta ste s tim nalazima radili?
Svako telo obrađivali smo na isti način. Za svako telo formiran je dosije koji je nosio broj ekipe i jedan rastući broj, onako kako su tela nalažena. Recimo: 3/21, 3/22, … Svako od tih tela moralo je da ima zabeležen opis mesta gde je pronađeno, snimak tog mesta, pa je nakon toga prebacivano u Ciglanu. Skidali smo odeću i uzimali lične stvari, dokumentaciju, nakit – to je evidentirano i stavljano u posebne plastične kese koje su posle prebačene u Vojni sud u Beogradu. Takav dosije predat je istražnom sudiji koji je sa tužiocem dalje sprovodio istražne radnje.
Bilo je i glasina. Kad se pričalo o krematorijumu, mi smo otišli tamo da proverimo priče ljudi koji su ranije radili u bolnici i koji su tvrdili da su tu spaljivana ljudska tela. Konstatovali smo da tamo nije bilo spaljivanja tela, već delova tela amputiranih kao posledica povreda u ratnim sukobima ili kao posledica gasne gangrene.
Kako sada ocenjujete ulogu JNA?
Ja vidim rat s jedne strane. Video sam žrtve rata i te oblike nasilja, uglavnom o tome mogu da govorim. Ja nisam čovek koji će za sve to što je obrađivano u Vukovaru da kaže: "Neko je odgovoran za tu obradu leševa". Ako nešto ne valja, ja sam odgovoran i od toga ne bežim. Ako je dobro, onda smo svi dobro radili.
Ono što sam ja tada primetio jeste činjenica da postoji velika neodgovornost prema žrtvama tog rata. Jer, ako ste nečije dete uzeli i doveli ga u svoju sredinu, ako odgovarate za njegov život, a vratite ga roditeljima u kovčegu, onda je vaša obaveza da kažete zbog čega je on i kako stradao. Mene je frapirala inertnost ljudi koji su za to zaduženi. Drugo, frapirala me je i činjenica da su u sve to upleteni neki politički aspekti. Kod mene su dolazili ljudi tražeći da učestvujem u propagandi. Ja sam odbio, ali sam rekao da ću, ako niko neće, ja govoriti o svemu onome što mi radimo. I ja sam pričao, možda i previše. Ali, pričao sam iz prostog razloga da bi se znalo šta je to što mi radimo, kakve su žrtve i ko su te žrtve, bez obzira na nacionalnost.
Krivo mi je što tada nismo istupili u javnost sa tim podacima. Kad sam insistirao na tome da objavimo imena žrtava, doživeo sam da me sklone kao prohrvatski orijentisanog. Za mene je to bila notorna glupost. Ne bežim od toga da govorim otvoreno. Govori se o broju ubijenih Hrvata i Srba, nigde se ne pominju vojnici. To je neki broj od oko 500 vojnika čiji su leševi sa tog prostora dopremljeni na VMA i koji su obrađeni. Da li je jedna slabo naoružana grupacija mogla da ubije toliki broj ljudi? Zašto mi o tome ćutimo sve ovo vreme? O tome treba drugi da pričaju.
