Pozni avgust, nekoliko studenata na platou ispred Mašinskog fakulteta ćutke iščekuje ispit. Na jarbolima se, uz zastavu Srbije i fakulteta, vijori i univerzitetska zastava. Prošla su samo tri semestra otkako smo ovde razgovarali sa tadašnjim dekanom Mašinskog fakulteta Miloradom Milovančevićem o tome kada će i kako Srbija postati zemlja koja pravi alate kojima se prave drugi alati (videti "Vreme" 1254). Mada se, na prvi pogled, u Srbiji nije mnogo toga izmenilo, ovde ponešto jeste drugačije. Fakultetom sada upravlja novi dekan, ugledni profesor Radivoje Mitrović, a zahvaljujući Mašinskom ceo Univerzitet je ovog leta neočekivano napravio svoj istorijski rezultat i izborio se za mesto među 300 najboljih univerziteta na svetu na Šangajskoj listi. Ta prestižna lista, koja se zvanično zove Akademska lista svetskih univerziteta (ARWU), rangira 500 vodećih univerziteta i svakog se leta od 2003. godine objavljuje na kineskom Univerzitetu "Đao Tong" (vidi okvir "Šangajska lista").

Univerzitet u Beogradu je 2012. godine prvi put ušao na Šangajsku listu, narednih godina je održavao i popravljao poziciju, da bi sada bio prvi univerzitet u širem regionu Jugoistočne Evrope koji je ikada bio između 201. i 300. mesta te liste. Gotovo simbolično, Beograd se sada po kvalitetu našao u istoj grupu sa Univerzitetom u Bolonji. No, biće da dramatičan i mnogostruko osporavan bolonjski proces nije igrao glavnu ulogu u ovom napretku univerziteta, koji je na prvi pogled teško shvatljiv.

Nikada, naime, nijedan bivši student Univerziteta u Beogradu nije dobio Nobelovu nagradu. Nikada neki od laureata nije bio zaposlen na njemu, niti je redovno predavao. Takođe, nijedan od dobitnika Fildsove medalje, za matematiku, ni jedan jedini semestar nije radio u Beogradu. Na najvećem univerzitetu u regionu koji trenutno školuje oko 90.000 studenata, nijedan njegov fakultet i institut nemaju velikih istraživačkih instalacija, po kojima su poznata svetska sveučilišta. Kada neko od univerzitetskih nastavnika objavi rad u prestižnim časopisima "Nature" i "Science", to spada u vanredne vesti o kojima često piše i domaća štampa. Budući da su sve to uslovi za rangiranje na Šangajskoj listi, postavlja se pitanje kako je bez svih tih aduta Univerzitet u Beogradu postao tako dobar, a jedno od objašnjenja je dao rektor Vladimir Bumbaširević, navodeći kako je uspehu Beograda znatno doprineo veliki broj naučnih radova penzionisanog profesora Mašinskog fakulteta Stojana Radenovića (vidi okvir "Dobitna kombinacija").

Pre našeg razgovora sa profesorom Radenovićem, jedna doktorantkinja na stepeništu fakulteta ga pozdravlja, čestita mu na uspehu i podseća ga na termin odbrane svog doktorata. Nailazi jedan od nastavnika i takođe čestita. Profesor mu skromno odgovara i odmah menja temu, prelazi na jednu matematičku anegdotu. Za nekoliko sekundi u holu fakulteta već drži predavanje spontano okupljenoj grupi, fotoreporteru, snimatelju, nastavniku, doktorantkinji.

"Matematika nas čini boljim ljudima, ali nam priroda ne dozvoljava da uvek budemo dobri", kaže u intervjuu za "Vreme" prof. dr Stojan Radenović. "Slučajno sam video vest kada je rektor rekao da smo dobili poziciju", objašnjava on, dodajući da je Univerzitet imao ukupno više od 3700 radova i da uspeh na Šangajskoj listi nije njegov, nego je rezultat ogromnog broja istraživača.

"VREME": Iza vas je duga karijera matematičara. Kako je vaš rad postao tako zapažen tek sada, kada ste u penziji?

STOJAN RADENOVIĆ: Odgovor leži u razvoju interneta i informatičkih tehnologija. Kod mene se prosto nagomilalo znanje, ali na vodećim univerzitetima i institutima u svetu, u Americi, Rusiji i Engleskoj, ima mnogo ozbiljnijih matematičara. Međutim, zahvaljujući internetu sada i mi možemo da budemo u toku i damo doprinos. Prvi naučni rad objavio sam 1976. u "Matematičkom vesniku" na srpskom, a moja prva tema bila je iz funkcionalne analize. Posle toga sam objavio dosta samostalnih radova. Sećam se, međutim, da sam pisao kolegama u Hong Kongu kada sam radio doktorat i odgovor je mesecima putovao brodom. Sada se to dešava u minuti, sve je na tacni. Internet olakšava rad. Meni da pratim pomaže naša Kobson baza podataka. Svakodnevno ulazim na Kobson i čitam svetske časopise. Kada vidim da je izašlo nešto novo što se dotiče moje teme, odmah to odštampam. Volim da čitam, glavna mi je funkcionalna i nelinearna analiza. I savetujem mlađima da čitaju više.

Izjavili ste već kako mladima ne treba da predaju babe i dede. S tim u vezi, matematika se tradicionalno smatra naukom mladih ljudi. I Fildsova medalja se dodeljuje za uspehe u matematici načinjene pre 40 godine. Da li su vama godine ikakva prepreka?

Za istraživanje i za rad granice ne postoje. Kad govorimo o stvaralaštvu, godine vas ne ograničavaju da radite. Ali, u pravu ste što kažete da su najjači rezultati kod mladih. U matematici nema mnogo starijih ljudi koji su dali impozantan rezultat za pamćenje. Samo Endru Vajls, kada je dokazao Fermaovu teoremu, imao je nešto više od 40 godina. Moj najlepši rezultat je bio kada sam imao 31 godinu. Tada sam dokazao da svaki normiran prostor u slaboj topologiji nije prostor tipa DF. A prostore tipa DF uveo je jedan od najvećih matematičara XX veka, Aleksandar Grotendik. Kad velikan uradi nešto, ostane i dosta sitnog za nas obične smrtnike.

Vratimo se na Šangajsku listu i veliki broj radova. Za vas je karakteristično da imate zaista puno koautora. Da li u tome leži vaša snaga? Da li velika mreža saradnika doprinosi citiranosti?

Naravno da doprinosi. Imam oko 44 domaća koautora i više od 90 stranih. Postoji razvijena saradnja među nama. Tu ne treba biti zavidan, jer ne postoji ko je bolji, a ko gori. Mogu biti i milion puta citiran, a neko na Matematičkom, ko drži topologiju, možda je u osnovi jači od mene i vidi više. Ali sada je vreme da utičete. Naročito volim da dajem mlađima vetar u leđa, to je jako podsticajno. Objektivno, mladi će dalje da nastave. Svestan sam da u Srbiji ima mnogo ljudi koji više vide od mene, ali možda su inertni, nisu ostvarili saradnju sa kolegama ili rade sami. To je manje-više prevaziđeno. Skoro da ne postojite ako sami radite. Nemate uticaja.

Koliko saradnika imate sa Zapada, koliko sa Istoka?

Imam više timova. Moji prvi radovi su nastali u saradnji sa dvojicom vodećih profesora iz Amerike. Ali, moji saradnici su i po Iranu, Kini, Vijetnamu. Vidite, Vijetnam je mnogoljudna zemlja, ima preko 70 miliona stanovnika i ma šta mi mislili, imaju matematičara sa Fildsovom medaljom, o čemu Srbija može samo da sanja. Matematika se ne deli na istočnu i zapadnu. Pratim na Guglu koliko su mi čitani radovi, i nekad je rad čitan više u Americi nego, recimo, u Indiji i Srbiji, a onda se sve to promeni.

Može se reći da su ne samo koautori, nego i oblasti vašeg interesovanja raznorodne. U jednom razgovoru ste i sami rekli da često menjate oblasti.

U matematici ih sada ima više od dvesta, gde naučnik iz jedne oblasti ne može odmah da razume ovoga iz druge. Prvo sam radio lokalno konveksne prostore, pa se nadovezao na konusne prostore. Interesantno je da je pojam konusnog prostora uveo naš naučnik Đuro Kurepa 1934. u Parizu, ali samo definisao, rekao i ništa drugo, pa se to posle razvilo. Onda sam radio malo subaditivne funkcije, malo Hardijevu analizu, pa sam čitao nestandardnu analizu koja je bila hit… Imam tu dva-tri rada, nije to bogzna šta, ali je osveženje, ohrabruje me da mogu i to.

To je neuobičajeno. Mentor svom doktorandu verovatno neće savetovati da menja oblasti. Kako pomiriti nužnu specijalizaciju u nauci i ovaj vaš pristup?

Profesori daju doktorandima debele knjige da iz njih polažu. To je deplasirano i nazadno. Doktorandu dajem neki rad, recimo iz teorije skupova na pet strana, jer ako ću tome da se posvetim, otvoriću knjigu iz teorije skupova, da steknem familijarnost s tom temom, i videću da li ima smisla i da li mogu… Doktoranda treba gurati u vatru da istražuje, dati mu novi problem, a ne vratiti ga na debele knjige. Naravno da će otvarati te knjige, ali cilj nam je da uradi neki rad, da prijavi doktorat i da ga objavi u adekvatnom časopisu. A da bi sve to uradio, neophodno je da krene u to. U matematici morate da uvedete pojam – ja sam tako definisao m-bačvaste prostore – videli ste da je to s razlogom. Definišete nešto i nađete primer. To su ti prvi koraci ohrabrenja. Nažalost, sve zavisi od mentora. Dobri mentori nisu sebični, vole mlade, imaju dobrotu i ne ističu sebe, a loši su oni koji žele da iskoriste doktoranda da im on uradi sve, a da oni zarade novac. Matematika to ne trpi, po tome je bliža umetnosti. Matematičar mora da ima ljubav, kapacitet i radoznalost. Matematika je jedna, nema tu razdvajanja, bez obzira na to što je neko specijalista u teoriji skupova, a neko u teoriji merljivosti.

Da li vas uznemiravaju lažni doktorati?

To svakako nije tema za medije. Ako neko plagira nešto, to je beznačajno. Šta može time da dobije? To je dobilo političku dimenziju, a suština je u tome da ako neko doktorira, a ne bavi se naukom, samo gubi vreme. Takav doktorat samo s vremenom izbledi. Ovde je neko namirisao da je neko plagirao. I kako su našli da je rad plagijat? U društvenim naukama je plagiranje kada kažete nešto, a ne citirate izvor. Pazite, svaki doktorat stoji mesec dana u biblioteci na uvid javnosti. Kada se raspisuje konkurs za asistenta, možete proveriti nečiji doktorat… Ali, ako se ne bavite naukom, to je kao i da niste doktorirali. Doktorat je platforma da se bavite naukom do kraja života.

Neki naučnici se zbog toga zaista uzbuđuju.

Pravi naučnici se ne uzbuđuju zbog toga. Pravi naučnik mora da bude moralno savršen, da ima dobrotu i dobronamernost, da ima kritički pristup. Kada bih znao da je neko nešto plagirao sa Matematičkog, napisao bih mu mejl i to iz dobrih namera, jer štitim matematiku. Mnogo pratim šta se dešava u ovoj oblasti po časopisima i nailazim na neke netačnosti. Običaj je da se zamerke upute samom autoru. Ako on ne odgovori, možete i da prećutite, ali ako radite sličan rad, onda nastojite da ispravite grešku. To se radi preko časopisa.

Povremeno se čuje da opada kvalitet studenata. Da li je zaista opao kvalitet?

Zavisi kako to iznose. To je jedna kuknjava. Da li sada ima manje pismenih u oblasti računara nego pre tri godine? Pa ne može da ih ima. Možda se samo povećao broj nastavnika koji ne emituju popustljivost i nemaju razumevanja. Moramo se uklapati i razumevati mlade.

A da li nam je opao kvalitet matematike?

On po prirodi stvari ne može da opadne. Matematička gimnazija izbacuje odličan kadar. Student koji studira matematiku na nekom od šest srpskih univerziteta sluša analizu na jedan ili drugi način, ali manje-više isto. Ima bolje uslove nego što smo ih mi imali. Matematika je ovde afirmisana sedamdesetih godina, a s vremenom su dolazili sve obrazovaniji i obrazovaniji. Mlađi koji dolaze moraju biti uspešniji od pređašnjih. Sad sam zahvaljujući medijima ispao glavni, a nisam. Ponosan sam što postoji u Srbiji vojska mladih. I to što se Univerzitet popeo na toj listi, za to su oni zaslužni.

Kažete maločas "moj najlepši rezultat". Šta znači kada vam je neki rezultat lep?

Postoji lepota tog dokaza, elegancija, nije dugačak i ima dobar naslov…

Pitanje je malo opštije – šta vam je lepo u matematici? Kako uspostavljate estetski kriterijum?

Matematika ima veze s umetnošću. Imate trik. Kao što je govorio moj pokojni profesor, matematika vrvi od trikova. Na primer, kad hoćete da rešite integral dx sa 1+x, primenite trik, oduzmete jedinicu u dx. Takav trik razvija ljubav kod studenata i budi njihovo interesovanje. Tako sam uvek radio sa njima. Matematika u nekim segmentima ima šablon, ali prvenstveno ima lepotu i trik.

Učili ste i vaspitavali generacije inženjera u ovoj kući. Kako danas izgleda njihova budućnost? Postoji li ikakav put ka reindustrijalizaciji zemlje?

Četrdeset godina sam radio s mladima, to je najveća sreća koju neko može da ima. Ali, to je teško pitanje. Ropstvo, patnja i trpljenje je ono što nas podiže. Hoćemo li imati industriju? Nekada smo je imali. Ponosili smo se vrhunskim inženjerima mašinstva, elektrotehnike, građevine, saobraćaja, geologije, rudarstva. Posle pada Berlinskog zida promenio se i svetski poredak. Sada mladi moraju da pretoče svoje ideje. Treba da dođe strani investitor, da se zaposle u stranoj firmi i da delimično ipak malo budu robovi. Inženjeri imaju perspektivu, imaju mogućnost da se zaposle u stranoj firmi, da obezbede sebe i porodicu, ali da li time možemo da podignemo Srbiju, građane Srbije kao celinu? To je komplikovano pitanje. Rad sa studentima i matematika su me učinili boljim, ali priroda je surova. Ona nam ne dozvoljava da budemo dobri.