Takozvani "slonovski grafik" Branka Milanovića obeležio je 2016. i 2017. godinu. On pokazuje ko su bili dobitnici, a ko gubitnici procesa globalizacije u periodu 1988–2008, a izdavač poslednje Milanovićeve knjige Globalna nejednakost: Novi pristup za doba globalizacije (Global Inequality: A New Approach for the Age of Globalization) kaže da taj grafik odlično objašnjava pojave poput Donalda Trampa, porasta nacionalizma i Bregzita.

Milanović je svetski poznat ekonomista i jedan od najvećih autoriteta kada je reč o pitanju ekonomske nejednakosti – nekadašnji vodeći ekonomista u istraživačkom odeljenju Svetske banke, danas je gostujući profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku (The City University of New York – CUNY) i viši naučni saradnik u Luksemburškom centru za proučavanje prihoda (Luxembourg Income Study Center).

Zbog gustog rasporeda Branka Milanovića, intervju je rađen mejlom – o raznim temama: nejednakosti, Evropskoj uniji, ideologiji, ekonomskim pokazateljima u Srbiji, institucijama, višepartijskim kleptokratijama…

"VREME": "Slonovski grafik" kaže da je u periodu 1988–2008. najveći relativni gubitnik procesa globalizacije bila srednja i niža srednja klasa Zapada, koja je, ako izuzmemo Kinu iz računice, imala realan pad pariteta kupovne moći (purchasing power parity – PPP) u tih 20 godina. Kako se kretao "slon" u poslednjih deset godina (2008–2017) i kako će se kretati ubuduće?

BRANKO MILANOVIĆ: Poslednje podatke koje ja imam tiču se 2013. godine. Oni pokazuju još jači rast dohodaka u sredini globalne raspodele, tamo gde su Indija i Kina, zatim nastavak stagnacije dohodaka srednje klase na Zapadu, ali takođe i usporeni rast najbogatijih, takozvanih "top 1 odsto" zbog efekata finansijske krize u bogatim zemljama i, naravno, zbog anemičnih stopa rasta SAD i Evrope. Piketi je pre desetak dana u Parizu pokazao sličnu krivu, baziranu na mešavini fiskalnih podataka sa podacima iz anketa domaćinstava (moji podaci su samo iz ovih poslednjih). Njegovi rezultati su skoro identični. Razlika je jedino u tome što Piketi pokazuje veći nivo dohodaka top 1 odsto (što nije čudno, jer ankete dosta slabo pokrivaju najbogatije), ali i on pokazuje usporavanje rasta na vrhu, jer su top 1 odsto uglavnom iz bogatih zemalja, a one su, kako sam pomenuo, imale niske stope rasta tokom poslednjih deset godina.

Interesantna stvar će nastati kada u toku sledećih desetak godina srednja klasa u Kini i drugim azijskim zemljama uđu na "teritoriju" evropske i američke srednje klase, drugim rečima kada po dohotku počnu da ih stižu i prestižu. Tada će mnogi u Evropi, čak i ako njihovi dohoci ne opadnu, "skliznuti" na svetskoj lestvici. Biće to velika promena, možda najpre u psihološkom smislu, u odnosu na ono na šta smo navikli u poslednja dva veka (da su zapadnjaci uvek bogatiji).

Koja su rešenja za nastavak pogoršanja položaja srednje klase i daljeg rasta bogataša ("surle")? Da li su to, grubo rečeno, veći porezi za bogate i preraspodela koja bi omogućila kvalitetnije, savremenije obrazovanje, ili je podela toliko duboka da je taj jaz realpolitički nemoguće premostiti?

Kada posmatramo sadašnju političku situaciju, izgleda gotovo neizbežno da će "surla" (top 1 odsto) nastaviti da raste i još više će ostaviti srednje klase Zapada iza sebe, te da će, štaviše, kako sam već rekao, one biti "preteknute" od strane nadolazećih (i mnogobrojnih) stanovnika Azije. Zašto to mislim? Zato što trenutno ne vidim političku spremnost da se bilo šta promeni u neoliberalnim politikama koje je Amerika naročito, a zatim i ceo Zapad, sledila još od ranih 80-ih prošlog veka. Trampovo smanjenje poreza bogatašima i velikim korporacijama produbiće nejednakost. Iluzija je da će to, samo po sebi, dovesti do važećeg rasta i, indirektno, povećati primanja srednjih klasa i siromašnih u Americi. Ali, sličan je i program Makrona koji u Francuskoj, jedinoj zemlji Zapada gde u poslednjih 30 godina nije došlo do povećanja nejednakosti, želi da uvede tačerovske reforme na tržištu rada.

Šta je alternativa ovim politikama? Povećanje poreza tekućih primanja, po mom mišljenju, to nije jednostavno zato što su oni već visoki i većina stanovništva ne želi da plaća još više. Tamo gde je pak moguće povećati poreze jesu porez na nasledstvo, koji je trenutno u većini zemalja minimalan ili nulti, i porezi na dobit preduzeća koja često ne plaćaju takoreći ništa, pošto knjigovodstvenim trikovima svoj profit iskazuju u zemljama gde su poreske stope niske (Irska, Bahami, Luksemburg).

Osim toga, mislim da je obezbeđenjem specijalnih poreskih olakšica potrebno povećati zainteresovanost srednje klase da bude vlasnik bar jednog dela finansijskog kapitala (tj. da ulaže u akcije i vrednosne papire). To je ideja tzv. narodnog kapitalizma. U trenutnoj situaciji, gde je vlasništvo kapitala veoma koncentrisano, svaki porast prihoda od kapitala u odnosu na prihode od rada automatski dovodi do porasta nejednakosti.

Da li je srednja klasa Zapada postala toliko nemoćna da nema mehanizme da popravi stvari? I da li bi ta preraspodela i oporezivanje bogatih značili potpuno menjanje ekonomskih, tržišnih, pa ako hoćete i ideoloških principa na kojima je počivalo zapadno društvo kroz protekle decenije? I suprotno – ako se ovakav jaz ne premosti, da li će se ta "zapadna paradigma" svejedno promeniti zbog nepristajanja "gubitnika globalizacije" da u njoj učestvuju?

Srednja klasa se pokazala relativno sla­bom najviše zato što ne postoje jasne ideološke alternative neoliberalizmu. Ali srednja klasa, i takođe u sve većem broju mladi, glasaju za partije desnice koje ekonomske probleme prebacuju na "polje" kulture i nacionalnog identiteta i usredsređuju se na problem migracija. Ovaj problem jeste, naročito u Evropi, realan i čak težak, ali je on u velikoj meri politizovan upravo zato što srednja klasa nije zadovoljna svojim ekonomskim položajem. Niko trenutno ne želi nove izbore u Nemačkoj jer se sve stranke, od Zelenih do CSU-a, plaše da bi na novim izborima AfD dobio još više glasova.

Da li će se paradigma ekonomske politike promeniti? Verovatno hoće, ali mi ne znamo u kom smeru: da li će ići ka merama za jačanje društvene kohezije i smanjenje nejednakosti, ili obrnuto, ka povećanju značaja bogatih ne samo u ekonomskom već i u političkom smislu? Drugim rečima, da li će plutokratija, kako to vidimo sa Trampom, potpuno prevagnuti.

"Slonovski grafik" Branka Milanovića za period 1988–2008.

Distribucija prihoda na globalnom nivou (skroz levo su siromašne afričke zemlje, u sredini su srednja klasa azijskih zemalja, koje su imale najveći rast prihoda u ovom periodu, desno od njih je srednja klasa zapadnih zemalja (prihod im se realno smanjio za 20 godina), i skroz desno su najbogatiji – top 5 odsto, odnosno top 1 odsto po prihodima).

Vidimo da je i EU u krizi, i to na više frontova – jedan je bio Bregzit, koji je došao na krilima populizma i lažnih vesti i informacija, drugi je trenutno u fokusu sa namerom EU da oduzme Poljskoj pravo glasa, na šta je Mađarska zapretila da će da uloži veto. I dalje je aktuelno pitanje migranata. Osnažuje li se ponovo nekakva podela na staru i novu Evropu, ovoga puta unutar same EU? Kako vidite budućnost EU, šta je po vama neophodno da se ona učvrsti, opstane i napreduje?

Ne mislim da je EU sudbonosno ugrožena. Evropska unija će nastaviti da funkcioniše i bez Britanije. Čak, pomalo paradoksalno, i pored ovih problema sa Poljskom i Mađarskom, EU je pokazala veoma snažan zajednički stav u pogledu Bregzita. Mislim da je Bregzit smanjio verovatnoću da će neka druga zemlja poći stopama Velike Britanije. Što se politike prema migracijama tiče, tu verujem da postoji stvarna podela između Istoka i Zapada. Zemlje istočne Evrope koje su poslednja dva veka provele pod pritiskom, kontrolom ili okupacijom Rusije, Nemačke, Habzburškog i Osmanskog carstva, sa stalnim pokušajima da formiraju svoje nezavisne i etnički homogene nacionalne države, nisu spremne da primaju migrante koji bi tu "homogenost" razvodnili. Postavite sebi pitanje: da li se Poljska borila dva veka da bi formirala nezavisnu državu Poljaka da bi sada pristala da kroz 30 ili 50 godina ima višenacionalnu i višereligijsku državu sa značajnim učešćem njima potpuno kulturološki stranog stanovništva?

U intervjuu koji ste dali "Vremenu" sredinom 2015, rekli ste da Jugoslavija i Srbija imaju permanentan problem trgovinskog i platnog deficita već sto godina i da je to posledica činjenice da zemlje Balkana nemaju šta da izvoze. Imamo situaciju da izvoz Srbije solidno raste u poslednje vreme (mada je u 2017. uvoz rastao više nego izvoz), kao i da postoji budžetski suficit, i suficit opšte države. Da li vidite da će se ovakvi rezultati nastavljati i da li bi oni mogli da preokrenu taj vekovni problem deficita platnog bilansa?

To su svakako dobri rezultati. I uopšte u poslednjih nekoliko godina srpski finansijski i spoljnotrgovinski pokazatelji su zadovoljavajući: takođe, makroekonomska politika je omogućila relativnu stabilnost. Ali je rast još uvek slab. Kada govorimo o Srbiji, zemlji čiji je nivo dohotka još uvek na nivou na kojem je bio pre 40 godina, i gde u okruženju imamo skoro kineske stope rasta Rumunije i Poljske, svaka stopa rasta ispod pet odsto čini mi se neuspešnom. To je minimum ako želimo da se približimo Evropi, a mi smo sa stopama rasta između dva i tri odsto trenutno daleko od toga. Takođe, godinu ili dve poboljšanja spoljnotrgovinskih performansi ne znači preokretanje sekularnog trenda. Uzgred rečeno, Srbija još uvek ima deficit platnog bilansa od oko četiri odsto BDP-a. Znači, zaduživanje ili prodaja državne imovine strancima još uvek je neophodna.

Drugi permanentan problem koji ste tada pomenuli jeste problem nezaposlenosti. Od 2000. Srbija se nalazi u nekoj vrsti odložene tranzicije, odložene devedesetim godinama 20. veka, i u početku je imala ono što su imale i druge tranzicione države – jobless growth, to jest rast bez porasta broja zaposlenih (čak uz povećanje broja nezaposlenih). U poslednjih pet godina u Srbiji postoji potpuno suprotna tendencija – growthless jobs, izvanredan porast broja zaposlenih bez značajnijeg rasta. Imate li objašnjenje za ovo, s obzirom na to da stopa nezaposlenosti i dalje vrtoglavo pada?

Moram da kažem da ovo ne razumem. Ima različitih objašnjenja za pad nezaposlenosti, od toga da su ankete loše rađene, da su "frizirane", do toga da je pad nezaposlenosti posledica toga da mnogo ljudi "izlazi" iz kategorije radne snage (više i ne traži posao, što je uslov da bi se u anketi "kvalifikovali" kao nezaposleni), pa do toga da imamo dramatičan pad produktivnosti. Jer, ako nezaposlenost značajno pada, a društveni proizvod tek stidljivo raste, onda po definiciji imamo pad produktivnosti. Mislim da bi ovo trebalo istražiti, jer se radi i o problemu verodostojnosti statističkih podataka.

Pojavile su se nedoumice i letos je vođena rasprava između ekonomista u Srbiji u pogledu GINI koeficijenta za Srbiju, koji meri nejednakost prihoda u jednoj zemlji – da li on treba da se računa prema prihodnoj ili troškovnoj strani. Ako se računa po prihodnoj, taj GINI koeficijent iznosi 0,38, što Srbiju čini zemljom u kojoj vladaju velike nejednakosti, veće nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. S obzirom na to da postoji veza između nejednakosti i rasta, u smislu da je rast nizak ako je nejednakost prevelika, koje su vaše preporuke za smanjenje nejednakosti u Srbiji?

Da, ima neslaganja i u pogledu nivoa nejednakosti. Rezultati evropske ankete SILC, u kojoj Srbija učestvuje kao zemlja kandidat, pokazuju Srbiju i Makedoniju kao države sa najvišom nejednakosti. Ali, SILC precenjuje nejednakost u zemljama gde postoji značajna naturalna potrošnja. To su domaćinstva koja proizvode hranu ili piće za sebe (recimo, kao što Toma Nikolić pravi sopstvenu rakiju) ili podmiruju druge potrebe, na primer grade sopstvene kuće. Takav "dohodak" koji nije realizovan na tržištu nije uključen u anketu. Ali on je realan, i kako ovakve dohotke ostvaruju pretežno poljoprivredna i siromašnija domaćinstva, siromaštvo i nejednakost bivaju precenjeni. Međutim, oni koji su detaljno radili na ovoj anketi i uključili i ovaj element, tvrde da to ne menja značajno rezultate i da Srbija i dalje ostaje kao jedna od dve ili tri zemlje sa najvećom nejednakosti u Evropi.

Teško mi je da dam neke konkretne preporuke za smanjenje nejednakosti u Srbiji, jer situaciju ne poznajem dovoljno dobro. Mislim takođe da to nikome nije lako, jer Srbija ima veoma nepovoljne strukturne karakteristike: visok broj penzionera sa relativno značajnim pravima (koja su ostala još iz socijalizma), nisku stopu aktivnog stanovništva, nizak nivo dohotka i mali ekonomski rast. Što god je zemlja siromašnija, teže je napraviti delotvornu socijalnu politiku, jednostavno zato sto je teže preraspodeliti dohodak ako većina ljudi jeste ili se smatra siromašnom.

Zato ne verujem da Srbija treba da ima neku eksplicitnu politiku za smanjenje nejednakosti. Ona treba da ima politiku borbe protiv monopola, korupcije i kriminala, što su tri možda najznačajnija načina za bogaćenja i otuda raslojavanja stanovništva. Zatim, mora da ulaže mnogo više u javno školstvo da bi ono bilo kvalitetno i dostupno svima, što isto tako dovodi do smanjenja nejednakosti. I na kraju, da se trudi da ima što veću stopu rasta kako bi ti kvalifikovani ljudi imali gde da rade u Srbiji. Znači, takve politike bi indirektno smanjile nejednakost. Ali, "targetiranje" nejednakosti kao takve bilo bi, verujem, kontraproduktivno.

U svom blogu iz maja ("Neliberalna demokratija ili višepartijska kleptokratija?") pomenuli ste zemlje čiji lideri nemaju vrednosti, već samo žele podelu plena: "Željeni cilj tih kvazidemokratskih režima je višepartijski sistem u kojem pobeđuje samo jedna partija." Vi ste eksplicitno pomenuli Crnu Goru, ali, ako se dobro sećam, na Tviteru ste rekli da i Srbija spada u ovu grupu zemalja – dakle, da je reč o još jednoj "višepartijskoj kleptokratiji". Meni je nekako intuitivan zaključak da ovakvi sistemi produbljuju nejednakost, a primeri Rusije, Turske, Mađarske i naročito Crne Gore, pokazuju da su to veoma dugovečni sistemi. Da li je išta od tih preporuka za smanjenje nejednakosti primenljivo na ovakve sisteme? Ili, drugim rečima, kako se boriti protiv populizma, autoritarizma i zatiranja institucija, koji su njihovo osnovno "gorivo", a pritom imaju sve poluge u svojim rukama – političke, ekonomske, institucionalne…?

To je teško pitanje, jer nije jedno već ih ima nekoliko. A i suštinski nije lako na njih odgovoriti. Prvo, višepartijske kleptokratije nužno ne produbljuju nejednakost. Svakako na samom vrhu, što vidimo i kod Putina i Erdogana i Đukanovića, pa verovatno i kod Vučića, imamo bogatašku oligarhiju. Ali, nejednakost zemlje se ne meri samo prema toj grupici ljudi. Turska je, naprotiv, pod Erdoganom jedna od retkih zemalja u svetu gde je došlo do pada nejednakosti jer je srednja klasa, trgovci, preduzetnici, naročito iz manjih mesta u Anadoliji, znatno uznapredovala. To su oni koji predstavljaju oslonac Erdoganove vlasti. Znači, i ovde ne igra ulogu, kako se često misli, samo religija, već i ekonomski interes. I u Rusiji je došlo do blagog pada nejednakosti u poslednjih pet godina, možda i kao posledica krize, sankcija i povećanih socijalnih izdavanja. Znači, jednačina "populizam = višepartijska kleptokratija = veća nejednakost" ne važi uvek.

Za Srbiju je, mislim, najveća opasnost u zatiranju institucija. Imam utisak da u tome nazadujemo iako se, recimo, neke ocene o transparentnosti ili ekonomskoj birokratiji (rangiranja Svetske banke) poboljšavaju. Nekad mislim da mi možda imamo samo utisak da se institucije sve manje pitaju, jer srpski predsednik ima običaj da s njima direktno polemiše. Kad ljudi to vide, onda naravno zaključuju: "Predsednik ima mnogo veću moć, moraće institucije da rade kako im on naredi." Uostalom, ljudi znaju da je tako bilo od Miloša Obrenovića preko Tita i konačno Miloševića. Ali ne znam da li se zaista tako i događa, to jest da se institucije uvek povinuju. U interesu Vučića bilo bi da se manje lično bavi tim stvarima: nijedan predsednik ne može, niti treba, da se bavi svime što se dešava u jednoj zemlji, od sastavljanja sportskih timova do izbora vojnih aviona. A kada se to radi, onda to samo navodi na zaključak da institucije više ne postoje. To ne može da bude niti interes Srbije, niti pravilno postavljene vlasti.