Moj prvi dodir sa organizovanom politikom bio je poziv da se priključim štabu Saše Jankovića i pomognem oko kontrole izbora. Pošto tada nisam imao nikakva znanja o stranačkom životu, nisam bio svestan koliko je teško organizovati kontrolu na apsolutno svim biračkim mestima (BM) u Srbiji. Ispostavilo se da kontrola biračkog procesa zaista funkcioniše u centrima velikih gradova, ali što se ide dalje ka periferiji ili ka manjim mestima u Srbiji, pritisak SNS-a je sve veći, a broj ljudi zainteresovanih da pruži otpor mali.

Pored pritiska režima – koji je osnovni razlog nedovoljnog broja onih koji hoće da brane izbornu volju – problem je i što stranke opozicije koriste građane koji im se prijave da budu kontrolori (kolokvijalni naziv za članove biračkih odbora) kao jedan od parametara pri pregovorima o listi, odnosno kao pokazatelj sopstvene snage. U tim brojevima kontrolora se neretko preteruje; na spiskove se stavljaju ljudi koji nisu ni obučeni ni motivisani da se suprotstave SNS-u. Stranke samostalno pribavljaju kontrolore, a spisak se sravnjuje tek kada je kasno za reagovanje. Tada već nije moguće da se kontrolori prebace sa lokacija gde ih ima više nego što je neophodno na ona mesta na kojima se niko nije prijavio, što dovodi do situacije da u centru Beograda imamo i po 10 ljudi na jednom BM, a da na mestima u Sopotu ili Topoli nema nikoga.

Danas je situacija značajno drugačija, stranke su mesecima zajedno na ulici, a takvo delovanje je obnovilo poverenje i dovelo do potpisivanja Dogovora za pobedu. Mislim da nakon što je usvojen taj dokument, u kom su se sve stranke koje su učestvovale u organizaciji protesta “Srbija protiv nasilja” obavezale na zajednički rad na kontroli izbora, konačno je došlo vreme da se ozbiljnije pristupi ovom poslu.

Jedini način da se uspešno organizuje kontrola izbora je da se formira jedinstveno koordinaciono telo, a da se stranke odreknu kontrolora kao dela svog stranačkog aparata. Ovo telo imalo bi centralni štab, okružne štabove i opštinske štabove u skladu sa teritorijalnom organizacijom Srbije. U njega bi na opštinskom nivou ušli predstavnici svih stranaka, ali bi oni između sebe odredili jednog koji je odgovoran za bazu podataka i koji bi svakodnevno vodio računa o tome ko su ljudi koji su prijavljeni, da li su i kakvu obuku prošli i šta im je neophodno da bi uspešno radili na izborni dan. Potpuno je svejedno iz koje stranke dolazi lokalni koordinator, jedini parametar je da bolje od ostalih poznaje rad u programu eksel.

Na dvonedeljnom nivou radio bi se presek popunjenosti BM, a u slučaju da postoje mesta sa ozbiljnim manjkom pokrivenosti, okružni štabovi bi pravili preraspodelu iz opština gde postoji višak. Ukoliko ni to nije dovoljno da se popune sva BM, sačinio bi se plan preraspodele iz velikih gradskih centara ka praznim BM što bi bilo zaduženje centralnog štaba. Konačni cilj koji bi ova koordinacija morala da sprovede jeste da na mestima na kojima glasa više od 500 birača bude najmanje pet opozicionih kontrolora, a na mestima na kojima glasa manje od 500 birača, najmanje troje opozicionih kontrolora. Glasa se na 8255 BM (izbori 2022), na 3500 BM glasa manje od 500 birača, a na 4755 više. To bi značilo da je najmanji broj neophodnih kontrolora – kako bi proces bio u potpunosti zaštićen – 31 hiljada. Bez obzira što deluje da je ovo ogroman broj ljudi, siguran sam da opozicione stranke uz kampanju i dobru organizaciju mogu da ga dostignu.

Pored zaštite biračke volje građana, najznačajniji zadatak koji kontrolori imaju je da u što kraćem roku jave rezultat sa svog BM. Naime, opozicija od 2017. nije uspela da sakupi rezultate sa više od 70% BM u Srbiji. To čini da zavisimo od rezultata koje objave RIK ili vladajuće stranke i onemogućava nas da znamo da li je došlo do krađe. Zato moramo uložiti značajna sredstva, znanje i napore kako bismo napravili sistem za javljanje rezultata na tri nivoa.

Prvi nivo su sada već čuvene aplikacije, koje moraju biti isprobane i spremne za svaki napad režima. Nažalost, moje iskustvo je da smo sa svakom aplikacijom uvek imali problem. Zbog toga je neophodno napraviti drugi nivo javljanja, koji podrazumeva da lokalni štabovi pozovu svakog kontrolora koji ne unese rezultat u aplikaciju i da oni to urade umesto njega. Treći nivo jeste zaduženje mobilnih timova koji će obići sva BM po završetku glasanja i prikupiti ili fotografisati sve Zapisnike o radu biračkih odbora, pošto po jedan primerak Zapisnika dobijaju predstavnici četiri prvoplasirane stranke po rezultatu na tom BM (što je uvek najmanje jedna lista opozicije), a jedan primerak mora biti zalepljen na vrata biračkog mesta. Tako bismo obezbedili da imamo ukupan rezultat sa svih BM u Srbiji i sprečili bilo kakve manipulacije koje potencijalno može da napravi RIK. To je u našem interesu, ali to je ujedno i dužnost koju imamo prema građanima.