Zvanična biografija dr Jovana Krkobabića, predsednika Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), objavljena je na sajtu stranke. Pošto penzioneri, kako Krkobabić ističe, zbog malih penzija ne mogu da kupe kompjutere, biografiju smo štampali i dali nekolicini penzionera s molbom da je prokomentarišu. Prva rečenica biografije glasi: "Rođen je 1930. godine." "Nije naveo gde je rođen", glasio je prvi komentar. Na odgovor "Vremena" da je Krkobabić rođen u Koljanima kod Sinja i da je najverovatnije zaboravio da to napiše usledio je komentar: "Moguće je da je zaboravio, a možda je nešto drugo u pitanju. Naime, kada god se okupimo mi penzioneri, nas koji smo rođeni u Hrvatskoj pitaju jesmo li izvadili domovnicu, možda nije hteo da ga gnjave s tim pitanjem."

U novinskim dokumentacijama može se naći anegdota iz Krkobabićevog detinjstva u Koljanima. Otac ga je poslao da proda ovce, što je on i učinio, ali je za dobijeni novac kupio odelo. Krkobabić priznaje svoju strast ka lepom oblačenju: "Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela."

Osnovnu školu učio je u Kninu, a kada je izbio rat pridružio se partizanima. Dokumentacija kaže da je diplomirao na Ekonomskom fakultetu, ali u njegovoj biografiji na sajtu stranke piše da je diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Nesporno je da je magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka. Prvo zaposlenje bilo mu je u Institutu u Vinči, a ubrzo je postao i član Skupštine Penzionog i invalidskog fonda (PIO). Krkobabić danas oštro kritikuje penzioni sistem ističući da je on pre bio mnogo bolje vođen. Ipak, ostalo je zabeleženo da su oni koji su radili sa njim tvrdili da je u vreme kada je došao u PIO "bio jedan od najžešćih kritičara rada tadašnjeg rukovodstva, nalazio je stotinu zamerki".

Krkobabićeva karijera u PIO-u: "Godine 1971. osnivač i direktor Republičke zajednice penzionog i invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti, u koju prvi put uvodi u penziono osiguranje glumce, pevače, slobodne umetnike, advokate, sveštenike i druge građane koji obavljaju samostalne delatnosti, koji tada nisu mogli nigde da ostvare to pravo." Krkobabić 1985. "osniva i Republičku zajednicu penzionog i invalidskog osiguranja zemljoradnika, gde seljaci prvi put u istoriji Srbije dobijaju pravo na penziono i invalidsko osiguranje".

"Koliko se ja sećam, to nije bilo nikakvo pravo, jer pravo se može, ali i ne mora iskoristiti, a seljaci nisu mogli da biraju hoće li se osigurati ili ne jer je osiguranje bilo obavezno", kaže jedan penzioner.

U STALEŽU: Jovan Krkobabić je u penziju otišao 1989. "Kad je došlo vreme da se penzioniše, žestoko se suprotstavio toj varijanti", objavljeno je u "Glasu" 2000. godine. "Ipak, po sili zakona, pridružio se armiji penzionera." Po službenoj biografiji na sajtu PUPS-a Krkobabić u Penzionom fondu "ostaje upamćen kao čovek koji je za 20 godina rukovođenja Fondom, svakog prvog u mesecu isplatio sve penzije svim svojim penzionerima bez i jednog jedinog dana zakašnjenja". Deo rečenice o "svim svojim penzionerima" naveo je neke penzionere da se našale kako Krkobabić poistovećuje sebe i PIO na isti način na koji je Luj XIV govorio o sebi i državi. Drugi su kazali da je Krkobabić izgleda zaboravio da su se penzije nekada isplaćivale unapred, a potom se prešlo na isplatu unazad i da je te godine kada je prelazak izvršen penzionerima isplaćena jedna penzija manje, a da se sve to dešavalo dok je on bio u PIO-u. Jedno je sigurno – "brak" između PIO-a kojim je rukovodio Krkobabić i penzionera bio je brak iz prinude, a ne iz ljubavi, što je potvrdio i on sam kada je 2005. godine konstatovao da penzionere "svojevremeno niko nije pitao hoće li da se osiguraju i pod kojim uslovima, nisu mogli da biraju ni koliko će mesečno da plaćaju, nego je sva pravila potpisivala država".

Na rečenicu iz Krkobabićeve biografije po kojoj on 1996. "postaje predsednik Saveza penzionera Srbije, jedine i najmasovnije organizacije penzionera koja sada broji preko 850.000 registrovanih članova", penzionisana profesorka srpskog jezika ukazala je na to da je nelogično da se za neku organizaciju kaže da je "jedina i najmasovnija" jer ako je jedina, ona ne može biti masovnija od druge, jer druga i ne postoji. Pored Saveza penzionera Srbije postoji i Nezavisno udruženje penzionera Srbije koje ima oko 60.000 članova. Razlog za nastanak ovog udruženja bilo je to što su neki penzioneri smatrali da njihove organizacije ne smeju da se bave političkim radom, već isključivo interesima penzionera. Do ovakvog zaključka oni su došli 1997. godine, kada je Jovan Krkobabić na listi koalicije SPS-JUL-Nova demokratija izabran za republičkog i saveznog poslanika.

U KOALICIJAMA: Partija ujedinjenih penzionera Srbije osnovana je 2005. a Jovan Krkobabić postaje njen predsednik 2006. Prvi put PUPS se okušao na izborima 2007. u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Nebojše Čovića. Posle objavljivanja vesti o ovoj koaliciji novosadski "Dnevnik" je primetio kako je "još pre samo mesec dana presednik PUPS-a dr Jovan Krkobabić tvrdio u izjavi za naš list da već imaju 400.000 članova i da će na izbore izaći sami jer su ´svesni´ da će lako ući u parlament i tamo štititi svoje interese. Odbacio je tada bilo kakvo vezivanje za političke stranke i političare ističući da PUPS ima spremne kadrove ne samo za poslanike nego i za mnoga ministarska mesta." PUPS i SDP tada nisu uspeli da pređu izborni cenzus, jer su zajedno dobili 125.342 glasa.

Na izborima 11. maja PUPS je nastupio u koaliciji sa SPS-om i Jedinstvenom Srbijom i imao je više sreće. Kao putokaz o namerama Jovana Krkobabića možda može poslužiti ono što je objavljeno u "Glasu osiguranika", listu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, u avgustu prošle godine. Krkobabić je tada naglasio da je "penzijski sistem počeo da se urušava 1992. godine, ali da se ozbiljne posledice očituju posle 2001, kada otpočinje usklađivanje penzije prema ‘švajcarskoj formuli’, a još drastičnije kada se 2005. u Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju uvodi ‘američka formula'".

Penzioneri će uskoro videti da li će se Krkobabić založiti za to da izlaz iz "ozbiljnih posledica" bude potražen u vraćanju na period kada je penzioni sistem po njemu bio samourušen, tačnije u vreme kada penzioneri od penzija nisu mogli da kupe ni hleb i kada su isplate penzija bile udarna vest jer tada, za razliku od danas, nije postojao utvrđeni datum isplate penzija.