Krenemo li redom, taj novi građanski zakonik, koji bi uskoro trebalo da prođe skupštinsku proceduru, unosi neke novine u važeći porodični zakon. Za te novine, autori zakonika kažu da su u skladu sa savremenim tendencijama u evropskom uporednom pravu, u skladu sa usvojenim međunarodnim konvencijama i sa naučnim saznanjima i stečenim iskustvom u primeni Porodičnog zakona u sudskoj i upravnoj praksi. Sve to zajedno, dovelo je, dakle, do potrebe da se unesu neke nove odredbe: za podsticanje rađanja dece, bolja rešenja za vanbračnu zajednicu, dopunjene odredbe o zaključenju prestanka braka, predloženo je i uvođenje crkvene forme braka (uz predlog promene Ustava), inovirane su odredbe o odnosima roditelja i dece i usklađene sa Konvencijom UN o pravima deteta, predložene su potpuno nove odredbe o materinstvu i očinstvu u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć, kao i o ugovoru za rađanje drugog (tzv. surogat materinstvo), dopunjena su zakonska rešenja o pravima deteta pod roditeljskim staranjem, i još mnogo toga.

I ništa od svega toga nije dovelo do euforične reakcije nego samo "inovirani odnosi između roditelja i dece u skladu sa Konvencijom UN o pravima deteta". Razlog je taj što građanski zakonik predviđa zabranu fizičkog kažnjavanja dece, te što roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu. Važeći porodični zakon već predviđa da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje mu vređaju ljudsko dostojanstvo, a kako je u našem društvu ipak stepen tolerancije nasilja vrlo visok, pisci zakonika su smatrali da treba izričito predvideti zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Jer, nekome bi moglo da se učini, kako kažu, "da batine nisu ponižavajuće za dete i da se time ne vređa njegovo ljudsko dostojanstvo".

Ipak, nekome se izgleda baš tako učinilo, i to ne nekome, nego poznatom psihoterapeutu dr Zoranu Milivojeviću, koji se oštro usprotivio donošenju ovog zakonika, tvrdeći da bi to porodici samo nanelo zlo. "To je vrlo rizično", kaže on. "Kada pogledate filozofiju koja stoji iza toga, na prvi pogled ne izgleda problematično. Govori se da decu niko ne treba da udari, da treba da se razgovara s njima, i na prvi pogled bi to svako podržao, ali kada vidite šta se sve desilo u zemljama u kojima je sličan pravilnik primenjen, diže vam se kosa na glavi."

PA, ŠTA SE DESILO?: Fizičko kažnjavanje dece nije dopušteno, pođemo li od zemalja u okruženju, u Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Grčkoj, zatim na Kipru, u Poljskoj, kao i u Austriji, Nemačkoj, Španiji, Portugaliji, Izraelu, svim skandinavskim zemljama i još mnogim. Milivojević izvodi računicu da je samo tridesetak zemalja u svetu prihvatilo zabranu telesnog kažnjavanja, a da u oko 160 država to nije zabranjeno. I kaže: "Samo se totalitarne države mešaju u privatne stvari kod građana. Ljudi uopšte ne shvataju koliko se ovim nacrtom zapravo zadire u intimu i privatan odnos između deteta i roditelja. Poređenja radi, država i zakon ne smeju da vam propisuju koliko puta građani treba da imaju seks, pa tako ni kako da se vaspitavaju deca."

Dve stvari ovde ostaju posve nejasne. Prva, da li to onda znači da sve te totalitarne države na silu uvode demokratične odnose u svoje porodice, odnosno, da u ovim drugim demokratičnim zemljama koje nemaju takav zakon vlada potpuna sloboda u porodičnim odnosima, tačnije da vlada totalitarizam porodičnih odnosa. Te kako je moguće da je porodica toliko nezavisan, autohton član društva, kad se na nju ne smeju primenjivati stroga društvena pravila, pa i kad je reč o vaspitavanju dece. Pogotovo kad se već odavno zna koliko je i sama naša porodica, naš nukleus društva, obolela.

Druga stvar, hoćemo li uistinu porediti seks i decu? I dovoditi u pitanje na koje se mesto po važnosti stavlja vaspitanje dece, budućih odraslih članova ovog društva. Neko treba da objasni i to zbog čega je u našoj zemlji poslednjih decenija i godina bilo previše nasilja, zašto svakog dana čujemo za poneki primer neshvatljivog nasilničkog čina, ili sablažnjeni slušamo o vršnjačkom nasilju koje se ispoljava čak i kod dece predškolskog uzrasta. Otkuda ono primarno dolazi?

U odbranu novog zakonika, Olga Cvejić Jančić, član komisije za njegovu izradu, u izjavi Tanjugu dala je svoje objašnjenje: "Ovim predlogom želeli smo da uvedemo nove standarde ponašanja u porodici – bez nasilja, prema kojima bi dete prvo u svojoj porodici bilo vaspitavano tako da je nasilje nedopustivo i da ne treba da ga primenjuju ni roditelji prema svojoj deci, ni deca dalje prema svojim vršnjacima i ostalima. Smatramo da je to vrlo bitno, jer nijedno istraživanje do sada nije pokazalo da je batina korisna za dete. Batina je više izraz nemoći roditelja da disciplinuje dete drugim merama, kao i njegove nemoći da u određenim trenucima obuzda svoje impulsivne reakcije." Roditeljski autoritet, dodala je u svom objašnjenju, ne stiče se batinanjem dece ni nasiljem nad njima, već pre svega ličnim primerom, strpljenjem, razumevanjem i većom posvećenošću detetu i njegovim potrebama.

Na kraju je ukazala i na to da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta proizilazi i iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta.

IDEJA JE DA ZABOLI: Iako dr Zoran Milivojević, koji je svojim predavanjima u Mikser hausu izazvao kod jednih odobravanje, a kod drugih buru koja je prelila čašu, ističe da on ne podržava zlostavljanje i ne želi da se njegove reči shvate pogrešno, ostaje zabeležen i njegov "vaspitni recept": "Jedno je zlostavljanje, a drugo je telesna kazna. Telesna kazna je ideja da zaboli, a ne da povredi. Dakle, pitanje je gde je dete udareno i na koji način. Dete ne bi smelo da se udari po glavi niti da se ošamari. Udarac-dva po guzi je u redu, ali opet je bitno čime se udara. Nije dozvoljeno šibom, ali otvorenim dlanom jeste. Naravno, deca mlađa od godinu dana ne bi smela da se udaraju."

Umiven u kritiku vaspitnog stila koji previše deci popušta, "rađajući" tako nezrele, divlje i neodgovorne ličnosti, stav popularnog doktora o neophodnosti umerenog udaranja dece koliko je neistinit toliko i opasan. Mnogo bi korisnije bilo da je sagledao iskustva dece, one koja ne dobijaju batine i one koja ih dobijaju, šibom ili otvorenim dlanom, kako on to kaže. Da li su posle toga postali poslušniji i koliko dugo? Osećaju li prema roditeljima ljubav ili želju da se osvete? Da li onda isto tako "vaspitavaju" mlađu braću i sestre, i najzad, da li im je uopšte jasno zašto su dobili taj udarac-dva? S druge strane, na tribini "Struka i aktivizam protiv fizičkog kažnjavanja dece", zakazanoj za ponedeljak, 15. decembar, u 18 časova, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, stručnjaci raznih terapijskih orijentacija koji rade sa decom, kao i predstavnici državnih organa, izneće svoje stavove i svoju dokumentaciju.

A o složenosti odnosa roditelji-deca, zasigurno nema dileme. Sociolozi kažu da on nastaje zbog toga što uloga roditelja zahteva da se kombinuju autoritet i intimnost. Uspešno to mogu savladati samo oni roditelji koji su formirani kao ličnosti, emocionalno stabilni i koji u međusobnim odnosima uspevaju da uspostave sklad. Međutim, nisu sve porodice takve. Novi građanski zakonik nastoji da u porodični život uvede vrednost koja bi morala postati imperativ društva, a to je smanjenje nasilja. Ovaj zakonik se ne bavi kroćenjem dece, kako su to možda neki razumeli. On se bavi kroćenjem roditelja, što mnogima, iz ovih ili onih razloga, očigledno ne odgovara.

Vesna Brzev Ćurčić, psiholog i psihoanalitičar

Dete ima ličnost

Odredba novog zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece možda deluje naizgled neprimenjivo za uslove u kojima funkcioniše balkanska porodica. Ali on je zapravo vrlo primenjiv, jer postavlja jasnu granicu između toga šta roditelj mora da poštuje u vaspitanju deteta, a šta je primena sile. Uzmimo, na primer, to kako mala deca u obdaništima sede, jedu, igraju se, drže se za ruke, spavaju, a niko ih ne bije, nego njihova uslovno rečeno poslušnost počiva na autoritetu vaspitača, na tome što ih oni podržavaju, vole i pomaze. Ponekad ih i kazne, ali kazne su primerene uzrastu i težini prestupa, svakako nema batinanja. Isto tako ni batine u kući nisu delotvorne. Decu tuku roditelji onda kada su neraspoloženi, kada su destruktivni, bespomoćni kao roditelji, kada im je roditeljski autoritet doveden u pitanje. Ili ukoliko potpuno nesvesno veruju u obrazac koji je primenjivan u njihovim primarnim porodicama i koji prenose u sadašnje porodice. Kao što postoje porodice koje nikad nisu ni mlatile ni "šljepnule" decu, kako se to kod nas kaže, za neke druge roditelje sama dozvola za "male batine", u stvari je dozvola da mogu da udare dete, a to shvataju jako bukvalno i onda dete premlate. O tome mogu da govore mnogobrojni stručnjaci, i doktori i psiholozi i razni drugi, kao što mogu da potvrde kako to nema posledice samo na fizički razvoj deteta, ako mu je polomljena ključna kost, na primer, nego ima velike posledice i na njegov psihički razvoj. Zato što malo dete ima svoju ličnost, ličnost koja nije mala nego onolika kolika može da stane u njegovu razvojnu dob. Ovaj zakon je važan za sve roditelje koji sebi daju za pravo da prelaze granice roditeljstva. A moralna obaveza svakog stručnjaka koji se bavi decom i mladima jeste – da ne zagovara batinanje dece.

foto: a. anđić