Nedavno su u Dnevniku RTS-a (5. april), u okviru vesti o problemu kockanja koja je trajala nekoliko minuta, navedeni statistički podaci iz najnovijeg istraživanja sprovedenog u tri osnovne i srednje škole u Vojvodini: 42% mladih, starosti između 10 i 21 godine, igra igre na sreću; 6% su patološki kockari, svakom drugom je prvo iskustvo kladionica, a najmlađi patološki kockar ima 12 godina; u Novom Sadu ima 130 kockarnica. Navodi se, takođe, podatak da će svaka peta osoba od onih koje uđu u kladionicu postati patološki kockar, a svaki treći učenik novac od užine koristi za kladionicu.

Informacije o problemu patološkog kockanja u našoj zemlji svedene su na povremene članke i televizijske priloge. Prvih 10 rezultata u pretraživačima na Internetu tako su tekstovi iz medija i sajtovi privatnih klinika. Izuzetak predstavlja nekoliko državnih klinika specijalizovanih za lečenje bolesti zavisnosti, ali informacije na njihovim veb-stranama prilično su neažurne. Na sajtu Ministarstva zdravlja pojam patološko kockanje ne postoji. U Programu o zaštiti mentalnog zdravlja u RS za period 2019–2026, u odeljku Bolesti zavisnosti kockanje se pominje u jednoj rečenici zajedno sa zavisnošću od interneta: stoji tamo da je sve prisutnije. Jedna (opoziciona) politička stranka je u nekoliko navrata pokrenula ovo pitanje navodeći podatke i procene o broju zavisnika ističući neadekvatnu udaljenost kladionica od škola. Dragocene su informacije, prilozi i emisije o jedinoj terapijskoj zajednici koja je svetao primer pozitivne prakse kod nas – Zemlja živih pri manastiru Kovilj kod Novog Sada. I to bi otprilike bilo sve.

I dok se licitira podacima o počasnom mestu Srbije u Evropi ili svetu po broju kockara – ne postoje egzaktni podaci, što je razumljivo, a ni broj lečenih nije transparentan – kao i po broju kladionica po glavi stanovnika, a sa Bosnom i Hercegovinom delimo naizmenično prvo i drugo mesto, i dok je očigledno da usled brzog rasta industrije igara na sreću brže raste i patološko kockanje u odnosu na ostale bolesti zavisnosti, Ministarstvo zdravlja potpisuje protokol o saradnji sa vodećom kompanijom kockarske industrije Mozzart (donacije u opremi zdravstvenih ustanova). Nema ni pomena o bolesti koju jedan od potpisnika pospešuje. Paradoks je i da se ministarka zdravlja Danica Grujičić zalaže za uvođenje drakonskih kazni za duvanski dim u zatvorenim javnim prostorima, dok problem zavisnosti gura pod tepih.

A gospodin Borjan Popović, koji potpisuje protokol o saradnji sa Ministarstvom zdravlja, ne odgovara na mejlove porodice VIP klijenta Mozzart-a kome, u odsustvu zbog izdržavanja zatvorske kazne, ista kompanija šalje bonuse i poklon kartice od 1000 eura brinući se što ga nema već neko vreme.

ZATVORI NE POMAŽU

Ovo znam iz prve ruke jer je u pitanju član moje porodice. Taj primer u mojoj porodici je, nažalost, po svim parametrima, reprezentativan – jedan složen i savršen oblik kockarske patologije, veoma složen po genezi, uzrocima nastajanja, trajanju, manifestacijama poremećaja u ponašanju i konačno – po posledicama. Sve što sam pročitala o ovoj vrsti patologije primenljivo je i u našem slučaju. Sve što može da bude u korenu problema ili faktorima rizika – od strahova iz detinjstva, manipulativnosti, egocentrizma, OKP-a do narcisoidnog poremećaja ličnosti – prisutno je. “Dve stvari sam se plašio kad sam bio mali: smrti oca i zatvora. Prva mi se desila u petnaestoj, druga u tridesetoj godini”, kaže član moje porodice. A između ta dva događaja staje scenario za psihološki triler seriju čiji se kraj, nažalost, ne nazire.

U zemlji koja, dakle, nema sistemsku podršku u lečenju bolesti zavisnosti patološkog kockanja, neko bude osuđen jer je počinio produženo krivično delo prevara zbog toga što je bolestan. Kao što je pomenuto, radi se o osvedočenom kockaru sa više puta potvrđenom dijagnozom. Bez nasilja, razbojništva i slično, krivična dela prevare učinjena su pribavljanjem novčanih avansa na osnovu ugovora za preduzetnički posao u porodičnoj firmi; sve je spiskano u klikovima na telefonu u aplikacijama Mozzart i IBET365. Osuđen je na pet godina zatvora. Nema mere obaveznog lečenja jer u Krivičnom zakonu RS nema ni “k” od kocke. Da je varao kao alkoholičar ili narkoman, bila bi mu izrečena mera obaveznog lečenja tokom izdržavanja kazne. U zatvoru je izjednačen sa kriminalcima. Nema mogućnost psihijatrijskog i psihološkog tretmana, prepušten je samom sebi.

Postavlja se pitanje i svrsishodnosti zatvorske kazne. Apstinencija, ako se uspostavi – a pojedini nalazi sugerišu da je kockanje zatvorenika uobičajeno i da predstavlja važnu karakteristiku sive ekonomije zatvora – nije dovoljna jer smo imali period od više godina bez kockanja koji je prekinut negde tokom pandemije kovid 19 kad je onlajn biznis procvetao. Naime, Institut za javno zdravlje “Batut” kaže tri puta više nego dve godine ranije. Laici kažu – valjda će se opametiti u zatvoru. Nije tako lako objasniti da se ne radi o manjku pameti, već o podmukloj bolesti. Nažalost, sistem krivičnog pravosuđa ne nudi tretman ili programe za problematične kockare. Umesto rehabilitacije, ovi pojedinci ulaze u zatvor kao problematični kockari i izlaze iz zatvora kao problematični kockari sa osudom za krivično delo, što im dodatno ograničava izglede za posao. U prilog dekriminalizacije kockanja kao krivičnog dela, govori i bizaran podatak da je u zgradi suda u Kruševcu prošle godine otvorena kladionica.

Osim što zatvor ne pomaže problematičnom kockaru, ne pomaže ni državi, pošto su sistemi krivičnog pravosuđa širom zemlje preopterećeni, a zatvaranje je skupo. Niti pomaže žrtvi zločina jer je počinilac često u dugovima ili primoran da proglasi bankrot i jednostavno ne može da izvrši restituciju.

BOLEST, A NE PITANJE (NE)MORALA

Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da postoje neka humanija društva i to na “trulom Zapadu”. Važan je primer savezne države Nevada gde se sutkinja Šeril Mos (Cheryl Moss) izborila za tzv. pravilo milosti: sudija ima za cilj da zavisnike od kockanja izvuče “iz haosa”, a ne da ih pošalje u zatvor. Procenjuje se da polovina kompulzivnih kockara počini zločine; stope samoubistva se takođe približavaju polovini. Zavisnost od kockanja je, kao i alkoholizam, bolest a ne moralni nedostatak. Medicinska zajednica je prepoznala problematično kockanje kao bolest оd 1992. godine, a od 2013. prema DSM – 5 (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne bolesti koji se uzima za “zlatni standard” u oblasti mentalnog zdravlja), patološko kockanje više nije poremećaj kontrole impulsa već bolest zavisnosti. Takođe je i Međunarodna klasifikacija bolesti doživela svoju 11. reviziju – MKB 11, dok se kod nas još uvek primenjuje MKB 10 iz 2010. godine, što za direktnu posledicu ima nemogućnost ograničenja poslovne sposobnosti pogođenog pojedinca, a time i doprinos stvaranju ekstra profita moćne industrije kockanja.

Dakle, u nekim državama u SAD postoje specijalni sudovi za kockanje gde ljudi mogu da izbegnu zatvorsku kaznu ako su njihova krivična dela povezana sa njihovom zavisnošću. Pomenuta sutkinja Šeril Mos posmatra problematične kockare kao ljude koji se bore sa bolešću i pokušava da bude sudija koji im ne sudi za zločine, ali ih smatra odgovornim i pomaže im da dovedu svoje živote u red. Uspela je da ovu praksu prenese i u druge države i usput promeni dugotrajnu stigmu povezanu sa problematičnim kockarima.

PORUKA ZA MINISTARSTVO ZDRAVLJA

Smatra se da je preboleti kockanje teže nego preboleti drogu. Oko 90% ljudi sa problematičnim kockanjem ima komorbiditete. Depresije, anksioznosti i zloupotrebe supstanci često prate bolest. Za kockanje je tipično relapsno-remitentno stanje (smenjivanja pogoršanja i popuštanja simptoma), sa prijavljenim stopama recidiva od oko 75%. Iako stope recidiva mogu biti visoke čak i uz lečenje, većina ljudi koji pristupaju lečenju prijavljuje smanjenje učešće u kockanju. Oporavak je doživotna disciplina. Ne postoji takva stvar kao što je oporavljeni zavisnik od kockanja.

Ideja o specijalnim sudovima datira još iz šezdesetih godina prošlog veka tokom Kenedijeve administracije kada su zatvori postajali pretrpani, cena zatvaranja bila visoka, a stope recidiva značajne. Ideja je da pojedinci mogu dobiti tretman koji im je potreban, prestati sa kockanjem, platiti restituciju oštećenoj strani i dobiti drugu šansu da postanu produktivni članovi društva.

Ova vrsta entuzijazma pojedinaca u pravosuđu sigurno postoji i kod nas, čini mi se češće kod žena. Ali kako se boriti protiv sistema u kome sve radi u prilog maskiranju problema? U zemlji u kojoj se govori o Laurama kada se dve žene usude da dignu glas, a jednoj Šeril Mos je trebalo toliko vremena u SAD, dakle, tamo gde već postoje mehanizmi samopomoći, razvijene metode i alati poput identifikacionih kartica za kockare, dobrovoljnog isključivanja potpisivanjem ugovora sa kladionicama, betblokeri – aplikacije koje blokiraju sajtove na mrežama. Ovo bi sve moglo da (u)čini i naše Ministarstvo zdravlja. Mnoge države, poput Velike Britanije, imaju Nacionalnu strategiju za smanjenje štete od kockanja.

Dakle, na jednoj strani imamo zakržljale institucije i tromo i pasivno društvo, a na drugoj ranjivog pojedinca koju ujedno vapi za pomoć i odbija je, savršeno se uklapajući u društveni ambijent i sopstveni začarani krug laži i obmana.

UTICAJ NA PORODICU

Svedoci smo da poremećaj kockanja ne diskriminiše pol, rasu, starost, jezik, kulturu ili socioekonomsku grupu. Niko ne bira zavisnost. To je fiziološko stanje koje utiče na mozak i preuzima kontrolu nad ponašanjem pojedinca. Želja za kockanjem veća je od straha od zatvora. Sa razvojem bolesti događaju se stvarne promene u mozgu – mozak je uslovljen da održi nivo dopamina koji dolazi ponavljanjem kockanja, tako da je važno nastaviti igru iako se gubi. Ljudima koji nisu u ovoj spirali teško je da shvate zašto neko jednostavno ne prestane.

Na portalima širom sveta stoji podatak da prosečan problematični kockar negativno utiče na živote 7–15 ljudi do kojih mu je stalo. Za porodicu to znači najviši nivo stresa, besane noći i međusobne svađe. To je paklena vožnja rolerkosterom tokom koje zanemarujete brigu o sebi i ostalim članovima porodice. Postajete zavisnik od zavisnosti i prestajete da živite svoj život. Čitave porodice zaglavljene su u tako rasprostranjenoj i na prvi pogled bezazlenoj pojavi.

O tome se uglavnom ćuti. Tiha saradnja sa moćnom industrijom traje. A mi retki koji urlamo na sve strane mahom smo nemoćni. Hodamo zaslepljeni reklamama iznad zatamnjenih stakala, besnimo na glumce koji reklamiraju klađenje, preziremo zelenaše i umorni smo od te jalove borbe, umorni i od saosećanja sa onim koji sam sebi i nama nanosi bol.

Konačno, za porodice je važno da razumeju složene i povezane fizičke i ­emocionalne probleme sa kojima se suočava zavisnik. Međutim, veće znanje samo po sebi ne briše niti ublažava bes, povređenost i tugu zbog toga što nas neko koga volimo laže. Ipak, iako se radi o hroničnoj bolesti, moguće je naučiti da se vodi zdrav život uz odgovarajuću podršku ili tretman. Za one koji se oporavljaju važno je uspostaviti nove, zdrave obrasce i izbore. Razumeti rizik od recidiva i tako izgraditi sistem podrške da kada dođe do ranjivosti, znate da postoji pomoć. Takođe, moramo učiti da pomognemo i sami sebi, da ne krivimo sebe ni svoje bližnje. I da ne ćutimo jer samo tako možemo pomoći i sebi i drugima.

Destigmatizacija zavisnosti od kockanja je ključ za početak rešavanja problema, pre nego što posledice postanu razarajuće. Bitno je znati da oni koji pate od bolesti zavisnosti nisu “raspale narkomančine”, “prljave kockarčine” ili “pijandure”, već ljudi kojima je potrebna pomoć. Ili što bi rekao otac Branko Ćurčin iz Zemlje živih, oni su zapravo najveći tražioci ­ljubavi.