“Mi smo ovde živi štit!”, uzvikuje desetak pripadnika grupe aktivista majdanpečkog pokreta “Ne damo Staricu”. Podigli su kamp na 740 metara nadmorske visine planinskog venca, na samoj litici, tik iznad Majdanpeka. Od 15. juna su na dvadesetčetvoročasovnom dežurstvu u šumi, štiteći osmi greben planine od miniranja koje izvodi kompanija Ziđin i daljeg rušenja.

Naime, vlasnik borskog i majdanpečkog rudnika je u nedelju po podne 5. juna, bez najave, osim sirene, minirao planinski vrh Starica, koji se nalazi odmah iznad grada, smeštenog u uskoj dolini reke Mali Pek. Inače, vrh je i u široj zoni Nacionalnog parka Đerdap. “To je bilo kao da nam padaju stene na glavu, neke su stigle i do kuća koje su tačno ispod grebena, da ne govorimo o oblaku prašine”, svedoče Tanja i Toma, koji se od tada redovno pridružuju večernjim protestnim okupljanjima na gradskom trgu, zajedno sa decom od jedne i pet godina.

Kompanija Ziđin u saopštenju tvrdi da je miniranje bilo neophodno, kao mera predostrožnosti radi bezbednosti zaposlenih u rudniku i opreme. Ministarstvo rudarstva i energetike Srbije, na čijem je čelu Zorana Mihajlović, takođe u saopštenju, izjavljuje da je rudarska inspekcija konstatovala “neophodnost hitne sanacije stene u kojoj se pojavila pukotina, i naložila izradu projekta sa ciljem sprečavanja klizanja i obrušavanja”.

MOŽE I DRUGAČIJE

“Vređaju nam inteligenciju! Kako to da se odjednom pojavila pukotina i opasnost?! Rudarska inspekcija je poslata u dogovoru sa Ziđinom! Oni samo hoće nemilosrdno da se šire, pa i naš zaštitni znak da nam unište! Starica je simbol grada za sve nas”, u razgovoru za “Vreme” ogorčeno priča Vladimir Božić, na vrhu planine sa koje se pruža pogled na beskonačne rudarske kopove i grad koji je njima opkoljen. Vladimir je, inače, jedan od tri odbornika grupe građana “Ne dam – Nu dao” (“nu dao” znači “ne dam” na vlaškom), koja je osvojila drugu poziciju u gradu tokom izbora, posle Srpske napredne stranke (SNS).

“Ja radim u rudniku, vozim kamione, zahtev nije da rudnik prestane da radi, ali Staricu ne dam, to je kao oči da su mi iskopali”, dodaje Damir Nećak, dok učvršćuje zastavu Srbije koja se vijori na stenama. Za Nikolu (28) u pitanju je opstanak Majdanpeka. “Nama treba rudnik, i pored svega, to nije sporno. I moj otac ga je voleo, umro je od raka, kao i baba, i tetka, a sad je i majka obolela u 51. godini. Nema porodice u kojoj se nije pojavio karcinom zbog zagađenja od rudnika. Ali ovakvog nepoštovanja nikad nije bilo. Kao da nas nema! Na svako naše pitanje odgovor je muk”, gorko će on, dok sprema vojnički pasulj u kotliću za aktiviste pokreta i posetioce. Često se pojavljuju smene iz grada i podrška sa namirnicama i vodom, koji su uglavnom pešačili dva sata kroz šumu.

Protest “Ne damo Staricu”, kome prisustvuje nekoliko desetina stanovnika, održava se istovremeno u Gradskom parku gotovo svakog dana, u organizaciji “Ne dam – Nu dao”. “Kinezi su krivi za mnogo toga, ali nas nisu oni prodali. Oni su kupili. Prodali su nas naši, domaći izdajnici. Zato pitamo Ministarstvo rudarstva, Srbijašume, republičku i lokalnu vlast i svakog naprednjaka u Srbiji: ko vam je dao za pravo da nas prodajete?”, kaže Martin Bežinarević, odbornik Skupštine opštine Majdanpek sa liste “Može i drugačije” i kopredsednik pokreta “1 od 5 miliona”, koji podržava protest. Na protestu su 15. juna govorili i prof. dr Biljana Stojković, prof. dr Ljiljana Tomović i Aleksandar Jovanović Ćuta iz Zajedno – koalicije Moramo.

Podrška je došla i od udruženja građana “Evropski Majdanpek”. Za njegovog mladog predsednika Predraga Brandušanovića dileme nema: Starica je prirodna brana i zaštita grada od rudnika, koji je sa druge strane planine. “Svi radovi na Starici moraju da se prekinu zbog zaštite prirode, ali i već tragično narušenog zdravlja stanovnika, a na oštećenom vrhu zahtevamo da se podigne planinarski dom koji bi se koristio i kao turistički vizitorski centar i edukativna baza za razvoj prirodnih nauka”, kaže on. Za Brandušanovića je Ziđin uzurpator, jer katastarska parcela 624/1 je vlasništvo Republike Srbije dato na upravljanje Srbijašumama. “Od kada je Ziđin preuzeo rudnik, sve je dozvoljeno. Tako je Vlada RS pre godinu i po dana donela rešenje, kojim je odlučeno da za povećanje kapaciteta flotacije rudnika Majdanpek sa šest milion tona na 11 miliona tona godišnje nije potrebna izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Iako nemaju vodu nego koriste gradsku, pa građani sve češće imaju restrikcije”, naglašava on.

Na ovu odluku je Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) i Društvo mladih istraživača iz Bora (gde je sedište Ziđina) podnelo žalbu Vladi Srbije, zatraživši da se ustanovi uticaj na vodu, vazduh i zemljište, na generisanje otpada i potrošnju energenata, i to uz učešće javnosti. RERI je podneo i krivičnu prijavu protiv kompanije Ziđin Copper, kao i odgovornog lica u toj kompaniji zbog zagađenja teškim metalima reke Mali Pek u martu 2021. godine. Rezultati uzorkovanja su pokazali da je mulj izuzetno zagađen zbog visokih koncentracija zagađujućih materija, i to bakra u 17 puta većoj količini u odnosu na propisanu, arsena u 3,5 puta većoj vrednosti u odnosu na propisanu, kao i olova u gotovo dva puta većoj vrednosti u odnosu na propisanu.

Maja ove godine, nadležno javno tužilaštvo u Negotinu donelo je Naredbu kojom je naloženo da kompanija, zbog krivičnog dela zagađenja životne sredine, u humanitarne svrhe uplate iznos od milion dinara.

GURANJE POD TEPIH

Sa druge strane, nema reakcija nadležnih inspekcijskih organa, Ministarstva zaštite životne sredine i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na način rada Ziđina i njihovih skoro 3.000 radnika. Na prijavu miniranja, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine Aleksandar Dujanović je čak odgovorio da nisu za to nadležni, te prijavu prosleđuju Ministarstvu energetike i rudarstva… Ni lokalna samouprava i predsednik opštine Dragan Popović, na vlasti već dugo, prvo kao član Demokratske stranke, a kasnije SNS-a, nije se oglasio.

Država, inače, godinama gura pod tepih sva pitanja koja se tiču posledica načina rada rudnika, pa i kada je zdravlje stanovništva u pitanju. A Majdanpek je jedan od desetak industrijski kontaminiranih lokaliteta u Srbiji, kako se navodi u publikaciji koju je 2020. godine objavio Institut za javno zdravlje “Batut”, pod naslovom “Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji”. Publikacija je tek septembra 2021. godine postala dostupna javnosti, zahvaljujući nevladinoj organizaciji “Asocijacija za razvoj grada Bora”, koja je publikaciju dobila od “Batuta”, a na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Ovaj dokument, koji je potvrda zvaničnih državnih institucija da su u Majdanpeku (kao i u rudnicima bakra u Boru, lignita u Kostolcu, olova i cinka u Ljuboviji, površinskim kopovima Kolubara, industrijama cementa i petrohemijskim kompleksima) vazduh, voda i zemlja toliko zagađeni da izazivaju oboljevanje i smrt ljudi, predlaže konkretne aktivnosti da se zagađenje sanira i eliminiše.

Međutim, o publikaciji “Batuta” se ne raspravlja. Gotovo nijedan od 7000 stanovnika Majdanpeka nije čuo za nju. Lokalni mediji ne pominju protest “Ne damo Staricu”, ni pitanje narušavanja zdravlja i prirode. U skladu sa tim, grad nema monitoring kvaliteta vazduha, i ništa se ne preduzima da se brojni oboleli od karcinoma leče u boljim uslovima. Naime, bolnica u Majdanpeku ima samo najosnovnija odeljenja. Nema onkologa, nema skenera, nema hemioterapije. A najbliža dobro opremljena bolnica je u Kladovu, udaljenom 90 kilometara.

Da li će se nakon dizanja u vazduh osmog grebena Starice probuditi svest građana da zahtevaju neophodnosti održivijeg razvoja? “Mi se nećemo pomeriti sa vrha Starice dok ne budemo znali koje su konačne granice rudnika, koji su kratkoročni, a koji dugoročni planovi”, obećava Rale, profesor fizičkog. “Ne može više ovako, na silu, da se potpuno ignoriše narod. Nekad smo imali odmarališta, sportske terene, skijalište, bazen, hotel… Ovo nema smisla, sem za investitora. Nama ostaje samo zagađenje i uništavanje, kao da hoće da nas istisnu.”

Ili će se sačekati katastrofa, na čiju mogućnost upozorava geolog Branislav Denis Božović: “Ovde je u pitanju masovna eksploatacija koja koristi prevelike kapacitete eksploziva, a tereni su izuzetno labilni, pogotovo u centru grada. Ne uzima se u obzir da to može da poremeti ionako nedovoljnu stabilnost jalovišta Valja Fundata. Ako pukne, može da se izlije do Dunava”, smatra on.