Od oko 360 članova Nacrta novog zakona o policiji predstavljamo tridesetak najspornijih koji bi trebalo da čine osovinu za stavljanje policijskog aparata u ulogu aparatčika vladajuće partije. Čini se da je onaj ko je zakon pisao “u glavi imao opoziciju”. Delovi zakona ne zvuče kao da su pisani za bezbednost građana, već kao za nebezbednost političkih protivnika. A zna se da je ministar policije politička funkcija, namenjena najodanijim partijskim ljudima. Koliko će ovaj zakon biti brutalan i nečovečan, ukoliko bude usvojen, najbolje pokazuje niz spornih zakona o sredstvima prinude.

NA TRUDNICE ELEKTROŠOKOVIMA, DEMOSTRANTE LOVITI KAO NA SAFARIJU

Trudnice, srčani bolesnici ili osobe sa mentalnim smetnjama, ukoliko se usude da protestuju, preciznije “da narušavaju javni red i mir”, policija može da ih disciplinuje elektrošokerima, ali “naročito pažljivo”… Ovo stoji u članu 125. o Elektromagnetnim sredstvima.

I tu nije kraj sadističkim igračkama MUP-a. Specijalnim puškama koje ispaljuju mreže sa čeličnim kukama, koje se zabadaju u meso ili zemlju, policija želi da lovi demonstrante koji okupljanjem narušavaju javni red i mir. Za ovaj, kao na safariju, lov građana koji pokažu neposlušnost, policajcima se u članu 121 – “Sredstva za vezivanje” – napominje da izbegavaju da ih gađaju u predelu glave ili vrata… E sad, ako neko omaši…

Tu su i zvučni talasi, njih predviđa član 134, i ti grozni zvukovi mogu da posluže da razjure one koji protestuju, ili da ih bar izlude poput pacova, miševa i zmija. I ko kaže da policija ne vodi računa o svojim građanima. Evo dokaza: grupu koja narušava javni red i mir mogu da prskaju mlazevima vode, ali isključivo ekološki čistom vodom! Zakonski je naloženo ekološko kupanje po članu 131. Doduše, dozvoljava se i da neposlušni građani budu poprskani bojom, čisto da ih lakše pronađu i to kad ih već razjure sa skupa.

Sva ova egzotična sredstva za mučenje građana, kako “Vreme” saznaje, MUP je već nabavio. Nije poznato putem kog tendera ili koje tajne nabavke, kada za kupovinu takve opreme još ne postoji zakonsko utemeljenje. Eto, izvori “Vremena” kažu da imaju osnovanu sumnju da je policija protivzakonito nabavila sredstva koja bi prinudno trebalo neke od građana da nateraju da poštuju novi zakon o policiji.

UKIDA SE PRIVATNOST GRAĐANA

Bezbednosna provera, a to podrazumeva zadiranje u najdublju intimu maltene bilo kog građanina, ubuduće bi mogla da se radi pod izgovorom sprovođenja Zakona, odnosno člana 103. stava 7. gde se navodi: “Lica koja stanuju, rade ili borave po drugom osnovu u neposrednom okruženju lica i objekata koji se bezbednosno štite i obezbeđuju, kao i u neposrednom okruženju lica kojima se pruža zaštita u svojstvu učesnika u krivičnom postupku i njima bliskih lica.”

Šta je to neposredno okruženje, nije precizirano. Pod tim izgovorom – a članom 106. se ističe da proveravani građanin ne mora da zna za to, odnosno da dâ saglasnost – mogla bi da se proveri intima bilo kog stanovnika Beograda, pa i šire, jer eto živi “u blizini” neke štićene ličnosti.

Na sve to javnost već bruji o skandaloznom članu 91. prema kojem bi policija mogla, bez sudskog naloga, da upada u domove građana. Radna grupa koja je pisala Nacrt spornog zakona kaže da je razlog za takav zakon to što sada ne mogu da brzo reaguju ukoliko nemaju konkretnu prijavu i upadnu u neki stan u kom sumnjaju da se dešava nasilje u porodici. Eto, žene koje trpe nasilje postale su i izgovor policiji zašto bi da krše Ustav, a ista ta radna grupa koja je Nacrt pisala ne objašnjava po kom osnovu je policija, onomad, upala u stan dečka na Vračaru koji je sa svog prozora slikao Vulina kada je izlazio od frizera.

Da li neki građanin pije alkohol ili se drogira, ni novim zakonom ne bi trebalo da bude stvar intime. Naime, u članu 101. navodi se da policajci mogu na alkohol ili drogu testirati neku osobu za koju i ne postoji sumnja da je učesnik krivičnog dela ili prekršaja, već je dovoljno da bude “učesnik događaja”. Šta je događaj, nije definisano, tako da bi to moglo biti i ćaskanje dve osobe na ulici ili bilo čija žurka.

VLASNICI TUĐIH ŽIVOTA

Kuda idemo, o čemu razgovaramo… Policija smatra da bi sve to trebalo da zna, pa još i da snima. A kome bi mogle da se dostavljaju sve te “beleške” iz tuđih, tačnije naših, života? Prema članu 44. Sistem za obradu podataka, gde smo se kretali, koga smo zvali telefonom, pa i snimke tih razgovora policija može da dostavlja i “pravnim licima”. Ko su ta “pravna lica”?

Da bi narod razumeo, istorija nas uči da je obično reč o kriminalcima, kojima se tepa kao kontroverznim biznismenima, ali su na tom spisku i tabloidi i sva propagandna medijska glasila. A osobe koje se prate ne moraju obavezno biti kriminalci, dovoljna je sumnja. A na tom spisku za “obrađivanje podataka” mogu završiti pojedinci, često od strane vlasti označavani kao “strani plaćenici, domaći izdajnici”, odnosno istraživački i kritički nastrojeni novinari ili opozicioni političari. I eto načina da se sav kompromitujući materijal o nekome izruči javno. I to ne samo u slučajevima kada ga policija snima i prati tajno. Tu niz od tri sporna člana o Nadzoru i snimanju na javnim mestima (članovi 152, 153. i 154) čine savršenu oluju za uništavanje života bilo kog građanina.

Naime, u članu 152. navodi se: “Policija upotrebom sistema audio i video nadzora u cilju obavljanja policijskih i drugih poslova vrši nadzor i snimanje lica, objekata, događaja i pojava na javnom mestu.”

A kada vas snime od momenta prvog poljupca do švaleracije, onda, kako propisuje Član 154.

“Ministar bliže uređuje tehničke uslove izgradnje i pristupa Ministarstva sistemu audio i video nadzora subjekata iz člana 152. ovog zakona i pristupa subjekata iz člana 152. ovog zakona sistemu audio i video nadzora Ministarstva, kao i način korišćenja sistema audio i video nadzora Ministarstva i način saopštavanja namere snimanja javnog mesta.”

U prevodu, ovo znači da ministar MUP a Srbije može da udari “oznaku tajnosti” i da vaše snimke, zabeležene na javnim mestima, dâ kome mu drago.

NOVI DIREKTOR POLICIJE DOLAZI IZ BIA?

Zašto Srbija nema direktora policije već godinu dana? Biće da nam tajnu otkriva član 35. stav 2 u kom se navodi da direktor policije, između ostalog, može biti neko ko ima: “… najmanje 15 godina efektivnog rada na poslovima bezbednosti na rukovodećim radnim mestima.” Ovaj propis ukazuje da će novi direktor srpske policije biti neko iz Bezbednosno-informativne agencije. Podsetimo na nedavnu rokadu: skoro postavljeni ministar MUP-a Bratislav Gašić došao je na tu funkciju upravo iz BIA, dok je dotadašnji ministar policije Aleksandar Vulin otišao na mesto prvog čoveka BIA. Štelovanje propisa je da za direktora policije može doći i neko ko nema iskustva u javnoj bezbednosti. Ukoliko posle donošenja novog zakona zaista i bude izabran neko iz BIA, pokazaće se da se zakon menjao zbog nečijih dilova i obećanja, a ne radi poboljšanja rada MUP-a.

I to je tek početak niza primera kako je ovaj pravni akt ostavio prostora da bude podređen nečijim biznisima, a ne da štiti javnu bezbednost, život i ličnu i imovinsku bezbednost ljudi i pruža podršku vladavini prava – što je definicija pojma unutrašnjih poslova.

ZAKON PROTIV POLICIJE?

Ko će biti novi dobrotvori i finansijeri MUP-a propisuje član 202. u kom se navodi: “… i fizička lica mogu svojim sredstvima učestvovati u poboljšanju uslova rada organizacionih jedinica Ministarstva, odnosno u saradnji sa Ministarstvom mogu učestvovati u finansiranju aktivnosti u cilju unapređenja bezbednosti u zajednici i u realizaciji pojedinih aktivnosti od značaja za bezbednost ljudi i imovine na određenom području.”

Ta famozna “fizička lica” ne moraju biti, kako Zakon propisuje, čak ni neosuđivana da bi bila donatori policije. Pitanje je hoće li optuženi da je vođa organizovane kriminalne grupe Predrag Koluvija, vlasnik plantaže Jovanjica, na kojoj je, prema optužnici, pronađena najveća plantaža marihuane u Evropi, postati novi dobrotvor MUP-a Srbije. Ne tako davno, Koluvija je bio donator i BIA, zbog čega je, prema izjavi njegovog advokata, imao kontakt i sa Bratislavom Gašićem, tadašnjim direktorom Agencije, a aktuelnim ministrom policije.

Ako ćemo prema zakonu, onda kriminalci mogu postati novi legalni finansijeri policije. Doduše, ko od kriminalaca danas ima punije džepove?! Da li će se od policajaca zahtevati da budu dobri prema svojim dobrotvorima? Šta ukoliko odbiju, jer u zakonu ima dosta “ucenjivačkog potencijala” prema samim policajcima, koje ministar može premestiti na niže radno mesto ili penzionisati, kako je predviđeno članovima zakona 253. i 347.

Policajci moraju da se podvrgnu i poligrafu kad god se to od njih zatraži. U suprotnom, kako se navodi u članu 276, prolaziće bezbednosnu proveru. Eto slučajnosti, baš zbog Jovanjice, načelnik odeljenja Slobodan Milenković koji je razotkrio taj narko-korupcionaški skandal, dva puta je bio na poligrafu, a detektor je pokazao da oba puta govori istinu. Ipak, terali su ga na poligraf i treći put, odbio je. Već više od tri godine načelnik Milenković i gotovo celo Četvrto odeljenje trpe politički, medijski, policijski i pravosudni progon.

Prema članu 17, Ministarstvo može da zasniva javno-privatno partnerstvo sa fizičkim licima… Šta ta partnerstva mogu da znače, dozvoljeno je da puste mašti na volju, Zakon ih svakako neće sprečavati da ostvare svoje snove, jer se ograničenja ne navode. Recimo, mogli bi biti partneri u uzgoju indijske konoplje, naravno za proizvodnju lekova, užadi, papira, ulja… Sporno je i to što policijski službenik prema članu 277. stav 3 može da bude član nekog sportskog udruženja i nije mu potrebna nikakva saglasnost nadređenih. Dakle, policajac može da učestvuje u radu fudbalskih klubova gde se obrću desetine miliona evra, ali ako hoće da, recimo, razvozi brzu poštu ili da za honorar šeta kučiće, za takvo angažovanje već mu je potrebno odobrenje šefova.

Sektor unutrašnje kontrole i dalje će, po starom lošem zakonu, raditi po naređenju ministra MUP-a. Toliko o nezavisnosti onih koji bi trebalo da proveravaju druge policajce, a zapravo rade po nalogu političke figure.

A ko će biti novi policajci? U članu 107. piše da “bezbednosna smetnja” za nečije zaposlenje može biti, kako stoji u stavu 4, “lice koje svojim navikama, ponašanjem ili sklonostima ukazuje da nije dostojno, odnosno neće biti dostojno za rad u Ministarstvu”. Šta to sve može da znači… Dostojan da bude policajac možda nije onaj kandidat koji je sklon da čita “Vreme” ili na zidu ima Coraxov kalendar ili kablovsku SBB…

E ako ovi kandidati ne budu podobni, tu je pomoćna policija. U članu 160. stav 3. ovako se opisuju pomoćni policajci: “Lica koja ispunjavaju uslove za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu i koja su nezaposlena, starija od 18, a mlađa od 50 godina života, imaju završeno najmanje srednje obrazovanje i imaju završenu obuku koja se sprovodi po posebnom programu.”

Po ovom kriterijumu, da je završio obuku – a on nikada ranije nije bio osuđivan – pomoćni policajac mogao je biti i Srđan Lalić, poznat kao “koljač iz Ritopeka”, sada okrivljeni svedok u postupku protiv Belivuka. I ko zna koliko bi još huligana, za sada neosuđivanih, uskoro moglo da uzme pendrek u šake…

STIŽU KINEZI ILI KUDA IDU SRPSKI POLICAJCI?

U članu 20. o Međunarodnoj saradnji navodi se da “Ministarstvo može uputiti zaposlenog izvan teritorije Republike Srbije i kako bi radio u policiji druge države (…) u cilju ostvarivanja saradnje u oblasti unutrašnjih poslova”.

Ovo u prevodu znači da kineski policajci zaista mogu početi da rade u Srbiji. Ranije je srpska policija, tokom leta, slala nekolicinu inspektora u Crnu Goru i to se obično radilo reciprocitetno. Sada bi 100 ili 1000 srpskih policajaca moglo da se uputi ka dalekoj Kini, a oni da u istom broju dođu ovde i zakonski regulisano počnu da vode računa o svojim investicijama, ali i opremi za nadzor, ili za premlaćivanje i savlađivanje građana, koju su, kako “Vreme” saznaje, već prodali srpskom MUP-u.

Krajnje neprecizan je i član 12. o Obradi i zaštiti podataka koji ostavlja prostora za brojne manipulacije. U njemu se navodi da se policija bavi “zaštitom javne, ali i nacionalne bezbednosti”, kao da su vojska ili kontraobaveštajna služba. Ostavlja im se prostor da mogu da “opserviraju i opažaju i druge države…”. Ovo sve podseća na slučaj “Potočari”, iz 2015. godine, kada su srpski inspektori protivzakonito išli u Srebrenicu, u Bosni i Hercegovini, da na teritoriji druge države rade kao tajni agenti i prate komemorativni skup, tokom kog je napadnut tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić. Policajci koji su o tome javno progovorili Milan Dumanović i Mladen Trbović bili su hapšeni, pritvarani, medijski progonjeni i optuženi za odavanje službene tajne, a ove godine su pravosnažno oslobođeni.

Javna rasprava o zakonu o unutrašnjim poslovima trajaće do 22. januara 2023. godine. Posle toga očekuje se njegov ulazak u parlament, gde će poslanici odlučivati da li će ga “U ime naroda” usvojiti. Kad je zakon precizan, nema potrebe za silnim dodatnim objašnjenjima. Ne veruje se nikome na “časnu reč”, pogotovo ne policiji koja je decenijama politizovana i kriminalizovana. Dobar zakon odgovara svima; kad ga piše vlast, ona treba da ga sastavi tako da je taj zakon štiti i ako sutra postane opozicija. Međutim, aktuelni nacrt napravljen je po modelu da ko bude radio prema tom zakonu, taj će zapravo kršiti sijaset zakona o ljudskim pravima. U Srbiji smo, u dvadesetim godinama 21. veka, došli u situaciju da podsećamo na izreku “Zakoni postoje radi ljudi, a ne ljudi radi zakona”.

Uigrana ekipa pisala je Nacrt zakona o policiji

foto: fonet

MUP Srbije duže od dve godine nije održao konferenciju za medije. Za javnost, eto apsurda, razgovarali su isključivo sa podobnima. Tek početkom sedmice, tokom predstavljanja Nacrta novog zakona o policiji, novinarima su se predstavili članovi radne grupe koja je sporni pravni aktu napravila. Kao vođa grupe predstavljena je zamenica sekretara Ministarstva Milica Bondžić – novo lice policije, za novi zakon. Ipak, ima onih koji rad Bondžićeve poznaju odranije, poput Novice Antića, predsednika Vojnog sindikata Srbije. Antić kaže da je i Vojska iskusila sporni nacrti zakona, od iste autorke.

“Ne čudi me što novi zakon o unutrašnjim poslovima sadrži toliko na perfidan način ugrađenih neustavnih odredaba, pošto znamo da su ga izrađivali ‘u saizvršilaštvu’, Vulinov čovek od poverenja i sekretar u svakom Vulinovom ministarstvu Zoran Lazić i njegova bliska saradnica i ‘prijateljica’ Milica Bondžić, donedavno pravnica u Ministarstvu odbrane, a danas major policije i zamenica sekretara MUP-a. Ovaj par je 2021. godine izradio isto tako neustavan novi zakon o Vojsci Srbije, koji je nakon javnih kritika i uzbunjivanja javnosti povučen iz procedure. Treba podsetiti da je Zoran Lazić, kao Vulinov saradnik u Ministarstvu za rad, izradio i aktuelni, takođe veoma loš i kritikovan Zakon o radu, zbog kojeg su 2014. gotovo svi sindikati danima štrajkovali i protestovali širom Srbije. Sada, kada sve ovo znamo, a pre svega ko su i sa kakvim kredibilitetom autori ovog novog policijskog zakona, više je nego jasno da on nije namenjen unapređenju bezbednosti građana Srbije i efikasnijoj zaštiti ustavnog poretka, već legalizaciji brojnih zloupotreba pojedinaca kojima je sticajem okolnosti dato da imaju vlast i da je na kriminalan i najprizemniji način zloupotrebljavaju, a Srbiju svrstaju u grupu država sa najcrnjim diktaturama u kojoj ona nije bila ni u 14. veku”, rekao je za “Vreme” predsednik VSS-a.