Sport i politika
SUKOBI BEZ GRANICA: Duško Vujošević i Nebojša Čović
Zakucavanje posle greške u koracima
Razbuktani sukob Duška Vujoševića i Nebojše Čovića otvorio je pitanje delotvornosti i opravdanosti trošenja javnog novca za potrebe profesionalnog sporta koji je u većoj meri kriminalizovan nego što je resurs za poboljšanje raspoloženja masa
Na jednoj novinskoj slici iz osamdesetih godina prošlog veka koja ilustruje izveštaj sa prvenstvene utakmice između KK Partizan i KK Olimpija iz Ljubljane igranoj u beogradskoj Hali sportova, vidimo u duelu ispod koša jednog igrača Partizana i jednog Olimpije. Izgleda kao da je fotoreporter uhvatio momenat u kome igrač Partizana pokušava da postigne koš, a protivnik je skočio da ga blokira. Pored toga što sa slike vidimo za današnje uslove čudnu sportsku opremu kakvu danas možda nose gimnastičari kada rade preskok, sa sve čarapama navučenim do kolena, u oči nam upada reklama koju nose na dresovima igrači i jednog i drugog tima.
Na dresovima tima iz Slovenije stoji ime kompanije koja je bila ponos i slovenačke i jugoslovenske elektronske industrije Iskra, dok na dresovima tima iz Humske ulice u Beogradu stoji natpis "Gradska čistoća". Ispod tog "Gradska čistoća" stoji i detaljniji natpis sektora tog javnog preduzeća, ali se ne vidi jasno jer je fotografija malog formata i skenirana je sa originalnog izdanja.
Ova fotografija je podsećanje da je čak i u doba samoupravnog socijalizma postojala svest da je potrebno pomoći sportske klubove koja je išla dotle da se jedno gradsko komunalno preduzeće reklamira na dresovima prvoligaškog košarkaškog tima.
Srećom po Duška Vujoševića, prvog trenera KK Partizan i predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, Nebojša Čović, predsednik KK Crvena zvezda u restrukturiranju, nije išao toliko daleko u prošlost kada je ovih dana krenuo da objašnjava koliko su razna javna i državna preduzeća uplaćivala prethodnih godina na račun KK i JSD Partizan. I, da li smo saznali koliko je to novca za oba kluba? Ne, jer se to kreće u okvirima između 2 i 5 miliona po sezoni. Evra, razume se.
Debatu je u javnosti pokrenuo Vujošević, ali kao čovek koga budžeti javno ne zanimaju i u prvom planu mu je motivacija i priprema tima kog vodi, dosta je nastradao od Čovića koji je karijeru izgradio na digitronu i analizama bilansa različitih preduzeća, klubova, ministarstava i vlada.
Njihovo dvogodišnje prepucavanje oko toga ko je ko, ko je koliko važan i koliko kome ko duguje novca, ovih je dana imalo novi uspon u toj meri da se narod zabavljao iz dana u dan. Nevolja je u tome što je iz faze zabave za narod kroz pijačno prepucavanje preko tabloida sve krenulo zapravo u fazu gađenja i zrgažavanja posle TV duela u nedelju 6. aprila u "Utisku nedelje" autorke Olje Bećković.
Ukratko, obojica su prekardašili i sada je samo pitanje kakve će biti posledice potpunog ogoljavanja sistema izmuzavanja javnog novca za potrebe profesionalnih sportskih klubova.
Osećanje da su preterali preko mere možda se najviše videlo u činjenici da ni jedan ni drugi nisu nijednom rečenicom probali da se zapitaju da li je uopšte opravdano trošiti toliki javni novac za takvu namenu u državi u kojoj se sve raspada i u kojoj je nivo javnih usluga na nivou zemalja četvrtog sveta.
Hajde što je "duel" Vujošević–Čović zapalio društvene mreže, nego što je ovaj "thrilla in Manila" proizveo odmah reakciju organizacije Transparentnost Srbija koja je u saopštenju pitala koja je opravdanost trošiti stotine miliona dinara i zbog čega ti klubovi nisu na tržištu kada već žele da imaju budžete kojima bi nekako mogli da pariraju klubovima u Evropi.
Kada se malo detaljnije zaviri u sistem "subvencija i donacija" u oblasti sporta, odmah je lako uočiti nekoliko zakonitosti:
1. Klubovi dobijaju novac direktno iz budžeta i direktno od javnih preduzeća kojima upravljaju oni koji sede u vladi.
2. Kada kažemo budžeti, to su po pravilu lokalni budžeti: neki gradovi u Srbiji izdvajaju desetine miliona za funkcionisanje, na primer, fudbalskog kluba jer je procenjeno da je to način da se populariše sport. Beograd je, s druge strane, napravio nekakav pravilnik o nagrađivanju pa je prema tome delio novac, najviše Partizanu pa Zvezdi.
3. Koliko daju javna preduzeća može samo da se nagađa, ali znamo da to sada nisu Gradska čistoća ili neka druga komunalna preduzeća, nego velike državne firme muzare: Telekom, Dunav osiguranje, Komercijalna banka, JAT…
4. Nad sistemom "subvencija i donacija" ne postoji nikakva kontrola niti postoji evidencija o tome koliko se ukupno novca ulupa na ovaj način.
5. Sav ovaj novac je zapravo novac iz konsolidovanog bilansa budžeta Republike Srbije.
6. Ako bi sutra sva sponzorstva i donacije sportskim klubovima bili ukinuti, nastradali bi i neki mali a uspešni sportovi kao što su streljaštvo, odbojka i slično, pa na to treba paziti.
Dakle, šta to građani Srbije plaćaju desetinama miliona evra koje državni činovnici i političari sipaju u razne sportske klubove?
Na najvišem nivou ne dobijaju ništa. Najviše se novca trpa u fudbal, a on ne donosi nikakv rezultat. Jedino što postoji u Srbiji je dobar sistem regrutacije talentovanih igrača koje rano preuzimaju menadžeri, iza kojih često stoje i neki kriminalci, i koji se brzo prodaju čim malo fudbalski ojačaju i recimo odigraju neku utakmicu u reprezentaciji da bi dobili na reputaciji. Ogoljeno, novac iz budžeta koristi se za legalnu trgovinu fudbalerima, na čemu najviše zarađuju posrednici, a gube svi ostali: i država i navijači i klubovi koji propadaju.
Ovo što smo ovde predstavili je slika iz najvećih srpskih klubova, a na lokalu su te stvari još uočljivije jer neka lokalna samouprava izdvoji godišnje milion evra za fudbalski klub a tu igraju došljaci sa različitih strana koji imaju profesionalne ugovore. Dakle, nije tim klinaca koji su "stasali" u svojoj sredini, već je tim prekaljenih profesionalaca kojima je zarada na prvom mestu. I to treba da se plati iz budžeta?
Dalje, novac se daje recimo košarkaškim klubovima: Partizanu, Zvezdi Telekom i Radničkom iz Kragujevca, na primer.
Šta su rezultati ovog ulaganja zajednice u klubove: Partizan je stekao reputaciju u Adria regionu i Evropi; prepoznat je kao klub koji je dobra odskočna daska za NBA ili najveće klubove u Evropi; noseći igrači godinama unazad su dovođeni sa strane; navijači su i dalje generator i podrška klubu i izvor nasilja u zavisnosti od trenutka. Zvezda Telekom je preimenovani FMP, koji je u velikoj meri klub u vlasništvu kompanija koje su u vlasništvu Nebojše Čovića i njegovih saradnika. U usponu je poslednje dve sezone, noseći igrači su dovedeni sa strane. Klub je "u modi", čitaj u milosti Vlade, i verovatno će biti dominantan narednih sezona. Radnički iz Kragujevca je specifičan slučaj: doživeo je fenomenalan uspon poslednjih godina uz veliku pomoć grada Kragujevca i Mlađana Dinkića, koji je uspeo da obezbedi sponzorske ugovore tipa Aerodrom Beograd, JAT, Grand kazino, Telekom Srbija. Kako se politička zvezda Mlađana Dinkića gasila tako je novac prestao da pristiže i ove sezone smo imali vapaje trenera Miroslava Nikolića, koji je govorio da je njegov klub diskriminisan u odnosu na Partizan i Zvezdu Telekom.
U zbiru, osim bljesaka Partizana u Evropi koji su proizveli da za klub i njegove navijače znaju svi u ovom delu sveta, zajednica nije dobila ništa jer reprezentacija nema značajne uspehe a volimo da se ponosimo neverovatnom istorijom. Pored toga, sistem koji je uspostavljen ne promoviše sport već insistira na tome da roditelji sami finansiraju trening svoje dece u klubovima koji se finansiraju iz budžeta Srbije. To zaista zvuči čudno, u najmanju ruku.
Na drugoj strani, postoji pitanje opstanka klubova, ovakvih kakve ih znamo, ako budu prepušteni "ruci slobodnog tržišta", kao što postoji i objektivno ulaganje koje su neki klubovi imali u objekte koje koriste. To se prvenstveno odnosi na tri beogradska fudbalska kluba, Partizan, Zvezdu i OFK Beograd, kao i Vojvodinu iz Novog Sada. Naime, sami su klubovi godinama ulagali u održavanje objekata, stadiona a da nisu njihovi vlasnici (osim u slučaju FK CZ) i kada bi se uradila procena na nivou poslednjih pedeset godina verovatno bi se ispostavilo da sve dotacije države ne prelaze potreban novac samo za poslove održavanja objekata. Ovaj argument predstavnici klubova ne koriste u raspravi zato što i ne postoje autentični predstavnici klubova kada se zna da su različiti političari sedeli godinama i sede po upravama.
Pošto isti sede i u vladi i upravljaju klubovima, nije teško zamisliti zbog čega oni nemaju svest o tome da u bunar bacaju javni novac jer oni klubove doživljavaju kao još jednu budžetsku liniju. Osim kada je reč o zaradama, jer onda ne bi u Zvezdi govorili da je gornji limit u godišnjoj zaradi 150.000 evra nego bi bio 150.000 dinara mesečno, a u Partizanu ne bi govorili o potrebi da skupe 15 miliona evra za sezonu, već bi se računali sa 15 miliona dinara.
Klubovi su do sada, izuzimajući FK Crvena zvezda u periodu predsednikovanja Vladana Lukića, 2009–2012, bili nesposobni da urade bilo šta efikasno na nivou marketinga, promocije i promovisanja dobre strane sporta i novih zvezda našeg sporta, pa je ispalo da je za poslednjih 15-ak godina dominacije KK Partizan najveća zvezda zapravo trener, dok se više niko ne seća ni tima koji je pre dve godine igrao. Umesto da igrači budu idoli mladih, mi imamo Čovića i Vujoševića koji se produciraju kao učesnici rijaliti programa.
I, šta vaše dete želi? Želi da ga trenira Vujošević, da živi u kampu Nebojše Čovića ili želi da leti kao LeBron Džejms? Razmislite o tome kada plaćate na kasi i kada vam dodaju na svaki artikl 20% a onda deo tog postotka daju ovoj dvojici da njime upravljaju. Za druge izbore je sada rano. Ili kasno, sve jedno je.
Utisak nedelje – najlepši hitovi
Dugo očekivani TV duel između Duška Vujoševića i Nebojše Čovića nije doneo mnogo novih stvari za one koji "poznaju temu", ali je proizveo mnogo zgražavanja kod onih drugih, kojih je više, zbog načina na koji su se ova dvojica ponašali jedan prema drugom i zbog uličarskog rečnika, gestikulacije i mimike.
U predigri ovog TV događaja desilo se to da je policija bila prisutna u i oko zgrade televizije i da su akteri želeli da se i ispred studija izbegnu, upućujući jedan drugom nekakve klinačke opaske. Tako izveštavaju tabloidi.
U onome što je publika mogla da vidi bilo je nekoliko zabavnih stvari. Vujošević je bio duhovitiji i grublji u ocenama, dok je Čović bio suvoparniji, ali precizniji i nastupao je kao i uvek u svojoj javnoj karijeri "sa pozicije sile".
Tok razgovora išao je u prilog Čoviću, jer on zna mnogo više o ciframa nego Vujošević koji je uspeo da pogubi živce i pobaca svoje papire jer nije mogao argumentovano da govori o tome koliko je novca potrošio u Partizanu.
Čović je insistirao da se Vujošević odredi prema "potrošenom novcu", ali te stvari ovoga nisu preterano doticale. Uglavnom su govorili jedan drugom "ovo su laži, moram da demantujem ove laži" i tako. Kao opaka svađa nekada bliskih ljudi.
Vujošević je pecnuo u jednom trenutku Čovića za njegovu doktorsku titulu ("doktore, čujem da svi znaju šta ste radili u oblasti u kojoj ste doktorirali"), ali je Čović najviše "izgoreo" kada ga je pred kraj Olja Bećković pitala koju Zvezdu on predstavlja što je i njegova najslabija tačka. Njega je B92 najavio kao "čelnika" Crvene zvezde, a on je formalno predsednik KK Crvena zvezda u restrukturiranju i nema direktne veze sa KK Crvena zvezda Telekom.
Obojica su se – opšta je ocena – trudili da se umile Aleksandru Vučiću.
U zbiru, Vujošević je verovatno "pobedio" u ovom nastupu jer je on taj koji je sada slabiji i na strani onih koji gube. A oni su ljudima uvek simpatičniji.
Ko je sedeo u Vladi igrao je prvu ligu
Dok slušamo različite najave o tome kako će "biti drugačije uskoro", podsetimo se da su gotovo svi viđeniji srpski političari na neki način bili u vezi sa upravama najvećih srpskih klubova.
To je posledica sistema koji je uspostavljan još posle Drugog svetskog rata kada su i sportski klubovi, kao i sve druge oblasti "društvenog života", bili pod kontrolom partije koja je upravljala sistemom.
Država je pravila, gajila i gasila klubove u zavisnosti od procene šta je važno onima koji su donosili političke i bezbednosne politike i taj manir nikada nije napušten.
Zato je svima u klubovima oduvek bilo neobično važno da budu bliski ljudima na vlasti, a zapravo su najuspešniji klubovi bili deo vlasti, odnosno nekog većeg političkog sistema.
Tako je, setićemo se, u devedesetim dugo godina prvi čovek FK Partizana bio Mirko Marjanović, predsednik Vlade od 1994. do 2000, a Ivica Dačić, sadašnji premijer Srbije, bio je u jednom periodu, predsednik KK Partizana.
On je davno formalno napustio upravu kluba, ali je zato poslednjih godina tu važno mesto zauzeo predsednik Izvršnog odbora SPS-a Branko Ružić, koji važi za sivu eminenciju kluba iz Humske.
Za to vreme u FK Crvena zvezda sedeli su Aleksandar Antić, visoki funkcioner SPS-a, a aktuelni predsednik Sportskog društva Crvena zvezda je Petar Škundrić, tihi i veoma uticajni čovek Socijalističke partije Srbije.
Značajan uticaj na KK Partizan i JSD Partizan ima i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, kao i na KK Igokea iz okoline Banja Luke. Saradnja je išla dotle da su Partizan i Igokea jedno vreme bili fuzionisani.
U Kragujevcu sport je doživeo nacionalnu renesansu poslednjih nekoliko godina zahvaljujući snažnom uticaju Veroljuba Stevanovića, dugogodišnjeg gradonačelnika koji je uspeo da privuče dosta novca uz pomoć Mlađana Dinkića, pa je TO bio "projekat URS-a".
Slično je sa FK Jagodina jednim od promo mezimaca Dragana Markovića zvanog Palma koji je za kratko vreme anonimni klub doveo do tima koji je osvojio Kup Srbije u fudbalu a sada najavljuje izgradnju Olimpijskog stadiona.
Sve ovo tranziciono vreme u FK Partizan je veoma uticajan Rasim Ljajić koji je pored toga uspeo da pomogne i klubu iz rodnog Novog Pazara da doskoči do najvišeg ranga takmičenja.
Goran Ješić, funkcioner Demokratske stranke, bio je važan u uzletu lokalnog FK Inđija, ali je ta avantura kratko trajala.
Ranije, početkom devedesetih, DS je – Živorad Anđelković kao predsednik kluba i Igor Žeželj kao izvršni direktor – bukvalno preuzeo KK CZ i to je jedno od najneuspešnijih upravljanja nekim sportskim klubom od strane političara.
Bole me uvrede sa tribine
U utorak je Aleksandar Vučić progovorio i o problemima sa sponzorisanjem i donacijama sportskim klubovima. On se najpre na konferenciji za novinare u središtu SNS-a vajkao što je uopšte pomislio da može da pomogne sportskim klubovima (čitaj: Crvenoj zvezdi i Partizanu), a potom je na javnom servisu RTS govorio nešto opširnije o čitavoj problematici.
Iz svega što je izgovorio saznali smo da je FK CZ dobio više novca od FK Partizan u poslednjih desetak godina a da je u istom periodu KK Partizan dobio više nego KK Crvena zvezda (i njeni derivati). Cifre koje je pominjao Vučić su one koje je već navodio Nebojša Čović, ali je Vučić saopštio da je takvo ponašanje države bilo pogrešno i da će ubuduće biti promenjeno.
"Država će pomagati, ali će to biti daleko manje", istakao je Vučić. On nije želeo da komentariše sukob Vujošević–Čović, ali je rekao da govori zbog navijača Partizana i da bi voleo da oni razumeju da je on pošten čovek koji ne laže i ne vara. U tom kontekstu je priznao da ga jako bole uvrede koje stižu sa tribina jer mu nije jasno zašto se to radi kada je on radio i u interesu Partizana. Nismo za sada dobili odgovor na pitanje zašto se on lično i po kom osnovu angažovao kod različitih preduzeća e da bi ona uplatila donaciju ili sponzorstvo Zvezdi ili Partizanu.
Iako je javnost očekivala, jer je on to bio najavio, da će prezentovati plan za "restrukturiranje" Zvezde i Partizana, od toga nije bilo ništa, tako da i dalje ne znamo kakva je državna strategija u toj oblasti i da li će biti nekakve privatizacije tih klubova. U zbiru, Vučić je samo zauzeo prostor koji su pokrivali Vujošević i Čović i rekao ovako stoje stvari, a za ubuduće ćemo još da vidimo.
Po prvi put je i sugerisao da iza navijačkih grupa koje mu ružno skandiraju sa tribina (odmetnuta grupa Partizanovih navijača Zabranjeni) stoje neki domaći privrednici sa kojima je on ušao u sukob tokom borbe protiv korupcije i kriminala.
