Ivica Todorić jeste vlasnik Agrokora, ali u stvari i nije. Država Hrvatska se neće mešati u slučaj Agrokora, ali u stvari i hoće. Najveći poverioci su postavili u Agrokor svoju prinudnu upravu, ali u stvari i nisu. Da li je ovo sve moguće u isto vreme? Izgleda da jeste.

Hrvatski Sabor ekspresno je usvojio Lex Agrokor za koji opozicija, ali i mnogi ekonomisti i pravnici u Hrvatskoj tvrde da zadire u sam ustavni poredak zemlje i da krši osnovno načelo o jednakim pravima za sve.

Donošenjem ovog posebnog zakona za Agrokor i postavljanjem svog zastupnika u kompaniju, Vlada Hrvatske prekršila je i svoja dosadašnja obećanja da se neće mešati u taj slučaj. Kad se ispostavilo da je đavo odneo šalu i da je situacija po svoj prilici znatno lošija nego što se mislilo, obećanje o nemešanju je zaboravljeno. Država je jednostrano preuzela upravu nad privatnim preduzećem, a da ga nije nacionalizovala, niti preuzela njegove dugove.

Samo par nedelja pre Lex Agrokora, dok je država još govorila da ne može pomoći ovom koncernu, najveći poverioci sa ruskom Sber bankom na čelu postavili su Antonija Alvareza Trećeg iz firme Alvarez&Maršal da rukovodi poslovanjem Agrokora. Kada je Vlada Hrvatske u kompaniju poslala Antu Ramljaka, Alvarez je odleteo u Španiju. U celoj priči jedino je jasno da Agrokor više ne vodi stara uprava, sa Todorićem na čelu.

NIKO NIŠTA NE ZNA: Upućeni izvori tvrde da su Agrokor i srušili, združenim naporima, njegovi rukovodioci. Pored svih ostalih uzroka propasti, u koje pre svega spada preterano širenje kompanije uz pomoć skupog zaduživanja koje nije moglo da se otplaćuje iz tekućeg poslovanja, propasti Agrokora doprineo je i "sindrom arogancije uspeha". To je usud mnogih velikih kompanija koje relativno brzo uspeju, naglo se prošire i to ih prilično uspava jer pomisle da su toliko jače od drugih, da im niko ništa ne može i da mogu kako hoće. Tako, kažu naši sagovornici, dok se "telo" širi, "mozak" zaostaje. U ovom slučaju, osvajaju se regionalna tržišta, kupuju se nove i nove kompanije, besomučno uzimaju krediti, dok unutrašnja infrastruktura u organizacionom, kadrovskom i strateškom smislu nije u stanju da podrži ovaj rast.

Kad se to već tako desi, a "telo" naraste preko svake mere, konglomerat počinje da funkcioniše po matrici javnog preduzeća. Vlasnik polako gubi konce, niži menadžeri prave sopstvene "kombinacije" za zloupotrebu funkcija, jer nema adekvatne kontrole. Kad je postalo jasno da nešto ozbiljno nije u redu, svi su se dugo pravili da to ne vide i gurali problem u stranu, nadajući se da će on nestati sam od sebe.

Problem je narastao toliko da više ni država ni poverioci ni dobavljači ne znaju šta s njim da rade. Od prvobitnih informacija da dugovi iznose šest milijardi evra, došlo se dotle da se zapravo i ne zna koliko je Agrokor stvarno dužan. Predstavnici VTB banke su prvo rekli da su izgleda finansijski izveštaji Agrokora bili lažirani i da su dugovi mnogo veći od prikazanih, pa su potom ovu izjavu povukli.

Sam prinudni upravnik Agrokora dao je prve umirujuće izjave. Ante Ramljak, već posle prvog dana svog boravka u Agrokoru, izjavio je da je situacija bolja nego što je očekivao. I to u istom danu kad je poznata svetska rejting agencija Moody’s dodatno snizila rejting Agrokora i najavila kako je stečaj koncerna sasvim izgledan. Agencija navodi da 1. maja dolazi na naplatu jedna tranša kamata i ako Agrokor to ne plati, može se smatrati da je bankrotirao. Tu je reč o kamatama na obveznice od 300 miliona evra koje dospevaju 2019. godine.

NISU NI TREPNULI: Do sada je dogovoreno da dobavljači nastave isporuke robe Konzumu, da banke daju još 150 miliona evra, što je novac dovoljan samo za trenutno gašenje požara i isplatu najnužnijih obaveza i najvažnije, prema donetom Lex Agrokoru, da se zaustave svi procesi prinudne naplate i tužbe na godinu dana i tri meseca, s tim da uprava Agrokora odredi prioritete za plaćanje. Zasad su to mali dobavljači. Kako se do sada moglo saznati, postoji mogućnost da se dobavljačima do kraja zatraži i otpis dela potraživanja.

Ljubo Jurčić, profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, bivši ministar i zastupnik u Saboru, toliko se razbesneo zbog Lex Agrokora da nije birao reči: "Sustav Agrokor nije održiv i tih 150 milijuna će se utopiti u tu rupu, i za mjesec dana ćemo opet imati minus. Ne znam ni za jedan jedini primjer da je neka suvisla država donijela zakon koji automatski stavlja izvan snage zakonski pokrenute sporove. I to pokrenute prije donošenja tog ‘zakona’. Ovo je opći raspad pravosudnog sistema i uvođenje totalne anarhije. I nadam se da se nakon ovoga više nitko neće čuditi zašto strani investitori ni u ludilu ne žele uložiti jedan dolar u ovakvu državu. A ovdje nitko nije ni trepnuo i još su svi sretni."

Lider Živog zida Ivan Vilibor Sinčić izjavio je da je Vladin poverenik za Agrokor Ante Ramljak "vjerojatno došao po zadatku da sve rasproda" i ocenio je da ministar finansija Zdravko Marić mora da ode jer je čak menjao zakone kako bi išli naruku Agrokoru. Marić je inače u Vladu došao iz Agrokora i morao je znati kakvo je tamo stanje. Sinčić je najavio mogućnost podnošenja krivične prijave protiv porodice Todorić zbog, kako je rekao, "izvlačenja novca preko Srbije", ako to ne učini Državno tužilaštvo po službenoj dužnosti.

SRBIJA DRŽI STVAR POD KONTROLOM: Sa srpske strane, vlast takođe razmišlja kako da spreči izvlačenje novca iz Srbije, odnosno iz preduzeća u sastavu Agrokora, kako bi sprečila da ove firme koje još uvek rade, brzo upadnu u ozbiljne probleme. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić najavio je u petak 8. aprila da će "Vlada Srbije i Narodna banka sutra pripremiti plan kojim imamo nameru da obezbedimo da novac iz kompanija koje su povezane u sistem Agrokor ne odlazi iz Srbije, jer ne možemo svi da potonemo". Kad smo u utorak 11. aprila poslali pitanje Narodnoj banci Srbije da li je taj sastanak održan i šta je na njemu dogovoreno, dobili smo sledeći odgovor: "Vlada i Narodna banka Srbije, u skladu sa svojim nadležnostima, preduzimaju odgovarajuće aktivnosti kako ne bi došlo do odliva kapitala iz domaćih kompanija koje su povezane u sistem Agrokor. U pitanju su aktivnosti čiji je cilj da otklone ili ublaže eventualne ozbiljnije poremećaje, do kojih bi potencijalno moglo doći usled naglog odliva kapitala prouzrokovanog finansijskim problemima u poslovanju grupe društava sa sedištem u inostranstvu koja ima svoje prisustvo i u Republici Srbiji preko vlasništva u domaćim kompanijama." Dakle, "odgovarajuće aktivnosti".

Premijer je izjavio i da su svi dobavljači iz Srbije za sada plaćeni, ali je on zabrinut za budućnost celog kompleksa, a pritom se "igraju razne igre". Ne kaže ni ko igra, ni šta igra. Ali zato kaže da "naše monopolske komisije svojevremeno nisu radile svoj posao, pa se sad tresemo, jer nam kontrolišu 65 odsto trgovačkog kompleksa". E sad, kako najbolji pravnik ne zna dve elementarne stvari u ovom slučaju: prvo, po Zakonu o zaštiti konkurencije nije zabranjen sam monopol već njegova zloupotreba, a pritom uopšte nema procenta kog se treba držati; a drugo, Agrokor ima 35 odsto, Delez 35 odsto i svi ostali preostalih 30 odsto tržišnog učešća u Srbiji. Ovo nikako ne znači da opasnosti po srpsko tržište nema, nego da premijerovi podaci nisu tačni.

Merkator ima oko 600 dobavljača (sa neutvrđenim brojem radnika) koje treba isplaćivati da bi mogli da nastave proizvodnju. Pored toga, Agrokorove firme u Srbiji, Roda, Idea, Dijamant, Frikom, Kikindski mlin, Mg Mivela i Nova Sloga, imaju još oko 150 dobavljača u našoj zemlji. I njihov opstanak bi bio ozbiljno doveden u pitanje ako bi ova preduzeća obustavila isplate.

Osim toga, preduzeća iz sastava Agrokora u Srbiji imaju oko 11.000 do 12.000 radnika (zavisno od izvora) i njihova sudbina takođe zavisi od raspleta ove, sad se već slobodno može reći, regionalne afere. Ipak, pošto je reč uglavnom o firmama sa dobrim proizvodima i tržištem, i ako budu prodate, pa čak i iz stečaja u najgorem slučaju, one mogu nastaviti da rade. Sa kolikim brojem zaposlenih, to sada niko ne može da zna.

Kako će se završiti priča sa Agrokorom, u ovom trenutku sigurno niko ne može reći jer se vesti smenjuju ne iz dana u dan, već iz sata u sat. Da li je "suviše veliki da bi propao" i koliko su banke i hrvatska država spremne da u njega ulože da bi opstao, odnosno koliko bi koštala propast a koliko sanacija, ni to se ne može reći jer nije poznato stvarno stanje u kompaniji. Možda je slučaj Agrokora znak za neke druge velike kompanije u regionu, nastale političkom voljom i uz političku pomoć tokom tranzicionih godina, da se zapitaju – da li je ovo najkrupniji (i time najjasniji) nagoveštaj da su ta vremena prošla i da je krenuo talas promena koji i neke druge može da odnese.