U Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, između Bele kuće i Kongresa, postavljena je retrospektivna izložba Filipa Gastona (rođen kao Goldštajn, 1913–1980), kanadsko-američkog slikara. Pišem o ovoj izložbi ne zbog njene umetničke vrednosti – Gaston je jedan od najuticajnijih umetnika poslednjeg stoleća – već zbog njenih centralnih tema, a to su nasilje i zlo. Postavljanju izložbe pod naslovom “Filip Gaston sada” prethodilo je dosta otpora, ali ona je ipak organizovana, u centru političke moći.

Gaston je poreklom iz jevrejske porodica koja je iz Ukrajine emigrirala u Montreal, a zatim u Los Anđeles. Voleo je stripove i renesansno slikarstvo i bio u velikoj meri samouk. Opsesivno je slikao i svoju tehniku doveo do fotografske preciznosti. Družio se sa vodećim slikarima apstraktnog ekspresionizma Džeksonom Polokom, Markom Rotkom i Vilijamom De Kuningom. Zbog antisemitizma promenio je prezime.

Menjao je stil, od figurativnog do apstraktnog i nazad, i jednom izjavio: “Jedina tehnika koju treba naučiti jeste sposobnost promene”. U ranim radovima, koji liče na De Kirikoove nadrealne pejzaže, na rubu apokalipse, prikazuje razaranja u Drugom svetskom ratu, kao i rasizam, progon komunista i homoseksualaca u Americi. Zatim se potpuno okreće apstraktnom slikarstvu. Doživljava veliki uspeh u Njujorku, ali na njegovim platnima ostaju bol i mučnina, što se najbolje vidi u seriji crvenih slika koju je Nacionalna galerija označila kao “užasnu lepotu”.

Međutim, 1970. godine Gastonove slike izložene u njujorškoj galeriji šokiraju javnost jer pokazuju banalnost zla. Na velikim platnima su pripadnici Kju-kluks-klana (KKK) koji, kao obični (čak simpatični) građani, ležerno konzumiraju izobilje i vozikaju se ulicama u potrazi za žrtvama koje će linčovati. Ruka Mikija Mausa ih zaustavlja. Kao pravda-šarada. To je bio Gastonov odgovor na rasizam, nasilje i rat u Vijetnamu. Ovako objašnjava promenu svog stila: “Američka apstraktna umetnost je laž, prevara, prikrivanje siromaštva duha… to je bekstvo od stvarnih osećanja koja imamo – od sirovosti – primitivnih pogleda na svet – i na nas u njemu”. Gastonov stav razbesneo je ljude iz visoke umetnosti. Jedino ga je De Kuning podržao primetivši da je sloboda istinski predmet njegovog rada. Gaston je prigrlio tu slobodu i ostao joj veran do kraja života.

PINK NERED

Njegova paleta mi je posebno privukla pažnju. Gaston je koristio kadmijum crvenu uz pomoć koje je pravio posebnu nijansu ružičaste. Rekao je da ga pink nered primorava da slika. Pink kao simbol razdraganog nereda – nažalost, odmah sam pomislila na Srbiju. Na to šta “Pink” predstavlja od devedesetih do danas: šminkanje stvarnosti, zatupljivanje naroda u cilju prikrivanja kriminala i lošeg kvaliteta života. Nedavno mi je jedna Amerikanka rekla da je Vašington whitewashed. Što znači: okrečen, sa prikrivenim neprijatnostima. I kad se kreč pomeša sa crvenom, dobijemo pink. Pink je još uvek dominantna boja u Srbiji jer se broj ružičastih medija uspešno umnožava. O tome sam mislila dok sam gledala Gastonove slike. I kao da više nisam videla Ameriku na platnima, nasilje je postalo moje nasleđe, univerzalno. Gaston nije predstavio zlo kao nešto strano, uvezeno, iako je bio svedok Holokausta u Evropi. Slikao je svoj autoportret sa kapuljačom pripadnika KKK da bi upoznao i proradio sopstveno zlo i nagon za uništenjem. Mislim da je to pravi put ka prevenciji nasilja.

Išla sam u Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar”, od 1991. do 1999. godine, gde sam stekla divne prijatelje i dragoceno znanje. Međutim, u klupama nismo ništa čuli o ratu u Jugoslaviji, a učitelj nam je odveden na ratište. Pamtim da nam je rekao kako ne smemo da mrzimo nekoga zato što je drugačiji. Ali deca su vređala vršnjake koji nisu imali srpska prezimena ili nisu govorili “čist srpski” pošto su izbegli iz Bosne i Hrvatske. Sećam se jednog oca koji je nosio pištolj na roditeljskim sastancima. Neko bi rekao: to je tipično za devedesete, u to vreme su mnogi nosili utoke. Ali ako naši očevi i danas poseduju oružje i vode sinove u streljane, onda bolje vreme nismo dočekali.

SUOČAVANJE SA ZLOM

Nasilje u Srbiji nije uvezeno sa Zapada (kao da je na Istoku sve mirno), kako reče bivši ministar prosvete Ružić, već je u velikoj meri rezultat dugogodišnjeg zataškavanja zločina počinjenih tokom ratova u Jugoslaviji. Svaka zemlja ima svoje zločine, ali odgovorna država ih ne prikriva radi dobrog imidža i zaštite vladajuće elite. Ona radi na suočavanju sa mučnim nasleđem, kroz krivično gonjenje zločinaca, naknadu štete žrtvama, lustraciju, obrazovanje, podizanje memorijalnih spomenika i svesti o onome što ne sme da se toleriše i ponovi. Amerika nije u tome šampion, ali izložba Filipa Gastona u Vašingtonu jeste jedan primer odgovorne kulture.

Nesuočavanje sa prošlošću urušilo je sistem vrednosti i normalizovalo nasilje u Srbiji, a ne navala liberalnih ideja sa Zapada. Tranziciona pravda je zahtev Zapada koji uporno odbijamo da uvezemo. Oni koji u Srbiji insistiraju na tranzicionoj pravdi, označeni su kao izdajnici ili naivčine. I tako ostajemo u mulju, okruženi pink zločincima. To znaju vrapci na grani, ali više nema institucija koje bi ih čule. Da bismo napredovali kao društvo – razumeli i sprečili nasilje – treba kao Filip Gaston da naslikamo svoj autoportret i raskrinkamo pritajeno zlo. Možda je prvi korak na putu te promene organizovanje introspektivne izložbe o stradanju svih naroda u jugoslovenskim ratovima od 1991. do 1999. Najbolje u Beogradu, između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine. Kad ako ne sad.

Autorka je pravnica za međunarodno pravo ljudskih prava, živi u Vašingtonu od 2017. godine