Dr Slavica Plavšić je primarijus, specijalista za plućne bolesti. Karijeru je provela u bolnicama u Kraljevu i Pančevu. Javnosti je, međutim, postala poznata zahvaljujući pomoći koju pruža javnosti i inicijativi koju je pokrenula – da se zapamti ime svakog lekara i zdravstvenog radnika u Srbiji koji je preminuo od kovida 19. Sagovornica "Vremena" zvanje primarijusa stekla je 1990. godine. Iako je u penziji poslednje tri godine, tokom epidemije kovida 19 pomagala je i građanima i kolegama sve vreme.

"VREME": Ovo nije prvi put da samoinicijativno činite nešto iz altruizma. U julu ste na Tviteru objavili da ste na raspolaganju za savete svima koji ne mogu da dođu do lekara u vreme kada smo imali prvu krizu kovid sistema. Kakvi su vam utisci, da li vam se javio veći broj ljudi nego što ste mislili da hoće?

SLAVICA PLAVŠIĆ: Prve postove o koroni napisala sam 26. i 27. februara, kada sam na neki način najavila strahotu koja nadolazi. Intenzivno sam pratila dešavanja u Kini, Italiji, Španiji, Americi. Da podsetim, prvi zvanično zabeležen slučaj obolevanja od kovida 19 u Srbiji je objavljen 6. marta.

U julu je kriza kovid sistema počela da eskalira. Pre toga su najavljivali skori kraj epidemije, broj zaraženih i preminulih je bio minimalan – ili su ti podaci bili naštelovani. Uglavnom, prognoze su bile optimistične. Ubrzo, došlo je do naglog pogoršanja epidemiološke situacije što se videlo po ogromnim gužvama ispred kovid ambulanti i bolnica. U tom period su strah i panika uzeli maha. Zbog teških propusta Kriznog štaba, koji su tada postali očigledni, osnovan je pokret Ujedinjeni protiv kovida, sa idejom da se Krizni štab smeni i da konačno dobijemo prave i istinite informacije.

Ja sam bila jedna od prvih sto potpisnica tog apela. Svi pamtimo salvu uvredljivih poruka od strane Kriznog štaba, ministra Lončara i predsednika Vučića: da smo nekompetentni, nestručni, da nismo znali šta potpisujemo, da su mnogi povlačili svoje potpise itd. Moj odgovor na celu tu mučnu situaciju bio je: "Izvolite, dragi prijatelji, stojim vam na raspolaganju za pitanja i lekarsku pomoć u granicama mojih znanja i mogućnosti. Znam da se do lekara teško dolazi, da su sve bolnice u kovid sistemu, a svi pacijenti u velikom problemu. Pomoći ću svakom koliko god budem mogla."

Taj moj apel je naišao na izuzetno veliku podršku i pohvale sa svih strana. Javljao se veliki broj ljudi, mnogo veći nego što sam mogla da zamislim, sa najrazličitijim pitanjima i molbama koje često nisu imale nikakve veze sa pulmologijom, koja je moja specijalnost. Trudila sam se da svakog ispoštujem i odgovorim na svako pitanje. Na ona pitanja koja su se često ponavljala davala sam odgovore u vidu postova, objava i slično. Tako se ta moja objava pretvorila u neku vrstu misije koja još uvek traje.

Koliko je mentalno teško uraditi tako nešto i proživljavati patnju i nemoć zajedno sa ljudima koji su vam se javljali?

Bilo je baš teških i komplikovanih slučajeva koje je trebalo rešiti "na neviđeno". Ljudi su bili preplašeni i zbunjeni, pa su mnoga pitanja bila krajnje konfuzna i nejasna. Prvo sam morala da ih smirim, a potom da ih zamolim za detaljnije podatke o problemu koji ih muči. Bilo je i situacija kada sam morala da ih pozovem telefonom kako bi ih smirila, saslušala, razjasnila, pomogla. Ponekad su se javljali ljudi samo da potraže savet, a ja sam procenila da su za hitnu hospitalizaciju, što je nekima verovatno spaslo život. Njihovu patnju i problem sam doživljavala vrlo emotivno, dajući baš sve od sebe da im pomognem. Sve je to bilo vredno, pogotovo kada mi se jave i kažu da im je bolje ili da je problem rešen.

Vi ste tada "povukli nogu" i javilo se još vaših kolega da pomogne na sličan način. S jedne strane, to vraća veru u ljudskost, ali šta nam govori o sistemu?

Drago mi je što su se kolege javljale i ponudile svoju pomoć, svako u granicama svojih mogućnosti. Naravno, bilo je i kolega koji su se ogradili od te inicijative. Svakako, mi se bavimo humanim pozivom i treba da pomažemo. Nemogućnost da se dođe do lekara, da se dobije pomoć u svim zdravstvenim ustanovama, naterala je ljude da pomoć potraže na društvenim mrežama. To nam govori da mnogo toga u zdravstvenom sistemu nije dobro, posebno u organizaciji posla i načinu funkcionisanja i kovid i non-kovid ustanova. Smernice i nadležnosti su se menjale iz dana u dan. Vladala je opšta konfuzija i dezorganizacija, u kojoj su se teško snalazili ne samo pacijenti već i lekari i medicinsko osoblje. Nedostatak jasnih instrukcija i podela nadležnosti uslovili su dugačke redove ispred kovid ambulanti, šetanje pacijenata od bolnice do bolnice. Tako se gubilo dragoceno vreme, a poznato je da se kod kovid pacijenata zdravstveno stanje može pogoršati u roku od nekoliko sati.

Povod za naš razgovor je vaša inicijativa da se zapamti ime svakog lekara i zdravstvenog radnika koji je umro od kovida. Kako ste došli na tu ideju? Kako je tekao proces od ideje do realizacije, da li ste imali nečiju pomoć?

Na ova dva pitanja bih odgovorila ujedno. Broj preminulih lekara se povećavao iz dana u dan. Na dan 17. januara 2021. taj broj iznosi 79 preminulih lekara i stomatologa, dva farmaceuta i oko 38 sestara i tehničara (ti podaci nisu kompletni ni dostupni).

Lekarska komora se nije oglašavala od početka epidemije. Krizni štab je samo povremeno komentarisao da je tužno što je "nekoliko" kolega izgubilo život. Bilo mi je neprihvatljivo da se sve završi samo na kratkoj objavi o njihovoj smrti. Okidač je bila smrt docenta dr Vladimira Žugića, jednog od vodećih pulmologa u Srbiji.

Pulmologa ima jako malo, a toliko vrhunskih eksperata kao što je bio dr Žugić ima samo nekoliko u Srbiji. Izostanak reakcije javnosti i stručnih krugova povodom toga za mene je bio poražavajući. Pošto je Sindikat lekara i farmaceuta počeo da objavljuje imena preminulih lekara, uključila sam se u akciju i napravila tabelu sa sređenim podacima, kako preminule kolege ne bi ostale samo brojevi. Toj tabeli sada ima pristup dr Rade Panić, predsednik SLF i dr Gorica Đokić, članica Glavnog odbora SLF. Zapravo, iza ove inicijative stoji SLF, a ja samo dajem svoj doprinos tome.

Sada kad ta baza živi i raste i kada se zbog nje pokreću inicijative da se ispita razlog velike smrtnosti zdravstvenih radnika, očekujete li da će do te istrage zaista doći?

Za sada smo daleko od toga, ali se javnost uzburkala, što je dobar znak. Smrtnost lekara i medicinskog osoblja je velika, nažalost, među najvećima u Evropi. Mi ćemo se potruditi, nadamo se i verujemo i svaka pomoć i podrška javnosti, stručnjaka i medija je jako dragocena da se pokrene detaljna istraga.

U trenutku dok vodimo ovaj razgovor, još se ne stišava bura zbog izjave doktora Kona da su se lekari zaražavali jer su pili kafu. Na početku pandemije imali smo izjave Kriznog štaba da su se lekari zaražavali na skijanju. Znamo kroz kakve horore prolaze lekari od početka pandemije, ali kako biste vi taj odnos opisali?

Država i Krizni štab nisu sposobni da zaštite lekare i medicinsko osoblje od zaražavanja i zato se javnosti plasiraju razni izgovori i neistine. Ako pogledamo unazad, napravili su niz katastrofalnih grešaka od samog početka epidemije, čije ćemo posledice sagledavati još dugo. Izjava dr Predraga Kona da su se lekari zaražavali na mestima gde se ispijaju kafe i prave pauze je sramna i jako uvredljiva.

Nedavno smo gledali na TV N1 potresnu emisiju sa doktorima Radetom Panićem i Dejanom Žujovićem. Da li takvi nastupi imaju moć da nešto promene u svesti ljudi, u momentu kada nemamo poverenja u sistem, u Krizni štab, kada nam antivakseri divljaju u društvu?

Ova emisija je izazvala veliku pažnju javnosti, neki je čak nazivaju istorijskom. Nastupi doktora Panića i Žujovića su bili snažni, emotivni, iskreni i hrabri. Nadam se da su bar podstakli ljude na razmišljanje o velikim problemima u zdravstvenom sistemu i da su neke kolege, lekare, ohrabrili, kako bi prestali da i dalje budu žrtve svog ćutanja.

U međuvremenu je, zbog zdravstvenih tegoba, doktor Žujović hospitalizovan u KBC Dedinje, što me je jako potreslo jer ga poznajem od detinjstva. Ovom prilikom želim da mu uputim podršku i najbolje želje za brzi oporavak.

Društvene mreže imaju i dobre i loše strane. Sa vašim iskustvom na njima, šta biste rekli?

Neverovatna su iskustva sa društvenih mreža, Tvitera pre svega. Vrede čitavo bogatstvo! Upoznala sam mnoge ljude, preplašene, sluđene, ali i hrabre, pametne, plemenite i zahvalne, kao i divne kolege sa kojima sarađujem, razmenjujem mišljenja i iskustva. To ističem kao posebno značajno jer sam od njih mnogo naučila i dobijala direktne informacije iz crvene zone. Dešavalo se da su mi neke kolege u toku noćnih smena slali snimke pluća na tumačenje i još jedno mišljenje. Neki doktori su me konsultovali i u vezi sa sopstvenim zdravstvenim problemima i lečenjem. Obraćali su mi se ljudi iz inostranstva za sebe i svoje. Delila sam radost sa izlečenima, a tugu sa preminulima. U svakom slučaju, jedno bogatstvo iskustava, saznanja i poznanstava. Fascinantno, kažem vam.