Hajnrih Bel (<i>Heinrich Böll</i>), veliki nobelovac, ostavio je svetu knjigu "Pogledi jednog klovna", o klovnu koji usamljeno luta po vozovima i gradovima posleratne Nemačke. Ovog dvadesetsedmogodišnjeg momka iz Bona proganja jasno sećanje na glas njegove majke dok za večerom svojoj deci sa žarom govori: "Svako mora da uradi sve što je do njega kako bi jevrejski jenkiji bili oterani sa naše svete zemlje!" Progonjen tim glasom, on uzaludno pokušava da pobegne iz društva u kome je ta ista žena postala predsednica izvršnog komiteta udruženja za rasno pomirenje i koja redovno posećuje Muzej Ane Frank u Amsterdamu. Belov klovn tako ostaje čist i nevin dečak koji odbija da se uključi u licemerni svet odraslih koji se u Nemačkoj pomaljao na ratnim ruševinama. Možda je to licemerje neophodno da bi moderno društvo uopšte funkcionisalo, da bi ljudi mogli da uživaju u sigurnosti i materijalnom blagostanju. U takvom društvu nema mesta za Belovog junaka. On ostaje izgubljeni klovn koji na železničkim stanicama izvodi svoju tužnu predstavu o odlascima i dolascima.

Da u Nemačkoj i dalje ima usamljenih klovnova koji se nisu pomirili sa licemerjem svog površnog doba govori nam knjiga Ingeborg Maus "Ljudska prava, demokratija i mir". Ova nemačka filozofkinja oseća u akademskoj zajednici istu vrstu izopštenosti koja je snašla junaka Belovog romana. Međutim, za razliku od nesrećnog i izgubljenog klovna iz Bona, Ingeborg Maus pronašla je pouzdanog vodiča – Imanuela Kanta. Istina, Kantu su se za pomoć obraćale mnoge njene kolege, ali u pokušaju da pronađu opravdanje za turobnu stvarnost sveta u kome se sloboda silom nameće spolja, narodi su bombardovani u ime ljudskih prava, u kome se od ozbiljno shvaćene demokratije odustalo, a pojmu ustava oduzet je istorijski i filozofski smisao. Teško je, međutim, sa filozofijom građanina Kenigsberga uskladiti pogled malog Hrvata iz sela Hrtkovci u Srbiji dok u jesen 1992. godine gleda svog preplašenog tatu koji navija za Zvezdu i ratovao je za JNA u Hrvatskoj, a po povratku sa ratišta teraju ga da beži iz Srbije, zemlje u kojoj je rođen, koju voli i kojoj je odan. Kanta, kakvog nam prikazuje Inge­borg Maus, ne bi zanimali oni koji se bave pravom u ratu, ti "dosadni utešitelji". On smatra da je nad ratnim zločincem prethodno već počinjen zločin time što mu je naređeno da ubija u ratu "pre nego što su, posle savladavanja prve velike civilizacijske kočnice, usledili njegovi individualni zločini". Kanta bi, pre svega, zanimalo zašto je najveći zločin, zločin rata, uopšte počinjen. Tako bi on sa zgražavanjem posmatrao kako Nemačka u Jugoslaviji početkom devedesetih podstiče etnički nacionalizam i zemlju koja ima svoj Ustav gura u provaliju građanskog rata. Kant bi to nasilno ukidanje "prava jednog naroda koji se samo bori sa svojom unutrašnjom bolešću" nazvao "strašnim skandalom".

Ingeborg Maus, Nemica, uverena u mogućnost ostvarenja Kantovih načela slobode i mira, sa stidom je posmatrala kako njena zemlja u jugoslovenskoj nesreći podstiče nastanak novih država na etničkom principu, ne obazirući se na strašne žrtve rata koje takvu politiku neminovno slede. Ona veruje filozofu iz Kenigsberga dok joj poručuje da državnu suverenost treba čuvati. U državama našeg doba i dalje nisu ostvareni Kantovi zahtevni i rigidni kriterijumi slobode. Međutim, kao i u vremenu koje je Kant svojim mislima obuhvatio, države i danas ostaju jedini okvir koji ostavlja nadu, sve slabiju doduše, da se sloboda može dosegnuti u budućnosti. Čak i one sa despotskim uređenjem ostaju jedini raspoloživi "čuvari mesta za buduću republiku" . Za koliko vremena i na koji način će neki narod dospeti u stanje u kojem će sam donositi svoje zakone i u kojem će njegovi pripadnici sami određivati konkretan sadržaj svojih prava, o tome ni Kant ni Ingeborg Maus ne žele da govore. Ne samo zato što nas ubeđuju da do ostvarenja slobode narod može doći jedino kroz proces autonomnog društvenog učenja i samoprosvećivanja, već i zato što veruju da su principi demokratije i ljudskih prava toliko primamljivi da im na kraju ni jedan narod neće moći odoleti. Stoga "loše društvene institucije i politička uređenja treba trpeti dogod ne mogu da se promene bez opasnosti povratka u varvarsko potpuno bespravno i bezustavno stanje".

Poput svog učitelja Kanta, Mausova skromno priznaje da ne zna koliko će trajati i kako treba da izgleda taj put učenja koji vodi pojedinačne narode ka ostvarenju ideala slobode. Umesto toga ona nam pomaže da prepoznamo zamke koje narode na tom putu čekaju i koje ih od traganja za slobodom mogu odvratiti. Jedna od njih je pokušaj "konstitucionalizacije" Povelje UN kroz sudske odluke međunarodnih krivičnih tribunala. Kant je krajem 18. veka u svojim političkim spisima govorio o ugovoru među suverenim narodima kao sredstvu uspostavljanja večnog mira. Kao ni u Kantovo vreme, ni danas ne postoje građani sveta koji bi donošenjem ustava uspostavili svetsku državu u kojoj bi sami donosili zakone. Sve su prilike da neće postojati ni u budućnosti. Ako, pak, nema ustava i zakona prema kojima bi međunarodni tribunali sudili predsednicima suverenih država za ratne zločine, onda su njihove odluke u antagonizovanom svetu nužno političke, odnosno na štetu jednih i u korist drugih država. Tako suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu za Ingeborg Maus predstavlja dokaz refeudalizacije međunarodnog prava. Istovremeno, time što je srpskom društvu oduzeta mogućnost da svom bivšem predsedniku sudi prema zakonima koje je samo donelo, nasilno je prekinut proces njegovog samoprosvećivanja.

Kao što je to bio slučaj sa junakom Belovog romana, nad mislima Ingeborg Maus lebdi živo sećanje na zločine koje je njena zemlja počinila za vreme Drugog svetskog rata. Iz tih sećanja rađa se i analogija između današnjeg načina odlučivanja u međunarodnim tribunalima sa instrukcijama Ministarstva pravde sudijama Trećeg rajha, poznatih kao "Pisma sudijama" 1942-1944, u kojima se pravosuđe oslobađa zakona onda kada bi rezultati njegove primene protivrečili nacionalsocijalističkim ciljevima. U oba slučaja radi se o zlehudoj "pravnoj situativnosti", kojom se ukida odnos između zakona i sudskog odlučivanja.

U svom romanu Hajnrih Bel je podsetio da kada se jednom zaboravi boja glasa i pogled kojim majka ispraća ćerku u rat protiv "jevrejskih jenkija", onda sve postaje prihvatljivo, pa čak i to da ista žena istim glasom američkim studentima drži predavanja o nemačko-jevrejskom pomirenju. Poput Belovog klovna, Mausova se užasnuto čudila dometima bezočnosti koji se mogu dostići jednom kada se nacistički zločini izmeste iz istorijskih prilika koje su ih iznedrile: "To omogućava sprovođenje istorijsko-političkih konstrukcija koje Srbe od žrtava nacističkih pohoda po Jugoslaviji pretvaraju u nacističke zločince. Ova dekontekstualizacija holokausta i njegovo prenošenje na Balkan Nemcima omogućava, sa druge strane, da se iz perspektive počinilaca izmeste u perspektivu posmatrača, i nad Srbima ponovo, 1999. počine nacističke zločine (bombardovanje Beograda)."

Knjiga Ingeborg Maus važna je za naše društvo koje i samo neobično podseća na Belovog junaka. Ono se dugo, uz velike žrtve, grčevito opire da se uključi u površni i licemerni svet odraslih, u kojem najmoćnije države prezrivo ismevaju težnju malih naroda za slobodom. Poput klovna iz čuvenog romana koji u alkoholu traži zaborav od sveta koji ga ne razume i odbacuje, naše društvo devedesetih godina 20. veka opijalo se primitivnim etnonacionalizmom. Čak ni to nesrećno vreme, međutim, nije uspelo da uništi želju za slobodom, tu veliku unutrašnju mogućnost koju je uz sve muke i nedaće odnegovala srpska istorija. Sačuvana je bila i vera da do slobode, vrhovnog načela Kantove filozofije, možemo stići sami, sledeći sopstven put. Ta vera koja je uspela da preživi ratove mračnih devedesetih, danas je poljuljana. Ideja o slobodi zbog koje su Srbi u istoriji bili spremni na ogromne žrtve, postala je ljudima danas daleka i strana. Od nezgrapnih i dezorijentisanih bundžija koji podsećaju na Belovog junaka, današnji Srbi samo su na korak od mirenja sa mračnim unutrašnjim despotizmom od kog podilazi jeza. Širenje tupe ravnodušnosti u društvu nasilno zaustavljenom na putu samoprosvećivanja u stopu prati i prihvatanje slike sveta prema kojoj je cepanje Jugoslavije po banalnoj logici raskusurivanja velikih sila bilo istorijska nužnost, bombardovanje Beograda u ime ljudskih prava opravdano, a otimanje dela zemlje, za koji je naša ideja o slobodi neraskidivo vezana, zaslužena kazna. Knjiga Ingeborg Maus pojavila se, dakle, u pravom momentu. Ona nam u vidu šapata koji se prenosi kroz vekove šalje Kantovo upozorenje da prihvatiti život pod vođstvom despota i zakonima drugih država znači odustati od svega lepog i dostojanstvenog što život čini i spustiti se zajedno sa ostalim narodima koji već tamo leže – u raku na groblju slobode.