Među strancima koji se predstavljaju kao eksperti za Balkan svega nekolicina zaslužuju taj epitet, a jedan od njih je svakako Miša Gleni, koji je kao dopisnik britanskog "Gardijana" i Bi-Bi-Sija proveo dobar deo karijere u regionu i napisao tri knjige o raspadu Jugoslavije. U poslednje vreme se intenzivno bavi istraživanjem globalnog organizovanog kriminala, a njegov bestseler "Mekmafija" objavljen je i kod nas. Ovih dana Gleni je ponovo na Balkanu, kao gost Beogradskog bezbednosnog foruma, gde će u četvrtak, na dan kada ovaj broj "Vremena" izađe iz štampe, moderirati razgovor predsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića sa premijerom Albanije Edijem Ramom.

"VREME": Da vam je neko pre deset–petnaest godina rekao da ćete biti moderator srpsko–albanskog dijaloga u kome će Srbiju predstavljati Aleksandar Vučić, šta biste odgovorili?

MIŠA GLENI: Bio bih zadovoljan. Činjenica da dvojica premijera razgovaraju u Beogradu svedoči da je za tih petnaest godina postignut stvaran napredak. A zatim, ne bih bio iznenađen, jer sam i pored toga što sam poslednjih godina ređe dolazio, pratio šta se dešava u regionu. Posle dvadeset godina intenzivnog bavljenja Balkanom, čovek ne može prosto da ode i sve zaboravi. Održavam kontakte sa mnogim ovdašnjim prijateljima, tako da sam u toku.

Ipak ste u jednom trenutku otišli?

Pa, nakon završetka sukoba na Kosovu učinilo mi se da sam pomalo ustajao i da nemam ništa novo da kažem, a došlo je i do pada interesovanja zapadnih medija za balkanske teme. Paradoksalno je što sam konačno prelomio da odem nakon što je Zoran Đinđić ubijen. To je bio depresivan događaj koji je izazvao veliku štetu, jer je Đinđić bio najdinamičniji političar u ovom delu Evrope i bolje je od drugih shvatao kao stvari funkcionišu. A zatim, taj atentat me je podstakao da pokušam da istražim bliske veze između organizovanog kriminala i politike koje su uspostavljene posle pada komunizma i tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Svi znamo da su organizovane kriminalne grupe iz Srbije, Hrvatske, Bosne i sa Kosova tesno sarađivale sve vreme tokom rata.

Nisu sarađivale samo kriminalne grupe, nego i vojske. Ratko Mladić je u svom dnevniku opisao kako je prodavao Hrvatima municiju u zamenu za naftu.

Upravo na to sam i mislio. Imali smo ljude koji su se danju navodno borili za svoj narod i pucali po drugom narodu, a noću trgovali sa komandantima suprotstavljene strane. Interesantno je da je Jugoslavija tokom rata postala glavno evropsko čvorište za šverc narkotika, žena i cigareta za zapadnoevropsko tržište. Organizovani kriminal se vrlo brzo prilagodio globalizaciji i iskoristio rat u Jugoslaviji za sticanje profita. Za mene je bilo fascinantno koliko je taj rat uticao na globalnu ekspanziju kriminala; moglo bi se reći da je imao centralnu ulogu. Putevi heroina, kokaina i druge švercovane robe koja je prolazila kroz bivšu Jugoslaviju odveli su me u Centralnu Aziju, Japan, Južnu Ameriku i, naravno, u Moskvu. O tome sam pisao u "Mekmafiji".

Time nisam mislio da kažem da su balkanski kriminalci veliki igrači na globalnom nivou, kao što se ponekad tvrdi u medijima i u filmovima. U južnoj Italiji i na Korzici, na primer, ogranci tradicionalne mafije kao što Koza Nostra, Ndrageta i Kamora su veoma snažni i praktično su kooptirali politički i ekonomski sistem, dok u Južnoj Americi narko-karteli i dalje igraju glavnu reč. Reč je o tome da je rat u bivšoj Jugoslaviji omogućio dosad neviđeno povezivanje različitih kriminalnih grupa i uspostavljanje globalnog korporativnog modela koji ima značajan udeo u svetskoj ekonomiji.

Kako god bilo, izgleda da ovdašnji organizovani kriminalci u miru ne funkcionišu ništa lošije nego što je to bio slučaj u ratu.

Tako je to nasleđe je opstalo. Ispostavilo se da organizovani kriminal lako pušta korenje, ali ga je teško iskoreniti. Da bi se to učinilo, potrebne su tri stvari: čvrste institucije, zdrava privreda i politička volja. Ta tri preduslova su bila problematična još u vreme komunizma, ali nedostaju i danas. Ključna stvar je graditi institucije, ne samo na jugoistoku nego i na istoku Evrope. Naročito u novije vreme, kada imamo slučajeve da vlasti nakon dobijenih izbora kroje Ustav po svojoj meri, masovno instaliraju partijske kadrove u pravosuđe, privredu i medije i podvrgavaju institucije svojoj volji.

Mislite na takozvani model liberalne demokratije koji promoviše mađarski premijer Viktor Orban?

Mislim da nije on skovao taj termin, nego jedan od njegovih saradnika. U svakom slučaju, liberalna demokratija je kontradiktoran pojam, oksimoron koji služi da legitimizuje nedemokratski način vladavine i zato mi je odvratan. Ono što je naročito zabrinjavajuće, a ne važi samo za Balkan i Istočnu Evropu, jeste tendencija da se institucije zamenjuju jakim liderima; narod se u teškim vremenima tako oseća sigurnije. Umesto da u pravosuđu, policiji, carini imate ljude koji nepristrasno rade svoj posao, imate osobe koje znaju da neće zadržati posao ako se vlast promeni. To je danas prisutno do neke mere u Hrvatskoj, u delovima Bosne, u Makedoniji…

I u Srbiji imamo jakog lidera…

Tačno. Mislim da je to posledica toga što je nakon pada Slobodana Miloševića u Srbiji bila prilično haotična situacija, naročito posle Đinđićeve smrti, pa sve do odlaska Koštunice sa političke scene. Vučić je shvatio da se narodu sviđa odlučnost, i to je njegova glavna karakteristika. Doduše, u njegovom slučaju je više reč o stilu nego o politici. Vučićevu politiku je ponekad teško definisati, jer jedno govori, a drugo radi, a povremeno sa istom odlučnošću zastupa kontradiktorne stavove.

I pored toga, izgleda da ga u Briselu i vodećim zapadnim zemljama podržavaju.

To treba sagledati u kontekstu trenutne situacije u Evropskoj uniji i višestruke krize koja je potresa. U EU danas nemaju ni dovoljno vremena ni kapaciteta da se ozbiljno usredsrede na Balkan. Vučić projektuje sliku o Srbiji koju oni žele da vide i time je osvojio njihovo poverenje, naročito u slučaju nemačke kancelarke Angele Merkel. Zanimljivo je i da Vučić i Rama imaju koordinisan nastup prema EU, što nije ostalo neprimećeno. Za evropske lidere je važno da Vučić ostane na putu evropskih integracija i da se održi dijalog sa Prištinom, a ozbiljnu ulogu ima i izbeglička kriza, zbog geografskog položaja Srbije. Potrebna im je njegova saradnja.

Trenutno imamo Bregzit, imamo Italiju koja je u vrlo teškoj situaciji, katastrofu u Grčkoj, bezbednosne pretnje… Sve to Vučiću daje prilično manevarskog prostora, jer bez obzira na njegove autokratske tendencije, Zapadu sada nikako ne odgovaraju nestabilnost i haos na Balkanu. Međutim, cela ta računica važi samo ako višestruka kriza u EU ne postane egzistencijalna.

Upravo taj termin – egzistencijalna kriza – nedavno je upotrebio predsednik Evropske komisije Žan–Klod Junker kada je govorio o situaciji u EU.

Retko se slažem sa onim što Junker govori, ali egzistencijalni strah je svakako prisutan.

Važno je i nešto što Junker u tom govoru, koji je inače bio veoma dugačak, uopšte nije pomenuo, a to je proširenje. Iako je podrška evropskim integracijama još prilično jaka u regionu, "proširenje" u EU u poslednje vreme toliko izbegavaju da izgovore da se stiče utisak da je postala opscena.

Zapadni Balkan je relativno malo područje, tu živi oko dvadeset miliona ljudi. To je samo mali procenat od ukupne populacije EU, i ne bi trebalo da bude problem apsorbovati ga. Međutim, imate tu famu da su Bugarska i Rumunija prerano primljene i ona se sada prenosi i na druge kandidate. Međutim, ako malo bolje pogledate, videćete da praktično nijedna zemlja koja je u poslednjih dvadeset godina primljena u EU nije sasvim ispunila uslove.

A zatim, širom Evrope imate populiste koji igraju na kartu ksenofobije i podstiču strah od najezde stranaca. To se naročito videlo u Britaniji, kada su pobornici Bregzita bezočno lagali da će Turska za pet godina ući u EU pa će se sedamdeset miliona Turaka preseliti u Englesku. To samo pokazuje koliko je proces proširenja lako pretvoriti u sredstvo zastrašivanja biračkog tela. U situaciji kada desni populisti, kao što je Nacionalni front u Francuskoj, Alternativa za Nemačku i Slobodarska partija u Austriji rastu, kad su preuzeli vlast u Mađarskoj i Poljskoj, a prete da isto učine u Švedskoj, Finskoj i Danskoj, postaje razumljivo što se političari sa centra ustežu da govore o proširenju. Zbog toga će evropski put Srbije, kao i ostalih kandidata za članstvo u EU, biti veoma dug i naporan.

Kad ste već pomenuli Bregzit, to možda i nije tako loše za proces proširenja. Aktuelna premijerka Tereza Mej se tokom kampanje zalagala da Britanija ostane u EU, ali pod uslovom da se proces proširenja potpuno obustavi. Ovako bar neće moći da ga blokira.

Kao prvo, Tereza Mej je bila prilično usamljena u tom stavu, a kao drugo, ne verujem da se iskreno zalagala za ostanak u EU, nego je samo verovala da će ta strana pobediti. Bregzit će se loše odraziti na proširenje, jer je Britanija snažno podržavala taj proces. Sa druge strane, očekujem da će otpor proširenju u Francuskoj, Holandiji i Danskoj nastaviti da raste.

Perspektiva članstva u EU je i dalje faktor koji podstiče reforme i održava stabilnost na Balkanu, a članice su u Solunskoj deklaraciji jasno obećale da će ceo region jednog dana ući u EU. Kakve bi mogle biti posledice ukoliko to obećanje izbledi, ili bude povučeno?

Evropska perspektiva je od ključne važnosti. Bez nje, zemlje u regionu bi za početak bile prinuđene da iznova definišu svoje ekonomske i političke odnose sa EU i o tome vode duge i mučne pregovore. Zatim, uticaj EU u regionu bi oslabio, što bi otvorilo prostor za druge igrače, kao što su Turska, Rusija i Kina, a mislim da to nikako nije u interesu EU.

Na kraju, to bi svakako povećalo opasnost od izbijanja oružanih sukoba. Kada je reč o tome, ne spadam među pesimiste koji tvrde da bi bez evropske perspektive sukobi bili neminovni. Ipak, čovek mora da se seća ratova iz devedesetih.

Mnogi ih se sećaju, ali je u međuvremenu stasala cela generacija koja rat ne pamti, ali je odrasla slušajući izrazito nacionalističke interpretacije o tome zašto je do rata došlo i kako je izgledao.

To je vrlo opasno. Sećam se da sam tokom rata često putovao na relaciji Beograd–Zagreb–Sarajevo i da sam uočio da su ljudi veoma brzo izgubili predstavu o tome šta se dešava "sa druge strane". Decenijama stvarane kulturne, političke pa i ljudske veze se u ratu veoma brzo kidaju, a posle rata ih je teško ponovo uspostaviti. Obrazovanje je veoma važno, i znam da postoji nekoliko projekata za stvaranje interpretacije istorije koja bi bila prihvatljiva za sve, ali ne znam da li se primenjuju.

Trenutno imamo situaciju da se pripadnici elita, a naročito političari, često sreću i razgovaraju, ali se komunikacija teško prenosi na niže nivoe. Imamo to i u slučaju dijaloga Beograda i Prištine koji je pokrenula Ketrin Ešton. Potrebno je mnogo političke volje da se normalizacija sprovede po vertikali.

Kad ste već pomenuli taj dijalog, on je već neko vreme u zastoju, najpre zbog političke krize na Kosovu, a ovih dana problem je Trepča i imovina srpskog Telekoma. Sem toga, kritičari kažu da uprkos silnim briselskim razgovorima iza zatvorenih vrata nije došlo do poboljšanja odnosa između dve zajednice i da možda treba menjati način na koji se dijalog vodi, jer je netransparentan.

Mislim da su se odnosi ipak znatno poboljšali u odnosu na stanje od pre nekoliko godina i da dijalog svakako treba da se nastavi, uprkos manjkavostima koje ste pomenuli. Vučić svakako zna da će Srbija jednog dana morati da prizna Kosovo, ali je politički nezamislivo da to izgovori. U međuvremenu, važno je održati taj mehanizam komunikacije, iako on povremeno zapada u krizu, kao sada zbog Trepče. Sem toga, neophodno je da i EU vidi da postoje stvarni pokušaji da se odnosi normalizuju i da se njena reč sluša.

To je posebno važno u aktuelnoj kriznoj situaciji, jer Evropa od Drugog svetskog rata nije bila suočena sa ovolikim opasnostima. Imamo ceo vatreni prsten koji je okružuje, od Sirije i Iraka pa do Ukrajine, imamo izbegličku krizu i veoma krhke političke sisteme i slabe lidere u mnogim zemljama EU. Za sada samo Angela Merkel izgleda kao neko ko ima kapacitet da te probleme rešava. Kada je reč o Balkanu, važno je podržati političare koji, u okruženju koje je mnogo nestabilnije nego što je bilo u vreme jugoslovenskih ratova, rade na normalizaciji odnosa i održanju stabilnosti. Treba graditi jake i funkcionalne institucije kako bi se ta stabilnost održala.