Poštovani, obraćam vam se povodom navoda u tekstu "Kako je Ištvan Kaić ispao iz voza", koji je objavljen u prethodnom broju "Vremena". Ostavljajući po strani sva relativizovanja izneta u tekstu autora Zlatka Čobovića, želeo bih da reagujem povodom saopštenja koje se našlo u sklopu tog teksta i koje ujedno smatram njegovim najzanimljivijim i najvažnijim delom. Budući da je Kaiću u samom tekstu prebačeno da iznosi informacije iz druge ruke, pročitavši sporno saopštenje, rešio sam da vam se obratim u svojstvu neposrednog svedoka događaja koji je opisan u Kaićevom dopisu medijima.

Smatrajući da su posredno pribavljeni navodi Ištvana Kaića, uprkos njihovom neshvatljivom odbacivanju od strane dežurnog urednika agencije Fonet Zlatka Čobovića, od izuzetne važnosti i javnog značaja, želeo bih ovom prilikom da, kao neko ko je prisustvovao pomenutom sastanku u Hilandarskoj ulici, potvrdim tačnost iznetih navoda. Naime, kao član Inicijativnog odbora za osnivanje Nove stranke zadužen za komunikaciju sa medijima, prisustvovao sam većini sastanaka tog tela koje je operativno rukovodilo procesom formiranja stranačke infrastrukture sve do njene Osnivačke skupštine održane u aprilu 2013. godine.

Po završetku jednog od redovnih sastanaka, koji su se uglavnom održavali jednom nedeljno, u neformalnom razgovoru Živkovića sa ostalim članovima Odbora, lider Nove stranke detaljno je opisao događaj koji je pomenut u Kaićevom saopštenju. O Živkovićevom hvalisanju da je učestvovao u izvršenju teškog krivičnog dela mogu da posvedoče i ostali prisutni članovi među kojima je, između ostalih, bio i Vladimir Pavićević, koji je odmah pored mene sedeo iza Živkovića i koji je na njegove skandalozne reči reagovao zaleđenim pogledom koji je uputio ka meni i sleganjem ramena u neverici. Iako se većina prisutnih kasnije gotovo jednoglasno saglasila da su reči lidera-osnivača stranke bile skandalozne i užasavajuće, na moju veliku žalost i razočaranje, bio sam jedini član koji je, između ostalog i zbog toga, već u trenutku osnivanja stranke istupio iz njenog članstva.

Iako su u pitanju bile samo Živkovićeve reči kojima se hvalio da je učestvovao u izvršenju krivičnog dela ubistva ili ubistva u pokušaju, u pitanju je događaj koji bi, bez obzira na protok vremena, svakako trebalo da bude predmet interesovanja Republičkog javnog tužilaštva koje bi u istrazi trebalo da ustanovi da li je Živković lagao ili je zaista učestvovao u izvršenju tog zločina. Takva reakcija je neophodna utoliko pre ukoliko se u vidu ima okolnost da su informacije potekle od samog Živkovića u vidu samooptužbi, a ne od nekog trećeg lica. Bez obzira na rezultate te istrage, već sada sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se u Narodnoj skupštini nalazi poslanik koji čak i u svojim zrelim godinama izbacivanje ljudi iz voza u punoj brzini smatra vidom mladalačkog nestašluka i zabave!

Protok vremena i "neaktuelnost" tog događaja, na koje se Čobović, kao dežurni urednik agencije Fonet, neprofesionalno pozvao u pokušaju da opravda svoje odbijanje da javnost upozna sa informacijom koju je Kaić obelodanio, teško da mogu biti prihvaćeni kao ozbiljan argument. Već samo saznanje da se lider jedne opozicione stranke po kuloarima otvoreno hvali mogućim saučesništvom u ubistvu ili "samo" ubistvu u pokušaju, ozbiljna je moralna prepreka da takav čovek igra bilo kakvu ulogu u javnom životu zemlje, a naročito da obavlja funkciju narodnog poslanika.

Da protok vremena u ovom slučaju ne sme da igra baš nikakvu ulogu, svedoči i dobro poznati slučaj nekadašnjeg ministra policije Dragana Jočića za koga se, dosta godina kasnije, saznalo da je u mladosti bio hapšen zbog provale i obijanja trafika. Optužbe koje je na svoj račun izrekao Zoran Živković daleko su ozbiljnije od onih koje su teretile Jočića, što čitavom ovom slučaju daje dodatnu težinu. Upravo zbog svesti o težini Živkovićevih samooptužbi smatrao sam svojom dužnošću da reagujem na njihovo javno objavljivanje koje je na neshvatljiv način ostalo bez odjeka u široj javnosti. S poštovanjem,