Pre dve nedelje ministar zdravlja Tomica Milosavljević operisan je na klinici Groshadern u Minhenu. Činjenica da je prvi čovek zdravstva Srbije lek potražio u inostranstvu neke je naterala da po ko zna koji put zatraže ministrovu ostavku, neke da raspravljaju o njegovom moralu i poverenju u sistem, a neke da i sami posumnjaju u kvalitet medicinskog kadra. Ima i onih koji smatraju da je ministar postupio kao čovek i da ga treba ostaviti na miru.

"Nisam imao dilemu kako da postupim, jer sam prvi put u životu bio fizički nemoćan i jer sam uplašio svoje troje dece, suprugu, roditelje, celu porodicu i prijatelje. To je ljudska odluka i ona je moja. Uopšte nisam imao dilemu da li time vređam svoju struku. Naprotiv", kaže u intervjuu za "Vreme" ministar zdravlja. "Nedeljama sam se lečio u Kliničkom centru Srbije, verovao sam svojim doktorima, verovao sam i verujem svom fizijatru, reumatologu, radiologu, neurohirurgu. Ne želim da sebi napravim alibi pred javnošću i da kažem ‘otišao sam u Minhen po second opinion, poslao me dr Vasa Antunović’. To nije tačno. Ja sam dr Antunovića obavestio da imam tu mogućnost i pitao sam ga za mišljenje, ali ja sam odlučio da li idem. Nije mi on rekao ‘idi’. Dr Antunović mi je rekao: ‘Ja mogu da te operišem u četvrtak’, i objasnio mi kako, ali me, kao lekar i prijatelj, posavetovao da iskoristim i drugu mogućnost, ako je već imam, da poslušam savet ukoliko je moguće dobiti isti rezultat manje invazivnim postupkom. U tom trenutku takav zahvat, manje invanzivan, nisu mogli da mi ponude naši neurohirurzi. Nikada ne bih otišao, niti bih nekog svog poslao na operaciju u drugu državu, ako se taj isti zahvat radi na isti način ovde i u inostranstvu. Međutim, zahvat koji mi je predložen kao mogućnost bio je manje invanzivan, uz korišćenje mikroskopa, ostavljao je deo zdravog diskusa na svom mestu što je važno za buduću prognozu i omogućavao brzi oporavak. Ovaj odlazak nije izbor i unapred osmišljen plan, nego sticaj po mene srećnih okolnosti."

Sa ministrom smo razgovarali u njegovoj kući. Dobro je raspoložen, hoda bez pomoći, pazi kako seda na stolicu, ali mu je prijatnije dok stoji. Za odlazak sa ministarske funkcije, kaže, još nije vreme.

"VREME": Gotovo svakodnevno hvalite napredak srpskog zdravstvenog sistema, a kada ste se našli u ulozi pacijenta pomoć ste potražili u Nemačkoj. Kako ste očekivali da će javnost, kolege i političari reagovati na vašu odluku?

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Bio sam potpuno svestan kontroverzne dimenzije i problematičnosti situacije, jer kada izgovorite rečenicu "Ministar zdravlja se operisao u Nemačkoj", to je samo po sebi neodbranjivo. Ali da to ne bi bilo istrgnuto iz konteksta, mora se čuti cela priča, jer tu nema govora o nepoverenju u sistem. Ja potičem iz tog sistema, ja sam deo tog sistema, ali ja sam na neki način i nemački đak. Pre dvadeset dve godine proveo sam dva meseca u Minhenu učeći neke stvari koje sam doneo ovde.

U ovom slučaju postupio sam odgovorno prema svojoj porodici i sebi trudeći se da ne remetim ništa u sistemu na čijem sam čelu i u državi u kojoj sam, ali sam sve vreme bio svestan da će se moj potez tumačiti na razne načine, da će se koristiti u politikantske svrhe i da će neko od toga praviti politički kredit, jer sve se događa u trenutku kada se u skupštini razmatraju dva zakona u oblasti zdravstva. Jedan sam branio, praktično, pod injekcijama (Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu 15. aprila, prim. aut.). Posle operacije, u četiri ujutru, napisao sam SMS poruku i neke smernice za saopštenje za javnost, jer sam želeo da pokažem da je to otvorena, jasna i čista stvar. U Minhenu me posetilo mnogo doktora i prijatelja. Neki su i novine donosili, ali su mi rekli: "Nemojte da ih čitate." Bio sam svestan odjeka u javnosti.

Diskus hernija se ne dobija preko noći. Mnogi ljudi žive sa ovim oboljenjem. Za očekivati je da se bar ministar zdravlja na vreme obrati kolegama za pomoć i da spreči komplikacije.

Sve je počelo pre mesec dana kada sam osetio ozbiljne bolove u leđima sa zračenjem duž obe noge. Obratio sam se dr Vladislavi Vesović, kod koje sam i ranije odlazio zbog bolova u vratu. U Kliničkom centru Srbije (KCS) mi je urađena magnetna rezonanca kičme i taj nalaz je bilo lošiji nego što je bila moja klinička slika. Nisam dovoljno ozbiljno shvatio taj problem, ali smo dr Vesović i ja zajednički odlučili da svako jutro odlazim u KCS da primim injekciju, i da posle toga idem na posao, ali da se potrudim da malo smanjim ritam. Međutim, ja to nisam uradio i nije mi bivalo bolje. Tog poslednjeg vikenda (17. i 18. aprila) došlo je do drastičnog pogoršanja i tačno znam kojim sam pokretom izazvao nepodnošljiv bol. U jednom trenutku nisam mogao da stanem na desnu nogu. Bukvalno sam se vukao do toaleta. Osim što sam trpeo jake bolove, potpuno sam izgubio osećaj desne noge i stopalo mi je palo. Ti simptomi su na ivici indikacije za hitnu operaciju.

Toga vikenda pozvao sam svog prijatelja reumatologa i rekao mu da klinički imam ozbiljno pogoršanje, sa asimetrijom i gubitkom osećaja desne noge. On je došao da me vidi i rekao: "Ti si na ivici paralize. Moraš da legneš u bolnicu već sutra ujutru. Ponovićemo magnetnu rezonancu i uradićemo elektromiografiju, pa ćemo videti šta kažu neurohirurzi". U ponedeljak, 19. aprila, odlazim na Institut za reumatologiju, tamo mi rade elektromiografiju nerva koja potvrđuje akutnu leziju desne i hroničnu leziju leve noge. Magnetna rezonanca koju je uradio isti doktor na istom aparatu i na istom mestu pokazala je drastično lošiji rezultat. Došlo je do pucanja diskusa i do izlaženja materijala napolje koji je onda išao levo-desno, pritiskao nerv i napravio celu tu sliku. Istoga dana konsultujemo neurohirurga. Dr Vasa Antunović je došao da me vidi i rekao: "Na osnovu prvog nalaza ja te nikada ne bih operisao. Preporučio bih ti mirovanje. Ali prošlo je nekoliko nedelja i došlo je do drastičnog pogoršanja." Onda smo se zajednički dogovorili, kao lekar i pacijent, a ne lekar i ministar zdravlja, da moj slučaj sutra, u utorak 20. aprila, bude razmotren na kolegijumu neurohirurga.

Isto veče sam se čuo sa prijateljem iz Minhena da mu otkažem viđenje koje smo još ranije dogovorili i on me pitao u čemu je problem. Pošto sam mu objasnio kakve tegobe osećam i kakva mi je klinička slika, rekao mi je da moj problem u Minhenu može hirurški da se reši na nekoliko načina: "Mi ovde imamo nekoliko modaliteta. Pošto imamo jednu od najboljih neurohirurgija u Evropi, mogli bismo da damo second opinion. Prvo na osnovu snimaka, a onda bismo te i pregledali." Ja sam mu onda rekao da je situacija dosta dramatična – ja sam ministar zdravlja i lečenje u inostranstvu je samo po sebi delikatna i kontroverzna stvar. Osim toga, moram da čujem i svoje neurohirurge.

U utorak ujutru, dok neurohirurzi raspravljaju o mom problemu, šaljem snimke u Minhen. Dr Antunović mi je rekao da su naši hirurzi odlučili da bi trebalo da budem operisan i da ne bi trebalo da gubimo vreme. Onda sam mu rekao da sve razumem, da prihvatam operaciju i da sam sinoć razgovarao sa prijateljem iz Minhena, koji je zatražio moje snimke kako bi dao second opinion i kome bi trebalo da se javim u toku dana. Prijatelj mi se javio i dao mi da razgovaram sa njegovim kolegom, neurohirurgom koji mi je rekao: "Pogledali smo vaše snimke. Nije dobro donositi zaključke bez pregleda pacijenta, ali po tome što ste ispričali, kakve tegobe imate i šta vam se dešava, operacija je siguran izbor i na nju ne bi trebalo čekati ni danima, a kamoli nedeljama. Mislim da bi bilo moguće uraditi manje invanzivan postupak, uz korišćenje mikroskopa i ostaviti zdrav deo diska unutra, što bi za vašu kičmu bilo bolje za budući život. Ako taj postupak ne bi bio izvodljiv u Beogradu na ovakav način, onda vam je moj savet da dođete ovde. Prvo da vas vidimo, pa ako procenimo da treba, i da vas operišemo". Pitao sam ga koliko košta operacija i kakvi su uslovi da bih znao da li uopšte mogu o tome da razmišljam. Da mi je rekao da operacija košta 50.000 evra, ne bih uopšte razmišljao o operaciji, jer toliko para nemam. Rekao je da je puna cena između 10.000 i 15.000 evra i da bi doktorski kolegijum sigurno mogao da mi izađe u susret sa dva-tri puta manjom svotom. Zamolio sam ga da se čujemo za dva sata, kako bih mogao da porazgovaram sa kolegama u Srbiji. Onda sam zvao dr Vasu Antunovića i rekao mu: "Vaso, prijatelju, moram sa tobom da budem potpuno otvoren. Ja sam tvoj pacijent, ti si moj doktor. Razgovarao sam sa dobrim prijateljem u Minhenu i njegov kolega neurohirurg mi je rekao da je moguće u toj bolnici uraditi zahvat minimalno invazivno. Nije mogao da mi kaže koliko minimalno, ali poštedno i sa mnogo bržim oporavkom nego kod standardne operacije, pošto bi on radio pod mikroskopom i svakako očuvao neoštećen deo diskusa. Molim te za mišljenje." Dr Antunović mi je onda rekao: "Tomice, ja ne bih bio normalan čovek kada bih ti rekao da odbiješ priliku da uradiš isto to, ali manje invazivno i sa istim rezultatom. Ako mene pitaš, ja ti ovako kažem – idi!" Zahvalio sam mu na otvorenosti i prijateljstvu i rekao da ću mu do kraja dana javiti šta sam odlučio.

Zaključio sam, zajedno sa porodicom, da mogu da podnesem trošak, da mogu da na manje invanzivan način dobijem isti rezultat i da sve to mogu da uradim na način da to bude moja stvar, moja lično i moje porodice, da državu Srbiju ne košta ni dinar. Imao sam rezervisanu kartu za Minhen, ali taj let je bio otkazan. Onda sam odlučio da kolima, uz pratnju kuma i prijatelja, u poluležećem položaju krenemo u Minhen. Ja nisam mogao da izađem iz kola uopšte. Dovežen sam do bolnice, tamo sam stavljen na kolica, urađena su mi nova snimanja i onda je doneta odluka – ili ću biti operisan odmah ili ću izgubiti šansu da stanem na noge, jer sam bio na ivici paralize. Ako si na ivici paralize, onda nema čekanja. To svaki dobar doktor zna.

Dakle, u Minhen ste otišli samo po drugo mišljenje, ne i na operaciju?

Otišao sam po mišljenje zato što je to mišljenje vrlo verovatno otvaralo vrata minimalnom postupku. Imao sam tri mogućnosti: prva, da čovek kaže: "Naše mišljenje je da vam ne treba operacija, vežbajte, radite." To je bilo malo verovatno. Druga mogućnost: "Treba vam operacija, ali se vratite kući pa razmišljajte hoćete ili nećete." Treća mogućnost: "Treba vam operacija. Možemo da je uradimo manje invazivno nego u Beogradu i moj savet je da ne mrdate, jer vam preti opasnost da izgubite nogu. To znači morate da budete operisani hitno." Kada sam otišao u Minhen, rekli su mi da može minimalno invazivno, da može da se ostavi zdrav deo diskusa i da mora hitno da se operiše. Da sam odbio, oni bi mi tražili da se pismeno izjasnim da ne želim da se operišem, jer bih tako ugrozio zdravlje svoje noge.

Kako izgleda taj manje invanzivan postupak?

Bolnica u kojoj sam operisan je jedna od devet najvećih bolnica u svetu i jedna od najefikasnijih evropskih bolnica, koja, inače, vrlo liči na Klinički centar u Beogradu. Taj kampus u Minhenu je zgrada od 13 spratova, 1200 kreveta i 5000 zaposlenih. Tamo sam potpisao niz različitih papira od saglasnosti kao pacijent do ostalih detalja i sa bolnicom imam džentlmenski sporazum – da ne objašnjavam do detalja šta mi je urađeno i da ne govorim do detalja o ceni. Mogu da kažem da je operacija urađena minimalno invazivno, što znači uz korišćenje tehnika koje omogućavaju da se kroz mali otvor uđe u kičmu, da se reši problem sa svim materijalom koji je van diskusa koji je pritiskao nerve, da se unutra odstrani deo diskusa koji je bolestan, ali da se ne izvadi ceo diskus, nego da se zdrav deo diskusa ostavi unutra što je za perspektivu i za zdrav deo kičme bolje. Operacija je protekla u potpunoj anesteziji, ali je oporavak bio takav da sam već sutradan ujutru bio na nogama. Dan nakon operacije već sam išao napolje, nijedan dan nisam imao temperaturu, nisam primio nijedan antibiotik i praktično sam već sedmoga dana bio u svojoj kući, sposoban da se normalno krećem.

Kakav bi bio scenario oporavka da ste operisani u Srbiji?

Siguran sam da bi operacija bila uspešna, jer je dr Antunović vrhunski neurohirurg koji operiše decenijama, i prof Rakić, takođe. Ceo tim neurohirurgije spada u jednu od boljih grana medicine u Srbiji. To je po kapacitetu i po obimu posla jedna od najvećih i jedna od boljih neurohirurgija u Evropi. Siguran sam da bi rezultat bio dobar. Konačno, imam i prijatelje koji su bili operisani i koji su dobro prošli. Takođe, poznajem neke ljude koji se pate sa diskus hernijom godinama i koji nisu operisani. Sigurno bih bio operisan uspešno i sigurno bi oporavak trajao duže.

Koliko duže?

Ne bih mogao da vam kažem. To je individualna stvar, ali ne verujem da bih odmah mogao da budem na nogama i da nemam nikakvih problema sa zarastanjem rane, jer bi mi rana sigurno bila veća, a kada je veća rana i zarastanje je komplikovanije, pa je i trauma veća.

Neki lekari u Srbiji su se ipak osetili uvređenim zato što ministar zdravlja, pored stručnog domaćeg kadra, ipak odlazi u inostranstvo na jednu "rutinsku" operaciju.

Svi članovi kolegijuma neurohirurgije Kliničkog centra Srbije su imali priliku da pogledaju moje snimke. Krajnje je nekorektno bilo od nekih kolega da pominju terminologiju "rutinska operacija". To je duboko neznanje. Ne postoji nijedan postupak u medicini koji može olako da se definiše rutinskim. Ko to ne razume, čini mi se da ne razume ni suštinu medicine. Ako su pod rutinskim mislili da je reč o operaciji koja ne daje komplikacije – u redu, to je delimično tačno, ali nije dobro nijedan postupak nazvati rutinskim.

Zašto?

Zato što nijedan postupak u medicini nije rutinski. Svaki postupak je za sebe i ne postoji bolest koju lečite, nego je to bolestan čovek i za svakoga bolesnika je njegova bolest posebna, pa onda primenjujete standardizovanu proceduru za njega. Čini mi se da je u komentarima bilo ishitrenih tvrdnji koje su iskakale iz konteksta i zaključio sam da su pojedinci koji toliko kritikuju sve ono što ja radim proteklih godina izgubili kredibilitet, jer se unapred zna da bi ti ljudi bili protiv svega što ja uradim. Ovo je bila posebna torta za njih koju je trebalo u slast da pojedu.

A šta je sa građanima od kojih većina nema mogućnost da zatraži drugo mišljenje u inostranstvu? Kako očekujete da oni i dalje imaju poverenja u sistem?

Mislim da mi povremeno nemamo poverenja u inteligenciju naših građana. To su pokazale i neke ad hoc ankete. Osim toga, i ja sam se lečio u Kliničkom centru Srbije. Odlazio sam tri nedelje na lečenje tamo i snimao sam kičmu tamo. Ni prof. Vesović, prof. Tanja Stošić-Opinćal, ni prof. dr Vasa Antunović, ni prof. dr Nemanja Damjanov se ne osećaju povređenim ili uvređenim zbog toga što sam u jednom trenutku doneo odluku da prihvatim savet prijatelja i kolega iz Nemačke, da dobijem drugo mišljenje koje je podrazumevalo operaciju sa istim rezultatom, ali za mene manje štetnu, manje povredivu i manje invazivnu proceduru. Ta odluka je doneta u trenutku, u sticaju hitnih okolnosti. Ostaje taj odijum koji ja neću moći da uklonim, ali ako nećete kao čovek da saslušate ceo problem, ako verujete u činjenice istrgnute iz konteksta, onda vas ja ne mogu razuveriti. Ja bih mogao da kažem da se u inostranstvu svake godine leči 200 ljudi o trošku države, mogu da kažem i da svako ima pravo da donese odluku šta će sa sobom učiniti i da li će se uopšte lečiti, ko će ga lečiti i kako. Svako u ovoj zemlji mora da prihvati da sam ja ljudsko biće koje ima porodicu i koje u jednom trenutku mora da prihvati to da za sebe može da učini više kao lekar. Nemam drugi argument osim ovoga i ako taj argument nije dovoljan mom sagovorniku, ako ga on ne prihvata, ja tu ne mogu ništa da uradim. Ja poštujem svačije mišljenje, svako može da misli o tome pozitivno ili negativno, može da vaga sve činjenice i da donese svoj sud.

Da li je tačno da ćete ovoga puta podneti ostavku?

Oni koji traže moju ostavku argumentuju je tako da bih ja ovaj posao mogao da radim do penzije. To ponekad zvuči arogantno, što ne želim. Možete biti sigurni da ja neću doživotno biti ministar zdravlja. Biću ministar onoliko koliko traje mandat koji osvojimo kao stranka koja je u koaliciji Za evropsku Srbiju osvojila poverenje građana i značajno doprinela da gospodin Boris Tadić bude predsednik Srbije. Prema tome, mi smo dobili poverenje građana i ja ovaj posao doživljavam kao svoju obavezu koju moram da obavljam onoliko dugo koliko moram. Čak i onda kada to nije baš prijatno u Srbiji. Preda mnom stoji mandat koji nije dobijen na poklon, nego je dobijen na parlamentarnim izborima, a izbori su najbolji način da se vlast menja, osim kad se u istorijskim okolnostima desi drugačije. Na sreću, mi više nemamo potrebu za revolucijom.

Činjenica je da mandat ove vlade traje do 2012. godine. Za Srbiju će biti lekovito da jedna vlada posle demokratskih promena i posle svega ima četiri godine kontinuiranog rada. Prema tome, do kraja mandata Ministarstvo zdravlja i mene čeka mnogo posla.

Da li je, međutim, tačno da i vlast razmatra vašu ostavku i da je već odabrana osoba koja će vas zameniti?

Čuo sam da se pominje Periša Simonović, državni sekretar. Čovek je na putu i poslao mi je poruku da nema ništa s tim, ali ne može da demantuje informaciju jer nije tu. Mislim da je to novinarska "patka" koja dobro zvuči, Prvi maj je i to je zgodno, jer je "vruća" tema. Naravno da je zgodno plasirati takvu priču. Srbija prolazi kroz fazu preispitivanja u kome se ostvaruju politički poeni. Mislim da je ovo malo vezano i za rezultat izbora u Aranđelovcu, koji je pokazao da neko može da priča šta hoće, ali ne može da sastavi koaliciju za vlast. Takođe, mislim da pojedini mediji prelaze granicu onoga što bi kao mediji trebalo da rade. Jasno mi je da ste u krizi i da su novine na izdisaju, ali ne možete pisanjem svega i svačega da održite rejting.

Mediji su prošle nedelje preneli informaciju da je premijer Mirko Cvetković najavio da će se sresti sa vama kada se vratite u Srbiju. Očekujete li da će vas ukoriti zbog operacije u inostranstvu?

Naravno da ćemo se premijer Cvetković i ja sresti. Predsednik vlade ima svoja posla, a ja sam u redovnom kontaktu sa sekretarijatom Vade. Do sad nisam bio nikada ukoren nizašta u životu. Trudio sam se da sve što radim radim najbolje što mogu, i da ono što od mene zavisi bude urađeno kako treba čak i po cenu da mi strada kičma. Sa premijerom se poznajem još od kad je on je bio direktor Agencije za privatizaciju. Ja sam tada bio ministar u vladi Zorana Đinđića. Oduvek imamo dobru saradnju i korektan odnos. Ne očekujem kritiku, već razumevanje.

Kako se osećate tri dana posle operacije i kakvu terapiju primate?

Desnoj nozi se vratila snaga i 90 odsto funkcija. Još osećam blago trnjenje, ali to je normalna reakcija. Trudim se da ne sedim mnogo. To je jedino ograničenje za ovakav diskus. Ne smem da nosim nikakav teret. Pokazali su mi koje bih vežbe trebalo da radim, ali je prava terapija kretanje – šetnja. Mišiću je vraćen nerv, sada ima malo reaktivnog otoka, ali to je klasična stvar. Sada dobijam malo antireumatika koji nisu samo protiv bolova nego i protiv upale nerva, a od utorka (4. maja) ću nekoliko dana ići na Institut za reumatologiju da me tamo nauče nekim specifičnim vežbama.

Hoćete li morati da menjate životne navike?

Neću moći da igram tenis i skvoš, što nisam ni ranije radio. Verovatno ni fudbal neću moći da igram više onako kako sam do sada igrao – jednom nedeljno, ali fudbal bi inače bio u silaznoj putanji, verovatno bih ga i inače igrao ređe. Moraću da vodim računa kako podižem i spuštam teret, kada sedam i ležem moram biti vrlo pažljiv i kičma mora biti u što je u ispravnijem položaju. Savet fizioterapeuta i ovde i u Nemačkoj je da ceo život moram da vodim računa o tome kakav mi je položaj kičme. I dalje nesvesno napravim neki pokret zbog koga me preseče bol, ali taj bol je podnošljiv. Ipak, između moja dva pršljena ostalo je malo zdravog diskusa sa kojim imam preduslove da vodim normalan život.

Kada se vraćate na posao?

Za nekoliko dana, nadam se.

Diskusija o diskusu: Osude i opravdanja Tomice Milosavljevića

Reč struke

Podrška

Dr Vasa Antunović, neurohirurg

"Ne vidim ništa loše u tome što je ministar prihvatio poziv prijatelja iz Nemačke da se operiše manje invazivnom metodom, koja se kod nas ne primenjuje."

Dr Aleksandar Milošević, direktor KBC-a "Zvezdara" (na slici):

"Podržavam sve najbolje što je moglo da se uradi za zdravlje ministra, iako je poražavajuće da tu operaciju nije uradio neko iz Srbije."

Prof. dr Radoje Čolović, predsednik Srpskog lekarskog društva:

"Sporno bi bilo da je troškove zahvata platila država. Ne vidim razlog zašto se o tome toliko polemiše."

Ministarstvo zdravlja:

"Pozvan je od kolega i prijatelja u jednu minhensku kliniku radi procene da li je moguća manje invazivna operacija od planirane u Beogradu. Uz saglasnost domaćih neurohirurga, odlučio se i za tu konsultaciju. Otputovao je privatnim automobilom. Posle dodatnih pregleda, zadržan je sa preporukom da se hitno operiše, jer svako odlaganje može dovesti do gubitka funkcije noge. Uspešno je operisan minimalno invazivnim načinom. Trošak boravka i lečenja snosi ministrova porodica."

Osuda

Dr Vladan Petrović, ortoped KBC-a "Zemun":

"Pa mogao je i ovde da se operiše! Ne znam što vas iznenađuje odluka ministra?! To vam pokazuje kakav je on čovek. Nisam iznenađen njegovim postupkom, od njega me ništa ne može iznenaditi."

Profesor Boško Đukanović, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" (na slici):

"Nije lako ministru, šta je trebalo, da ode da se operiše u nekoj bolnici gde ga svi mrze!"

Dr Momčilo Jakovljević, pomoćnik direktora KBC-a "Dr Dragiša Mišović":

"Jedino pravo pitanje za ministra jeste: zašto ne veruje svojim lekarima?"

Reč političara

Podrška

Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus:

"Zbog politike da izgubi nogu može samo lud čovek!"

Suzana Grubješić, šefica poslaničke grupe G17 plus:

"Preporučeno mu je da primeni tu neinvazivnu metodu i spase nogu koja je pretila da postane skroz nesposobna i imobilisana. Proteći će još mnogo vremena dok ne budemo bukvalno svaku operaciju mogli da uradimo u Srbiji i dok ljudi ne budu morali da idu u inostranstvo."

Željko Ivanji, poslanik G17 plus:

"Valjda je prioritet da ministru Milosavljeviću bude dobro."

Nada Kolundžija, šefica poslaničkog kluba ZES:

"Ne znam razloge zbog kojih je takvu odluku doneo, ali ja imam poverenja u zdravstveni sistem i naše lekare."

Jelena Trivan, DS (na slici):

"Čoveka obično muka, a ne hir, natera da traži pomoć svuda."

Osuda

Dragan Todorović, šef poslaničke grupe SRS-a:

"Nemoralno je da neko kao resorni ministar ne veruje svojim lekarima, kolegama. Isto to sam ja operisao 1995. godine."

Paja Momčilov, poslanik SRS-a, predsednik Odbora za zdravlje i porodicu:

"Milosavljević je ovim činom najbolje pokazao da nema poverenja u zdravstvo koje godinama vodi i zbog toga mora da podnese ostavku."

Tomislav Nikolić, predsednik SNS-a:

"Mislim da G17 treba da ga isključi iz svojih redova, premijer da ga isključi iz Vlade, a svi mi da ga isključimo iz javnog i političkog života."

Mileta Poskurica, lekar specijalista i poslanik SNS-a:

"Naši stručnjaci su operisali Kiru Gligorova i mnoge diplomate i šeike! Diskus hernija je relativno rutinska operacija, koja se čak radi i u kragujevačkom institutu."

Jorgovanka Tabaković, SNS:

"Svaki čovek ima pravo da za svoje zdravlje učini najbolje moguće, pa i ministar. Ali ministar ima obavezu da građanima obezbedi bar slične uslove zdravstvene zaštite koje ima on sam. Da li je to učinio, nije."

Željko Tomić, poslanik DSS-a:

"Gde sad obični građani da se leče kad ministar na operaciju koja se radi i ovde u Srbiji ide u Nemačku? On je odavno zaslužio da bude smenjen."

Velimir Ilić, predsednik NS-a (na slici):

"Opravdanja nema. Ministar je obrukao celu zemlju i mora da bude smenjen!"

Aleksandar Antić, SPS, predsednik Skupštine grada:

"Nije ovde pitanje da li treba da podnese ostavku ili ne, već zašto se endoskopska operacija ne radi u našem zdravstvu."

Cena operacije

Na Vojnomedicinskoj akademiji operacije diskus hernije košta oko 55.000 dinara (550 evra), dok je na privatnim klinikama cena operacije oko 1500 evra. U inostranstvu ova operacija košta daleko više, pa čak i do 30 puta skuplje, u zavisnosti od komplikovanosti intervencije. Tako u Nemačkoj, gde je ministar i operisan, ovaj zahvat košta između 14.000 i 18.000 evra, dok se u Americi operacije laserom kreću i do 78.000 dolara.

DCV