U vreme kada je novinar dogovarao intervju sa Zdravkom Ponošem, nekadašnjim načelnikom Generalštaba Vojske Srbije, a sada liderom političkog pokreta “Srbija centar” (SRCE), aktuelan je bio “oboreni komercijalni dron”, što je u javnosti i kroz tabloide predstavljeno kao maltene oružani napad na Srbiju.

U međuvremenu, Srbi sa severa Kosova su izašli iz institucija, a ministri kosovske vlade iz Srpske liste su “suspendovali” svoja ministarska mesta – sve zato što je smenjen Nenad Đurić sa mesta direktora Regionalne direkcije policije za region Sever jer je odbijao da ova direkcija vrši preregistrovanje sa srpskih tablica na tablice sa oznakom “RKS”.

U Srbiji je kroz medije “pumpana” mešavina huškanja i panike, održan je “veliki narodni skup” u Severnoj Mitrovici, da bi sve kulminiralo još jednim – ko zna kojim po redu – “istorijskim obraćanjem” predsednika na TV Pinku. Izlišno je i reći da ničeg novog u Vučićevom obraćanju nije bilo – zapravo, kao i uvek, gotovo da uopšte nije bilo nikakvih informacija ili vesti za sat i po trajanja emisije “Hit-tvit”.

“Mislim da oni to sa dronom namerno guraju pod tepih, a mi ne bi trebalo to da im dozvolimo”, kaže za “Vreme” Zdravko Ponoš. “Oni svaki put tako dignu neku temu da im odradi stvar i posle toga to više za njih ne postoji.”

VREME: Znamo li uopšte šta se dogodilo? Da li je neko slikao taj dron, znamo li da se to obaranje drona uopšte dogodilo?

ZDRAVKO PONOŠ: Nema nikakvog dokaza za to, ali mislim da je poštenije da im se veruje, za slučaj da dron jeste oboren. Neko je u to uložio trud, vojska je nešto radila i bilo bi loše da se ogrešimo o ljude koji su radili svoj posao, samo zato što nemamo poverenje u vlast.

Sad vidim da se vlast ljuti na ono što sam rekao – da su to dronovi od par stotina evra koji se koriste za snimanje svadbe. Ako je dron došao sa one strane administrativne linije, normalno je da se upotrebi ovakav, a ne vojni dron jer, u tom slučaju, mogu da se odriču odgovornosti. Takav mali dron, oboren ometanjem, pada negde u šumu i teško ga je naći. Cela njihova tvrdnja da je oboren dron sada je teško dokaziva. Ali hajde da verujemo.

A šta je ideja u tome da se pošalje dron? Da se snima – šta?

Hajde da pretpostavimo da oni koji su snimali nemaju uvid u satelitske snimke, a i ti satelitski snimci se ne koriste za nešto tako efemerno kao što je dovođenje 120 vojnih policajaca i 90 pripadnika SAJ-a u jednu od tih kasarni. O tome svi u tom kraju sve znaju. To nije nešto što zaslužuje satelitsko osmatranje, čak i kad imaš satelite. Ali, za nekog na taktičkom nivou, ili za nekog ko nema satelit, kao što vlast u Prištini nema, ovo je najlakši način da proveri da li tu stvarno ima nečega ozbiljnog. Dakle, može da se nađe opravdanje za tako nešto, ali ne može da se nađe opravdanje za podizanje borbene gotovosti vojske. Vučić je više puta dizao borbenu gotovost vojske nego što je Tito za ceo život, a sad je podigao i MiG-ove na dron.

To je bila prva vest u tabloidima – da je Vučić naredio da se dignu MiG–ovi na dron, pa je zavladala opšta sprdnja sa tom vešću. Onda su valjda i oni shvatili koliko je to glupo i demantovali da su MiG–ovi podignuti zbog drona.

Da, na kraju je mlađani ministar, kome su to bili prvi dani na novom poslu, morao da se pravda i da kaže da nije rekao to što je rekao, i da predsednik nije naredio da obaraju dron… Cela stvar je besmislena jer, ako postoji nešto što ugrožava bezbednost vojnog objekta i vrši neovlašćeno snimanje, onda ne mora da se čeka naređenje šefa države, koga oni od milja zovu “vrhovni komandant”. Ne, to se onda rutinski obori, jer neko neovlašćeno izviđa vojni objekat; tu nema šta da pitaš jer je to tehničko sredstvo i tu nema nikog živog, nećeš nikog ugroziti, nemaš taj etički problem.

Druga stvar, verovatno bi bilo mudrije da, ako su već primetili da ih izviđaju – danima, kako oni kažu – da se proba ispratiti odakle to dolazi, kuda ide, i da se ustanovi nešto više o svemu tome. A čak i ako se obori, da se u tom slučaju malo o tome ćuti dok se ne analizira šta je snimano i da se dobije više obaveštajnih podataka. Ovo očigledno nije tako zamišljeno, već je zamišljeno da se izdramatizuje situacija.

Atmosfera u tabloidima je bila kao da je počeo sveopšti napad na Srbiju, ali da smo se, eto, mi na kraju ipak odbranili od tog napada.

Svaki put kad se priprema nekakav dogovor, sporazum, papir, kada se rešava jedna od milion faza po pitanju Kosova, ili kada treba da se prikrije neka ozbiljnija stvar u Srbiji, onda se podigne vojska, i to iz dva razloga: prvi je što je ugled vojske dosta veliki, i u standardnim ispitivanjima vojska je i dalje jedna od institucija u koju građani imaju najveće poverenje. Druga stvar je što se svi ti dogovori oko Kosova završe tako da Srbija pod ovom vlašću napravi još jedan korak u uzmicanju u odnosu na ono što je do tada imala. Da bi glasači to progutali, najelegantnije rešenje im je da uvere ljude da postoji neka ratna opasnost, da rat samo što nije počeo. Kad to čuju, ljudi kažu: ma dosta nam je ratova, hajde da vidimo nešto drugo; i kad Vučić dođe do nekog rešenja koje nije dobro, onda ljudi kažu: ma dobro, šta god da je, samo da se ne zarati.

Kao i devedesetih.

Da, sve je to ista priča.

Stalno dizanje panike i stvaranje utiska nekakve ratne opasnosti traje već više godina, a da i dalje nema rešenja.

Pa ne može kosovski problem tako da se rešava, ne može vojskom. Nije mogla da ga tako reši ni vlast devedesetih, nisu ni zapadnjaci mogli da ga reše bombardovanjem. Da su mogli tako da reše, ne bi sada pregovarali. To je problem koji se ne rešava vojnom silom, a pominjanje vojske u tom kontekstu služi samo da se nešto drugo prekrije i prikrije. To radi i Kurti sa šetanjem to malo specijalaca što ima. Kurti digne sto-dvesta policajaca, a Vučić digne celu vojsku, što je poniženje za nju. To je besmisleno i ponavlja se sve vreme za unutrašnje političke potrebe.

Vučiću cela politička jednačina jeste, a to mu je i najvažnije, da ne snosi političku odgovornost za to što je izgubio na Kosovu, a do sada je izgubio sve: već deset godina gubi i pritom ništa ne dobija, sad je to i sam priznao. Osuši se sve čega se dohvati i onda zloupotrebljava vojsku da prekriva to i pravi dramu. To radi i Kurti, ali Kurti i njegovi prethodnici su avanzovali u proteklih deset godina u saradnji i pregovaranju sa Vučićem. Kad je Vučić došao na vlast, na Kosovu je bilo i srpske policije i srpskog pravosuđa i glasanja na izborima Republike Srbije. Sad ničeg od toga nema. E, to je rezultat ovih deset godina Vučićeve kosovske politike. On bi sad hteo da resetuje stanje i da ga vrati na 2013, a to nije moguće. Igra se vatrom, poput ovoga sa vojskom ili izvlačenjem ljudi iz kosovskih institucija. To izgleda kao pretnja. Koliko je ona kredibilna, pitanje je, nakon što je više puta vikao “vuk”. Ko više njemu veruje?

Ova situacija sada jeste nova, jer svaki put ranije kada smo “ratovali”, Srpska lista je ostajala u Vladi Kosova, svi su bili na istim mestima. Sada je to promenjeno, ljudi su izašli iz institucija. Zašto? Šta se promenilo?

Mislim da ima nekoliko razloga. Jedna stvar je to što Vučić tim gestom, koji izgleda kao da je dosta patriotski, zapravo pere njihove biografije. Mnogi od njih imaju dosta delikatnu biografiju, od kriminalne do političke, oni su ipak bili u koaliciji sa prištinskom vlašću sve ove godine. Vučićeva ekspozitura na Kosovu, koja se zove Srpska lista, bila je u koaliciji sa svima koji su bili na vlasti na Kosovu. Te biografije na neki način treba oprati i to se pere ovakvim gestom. Pitanje je da li će to dovesti do onoga što bi on verovatno hteo, a to je bolje pozicioniranje pred pregovore koji predstoje.

Sa druge strane, Kurti je tvrd pregovarač i tvrdoglav čovek. Zapad ima problem da ga privoli da izvršava obaveze koje je Priština preuzela na sebe, a jedan od načina da ga privoli jeste da se malo zategne situacija na severu Kosova. Ako je neko odlučio da zloupotrebi Srbe na Kosovu podižući njihovu nevolju na još viši nivo, samo da bi disciplinovao Kurtija, onda je to strašno neodgovorno. Međutim, ne bi bilo prvi put da neko zloupotrebljava Srbe na severu; ove na jugu su već alalili, koliko vidim. Srbe južno od Ibra niko i ne pominje, kao da nisu važni. Zašto su njihove registarske tablice manje važne nego ove na severu?

U svakom slučaju, postoji rizik da neko ipak ne bude mogao da iskontroliše tu krizu generisanu na severu, koju je dobrim delom prouzrokovao i Kurti, svojom nespremnošću da uradi ono za šta ima obavezu. Naravno, izazvao ju je i Vučić, koji je pao u očaj jer se ubrzava dinamika rešavanja kosovskog pitanja, a on je posle deset godina, kad podvuče crtu, sve izgubio, a ništa nije dobio. Sad pokušava bar nešto da dobije, jer će biti prilično očigledno kakav je rezultat na semaforu. U toj dramatizaciji postoji opasnost da se stvari otrgnu kontroli, i da upravljanje konfliktom postane neizvodljivo. Opet moramo da se uzdamo u međunarodne snage da će pripaziti da to ne eskalira, jer ako neko izgubi glavu, onda je stvari mnogo teže kontrolisati.

Rekli ste da se “ubrzavaju” stvari u vezi sa Kosovom, da se približava dogovor, ali o čemu zapravo mi raspravljamo? Kakav je to dogovor i sporazum? Javnosti Srbije nije pokazan taj papir koji je navodno predlog Šolca i Makrona, mi samo slušamo o tome šta predsednik smatra o tom dokumentu i o tome raspravljamo, a da taj predlog zapravo nismo videli.

To je jako dobro pitanje. Setićete se da je Vučić rekao da nije ni uzeo taj papir, a onda nam Šolc kaže da je stigao zvaničan odgovor iz Beograda na taj dokument, kao i da je sličan odgovor stigao i iz Prištine. To je dosta interesantno, kako je Vučić odgovorio na papir koji nije ni uzeo. Dokument očigledno postoji, i to nije onaj koji se pojavio u “Albanijan postu”. To je možda bio nečiji draft, ali je sve to delovalo dosta neozbiljno. Čujem da je papir koji je sada u opticaju mnogo ozbiljniji, da čak ima i neke dodatke o tehničkoj realizaciji pojedinih stvari. Spominju se tu, kažu, spremnost i potvrđivanje da će se poštovati sve što je ranije dogovoreno, govori se o tome da postoji zajednička evropska budućnost i Srbije i Kosova, da jedni druge neće ometati u aktivnostima, da jedni druge neće pokušavati da predstavljaju, da će razmeniti stalne diplomatske misije… Dakle, tu je niz stvari koje zvuče prilično afirmativno, ali ono što je, uveren sam, najvažnije jeste da taj papir, po svemu što sam čuo, ne traži priznanje Kosova od strane Srbije i ne govori se o ulasku Kosova u Ujedinjene nacije.

Ne govori se?

Ne govori se. Ako je to tačno, to je veoma važno, i ako ono što ostaje ima obrise sporazuma između dve Nemačke, tu ima loših, ali i dobrih strana. To je papir, po svemu sudeći, o kome vredi razgovarati i na čijoj popravci vredi raditi. Pitanje je da li ćemo dobiti neki bolji papir, a to što je Vučić odgovorio, a da mi ne znamo šta je odgovorio…

Ne znamo ni šta je dobio ni šta je odgovorio.

Tako je, a to možda i nije toliko za čuđenje, jer ako takve stvari prerano izađu u javnost, onda ljudi krenu da ih interpretiraju za potrebe svog domaćeg rejtinga više nego u veri da dobro ispregovaraju. To možda ne bi bio problem kada mi ne bismo imali iskustvo sa Vučićem, odnosno da je on do sada bio uspešan u kosovskoj priči. Ali, on nije bio uspešan, videli smo kako je izgledao Vašingtonski sporazum kad ga je potpisivao: delovalo je da ga je i on prvi put video kad ga je potpisivao, sećate se kako je to izgledalo.

Ali malopre ste rekli da on na Kosovu ništa nema i da je sve izgubio. Prema tome, nema tu više ništa da se izgubi?

Nije da nema. Imamo crkve i manastire, recimo. To je malo više od zemlje, to je pitanje našeg identiteta. Bilo bi jako važno, ako se kaže da nema ulaska Kosova u UN i da nema međusobnog priznanja, da vidimo čega tu ima i kako je to organizovano. Veoma je važno kako je definisana priča o crkvama i manastirima, ko njih štiti, da nekome ne padne na pamet da tamo pravi neku drugu pravoslavnu crkvu… Ne znam da li je vrh SPC uključen u to i da li ih neko pita za to.

Predsednik stalno ide da informiše patrijarha.

Vidim da se aktuelni menadžment SPC više bavio Evroprajdom i bio mnogo glasniji oko toga nego oko pitanja Kosova. A čini mi se da je primerenije da se bavi ovom temom. Naravno, to nije samo crkveno pitanje, to je nacionalno pitanje. Ima tamo mnogo stvari koje se tiču i imovinskih prava: čije je zemljište, čija su imanja, čiji su privredni resursi, ko je šta gradio… I te kako ima o čemu da se razgovara, ako ima dobre volje i dobre namere.

Na kraju, ja se nadam da ćemo pre ili kasnije doći do toga da razmišljamo o tome gde su prostori za saradnju, bez obzira na to ko administrira Prištinom. Mi smo država koja ima ozbiljan energetski problem i dugoročno on neće moći lako da se reši. Ova vlast je urušila energetiku Srbije, poznavaoci kažu da za deset godina to ne može da se sredi, a možda i duže. Na Kosovu ima i dalje mnogo kvalitetnijeg lignita nego što ga mi ovde kopamo. To je resurs na kome je svojevremeno bazirana energetska budućnost bivše Jugoslavije, valjda je razumnije i jeftinije da koristimo taj ugalj za potrebe naše energetike nego da ga uvozimo iz Kine.

Kad posmatramo šta se sve događalo u poslednjih desetak godina, a i ranije, deluje da nikome ko je na vlasti ne odgovara nekakav sporazum, lakše im je da ovako drže tenziju i koriste je za svoje potrebe.

Kosovo je multigeneracijsko pitanje, pitanje identiteta, ne samo teritorije. Tamo ne mogu da se naprave epohalni uspesi. Politički i diplomatski uspeh jeste da se ne izgubi to što je ostalo. A za vlast je najvažniji zadatak da ne plati političku cenu za to što su izgubili. Na to se sve svodi, uvek se pravi neka drama da bi se prikrilo šta su izgubili. Rezultat Vašingtonskog sporazuma jeste izraelsko priznanje Kosova. To je bio rezultat sedenja na hoklici ispred Trampa, tako je dat prilog Trampovoj predizbornoj kampanji, a mi smo izgubili Izrael na svojoj strani u pogledu Kosova.

Rekli ste da se približava vreme da dođe do sporazuma o Kosovu, šta će to značiti za izbore koji bi mogli da budu održani sledeće godine na proleće, bar u Beogradu?

Mislim da postoje dve dramatične stvari koje mogu da utiču na ispunjenje tog obećanja o beogradskim izborima na proleće, i to bez obzira šta su Vučićevi motivi: da li da se otrese potrošnog Šapića ili da napravi matine za izbore 2024. tako što će prekomponovati opoziciju, kvaziopoziciju i koalicionu vlast. Jednu stvar ste pomenuli, to je dinamika kosovskog raspleta: kako će to što bude dogovoreno da se plasira i kako će to narod da kvalifikuje. Vučić radi istraživanja javnog mnjenja praktično na dnevnoj bazi i to je ono što ga usmerava, a ne dugoročni nacionalni interes.

Druga stvar su ekonomska i energetska kriza. Ekonomska kriza je duboka i sveobuhvatna, zahvatila je celu Evropu, ali energetska će se videti golim okom i osetiće se u hladnim stanovima vrlo brzo. Vučić je energetiku potpuno upropastio i mi smo dočekali evropsku energetsku krizu potpuno nespremni. Iz Evrope je stiglo 160 miliona evra kao pomoć, a to je kap u moru u odnosu na ono što nam treba. I da imamo ne znam koliko para – a oni viču da imamo para – to pare ne mogu da reše, jer struje neće biti da se kupi. Mi smo sad više u božijim nego u Vučićevim rukama, što se energetike tiče.

Ako stanje u energetici bude imalo tu dinamiku kao što govore ljudi koji poznaju situaciju u tom sektoru, onda to može da utiče i na druge stvari, poput odluke da li će biti beogradskih izbora. Ako samo želi da se reši Šapića, ima i drugih načina. U ovom trenutku, ako bih se kladio, rekao bih da tih izbora neće biti.

Zašto?

Preveliki je rizik. Činjenica da je opozicija posvađanija, a time i slabija nego pred prošle izbore, nije dovoljan razlog da ide na izbore; on može da obezbedi još širu većinu nego što je sada ima, jer je neke opozicione odbornike kaparisao i pre nego što je formirao vlast. Ta kapara i dalje stoji.

Sa druge strane, očigledno je da se i te kako vodi računa o uticaju na javnost. Tu mislim na pokušaj uništavanja SBB-a, odnosno United Media. Ovde nije reč samo o nekom animozitetu, već o projektu da se u predvečerje ozbiljnih problema, koji mogu da izazovu socijalne nemire ili lošu emociju naroda prema režimu, unište svi mediji gde nešto može da se čuje, gde može slobodno i kritički da se kaže: to je u medijima UM, u nedeljnicima i u delu lokalnih medija. Tome služi taj napad na UM, jer videlo se u istraživanju koje je radio BIRODI da su opozicioni glasovi i te kako korelisani sa time koju televiziju birači gledaju i koje novine čitaju. Vučić ne propušta nijednu priliku da ne zahteva od ljudi da napuste SBB i da pređu na Telekom, što je skandalozno. Druga stvar koju ne propušta u poslednje vreme jeste da mene pomene.

Zašto to radi? Vi ste vanparlamentarni pokret, niste ni u skupštini grada…

Mi postojimo samo par meseci. I kad bismo imali neke veće pare, ne bismo ih trošili na istraživanje javnog mnjenja, to nije racionalna investicija u ovom trenutku. Pretpostavljam da je on, koji stalno radi istraživanja, detektovao nešto što ga čini nervoznim, i hvala mu na tome što radi ta istraživanja i što ih na ovaj način saopštava.