Epidemiju virusa korona neki srpski mediji dočekali su u punoj formi, a neki skoro na samrti: prorežimski nikad jači, a ono malo drugih osiromašeni, targetirani i diskriminisani. Upravo zbog toga medijska scena tokom epidemije izgleda sasvim u skladu s očekivanjima. S naslovnih strana tabloida čitaoce pozdravljaju mrtvački kovčezi, pretnje i apokaliptične teorije koje bi trebalo da im do kraja zalede krv u žilama, a mediji koji su do sada odolevali svim mogućim pritiscima teško se snalaze sa zabranama, karantinom, manjkom para i zaposlenih, vanrednim stanjem koje se nadovezalo na inače vanredno stanje u kojem se već godinama nalaze.

BITISANJE NEPOŽELJNIH

Kada je reč o dnevnom izveštavanju, problemi su manje-više isti kao ranije, samo hipertrofirani. Na konferencijama za novinare najviših državnih funkcionera, upadljivo je odsustvo novinara štampanih i onlajn medija, dok pitanja mogu da postavljaju samo novinari Tanjuga, Pinka i RTS-a: to je stvar koja nije ozvaničena, ali je jasna svakom ko prati prenose konferencija. Od nezavisnih medija, priliku da pitaju dobijaju povremeno samo novinari N1 i Al Džazire i to samo da bi se fingirao balans, ili da bi predsednik Srbije pokazao da zna imena svih novinara tih redakcija, da bi ih podsetio na njihove "grehe" od pet ili deset godina, ili pokušao da ih ponizi. Novinari Tanjuga, Pinka i RTS-a tako su dobili priliku da se i dalje "pokazuju" u pravom svetlu, dok je novinarska profesija degradirana, jer je građani posmatraju kroz manje-više idiotska pitanja koja se postavljaju i milion onih koja interesuju sve, a koja niko ne postavlja.

Bivalo je i ranije, ali sada je već upadljivo, da se radi pojedinačnih izjava ministara, kao i na vanredne događaje i slično, pozivaju samo "odabrani" mediji, a da se oni drugi i ne zovu: doček aviona iz Kine, recimo, bio je događaj koji su nezavisni mediji samo mogli da "preuzmu" iz državnih izvora i medija, ali ne i da sami zabeleže.

Diskriminacija medija odvija se i na druge načine. Najpoznatiji epidemiolozi su još od početka marta bili nedostupni medijima koji nisu pod kontrolom države, a predstavnici vlasti (čak i ona "sitna riba") već godinama izbegavaju svaki medij koji direktno ne uređuju. Vanredno stanje, međutim, donelo je jednu novinu u tom smislu – iako kao đavo od krsta beže od (nezavisnih) novinara, ministarstva, državne institucije, PR službe sada bukvalno zasipaju medije svojim saopštenjima, stenogramima svojih nastupa u drugim medijima, ličnim molbama da se delovi tih stenograma prenesu i tako dalje.

Konačno, svakodnevica nedržavnih medija prilično je obojena i sad već totalnom besparicom. Kanali zahvaljujući kojima su do sada opstajali, trenutno su u zastoju. Ljudi ne dobijaju plate i honorare, a vlasnici ne mogu da finansiraju "proizvodnju": posebno ne vanredne troškove za opremu (kućnu montažu), distribuciju novina, prevoz novinarskih ekipa, dezinfekciju redakcije, bezbednost zaposlenih, odsustvo onih koji imaju više od 65 godina ili su na drugi način ugroženi.

POLUCRNO

Državne institucije pokazale su se vrlo efikasnim kada su u pitanju lažne vesti plasirane putem društvenih mreža: na primer, po hitnom je postupku pronađena osoba koja je plasirala informaciju da više neće biti goriva. S druge strane, međutim, nadležni ostaju potpuno nemi na očigledne laži i budalaštine koje svakog jutra krase naslovne strane: od fotografije mrtvačkih sanduka s naslovom "Penzioneri, ne izlazite iz kuća", preko niza apokaliptičnih poruka, do različitih teorija zavere (od teorija o laboratorijski smišljenom virusu, do razrade priče o povezanosti 5G mreže i nove bolesti). U situaciji u kojoj cela planeta drhti pred koronom, dodatno i neopravdano zastrašivanje svakako nije u skladu ni sa zakonima, ni sa profesionalnim kodeksom, niti je u javnom interesu.

S druge strane, ono što jeste u javnom interesu u nekim se slučajevima proglašava za državnu tajnu, a u nekim – jednostavno prećutkuje. Desilo se tako da je premijerka strogim i povišenim glasom za državnu tajnu proglasila broj respiratora, da bi je svakodnevno demantovao predsednik lično – nakon što je obznanio da ih ima preko hiljadu, tokom svakog "obraćanja" kalkuliše s brojem respiratora koje je nabavio, pa je na kraju totalno nejasno koliko ih u ovom trenutku ima. Zahvaljujući činjenici da je na taj način totalno degradirao i banalizovao priču o respiratorima, desilo se da je CINS-ovo istraživanje na tu temu palo u senku, a da se ostatak medija time više nije ni bavio. Samo dve sedmice nakon ulaska u vanredno stanje, postalo je sasvim prirodno da predsednik izgovori da je nešto nabavio van procedure, iz nepoznatih izvora, ili, kako je sam rekao, "na polucrno". Nije sporno da su nam respiratori potrebni, da se čovek koji se guši ne pita mnogo o legalnosti, ali je posao medija da uočavaju ovakve probleme, da upozoravaju i opominju vlastodršce.

Osim toga, zabrinjavajuće je i ono što se dogodilo u Nišu, gde su novinari znali da su dve klinike kontaminirane i zatvorene, ali to nisu mogli da objave jer nisu imali zvaničnu potvrdu. Tražili su zbog toga veću transparentnost u obaveštavanju, pa je vest konačno i zvanično saopštena. U međuvremenu, javni interes je bio takav i toliki da je zvanično saopštenje moralo da bude objavljeno mnogo pre nego što je informacija "procurila" u novinarske krugove.

ONO ŠTO JE DOBRO:

Uprkos svemu, u ovom mraku ima i nekoliko dobrih, ili bar potencijalno dobrih pojava. Pre svega, reklo bi se da za sada naši mediji, pa i oni "najžući", ne diskriminišu osobe koje imaju kovid 19 onoliko koliko je moglo da se očekuje na osnovu prethodnih iskustava. Pominju se "slučajevi kovid 19", "zaraženi" ili "žrtve", što svakako jeste loše i diskriminišuće, ali može lako da se ispravi i nije ni na tragu diskriminacije koju su imale HIV inficirane osobe ili oboleli od nekih sličnih bolesti. Uz to, za sada nije bilo "autovanja" obolelih, tj. nagađanja ko je bolestan, a ko nije – imenovani su samo oni koji su javno saopštavali svoj zdravstveni status, kako bi pomogli inficiranima da lakše prepoznaju simptome i da se s njima izbore. Takođe, pozitivno je što je većina redakcija dozvolila svojim zaposlenima da rade od kuće. Još bolje, to je podrazumevalo da se i zaposleni, a i same redakcije, malo modernizuju, tehnološki opismene i usavrše: da ljudi nauče da snimaju sagovornike putem Skajpa, da čitave emisije snimaju onlajn, da sa svojim sagovornicima komuniciraju na sasvim nov način.

Naravno, sve to su sitnice spram svega onog lošeg o čemu je bilo reči. Sve to neće pomoći poštenim i nezavisnim medijima da prežive, da rade, da ostanu na površini. Njihova je sudbina vrlo diskutabilna. Ostaje ipak nada da će se posle ovakvog zla – uz ekonomiju, diplomatiju, globalne političke igre, ili nauku – radikalno promeniti i mediji i novinari, ali i oni koji uporno pokušavaju da ih zauzdaju, zatoče, diskredituju, diskriminišu, iscrpe i na kraju unište.