(Od izveštača "Vremena" iz Haga)

Na prvoj pauzi dugo iščekivanog haškog "Slobindana" (utorak 31. avgust, dana kada je Slobodan Milošević posle četiri odlaganja najzad započeo svoju odbranu), jedan britanski novinar koji je u ratnim godinama često izveštavao iz Beograda a sada povremeno prati ono što se zbiva u haškim sudnicama, primetio je kako ga početak četvoročasovnog otvaranja odbrane bivšeg predsednika SRJ podseća zapravo na čitanje "Politike" ili gledanje dnevnika RTS-a u onim ratnim vremenima. Do prve pauze, Milošević je, hvatajući veliki istorijski zalet i vukući razne istorijske vertikale, stigao tek negde do priče o "sablasnom mitu o Velikoj Srbiji", ali je za tih sat i po kroz svoju priču istovremeno izbacio bar nekoliko poruka dostojnih naslova i sirovih propagandnih matrica karakterističnih za medije koji su nekada veličali njegovu politiku: "Država rasturena po diktatu Nemačke i Vatikana", "Mahnito-destruktivni napori Kinkela i Genšera", "Klinton je novi Firer", "Jugoslavija je bila prepreka Novom svetskom poretku", "Haški tribunal je nelegitiman i ilegalan Sud"…

Deo Miloševićevih poruka odnosio se upravo i na zapadne medije koji su od početka raspada bivše države podelili i zakovali uloge "dobrim" i "lošim" momcima i propagandno sakrili najvećeg krivca za ratove u SFRJ, a to je, po bivšem predsedniku SRJ, svakako bio strani faktor. Tog prvog dana nastavka suđenja i početka izlaganja svoje odbrane, Milošević nije zapravo rekao ništa što na istom mestu nije do sada izgovorio mnogo puta od sredine februara 2002, kada je u Haškom tribunalu počeo ovaj komplikovan i čini se beskrajan sudski proces. Pokušao je samo da sve te poznate ocene skupi na jednom mestu kako bi napravio osnov za odbacivanje čitave optužnice jer mu se prvi put, od samog početka suđenja, pružila prilika da govori četiri sata bez prekida. I to tako da može da bude siguran da predsedavajući sudija Patrik Robinson nijednog trenutka neće pomeriti ruku ka dugmetu koje može da isključi Miloševićev mikrofon i ostavi ga bez tona, ma kako optuženi osporavao sam Tribunal i njegovu legalnost (tvrdio je, na primer, da je Haški sud "instrument rata" ili "najteži oblik agresije protiv jedne zemlje"). Istovremeno, bivši predsednik SRJ nijednog trenutka nije ostavljao ni zrno sumnje da se prisutnima u glavnoj haškoj sudnici obraća sa umišljenog pijedestala nacionalnog heroja, koji i dalje računa na razumevanje i podršku čitavih kordona istomišljenika koji ga slušaju i gledaju kod kuće. Od sebe je, uostalom, najteže pobeći, a Milošević očito nikada neće uteći od sopstvene nerealnosti koja ga je uvek pratila.

NAPAD KAO ODBRANA: Kasnije se ispostavilo da će "Slobindan" u Hagu, ipak, potrajati i nešto duže nego što je prvobitno bilo predviđeno – Sudsko veće mu je dozvolilo da produži sa uvodnim slovom i narednog dana (1. septembra), kada ovaj broj "Vremena" već uveliko bude bio u štampi.

Pred tročlano Sudsko veće Slobodan Milošević istovario je prvog dana nastavka suđenja mnogo istorijskih ocena, citirao na stotine političara, vojnika i teoretičara različitog profila (od lorda Ovena, Helmuta Kola, Tonija Blera pa sve do neuspelih predsedničkih kandidata generala Veslija Klarka i Milovana Drecuna), i izrekao mnogo optužbi usmerenih na različite strane, na osnovu čega bi se dalo zaključiti (o tome su poslednjih nedelja govorili i neki njegovi saradnici i partijski sledbenici) kako je odlučio da odbranu gradi isključivo na napadu. Svoju dosadašnju strategiju odbrane, zasnovanu uglavnom na dva principa, "šta su drugi radili" i "NATO nas je bombardovao", Milošević je u svojoj uvodnoj reči proširio i stavom čoveka koji uopšte ne primećuje da ga u Hagu terete čak po 66 tačaka optužnice, a još manje primećuje da je teret do sada izvedenih dokaza što su se navalili na njega prilično velik.

U tom uvodnom slovu bilo je jasno iskazane ambicije da mu u nastavku suđenja (kao i mnogo puta do sada) uloga glavnooptuženog bude samo sporedna – Milošević sebe pre vidi kao tužioca, ponekad i kao neprikosnovenog sudiju, a svakako i kao sopstvenog branioca. Nikada kao nekoga ko bi za nešto mogao biti kriv, pa makar se radilo i o lošoj istorijskoj proceni ili objašnjenju kako je u očima sveta i od Tuđmana uspeo da napravi "prihvatljivog" evropskog demokratu.

Tog prvog dana, po njega najtežu optužnicu za genocid u BiH Milošević gotovo da nije ni pomenuo. Srebrenicu je dotakao onako ovlaš i to da bi istakao srpske žrtve. Tvrdio je, naime, da iz zaštićenih zona u Hrvatskoj u kojima su živeli Srbi niko nikada nije bio ugrožavan "za razliku od one srebreničke zaštićene zone oko koje je ubijeno na hiljade Srba". Uz rizik (zbog rokova pisanja ovog teksta) da se o svemu sudi pre nego što se čuje i završna poruka odbrane i eventualno ne povežu u jednu celinu i logičan čvor sve niti razvezane prvog dana nastavka suđenja i one mahom dobro poznate Miloševićeve ocene o ratovima i razlozima raspada bivše SFRJ, moglo bi se reći da je optuženi još jednom pokazao kako mu manjka senzibilitet prema žrtvama iz redova drugih naroda. Možda čak i sposobnost da uopšte prepozna ratne zločine, osim onako usput i uzgred, ako se uklopi u opštu priču.

Vukući te istorijske vertikale od austrougarske mržnje prema Srbiji, preko dva svetska rata do raspada SFRJ, od ultimatuma Beča Beogradu uoči Prvog svetskog rata do Rambujea, Milošević je u svojoj priči svuda pokušavao da nađe iste političke težnje ("Srbija mora umreti") koje su kroz decenije samo dobijale različite izvođače istorijskih radova – nekada Habsburzi, kasnije Hitler, na kraju papa i Genšer potpisivali su smrtne presude srpskom narodu u različitim vremenima, videći i u Jugoslaviji "sablasnu ideju Velike Srbije". Vatikan i Nemačka dobili su u toj Miloševićevoj istorijskoj priči posebno mesto, kasnije su im se pridružile i SAD, posebno Klintonova administracija koja je, po mišljenju optuženog, propustila da na vreme prepozna prste Al Kaide u BiH i na Kosovu, zbog čega je direktno odgovorna i za 11. septembar i tragediju sopstvenog naroda. U čitavoj toj priči koja ima i tačnih zapažanja i pozivanja na autentične citate i dokumenta pomešane sa teorijom zavere, Milošević, međutim, nije nimalo odmakao od jedne od svojih omiljenih zabluda koja ga je svojevremeno prilično koštala dok se politikom bavio sa mesta predsednika države. Mnogo puta je pokazao da politiku i savezništva i dalje doživljava kao "ljubavnički odnos" (jednom saveznici, večito zaljubljeni) i maltene se čudio zašto su Srbiju (i kasnije Jugoslaviju) ostavljali saveznici iz dva svetska rata, dok su Hrvatsku, na primer, Nemci ponovo prigrlili i omogućili prevremeno priznanje njene nezavisnosti. Izgleda da ga ni u zatvoru nije sasvim prošlo čuđenje kako je on, koji je do pre samo nekoliko godina važio za čoveka sa kojim je Zapad mogao da završi posao, postao neprijatelj tog istog sveta kome više nije bio potreban.

Englesku većinu u sudnici (sudija Ian Bonomi, tužilac Džefri Najs, "prijatelj suda", advokat Stiven Kej) često je tokom izlaganja "gađao" citatima i mišljenjima "njihovih" političara iz vremena kada se o Srbima na Ostrvu govorilo kao o saveznicima. Na jednoj strani ostavio je Blera i lorda Karingtona, na drugu je smestio davnog ministra inostranih poslova sera Edvarda Greja ("nije sanjao da će i njegova zemlja jednoga dana slati Srbima ultimatume"), Čerčila i lorda Ovena.

Sudije Robinson i Kvon, obojica sa pređenom priličnom haškom kilometražom u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića, slušali su uvodnu reč odbrane sa gotovo mandarinskom mirnoćom i uglavnom sve vreme gledali ispred sebe u monitor na kome je polako "curio" prevod izlaganja optuženog. Novajlija u sudnici, Škotlanđanin Ian Bonomi, uglavnom je sedeo poluokrenut prema bivšem predsedniku SRJ, posmatrao ga sa velikim zanimanjem, ne mogavši povremeno da sakrije poneku grimasu kada bi se Milošević predugo zadržavao na priči o nemačkoj i vatikanskoj ulozi u razbijanju SFRJ. Bonomi je nekoliko puta skidao slušalice i obraćao se predsedavajućem Veća, a posle jedne takve intervencije sudija Robinson je upozorio optuženog da, ako već zahteva nešto više vremena za uvodnu reč, onda mora da bitno skrati istorijsku priču koja za većinu prisutnih u sudnici ima malo, ili gotovo ništa sa onih 66 tačaka optužnice. Milošević je posle toga nešto ubrzao svoju priču, nagoveštavajući ujedno da mu je u grlu i beležnici ostalo još mnogo citata, ukrasa i optužbi na račun Vatikana, Genšera i ostalih, o čemu će uostalom govoriti i svedoci koje namerava da pozove. Sudijama je poručio da se sa Tužilaštvom slaže jedino oko ocene da je secesionizam pojedinih delova bivše države oživeo stare mržnje i doprineo početku ratova i krvoprolića. Neposredno posle toga sudijama je poručio da onaj ko ima istinu za saveznika (a on je po sopstvenom mišljenju svakako ima) ima i garancije da će pre ili kasnije pobediti. Pri tom je u sudije gledao kao nekada u Račana ili Kučana na nekom "sudbonosnom" partijskom plenumu.

ZAJEDNIČKI ZLOČINAČKI PODUHVAT: Glavni haški optuženik utrošio je prilično truda i vremena da ospori i jedan od temelja na kojem je Tužilaštvo postavilo svoje optužnice protiv njega – na tezu da ga je u zajednički zločinački poduhvat sa najbližim saradnicima iz nekadašnjeg političkog i vojnog vrha zemlje gurnula ideja "Velike Srbije" koja je kasnije i čitavu bivšu Jugoslaviju gurnula u ponor ratova, zločina i sveopšte katastrofe. Pojednostavljeno gledano, Tužilaštvo je od početka insistiralo na ideji da je bivša država cepana tačno po šavovima Velike Srbije koje su svojevremeno navodno iscrtali Milošević i njegovo okruženje. U uvodnoj reči optuženi se nijednog momenta nije pravdao da sa tom idejom on nema nikakve veze, već je insistirao na tome da je čitava ideja o Velikoj Srbiji jedna velika istorijska podvala koja služi za "zamagljivanje tuđih greha" i koja je u Haškom sudu našla utemeljenje i dobila "čudovišne razmere". Iz toga je izvodio i novi zaključak – da, zajednički zločinački poduhvat je zaista postojao, ali nije došao i išao iz Beograda, već su se na tom poslu našli Vatikan, Nemačka i kasnije SAD, pogotovo od vremena kada je Bil Klinton ušao u krajnje sumnjiva savezništva. Kasnije je pomenuo još jedan "zajednički zločinački poduhvat" – onaj koji je Haško tužilaštvo u "svom iracionalnom zanosu" navodno napravilo sa "najnazadnijim pokretima koje je Evropa ikada iznedrila", poništavajući tako tekovine dva svetska rata. Pre toga pomenuo je da su protiv njega voljom Tužilaštva u Hagu svedočili teroristi poput Halita Baranija i Šukrija Buje, a obojica su u martu ove godine predvodili napade na preostale Srbe na Kosovu. Barani i Buja nisu bili jedini svedoci optužbe čija je svedočenja Milošević uzgred osporio – u nekoliko navrata pominjao je i hrvatskog predsednika Stipu Mesića, Ibrahima Rugovu, Vilijema Vokera i Veslija Klarka, koga je poželeo da ponovo vidi kao svedoka u sudnici.

Tužilaštvo i svetsku javnost pokušao je da podseti na zločince sa albanske strane koje niko ne dira – Tačija, Haradinaja i Čekua. Jednu od uspelijih poenti napravio je citirajući "Vašington post" od pre nekoliko dana i priču o Australijancu kome se danas sudi zbog učešća u borbama u Avganistanu u redovima Al Kaide, a kome niko ne zamera što se kao borac Al Kaide borio i na strani OVK-a. U priči prepunoj opštih mesta setio se da u jednom trenutku citira i bivšeg predsednika Haškog suda Antonija Kasezea koji je tvrdio da republike bivše SFRJ nisu imale pravo na secesiju. Postavio je i pitanje na koje u Tribunalu očito ne vole da odgovaraju još od vremena kada je tamošnje Tužilaštvo protrčalo pored NATO bombardovanja SRJ, trudeći se da tu ne vidi ništa sporno, pogotovo zločine – pitao je zašto se pred ovim sudom ne sudi i za zločine protiv mira.

KRITIČNA TAČKA: U trenutku kada se ovo izdanje "Vremena" bude pojavilo na kioscima (četvrtak 2. septembar), u Hagu bi trebalo da bude razrešena i dilema kako dalje nastaviti proces protiv Slobodana Miloševića koji je, po mišljenju mnogih, stigao do kritične tačke. Tužilaštvo je davno dopisalo optužnicu protiv bivšeg predsednika SRJ tvrdnjom da pokušava da pribegne opstrukciji ovog suđenja iz čega se indirektno moglo zaključiti da pokušava ujedno da u svoje ruke preuzme i dizgine čitavog procesa u korist svojih političkih ciljeva. Priča o opstrukciji kasnije je zamenjena onom o bolesti Miloševića koja ga sprečava da nastupa i kao sopstveni advokat zbog čega je Tužilaštvo predložilo uvođenje u sudnicu novog igrača – advokata koji bi unakrsno ispitivao svedoke kada se optuženi razboli. U jednom trenutku‚ tokom leta, izgledalo je da će se u nastavku suđenja sasvim sigurno pojaviti i advokat koga Milošević inače ne želi da vidi u svojoj blizini.

Sredinom avgusta o ovom pitanju izjasnili su se i "prijatelji suda", koji traže da se pre nastavka suđenja tačno utvrdi Miloševićeva sposobnost da dalje prati ovaj proces. U podnesku koji je potpisao Stiven Kej odlučno se odbacuje ideja o nametanju advokata protiv volje Slobodana Miloševića i zaključuje da je tako nešto protivno interesima pravde i principima fer suđenja, ali i samim pravilima Suda. Kej čak smatra da bi takvo rešenje samo povećalo napetost i stresne rizike kod samog Miloševića i pogoršalo njegovu bolest. Prijatelj suda podseća i da bi dovođenje u sudnicu nekoga sa strane ko bi radio umesto Miloševića iziskivalo novo odlaganje suđenja jer je potrebno silno vreme da bi se izučilo na stotine hiljada stranica materijala i transkripata sa dosadašnjeg suđenja. U istom podnesku Kej upozorava da bi nametnuti advokat rizikovao da bude bojkotovan od strane Miloševićevih svedoka i da bi u takvim uslovima bilo nemoguće raditi i obezbediti fer uslove za suđenje. Izlaz iz trenutne situacije u kojoj Milošević često poboljeva Stiven Kej vidi u nekoj vrsti kompromisnog rešenja, prihvatljivoj izgleda za sve aktere ovog suđenja. Po njemu, Milošević bi sam mogao da imenuje svog asistenta u sudnici (to može da bude i sam Kej) kako bi izbegao mogućnost da mu Sud nametne advokata. Istovremeno, optuženi bi zadržao sva prava da ispituje svedoke i nastupa kao sam svoj advokat, dok bi njegov asistent morao u potpunosti da poštuje zamišljenu strategiju odbrane i obezbedi uslove za tačno i objektivno prezentovanje stavova samog Miloševića.

Ukoliko se Sudsko veće odluči za takvu opciju i ulogu advokata, koji bi povremeno rasteretio (ne i zamenio) Miloševića, dodeli upravo Stivenu Keju, morao bi prethodno da se redefiniše mandat "prijatelja suda". Njihova prvobitna i još važeća uloga jeste da pomažu i optuženom i Sudskom veću, a na samom početku suđenja, kada se nije znalo kako će zapravo delovati "prijatelji suda" u ovako komplikovanom procesu u kome se optuženi sam brani, dugo im je i fizički bilo traženo mesto u sudnici. Kada se drugog dana suđenja Milošević u pauzi obratio jednom od "prijatelja suda", advokatu Branislavu Tapuškoviću, i rekao mu nešto kao "jeste li čuli ove budalaštine", upravo Britanac Kej je od sudije Meja tražio savet o tome kako "amikusi" uopšte mogu da komuniciraju sa optuženim i da li je tako nešto dozvoljeno. Sada, kada se ovaj proces našao u kritičnoj fazi, lako bi se moglo dogoditi da upravo Kej dobije dodatno pravo na neograničenu komunikaciju sa Miloševićem, naravno ako ovaj to prihvati. Ali na ovom suđenju ništa, naravno, nije kao na samom početku. Tih prvih dana sâm optuženi je s ponosom govorio da ne priznaje Sud i da je u zatvoru u Ševeningenu jedna soba prepuna dokumenata koje on ne želi da primi. Ovih dana "Njujork tajms" objavio je fotografiju njegovog pravnog savetnika Zdenka Tomanovića kako viri iza hrpe dokumenata i papira koje je Milošević davno počeo da proučava i iščitava.

Posle mnogo odlaganja, u Hagu se u "procesu stoleća" stiglo, dakle, i do faze kada reč dobija odbrana. Slobodan Milošević je u startu rešio da na sto Sudskog veća, pored važeće i jedine zvanične, stavi i neku svoju optužnicu koja u prvi mah nije izgleda preterano impresionarala sudije jer sadrži malo toga što se pominje u onih 66 tačaka na kojima insistira Karla del Ponte. U onoj zvaničnoj optužnici, kada se priča o ratovima, gotovo i da nema Tuđmana i Izetbegovića. U njegovoj optužnici na strani odgovornih stoje samo drugi, a nigde nema njega, iako se u Hagu za genocid i najteže zločine protiv čovečnosti sudi upravo njemu. Pošto je Tužilaštvo preko nekih svojih eksperata krenulo da analizira srpski nacionalni projekat još od Dušanovog carstva, i on je izgleda rešio da se naširoko bavi istorijom. A tek kada on dovede svoje eksperte.