Staračka domaćinstva
foto: tanjug
Zavejani u siromaštvu
Pitanje opstanka starih na selu danas rezultat je sve prethodne nebrige i o njima i o selu
Snežno nevreme koje je zatrpalo puteve i od ostatka sveta odseklo mnoga sela i zaseoke u Srbiji, do sada je odnelo i deset života. Među njima devetoro ljudi koji su bili stariji od 65 godina, a sudbine hiljada starih u napuštenim i zabačenim srpskim selima takođe su neizvesne. Briga o njima, alarmantna upozorenja i akcije spasavanja i pomoći, postali su svojevrstan ultimatum "vanredne situacije". Oni su nemoćni, nisu uspeli ni drva da unesu, a nameti dostižu visinu od nekoliko metara, već danima govore oni koji pokušavaju da se probiju do njihovih izolovanih kuća. Nikad glasniji nisu bili ni apeli u kojima se nadležni pozivaju i mole da učine nešto kako bi do ovih ljudi došli makar lekari.
A sneg ovog puta, ma koliko padao i zatrpavao sve pod sobom, samo je do krajnosti razobličio staru rak-ranu ovog društva. Na vrh ledenog brega izbio je kao najvidljiviji problem onaj koji u stvari nikako nije nov, opstanak staračkih domaćinstava na selu. Na težinu i razmere te pojave, ali i na moguće posledice, drastične kao što su baš ove sadašnje, odavno su već ukazivali stručnjaci, istraživači i mnogi drugi. Fenomen opustelih sela i usamljenih staračkih domaćinstava, prema rečima sociologa Gradimira Zajića, uočen je i 50 godina unazad, a potom postao "opšte mesto" u nacionalnim žalopojkama. Još pre dve-tri godine Zajić je istakao da "to neizbežno navodi na postavljanje ključnog pitanja: zašto se ništa nije promenilo, odnosno zašto nema rešenja i, slobodno, zašto je siromaštvo na selu još veće?"
Sva istraživanja o siromaštvu u Srbiji pokazivala su isto: da su stari na selu i dalje socijalno najugroženija grupa. Ukoliko i imaju penzije, one su male i neredovne, a njihova materijalna sigurnost uslovljena je veličinom poseda, a ne prihodima sa gazdinstva, iako je jasno kao dan da žive na ivici siromaštva. Tako se samo pre nekoliko meseci oglasio i Centar za socijalni rad u Sjenici, opštini koja je po broju staračkih domaćinstava u samom vrhu u Srbiji, žaleći se na to što staračka domaćinstva na Pešteru, zbog posedovanja više od pola hektara poljoprivrednog zemljišta, ne mogu biti korisnici socijalne pomoći. Pritom, kako su rekli, najčešće je reč o staračkim domaćinstvima koja žive na rubu siromaštva i koja nisu u stanju da obrađuju zemlju, ali su svejedno izbačena iz sistema materijalnog obezbeđenja. Uz sve to, zbog svoje udaljenosti od grada, stari sa Peštera nisu ni u prilici da koriste usluge narodnih kuhinja u Sjenici. Opstanak starih na selu, kako na Pešteru tako i u istočnoj Srbiji kao najsiromašnijim regijama, ali i posvuda drugde, pre svega zavisi od, kako tvrdi sociolog Zajić, "tradicionalnih resursa – gazdinstva, samopomoći, porodične i uže-grupne solidarnosti". Od sistemske, državne pomoći kao da i nema neke vajde.
Statistika je pritom odavno neumoljiva. Prema popisu iz 2002, u Srbiji je starijih od 65 godina bilo 1.240.505, što znači 16,54 odsto od ukupnog broja stanovnika. Prema popisu iz 2011, starih je 1.233.412 što je 16,91 odsto. Udeo staračke populacije, i pored manjeg broja stanovnika, proporcionalno se uvećao.
Što se tiče broja staračkih domaćinstava, podaci sa poslednjeg popisa još nisu poznati. Prema popisu iz 2002. godine, staračkih domaćinstava (kada su svi članovi stari 65 i više godina) bilo je 435.491, odnosno 17,27 odsto. Od tog broja, skoro polovina ili 213.508 su seoska domaćinstva, a od njih 124.129 su samačka staračka domaćinstva, što znači i najugroženija.
Međutim, od zabrinjavajuće demografske slike još više zabrinjava sve izraženije siromaštvo među starima, naročito u ruralnim sredinama. Podaci iz istraživanja siromaštva i socijalne isključenosti u ruralnim područjima, organizacije SeCons krajem 2009, ukazuju na visok stepen siromaštva staračkih domaćinstava koja ne primaju penziju, a čak 13 odsto nema ni zdravstveno osiguranje. Takođe, pristup uslugama socijalne zaštite izrazito je slab. Za njih, takvih usluga uglavnom i nema.
Mr Nadežda Satarić, direktorka nevladine organizacije Amity
Kako danas žive stari u selima
"Tek svaki deseti siromašni prima novčanu socijalnu pomoć od države"
Teško možemo dopreti do starih osoba i imati pravu sliku o njihovom životu u uslovima kada je danima veoma hladno, sneg visok, putevi zavejani, prodavnice nedostupne, zdravstvene ustanove takođe, deca daleko u gradovima i teško mogu da dođu da im pomognu, komšija nema blizu, ili su i sami stari, pa ni od njih ne mogu očekivati solidarnost i podršku.
Ono što mi zasigurno znamo, to je iz istraživanja koje smo radili krajem 2008. i 2009. godine, a za potrebe zagovaranja uvođenja socijalnih penzija za najsiromašnije stare, ili pak, obezbeđivanja većih novčanih socijalnih pomoći za njih, u odnosu na one koje primaju radno sposobni građani Srbije.
U razgovorima sa siromašnim starim koji žive u seoskim sredinama, govorili su da su ostavljeni na milost i nemilost svojoj sudbini, da žive veoma teško, ponekad čak i u uslovima ispod ljudskog dostojanstva. Dodatno ih muče bolesti i nemogućnost da obezbede sebi adekvatno lečenje i negu. Neki se leče travama, a drugi piju lekove koje im neko da iz komšiluka, "za glavu, srce, pritisak", a da nisu ni otišli kod lekara koji bi utvrdio stvarne potrebe ili dijagnozu za lečenje. Imaju oni kuće za stanovanje, nekada i veće nego što su im sadašnje potrebe, ali često vrlo zapuštene i krajnje neuslovne za život u starosti. Krov prokišnjava, prozori ne dihtuju, nema izolacije, nema kupatila u kući, sanitarnih uređaja. Sve od pokućstva je staro i dotrajalo, pa čak i šporet koji im je najvažniji. Nose staru i pohabanu odeću i obuću, gotovo ništa novo ne kupuju.
Većina njih žive sami ili sa bračnim drugom, a članovi njihove porodice su otišli daleko, u drugo mesto, grad ili državu. Praktično, dramatično je transformisana porodica i na selu, gde nema više ili je sve manje velikih porodičnih domaćinstava u kojima su najstariji posebno uvažavani i poštovani. Izgubila se i porodična solidarnost. Deca, unuci i drugi srodnici, koji žive daleko od svojih najstarijih, možda i sami obuzeti siromaštvom i materijalnim problemima, nemaju dovoljno ni vremena ni mogućnosti da pruže i te kako potrebnu podršku i pomoć svojim najstarijima, što dodatno povećava njihov osećaj usamljenosti i prepuštenosti.
Kažu: "Kako da mi pomognu, kad nema dovoljno ni za nji’. Kad bi bar pos’o dobili." Ili: "Đeca u’vatila svet, muž umro, a mene niko ne vidi."
Pomoć od države i društva dobija samo mali broj starih ljudi koji žive u seoskim sredinama. Tek svaki deseti siromašni prima novčanu socijalnu pomoć od države, a pojedini u nekim selima imaju organizovanu pomoć u kući koju finansiraju lokalne samouprave, ili druge organizacije, kroz projekte. Pomoć u kući organizovana je u više od 100 opština u Srbiji, ali u većem broju njih, ona se sprovodi za stare koji žive u gradskim sredinama. Kažu da im je teško da pomoć organizuju i u selima, zbog nedostatka materijalnih resursa.
Opštinske organizacije Crvenog krsta u preko 50 opština organizuju Pomoć u kući starima, u koju uključuju i stare iz seoskih sredina. Ta pomoć je veoma značajna, mada ne uvek i dovoljna.
Ovih dana, kada je u Srbiji proglašena vanredna situacija, država preko nadležnih službi čini određene korake kako bi ublažila posledice elementarne nepogode. Pomoć ugroženim opštinama u energentima, mašinama, hrani iz robnih rezervi, ljudskim resursima, svakako zavređuje pohvale. Pitanje je: da li je to sve dovoljno?
Mogu da istaknem da me veoma raduje i da je mudra odluka Ministarstva rada i socijalne politike da pošalje naredbu centrima za socijalni rad u svim opštinama da izvrše vanredni obilazak svih dostupnih korisnika u riziku, a posebno staračkih domaćinstava i invalidnih lica i pruže im pomoć u obezbeđivanju neophodnih egzistencijalnih potreba, a naročito lekova, hrane i energenata. Takođe su naložili da za one stare za koje utvrde da im je neophodan smeštaj, odmah obezbede najbliže prihvatilište ili drugu ustanovu socijalne zaštite.
Znam da se po ovoj meri već postupa na terenu, i da već ima starih koji su vanredno, po hitnom postupku zbrinuti u domovima za stare. Ova mera će svakako prevenirati veći broj izgubljenih života, ali je pitanje da li će ona odgovoriti na potrebe svih starijih, a posebno onih do kojih se i ne može stići u ovim uslovima.
Ne možemo sve očekivati ni od države, već moramo svi preuzeti deo odgovornosti i priteći u pomoć najbližima, a posebno najstarijima, kojima je ona potrebna. Sada se iskazuje komšijska solidarnost, međugeneracijska solidarnost na delu i porodična solidarnost. Zaboravimo, bar na trenutak, nesporazume, svađe, nerazumevanje i priteknimo u pomoć svojim najstarijima i najnemoćnijima, jer su ovog puta ugroženi njihovi životi.
