U subotu, 30. oktobra, oko pola osam uveče, usred Beograda, ubijen je Branko Jevtović zvani Jorga. Ubica, koga svedoci opisuju kao "izuzetno mršavog mladića u duksu", prišao je Jorgi dok je stajao na ulici i telefonirao sa mobilnog i ispalio mu metak u potiljak, a zatim ga "overio" sa još dva hica. Mladić je potom ušao u "golf četvorku" i odvezao se u nepoznatom pravcu. "Golf" je dva dana kasnije nađen spaljen u garaži na Novom Beogradu. Sve što zasad policija ima od tragova jeste neodređen opis ubice, Jorgin mobilni telefon i spaljeni automobil.

Po Beogradu se već neko vreme ponovo puca, i ubistvo Jorge ne bi izgledalo toliko dramatično da nije deo serije, i to serije koja je daleko od kraja. Jorgino ime se, naime, dovodi u vezu sa dugačkim nizom ljudi koji su stradali, ili zamalo stradali pod sličnim okolnostima. Jevtović je bio jedan od poslednjih ljudi koji su razgovarali sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, neposredno pre nego što je komandant Srpske dobrovoljačke garde ubijen u januaru 2000, u hotelu Interkontinental; poznavao je u većoj ili manjoj meri sve optužene za Arkanovo ubistvo; bio je blizak sa Zoranom Nedovićem Šokom, na koga je letos pucano na auto-putu za Zagreb (ubijen telohranitelj, trojica ranjeni). Pomenuti Šok je, inače, javno prozvan kao jedan od ljudi koji su organizovali Arkanovo ubistvo. Druga dvojica koja se pominju (mada nikada nisu optuženi) jesu biznismeni Zoran Uskoković Skole i Andrija Drašković. Skole je spektakularno ubijen na proleće 2000, a na Andriju Draškovića je prošlog vikenda pokušan atentat u kome je, opet, jedan telohranitelj smrtno stradao a trojica su ranjena.

Ovom spisku treba dodati i ubistvo Dalibora Mateovića 6. februara ove godine, u kafiću Vizard u Sremskoj ulici. Dalibor je, veruje se, ubijen greškom umesto prezimenjaka Zvonka, jednog od glavnih svedoka na suđenju za ubistvo Arkana, koji je nekoliko minuta ranije sedeo u istom kafiću. Sve se, dakle, vrti oko Arkanovog ubistva, koje uzgred rečeno nema sudski epilog, jer je presudu trojici optuženih ukinuo Vrhovni sud, a novo suđenje još nije zakazano.

Pored tog zajedničkog imenitelja, okolnosti ubistva ukazuju na isti rukopis. Sve žrtve bile su u svojim automobilima, ili blizu njih; na sve je pucano u centru grada ili na prometnim saobraćajnicama; u bar dva slučaja automobil kojim su se ubice služile je spaljen; posle zločina slede racije po splavovima i kafićima, prevrće se nebo i zemlja, ali niko ne biva uhapšen. Čaršija neko vreme bruji, a onda ljudi kažu da je to obračun mafijaša i sležu ramenima – do novog ubistva. Ovaj film se već mnogo puta izvrteo za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Mnogi su verovali da je posle 5. oktobra nastupio kraj, ali se ispostavilo da je u pitanju samo pauza za poluvreme.

Teza da garda sveti pokojnog komandanta trenutno je najpopularnija u beogradskoj čaršiji, i zdušno je širi bulevarska štampa uz pomoć dežurnih eksperata. Ta teza je i logična, ali previđa se još jedan zajednički imenitelj: policija. Arkan je bio, kao što se zna, u posebnoj vezi sa Službom bezbednosti, još od vremena Staneta Dolanca; kad je ubijen, bio je u društvu inspektora MUP-a Dragana Garića; prvooptužani za Arkanovo ubistvo, Dobrosav Gavrić, bio je aktivni policajac; za Andriju Draškovića je jedan od svedoka za Arkanovo ubistvo tvrdio da je posedovao legitimaciju DB-a i da je neposredno posle ubistva bio viđen u policijskom džipu. Drašković je, inače, u više navrata negirao vezu sa DB-om i Arkanovim ubistvom.

Ulogu DB-a (danas BIA) u beogradskim sačekušama svojevremeno je jasno ocrtao Arkanov sin Mihajlo Ražnatović, u intervjuu za "Vreme" iz januara 2001. Tada je Mihajlo ispričao da mu je Borisav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva, rekao da je od Radeta Markovića (tadašnjeg šefa DB-a) "stiglo zeleno svetlo da se pobiju svi umešani u Arkanovo ubistvo, ali mora da se pazi da sve bude bez zločina i bez otisaka". Zanimljivo je da su gotovo identičnu priču o Radetovom "zelenom svetlu" pominjali svedoci-saradnici tokom istrage za ubistvo Đinđića, samo što je prema njihovoj izjavi dozvola za ubijanje bila izdata Dušanu Spasojeviću i njegovim Zemuncima, u cilju raščišćavanja gangsterske scene u Srbiji i bolje kontrole Službe nad akterima. Znamo kako se to završilo: nakon što je uklonio konkurenciju i obavio niz "državnih poslova" Spasojević je uz pomoć Legije, JSO-a i drugih delova Službe na kraju ubio premijera Zorana Đinđića.

Sada je neko nekom opet dao "zeleno svetlo" da čisti, samo to nikako ne može biti Rade Marković, koji već tri godine sedi u zatvoru. Izvesno je, međutim, da su pucači na Šoka, Draškovića i Jorgu imali tešku logističku podršku. Jorga je, na primer, ubijen na uglu Koče Kapetana i Njegoševe, u neposrednoj blizini dve strane ambasade, sedišta tri političke stranke i kancelarije Evropske unije, u kvartu u kome živi niz bivših i aktuelnih funkcionera. Taj deo Vračara, osim što je dobro obezbeđen, temeljno je raskopan i gotovo neprohodan, što otežava bekstvo.

Zato sve navodi na zaključak da se ne radi o međusobnom ratu gangstera ili osveti, već o nastavku obračuna unutar policije i Službe, koje su se posle svih ovih godina toliko kriminalizovale da ih je nemoguće razlikovati od mafije. Nakon novog talasa pucnjave, ispostavlja se da su sve priče o dekriminalizaciji i profesionalizaciji policije i BIA bile šarena laža, što je lako potvrditi ovlašnim uvidom u njihovu današnju kadrovsku strukturu. Ministri i načelnici dolaze i odlaze, ali Služba ostaje, a ono Radetovo "zeleno svetlo" nikako da se ugasi.