U vrlo temperamentnoj raspravi koja se vodila 17. maja o.g. u "Temi jutra" u okviru emisije "Tema dana" na TV N1, dao sam se sablazniti jednom tvrdnjom, zapravo nizom ponavljanih tvrdnji Dejana Vuka Stankovića, političkog analitičara, kako već biva predstavljan. Naime, on se suprotstavio britkoj kritičkoj opasci svog sagovornika Cvijetina Milivojevića o flagrantnom kršenju Ustava koje se sastoji u tome da Predsednik Republike, najviši funkcioner ove zemlje, istovremeno obavlja i funkciju predsednika najjače stranke, SNS-a, iako to Ustav jednim jasno fomulisanim članom izričito zabranjuje. Svoj stav o prihvatljivosti takvog kršenja Ustava Stanković je obrazlagao tako što je isticao da je Predsednik izabran kao funkcioner Stranke, i da je prirodno da nastavi da rukovodi svojom strankom i nakon izbora za predsednika Republike.

Dao sam se zapanjiti tako pogrešnim, iskrivljenim i gramatički neprihvatljivim tumačenjem ovog najvišeg pravnog akta. U zemlji koja pretenduje da bude civilizovana, Ustav je svojevrsna svetinja i njegovo poštovanje ne može se – niti to ikome sme da padne na pamet – baš ničim usloviti. Bilo je poučno pratiti debatu u američkom kongresu povodom pokušaja da se okupira Kapitol Hil, kada je "ustav" bila najfrekventnija reč i kada se odista mogao steći utisak da SAD i ova naša besudna zemlja nisu na istoj planeti.

SVI SMO ROBOVI ZAKONA DA BISMO MOGLI BITI SLOBODNI

Bez najvišeg mogućeg vrednovanja i bezuslovnog poštovanja Ustava očigledno ne može biti reči o vladavini prava. Vladavina prava znači izgradnju i doslednu primenu široko razuđenog spleta zakona koji su jednako primenjivi na sve, i to tako – neka ovde bude dozvoljeno jedno tautološko iskliznuće – da doslovno niko ne može biti od te primene izuzet. Nije zgorega ponoviti sentenciju visokog rimskog zvaničnika koji je zbog povrede jednog zakona dao da mu se pogubi sin: Dura lex, sed lex (Strog zakon, ali zakon). Stankovića i verovatno brojne njegove istomišljenike treba podsetiti na to da je vladavina prava jedina institucionalna odbrana društva od samovolje političkih silnika, da je rezultat i neodvojivi deo milenijumskog razvoja civilizacije i da je nezamenljivi mehanizam širenja i obezbeđivanja ljudskih sloboda.

Američka fondacija Liberty Fund izdaje izvanrednu publikaciju koja se nimalo slučajno naziva "Law and Liberty", pokadšto se u učenim pravnim spisima da naći i epohalna sentencija Omnes legum sevi sumus ut libari esse possimus (Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni). Za političkog analitičara g. Stankovića i njegove istomišljenike – među kojima je bio i Lenjin kad je izrekao onu čuvenu opscenost "Nećemo se valjda držati zakona kao pijan plota" – zakon očigledno predstavlja nekakav drugorazredni element društvene organizacije. Evidentno je da društveni razvoj ne ide uvek uzlaznom linijom i da se povremeno javljaju kobni intervali kad taj razvoj krene retrogradno, u smeru davno prevladanog divljaštva.

Neprijatno je upuštati se u razjašnjavanje važnosti vladavine prava, jer bi valjda moglo da se pretpostavi da je to jasno svakom pismenom čoveku. Važan deo vladavine prava jeste načelo da je slobodnim građanima dozvoljeno sve što zakon izrekom ne zabranjuje, a da je zvaničnicima i položajnicima dozvoljeno samo ono što zakon i pripadajući propisi izričito postuliraju, te tako i dozvoljavaju. Možda je manje poznato koliko je zakon važan u koordinaciji privrednih aktivnosti, bez čega nema efikasnog poslovanja i dovoljno brzog održivog ekonomskog razvitka. Tržišna privreda na koju smo neopozivo orijentisani nužno je decentralizovana, ali i u njoj treba u granicama mogućeg leva ruka da zna šta radi desna. Zakoni u privredi pružaju dragocene informacije o tome kakve mogu da budu i u kojim granicama, u okviru onoga što nije u sukobu sa propisima, mogu da se kreću odluke privrednih subjekata. Nemoguće je preceniti važnost ovog mehanizma za koordinaciju privrednih odluka.

NEPOŠTOVANJE ZAKONA USPORAVA RAZVOJ

Zakoni su izuzetno važni i kao instrument suočavanja sa neizvesnošću. Privreda je ogroman stohastički sistem, a neizvesnost je svagdanji i neizbežni modalitet njenog stanja i funkcionisanja. Odsustvo ili nedovršenost zakonskog okvira, kao i nedoslednost u njegovoj primeni, ogromno je izvorište tzv. institucionalne neizvesnosti. Ako se uz objektivno datu neizvesnost opredeljenu stohastičkom prirodom ekonomskog sistema doda i ta institucionalna neizvesnost, tada se javljaju ozbiljne pretnje po razvitak, a kadikad i sam opstanak privrede. Malo je stvari koje privredni razvoj mogu toliko da blokiraju, pa i unazade, kao što je to slučaj sa neizvesnošću. Prenebregavanje zakona, a posebno podrška kršenju Ustava kao najvišeg pravnog akta, očigledan je način zlokobnog podizanja neizvesnosti, pa tako i antistrategija podrivanja privrednog razvitka i opšteg društvenog napretka. Voleo bih da g. Stanković, politički analitičar, potpuno shvati ovaj jasan elementarni iskaz.

Kad se nekome, pa makar to bio i predsednik Republike, dâ podrška u kršenju Ustava, otvara se širok prostor za selektivnu primenu propisa. Dozvoljavanje kršenja Ustava, uz paralelnu primenu brojnih njegovih drugih odredbi, nije ništa drugo do selektivna primena ovog najvišeg pravnog akta. Selektivna primena zakona svodi se na doslovno pogibeljan način pretvaranja zakona iz instrumenta zaštite ljudskih prava i sloboda u sredstvo za njihovo potiranje. Kad se utopi u režim selektivne primene, zakon postaje sekira kojom se bez zazora i rizika progone i uništavaju nepoželjni. Selektivna primena zakona je povratak u hobsovski svet sa poznatim Bellum omnium contra omnes (Rat svih protiv svih), pri čemu su akteri ove bespoštedne borbe u tragično neravnopravnom položaju: jedni zakon koriste kao ubitačno oružje, dok su drugi goloruki i nemoćni.

Mora se, najzad, i ovde citirati jedan rad Pavla Petrovića, Danka Brčerevića i Mirjane Gligorić, rad toliko značajan da mu se važnost ne može preceniti, a istovremeno rad koji sam mnogo puta citirao i nastaviću i dalje da ga citiram. Reč je o članku "Zašto privredni rast Srbije zaostaje", objavljenom u časopisu "Ekonomika preduzeća" LXVII, br. 1-2 iz 2019. godine. "Tout court", u tom sjajnom radu autori pokazuju da zbog nedovoljne afirmacije vladavine prava i korupcije Srbija gubi 1,5–2 procentna poena svoje stope rasta BDP-a. Budući da je u relevantnom srednjoročnom periodu privreda Srbije rasla po stopi od 3,5 odsto, a da je s obzirom na svoje resursne mogućnosti i razvojne performanse sličnih zemalja trebalo da ostvari stopu rasta BDP-a od pet odsto, sledi da je zbog odsustva doslednog sprovođenja vladavine prava i korupcije, koja spada u isti genus proximum, Srbija izgubila otprilike 35 odsto, ili oko jedne trećine svog tempa rasta. Ako politički analitičar g. Dejan Vuk Stanković misli da je to beznačajno, onda nas dvojica nismo iz iste galaksije.

Ova razmatranja nije teško rezimirati. Pravo i zakoni imaju daleko veći značaj za privredni razvoj zemlje i za opšti društveni napredak nego što se to čini g. Stankoviću. Moj ceterum censeo u poslednjih pet-šest godina jeste da se bitne determinante privrednog razvoja nalaze daleko izvan same privrede. Izuzetno važno područje lokacije ovih determinanti jeste upravo ustavni sistem i zakonski poredak i sposobnost društva da svoja pravno formalizovana pravila dosledno primenjuje. G. Stanković i njegovi istomišljenici nisu svesni da svojim javnim nastupima i dejstvovanjem deluju kao snažan i očito neugodan činilac usporavanja razvoja i napretka svekolike društvene zajednice.