Prvi intervju koji je Boris Tadić dao domaćim medijima posle predsedničkih izbora počinje baš kao što je počeo i njegov drugi mandat – u znaku vesti koje bi mogle da potpuno promene političku sliku Srbije. Neposredno pred dolazak ekipe "Vremena", u utorak 4. marta 2007, potvrđena je informacija da je Demokratska stranka Srbije podržala predlog Rezolucije o zaštiti teritorijalnog integriteta koju je Srpska radikalna stranka uputila u skupštinsku proceduru. Ipak, na pitanje kako se oseća, Tadić odgovara: "Dobro sam. Odlično. Od optimizma ne odustajem."

Potpuno u skladu s tim, komentariše i Rezoluciju: "Ovde se, u stvari, ne radi o Rezoluciji o zaštiti teritorijalnog integriteta Republike Srbije i njenim odnosima s međunarodnim organizacijama i Evropskom unijom. Pre svega, niko ne dovodi u pitanje da Srbija hoće da u EU uđe celovita. To je uostalom ustavna obaveza svih državnih organa. Ali u tekstu postoji stav u kome se od EU traži da jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Taj zahtev koji se postavlja Evropskoj uniji nemoguć je za Evropsku uniju, jer ona nema pravni niti formalni osnov da iskaže jedan takav stav. Evropska unija niti priznaje, niti ne priznaje države, već to mogu samo države članice. I ideja, u stvari, jeste da se postavi nemoguć uslov Evropskoj uniji kako ona ne bi odgovorila na nemoguć uslov, a da se onda to iskoristi da se prekinu pregovori o članstvu u Uniji. Političke snage koje hoće da stanu iza ovakve rezolucije u stvari nemaju nameru da zaštite teritorijalni integritet Srbije, nego da se prekinu pregovori o članstvu u Evropskoj uniji.

Predsednika Srbije ni na koji način ne obavezuje bilo kakva rezolucija ovog karaktera. Naprotiv. Mene obavezuje samo volja građana koji su na izborima potpuno jasno rekli da hoće i Kosovo i Evropsku uniju. Mislim da je to moguće.

Što se tiče Demokratske stranke, biću jasan. DS sigurno neće sprovoditi u Vladi odluku neke nove skupštinske većine. Ako postoji nova skupštinska većina, onda će ona morati da se iskaže kroz odluku Skupštine o formiranju neke nove vlade. Ako DSS i radikali žele da prekinu pregovore sa Evropskom unijom i da to bude platforma o budućnosti zemlje, to bi naravno bilo u suprotnosti sa principima na kojima je formirana dosadašnja vlada. Demokratska stranka sigurno neće sprovoditi takvu politiku ni u Vladi niti u bilo kojoj instituciji."

"VREME": Ukoliko poslanici u većini glasaju za ovu Rezoluciju, šta ćete konkretno da uradite?

BORIS TADIĆ: Demokratska stranka neće poštovati odluku te nove skupštinske većine, jer je na to ništa ne obavezuje. Ustav jasno kaže da Vlada sprovodi spoljnu politiku i vodi politiku zemlje, a ne Skupština. Vlada je za to odgovorna. Ukoliko Vlada ne dobije podršku u Skupštini za spoljnu politiku zemlje i evropske integracije, onda oni mogu ili da formiraju novu parlamentarnu većinu, ili ćemo imati izbore na kojima će građani još jednom referendumski reći, ja sam ubeđen u to, da hoće u Evropsku uniju i da hoće da sačuvamo status Kosova i Metohije kao integrisanog dela Srbije.

Da li u Demokratskoj stranci već sada postoji podeljenost po pitanju ostanka u Vladi, odnosno opstanka te Vlade?

Nema nikakve podeljenosti. Kao kandidat na ovim izborima, kao svoju predsedničku i državnu politiku na izborima ponudio sam program očuvanja integriteta naše zemlje, nastavka pregovora o budućem statusu Kosova i nastavka evropskih integracija. To su strateški ciljevi od kojih mi ni po koju cenu ne odustajemo. Demokratska stranka je sve svoje kapacitete usmerila na očuvanje i obezbeđivanje politike stabilnosti. Ne postoji ni jedan jedini glas protivljenja takvoj politici. U tom smislu postoji takvo jedinstvo da su sva glasanja na Glavnom odboru već pomalo monotona.

Imate li sa bilo koje druge strane neku vrstu pritisaka u vezi sa ostankom u Vladi?

Nemam. U političkom smislu, nikada nisam bio slobodniji. Sve što smo uradili na prethodnim izborima i što je postignuto u prethodnom periodu, postignuto je u direktnom dijalogu sa građanima. Građani su mi jasno rekli šta hoće. Građanima sam na izborima predložio u kom pravcu i kako treba da idemo u narednim godinama. Za takvu politiku nisam dobio podršku SRS-a, DSS-a, Nove Srbije i Liberalno demokratske partije. Dobio sam podršku nekih stranaka i, ono što je najvažnije, građana Srbije. Niko ne može da me ucenjuje. Najsmešniji su mi oni koji pokušavaju sada da mi postavljaju uslove, npr. Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i LDP. Ne znam s kojom logikom, s kojim moralnim opravdanjem ili uopšte s kojom idejom mogu da pomisle da mogu da postavljaju bilo kakve uslove u vezi s politikom koju ću voditi u narednom periodu, a koju će sprovoditi Demokratska stranka. Moja je obaveza isključivo prema građanima Srbije i njima dugujem sve. I njima sam obavezan da isporučim krajnji rezultat, a to je i očuvanje integriteta Srbije i Srbija u Evropskoj uniji.

Teza o očuvanju Kosova i Metohije i ulasku u Evropsku uniju dobro zvuči, ali vam je jedini očigledan politički saveznik u tom smislu G17 plus.

I građani! Saveznik te politike jeste, u stvari, duboki životni interes svakog pojedinačnog čoveka u ovoj zemlji. Ova politika je utemeljena na elementarnim ljudskim potrebama. I to je dobra okolnost. Kada je politika utemeljena na elementarnim ljudskim potrebama, onda je ona realistična i ostvariva. Ako me pitate da li je ta politika moguća i da li ćemo se u ostvarenju te politike suočavati s nekim iskušenjima, moj odgovor na prvo pitanje jeste – ta je politika moguća, a to da ćemo se suočavati s iskušenjima nije ništa novo. Dakle, imamo najtežu i najkomplikovaniju političku situaciju u Evropi. To je karakteristika nas koji danas živimo u Srbiji i nas koji smo odgovorni pred građanima za vođenje politike. Ali to nije ništa novo, mi već dvadesetak godina imamo takvu situaciju i godinama tragamo za rešenjima. Dakle, naravno da ćemo se u sprovođenju i realizaciji i jednog i drugog strategijskog cilja suočavati sa iskušenjima. Ako su na dnevnom redu pregovori o članstvu u EU, prvo iskušenje će biti završetak saradnje s Haškim tribunalom, odnosno čvrst stav pojedinih zemalja koje se protive našem potpisivanju Ugovora o stabilizaciji i asocijaciji. Tu pre svega mislim na Holandiju i Belgiju, ali nastavićemo da ih ubeđujemo. Nastavićemo da ih uveravamo da sve činimo da se problem Haga reši. Dobra okolnost je da bi Francuska želela da Evropskoj uniji ispostavi neki konkretan rezultat, u ovom trenutku, pa će imati i potrebu da olakša proces dobijanja statusa zvaničnog kandidata za Srbiju.

S druge strane, imaćemo i otežavajuće okolnosti, pre svega naše unutrašnje teškoće. Mi realno ne možemo pre 2012. ili 2013. ni ostvariti buduće članstvo u EU, ali ćemo se boriti.

A kako ćemo se boriti za Kosovo?

Kosovski Albanci proglasili su unilateralnu nezavisnost. Tu nezavisnost su priznale neke zemlje, među kojima su pojedine izuzetno značajne u međunarodnim odnosima. Ali, skoro da je nemoguće da Kosovo u narednim godinama dobije status člana Ujedinjenih nacija. Dakle, Kosovo u formalno pravnom smislu neće postati nezavisna država. I mi smo tako ostvarili makar jedan cilj. Sledeće pitanje koje se postavlja jeste kako onda Ujedinjene nacije funkcionišu na Kosovu. One funkcionišu i prisutne su kroz UNMIK i KFOR, koji imaju jasne mandate. Dalje, postavlja se pitanje kako funkcionišu druge institucije koje dolaze na Kosovo, kao na primer Euleks, čiji je dolazak apsolutno van pravnog procesa. Ili, kako funkcionišu institucije tzv. nezavisne države Kosovo, kakav modus operandi imaju sa institucijama UN-a? Ne postoji pravni okvir za tako nešto. Prvo zbog toga što UN imaju mandat samo da obavljaju komunikaciju i da rade sa privremenim institucijama na Kosovu.

Kosovski Albanci su proglašenjem unilateralne nezavisnosti ukinuli te privremene institucije Kosova i Metohije, tako da to danas niko ne može da razreši. Ni Albanci nisu predviđali probleme s kojima će se suočavati nakon za njih željenog proglašenja nezavisnosti. Nisu taj problem predvidele ni SAD niti ostale zemlje koje su priznale Kosovo. Mi ćemo od danas, u narednim godinama, imati i te kako mogućnost da ojačamo naše kapacitete da branimo poziciju Srbije. Prvo zato što Kosovo neće postati članica Ujedinjenih nacija, a zatim i zbog toga što će život na terenu definisati dalje funkcionisanje UN-a, Euleksa i kosovskih institucija. Konačno, život na terenu će definisati i srpske institucije na Kosovu i Metohiji. Na tom prostoru ćemo tragati za odbranom i našeg integriteta, i našeg suvereniteta, i rešavanja životnih problema građana. Na tom prostoru tragaćemo i za kompromisom koji može biti rešenje problema.

Jer, ukoliko se ne pronađe kompromisno rešenje, ukoliko se ne nastave pregovori, mi ćemo se u narednim godinama boriti za integritet naše zemlje, a Albanci će se boriti za suverenitet i nezavisnost Kosova. Imaćemo mi teškoća, ali će imati teškoća i albanska strana. To je proces koji će teći i koji nema vidljiv kraj. Vidljiv kraj je realno moguć samo uz kompromis, uz pristanak obe strane. Zbog toga je ideja o nastavku pregovora koji mogu da definišu budući status Kosova i dalje živa, a biće obnavljana i tokom vremena koje dolazi.

Pitanje kompromisa jeste i pitanje o stavu više od dva miliona birača koji su se opredelili za Tomislava Nikolića, kao i pitanje o odnosu snaga u parlamentu. Srbija u ovom trenutku deluje podeljeno, pa se u tom kontekstu pojavljuju spekulacije o referendumu na kojem bi građani odlučili šta zapravo žele.

Ako smo demokratsko društvo, prihvatili smo demokratska načela i demokratske mehanizme. Jedno od tih načela jeste da i samo jedan glas više odlučuje kakva se politika sprovodi. U demokratiji, taj jedan glas više pobeđuje. Koliko god da je građana glasalo za drugačiju političku opciju, državne institucije moraju da sprovode onu politiku koja je obezbedila većinu. To je osnovno demokratsko načelo. Jedan građanin, jedan glas. Kada kažem dva miliona i tri stotine hiljada građana, u prvom navratu mislim na svakog od njih pojedinačno i na njihovu političku volju, jer je građanin nosilac suverene volje. U drugom navratu, mislim na sve ostale građane koji nisu glasali za tu političku opciju. Ako prihvatamo demokratska načela, onda i oni priklanjaju svoju volju takvoj politici, jer su učestvovali na izborima. Kad nema izbora, kad se vlast osvaja oružanim pobunama, revolucijama, destrukcijom, jedino onda ta načela i ta pravila ne važe.

Što se tiče nekakvih budućih referenduma, smatram da smo već imali jedan referendum, a to su bili ovi predsednički izbori na kojima je učestvovalo 67 odsto građana, što uz one koji nisu bili u mogućnosti da glasaju objektivno čini više od 80 odsto. Moram da kažem da ne vidim nijedan razlog za novi referendum, jer smo ga već imali. Dakle, ne vidim razlog da iko pominje nejedinstvo nacije i države, jer ako smo prihvatili demokratska načela, prihvatili smo i princip da jedan glas više određuje kojim pravcem Srbija ide dalje. Čujem neke glasove tipa "mogao sam da preuzmem vlast na ovom ili onom mitingu". Dobro, ja razumem, legitimni su razni snovi o ukidanju demokratije. Sve je to legitimno, ali nije dobro… Čuje se i argument da smo mi Petog oktobra preuzeli vlast na ulici, ali moram da podsetim da smo mi tada branili izborni rezultat. Dakle, notorna je neistina da se te dve stvari mogu porediti.

Mnogo se spekulisalo o vašem odsustvu iz Beograda 21. februara. Da li možete da nam kažete kako su tekli dogovori o mitingu koji je održan tog dana i zašto ste baš tada bili u Rumuniji? Mnogi vam prebacuju da ste tada zapravo pobegli.

Razni su, iz dnevnopolitičkih razloga, počeli da koriste argumentaciju koja je više primerena dečačkom nadgornjavanju nego vođenju državne politike. Te jeste hrabrost, te nije hrabrost, te ovo, te ono. Hrabrost se u politici pokazuje na pitanju koju ste odluku spremni da donesete, kakve rizike na sebe preuzimate i koju politiku zastupate uprkos svim rizicima. U takvoj debati uopšte neću da učestvujem, a pogotovo ne sa onima koji nisu imali hrabrosti, koji na izborima nisu znali da kažu kojim bi putem Srbija trebalo da ide, i koji su bili neodlučni. DSS, LDP i Nova Srbija su stranke koje su jasno pokazale kakav odnos imaju prema temeljnim pitanjima razvoja našeg društva. Jer, ako je toliko miliona građana znalo da kaže kojim putem Srbija treba da ide dalje, čude političari koji nisu bili u stanju da iskažu svoj stav.

Što se tiče mitinga, ideja je bila moja. To sam rekao i Tomislavu Nikoliću i Vojislavu Koštunici. Rekao sam da to treba da bude nepartijski miting, da na tom mitingu prvenstvo treba da imaju nacionalne institucije drugog tipa, a ne političke stranke. Smatrao sam da na takvom skupu ne treba da govore političari. Imao sam ideju da se miting održi pred hramom Svetog Save i da budu prisutni predstavnici svih verskih zajednica. I da govore ljudi iz nauke, kulture, umetnosti, sporta, a ne političari. I rekao sam da je moje mesto na takvom skupu da budem sa građanima. Predložio sam takav miran skup, koji šalje poruku ne samo Srbiji nego i snažnu poruku svetu da Srbija ne prihvata dezintegraciju vlastite zemlje, gubljenje svog identiteta na Kosovu, i da je Srbija solidarna i sa vlastitim institucijama, kao što je crkva na Kosovu. Međutim, dok sam bio u Ujedinjenim nacijama, gde sam govorio u Savetu bezbednosti, druga dva učesnika u razgovoru, Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić, dogovorili su se da taj skup dobije stranački karakter. Rekao sam da na takvom skupu neću da učestvujem, jer sam znao da politički skup može imati i loše konsekvence u ovakvim okolnostima, što se i desilo. Smatram da nije dobro što neke stranke zloupotrebljavaju nacionalni problem i pokušavaju da podignu svoj rejting na pitanju Kosova, jer to pitanje niti je stranačko niti dnevnopolitičko. Pitanje Kosova čak nije ni pitanje ovog dana. Konflikt na Kosovu traje decenijama, i to je pitanje i problem koji je nasleđen iz prethodnih vremena. Niko nema pravo, niti sme, da zloupotrebljava to pitanje u dnevnopolitičke svrhe, niti da ga koristiti u nadmetanjima pred lokalne izbore ili neke potencijalne parlamentarne izbore. Rekao sam, dakle, svoj stav i otišao u posetu Rumuniji, zemlji članici Evropske unije koja ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, koja podržava Srbiju u evropskim integracijama. Zašto baš u Bukurešt? Zato što je u pitanju stvarni saveznik i prijatelj Srbije. Zato što je interes Srbije da razvija odnose sa zemljom koja poštuje integritet naše zemlje, i pomaže naše evropske integracije, i sa kojom imamo mnogo drugih zajedničkih ekonomskih i privrednih tema.

U tom trenutku, konstantno je pominjan Akcioni plan za Kosovo. Ipak, postojao je utisak da se radi o fragmentiranom dokumentu i da svako ministarstvo radi jedan deo posla bez koordinacije s ostalim državnim organima. Da li ste vi videli čitav Akcioni plan?

Naravno da sam video Akcioni plan. Akcioni plan je diskutovan ne samo na Vladi, već je svako ministarstvo dalo svoje predloge, a o njemu je bilo reči i na jednoj od ranijih sednica Saveta za nacionalnu bezbednost. Čitav Akcioni plan je pre svega usredsređen na to da mi kao država učinimo sve da sačuvamo integritet naše zemlje. S druge strane, da očuvamo stabilnost, živote, bezbednost i perspektivu naših građana koji žive na Kosovu i Metohiji, kao i stabilnost zemlje u celini. Akcioni plan ima i neke svoje dimenzije koje imaju oznaku tajnosti i nemam pravo po Ustavu i zakonu ove zemlje da govorim o detaljima. Ali, Vlada će svakako naći formu da pred Skupštinom i pred javnošću obrazloži sve one elemente Akcionog plana koji treba da budu dostupni javnosti. Da ne bude nikakve dileme: bezbednosni aspekti Akcionog plana nemaju u sebi elemente nasilja niti vođenja nekog novog rata.

Ovih dana, Srbi sa Kosova odbijaju saradnju i kontakt s predstavnicima međunarodnih institucija.

Ne odbija se kontakt s predstavnicima Ujedinjenih nacija. Naprotiv. Traži se da i dalje na terenu funkcionišu, da se implementiraju sve odluke UN-a. Srbi koji odbijaju da rade u kosovskoj policijskoj službi traže da budu pod komandom institucija UN-a i mislim da je njihov zahtev legitiman.

Da li je to deo Akcionog plana?

Ne. To je autonomna akcija Srba na Kosovu i Metohiji. Ali, njihov zahtev je potpuno logičan. Dakle, Albanci na Kosovu i Metohiji proglasili su nezavisnost na jednostran način i ulaze u jednostran proces, nezavisno od volje srpskog stanovništva. Do tada, na Kosovu i Metohiji postoje institucije UN-a i privremene institucije koje su deo pravnog poretka definisanog Rezolucijom 1244 i Vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova. Kada jedna strana unilateralno prekida svoje funkcionisanje u tim institucijama i svoje prisustvo u njima, onda druga strana, srpska strana, mora da traži pravni okvir za vlastito funkcionisanje. Naravno da ga traži u institucijama UN-a i zato je potpuno opravdan zahtev Srba iz kosovske policijske službe da budu pod subordinacijom UN-a.

Što se tiče drugih akcija, mnoge su potpuno lokalnog karaktera i u ovako kritičnim trenucima moramo imati razumevanja za tako nešto. Međutim, veoma je važno da se suzdržimo od stihijskih akcija koje mogu da štete Srbima na Kosovu. Zbog toga Vlada i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju moraju da preduzimaju samo one akcije koje su u skladu s našim Ustavom i koje štite i poštuju međunarodni pravni poredak.

Mislite li da se Ministarstvo za Kosovo i Metohiju ponaša u skladu s tim?

Zahtevao sam da to Ministarstvo napravi neku vrstu revizije pristupa ovoj situaciji i da vrlo brzo izađe s planom kako će se vladati u narednom periodu. O tome sam diskutovao i u prethodnim nedeljama sa ministrom Samardžićem i sa premijerom Koštunicom.

Ministar Mlađan Dinkić rekao je da ste ga podržali u vezi s inicijativom da se prestane s otplatom kosovskog duga. Da li ste ga zaista podržali?

Ministar Dinkić nije baš precizno tumačio ono što sam mu rekao. Zato je korisno da se svako zadrži na iznošenju svojih stavova. Kada je u pitanju otplata kosovskog duga, tu vidim dve stvari. Prvo, ne treba učiniti ništa što bi dovelo u pitanje suverenitet naše zemlje na Kosovu i Metohiji i što bi makar i implicitno stavilo do znanja međunarodnim institucijama da se Srbija odriče svoje pokrajine. Dakle, treba pronaći rešenje koje nam obezbeđuje da štitimo svoj teritorijalni integritet, ali i da bukvalno ne dajemo tolike silne pare nelegalnim albanskim institucijama na Kosovu. U pitanju je skoro sto miliona dolara godišnje. Tako nešto je moguće i tražio sam od Božidara Đelića i Mlađana Dinkića da se definiše rešenje koje može da zadovolji obe stvari: i očuvanje našeg suvereniteta, i to da naši građani ne finansiraju institucije takozvanog nezavisnog Kosova. Taj novac bi daleko bolje bilo upotrebiti za poboljšanje veoma teških životnih prilika naših ljudi na Kosovu.

To, baš kao i teza o Kosovu i Evropskoj uniji, dobro zvuči. Ipak, ne deluje baš ostvarljivo.

To nije nemoguće. Naprotiv. Postoji mogućnost da se napravi dogovor sa Svetskom bankom, da se ne vrši plaćanje kosovskog duga dok god traje ova nelegalna situacija. Mi na taj način nismo nikako priznali nezavisno Kosovo, a s druge strane ne plaćamo nelegalnim albanskim institucijama u međunarodnim finansijskim organizacijama nešto što naši građani ne treba da plaćaju. Postoji pravna mogućnost i mi kao država treba da uđemo u taj proces.

U svetskim medijima, a sve više i među predstavnicima međunarodne zajednice, reaktivirana je ideja o podeli Kosova. Da li vam u ovom trenutku ta priča izgleda iracionalno?

Nijedno rešenje za Kosovo nije iracionalno, ukoliko je prihvatljivo za obe strane, i koje je na kraju eventualno prihvaćeno na referendumu. Veoma je važno da u ovom trenutku pronađemo rešenje za istorijski konflikt između srpskog i albanskog naroda. Iskušenja na Kosovu stavljam u jedan širi kontekst etničkog sukoba koji je imao različite faze. Mi kao srpski narod ne možemo imati stabilan razvoj ukoliko ne razrešimo istorijske konflikte na jednom širem prostoru jugoistočne Evrope. Tu moramo imati u vidu srpsko-hrvatski, srpsko-bošnjački i srpsko-albanski konflikt. Krenuli smo u rešavanje prva dva pomenuta, a ovaj poslednji dobija svoju kritičnu tačku upravo na Kosovu i Metohiji. Građani žele da se taj problem reši. Oni su i na prošlim predsedničkim izborima jasno rekli da žele rešenje i tog nacionalnog spora, tog državnog problema, i otvaranje perspektiva za podizanje kvaliteta njihovog života. Svako rešenje koje bi podržali građani, za mene je prihvatljivo. Ali, političke strukture i oni koji pregovaraju treba da nude rešenja.

Pitanje podele Kosova i Metohije danas se ponovo aktuelizuje u situaciji kada u međunarodnoj zajednici, posebno u onim zemljama koje su olako priznale takozvanu nezavisnost Kosova, mnogi intelektualci i političari shvataju da to nije nikakvo rešenje. Niti Kosovo na ovakav način može postati nezavisno. Ono može postati nezavisno u bilateralnom odnosu sa pojedinačnim zemljama, ali ne može sa stanovišta Ujedinjenih nacija, ne može sa stanovišta pristupa Savetu Evrope, ne može sa stanovišta pristupa OEBS-u, ne može sa stanovišta pristupa međunarodnim finansijskim institucijama, ne može sa stanovišta pristupa kreditnim ili razvojnim linijama, ne može ni u jednom drugom smislu imati samostalan razvoj kao zaista nezavisna i suverena zemlja. Zato se danas ponovo čuju glasovi da treba tragati za rešenjima koja su tokom pregovora stavljena u stranu, pa se aktuelizuje i pitanje podele.

Moja je ustavna obaveza da branim integritet Srbije i volju građana Srbije. Ja to i radim. Ali, vidimo u kom pravcu idu predlozi i vidimo da je to pokušaj određenih činilaca međunarodne zajednice da u novonastalom ćorsokaku pronađu rešenje koje omogućava izlaz iz ove situacije.

U međuvremenu, na domaćem terenu traje potpirivanje međuetničkih sukoba. Poslednji slučaj je podela hleba u Somboru ispred pekara čiji su vlasnici Albanci. Da li ste vi kao predsednik spremni da odete u Sombor i, kao poruku, kupite hleb u pekari koju drže Albanci?

Vrlo rado bih otišao i kupio hleb, i uradiću to čim budem u mogućnosti. To što se dešava tim našim sugrađanima apsolutno je neprihvatljivo, neprimereno i ružno. Želim da dam podršku tim našim građanima, i Albancima, i Gorancima, kao i Mađarima, Hrvatima i svima ostalima. Svi oni imaju pravo da pošteno rade svoj posao i niko ne sme da im ugrožava egzistenciju.

Pred Ustavom i zakonima svi su građani potpuno jednaki i država mora svakoga da zaštiti. I kada je ova vrsta šovinističkih akcija u pitanju.

Rekli ste da ste optimista i u predizbornoj kampanji insistirali ste na tom optimizmu. U delu vašeg biračkog tela u ovom trenutku vlada ne pesimizam, nego totalni očaj.

Čovek mora da nauči da njegov pogled na svet nije jedini mogući. Treba razumeti da predsednik Srbije ima obavezu da sprovodi politiku koja je od koristi za sve građane i u korist države. Pojedinačni i parcijalni interesi, ljutnja, gnev, dnevnopolitičke razmirice, instinktivne i neodmerene reakcije ne smeju da utiču na proces odlučivanja bilo koje državne institucije, pa i institucije predsednika. Moj posao je da obezbedim strateški pravac za našu zemlju i interes građana, a to je i članstvo u Evropskoj uniji, i to je očuvanje integriteta zemlje. I naravno, identiteta zemlje. Moja želja je da Srbija u Evropsku uniju uđe sa svojim identitetom. To je uostalom i ideja zajednice evropskih naroda. Evropa je skup različitih identiteta… Greše oni koji misle da je uloga predsednika da realizuje svaku pojedinačnu mržnju i bes koji u Srbiji postoje. Niti je uloga predsednika da pribegava radikalnim i revolucionarnim merama, i da zemlju uvodi u neizvesnost zbog toga što u određenom delu društva postoji nezadovoljstvo. Moj posao je da sprovodim politiku koja ima jasan plan, koja ima jasan cilj, i da onda na kraju dana građanima položim račune.

Vaš glavni urednik Dragoljub Žarković je u jednoj debati i rekao: "Ako je preuzeo na sebe rizik i ako na kraju pobedi, svaka čast. A ako izgubi, biće kriv zato što je strateški pogrešno odlučio." I tačno je, bio bih kriv da sam strateški loše odlučio. Tako ću i sledećom prilikom, kada bude vreme za ispostavljanje računa građanima Srbije, ponovo na izbore, pa neka građani odluče jesam li bio u pravu ili nisam, jesam li dobro radio ili ne. Pobedu na izborima vidim funkcionalno, kao instrument da se realizuje jedna politika, da kvalitet života u Srbiji bude bolji, da podižemo privredne kapacitete, da pravosudni organi rade svoj posao, da sudovi budu nezavisni, da policija radi svoj posao, da Skupština bude dostojanstvena institucija u kojoj se usvajaju neophodni zakoni, da stvaramo uslove da se pribavljaju strane investicije od tri do pet milijardi dolara godišnje, da bismo ostvarili šest do sedam odsto godišnjeg rasta naše ekonomije. Jer u suprotnom, mi ćemo osiromašiti i zaostajati. U suprotnom, naše institucije će biti sve slabije i slabije. U suprotnom, mi ćemo imati štrajkove lekara, ljudi iz pravosuđa, profesora, a za haos i neuspehe koristićemo Kosovo kao alibi. U suprotnom, neće država ni imati novca kojim bi pomogla našim sunarodnicima na Kosovu. E to se ne sme dozvoliti.

Ne sme se ponoviti situacija iz devedesetih godina, kada smo imali dominaciju prizemnog političkog populizma i lažnog patriotizma koji je proizvodio samo nesreću i propadanje. Protiv te iracionalnosti i tog zla uvek ću se boriti.

Ako kojim slučajem, zahvaljujući radikalskoj Rezoluciji ili nekom drugom faktoru, taj koncept iracionalne politike ipak pobedi?

Uveren sam da taj koncept u Srbiji više ne može da pobedi. To su dokazali rezultati predsedničkih izbora. Rezolucija kojom se ugrožava ekonomski prosperitet Srbije i kojom se suštinski ne brani integritet zemlje, štetna je za zemlju i protivna interesu svih građana. Ako se i formira neka parlamentarna većina koja će usvajati štetne akte, neka ta većina pokuša da formira Vladu i preuzme odgovornost. Ali sve je to na kratke staze. Svom snagom ću se boriti protiv povratka destruktivne i iracionalne politike u Srbiji. Poslanici koji podržavaju moj program neće glasati za takve rezolucije, niti će takve odluke sprovoditi. A građani će dati svoj sud na prvim sledećim izborima.

Dakle, nema šanse.