Ne tako davno Valjevo je bilo prepoznatljivo po kulturi, nauci, obrazovanju, slavnoj istoriji, te je krajem 80-ih dobilo nagradu Radio Beograda koja se zvala “Kulturni korak”. Došlo se dotle da se grad danas diči raznim čvarkijadama, prasićijadama, jagnjećijadama i ostalim gulašijadama gde se u centru grada čvari, dimi i arlauče. To nema ni kod Tarabića, ali biće da ima u “programu” SNS tupamarosa, koji sve organizuju po svojoj meri.

EKSKLUZIVA

Daklen, u centru grada je razapet transparent “Festival duvan čvaraka”. Ispred Doma kulture, jašta nego u centru, velika bina, preko koje nešto ko zastava na koju grb grada, sa leve strane piše Grad Valjevo, a sa desne City of Valjevo. Do bine i džinovski opanak, u koji može da se uniđe, sa dve svečane zastave.

Na binu izađe voditeljka pa reče, Poštovani znalci i radoznalci, pa nastavi, Posle pandemijske pauze, i vreme je na našoj strani, pa je festival, koji je nastao po ideji Kralja duvan čvaraka, dvodnevni, prvog dana šoder čvarci, drugog dana duvan čvarci, usred Valjeva. Organizator je, uz podršku Grada Valjeva, Turistička organizacija. Pa voditeljka dade reč direktorki na turizam, pred mikrofon stade žensko raspuštene kose, sa zlatnu dugmad na kostim, uvati mikrofon, pa reče, Dobar dan, dobro došli… Voditeljka reče da žiri spreman za šoder čvarke, sve će probati i odlučiti, sve upozori da ovo nije nikakva čvarkijada, nego Festival duvan čvaraka, pa dodade da ćemo se zabavimo, pred binu stupi folklor i uze da zanosi u levu stranu.

Drugi dan, sa ti duvan čvarci, bio glavni. Bina na svom mestu, džinovski opanak, ukrašen sa dve svečane državne zastave, na svom mestu, na platou niz tezgi na kojima piše City of Valjevo. Ima ajvar, ima kupinovo vino, pa slatkiši, čokanjčići, čaše, narukvice i brojanice, ogrlice sa srcetom, turšija, med, suve šljive, med sa orasi, veštačko cveće, futrole za naočare, opet ajvar, pa propolis, slatko od trešanja, šljive sa orasima, sapun od maslinovog ulja, rakija “Ekskluziva”, sirup od kupina, rakija domaća, vino domaće, tikve i bundeve, mešana salata, kecelje “Poljubi kuvara”, nakit od čelika, zemljani sudovi, vunene čarape, liciderska srca, svilene bombone, orasnice, organski džem, opet vunene čarape, mleč i polen, lekovito bilje za upalu krajnika, lekovito bilje za “vodene bolesti”, lizalice, plastične kuce, plišane mede, narukvice sa tvojim imenom, lulice, krastavci sa ljutom paprikom…

Kad se siđe do Kolubare, desno ogromna šatra “Pekarac” iz Koceljeve, sa svadbarski kupus, jagnjeće i praseće pečenje, levo, i nizvodno, niz belih čadora sa svakojakom ponudom. Ima duvan čvaraka, ima paradajz u gajbama, aronija u flašama, ikonice i brojanice, grožđe u gajbama, a ima i gel i sapuni, pikantna šargarepa, smilje i bosilje, tinktura od koprive, kolači, vanilice, slanina i sve od slanine, sok od višnje, tucana paprika i drugi začini, kaktusi u male saksije, kukuruz pečen, kukuruz kuvan, puna tezga biljaka, ruzmarin, eševeria… kuhinjske daske, vino sa Rajačkih pimnica, štand “Ravnogorac meze šop” sa slaninu…

Reporter ubeleži tri improvizovana mosta preko reke, na kojima bila reklama “Valjevskog piva”, koje su krasile saksije sa žuto i belo cveće, pa nastavi da upisuje ponudu: Sir u kante, mast u kante, goveđe kobasice, pileće kobasice, svinjske kobasice, čvarci, prirodni preparati za lečenje jetre, prostate i hemoroida, drvene daske i čekići, ukrasni jastučići, ograda od nerđajućeg čelika, prodavac u opremi “Živ je Draža, umro nije”, puna tezga šajkača i šubara, zemljani lonci, golemo veštačko cveće, Sibirski limun, Indijski jorgovan, pončo i džemperi, keramika, pletene ležaljke, sušena paprika, beli luk…

MAMURNI LJUDI

Preko reke niz belih čadora, ispred kojih se mešaju čvarci u kazanima, prodaju meso i slanina. Svaka posada ima ime i prezime, “Mamurni ljudi”, “Kikindska ludaja”, “Brankovina kotlić”, “Đurđević”, “Parametić”, “Veseli drugari”, “Golubova vesela družina”, “Pečenjara kod Gavre i Tice”… svi odvrnuli muziku, narod oda, samo čuješ, Jesi probo… Najbolje se odvrnula posada “Deda i unuci”, kod nji ima Šta je čovek ovog trenutka… i ima Pojačaj, pojačaj, i žene i piće, niko nije mislio jednom ostariće…

Ima svega, i koječega, ali nije to kako bilo, od bine bije Čuva Mara stotinu ovaca… posade oko kazana još u zagrevanju, mešaju se čvarci, radi poso, muzikanti odložili instrumente, posada “Brankovina kotlić”, koja izložila diplomu, udarila u neko zavijanje, “Deda i unuci” na numeri Sve manje tugujem, sve više ludujem… Pred novinara ispade muzikant sa harmonikom, požali se da nema nekog posla, a spremio se, ima pesmu, Čovek sam iz naroda, svakom ruku pružim, volim pesme, volim žene, volim da se družim, i ovakav sam kakav sam, menjati se neću, volim pesme, volim žene, takav i umreću… Da se zapiše, Neša, svirač i pevač.

Posade izložile šta imaju, i čvarci i pečenje po 1500 dinara, ima i slanina od mangulice, mast, kobasice, pihtije, kavurma, pivo u konzervama, samo čuješ, Seci vako! Na drugoj strani reke, među tezge, ima i Točak sreće, prodavac obećava Put u Egipat, u produžetku tezga sa šajkače i jeleci, domaći sir sa sjeničkih pašnjaka, narod tumara, svega, i preko svega, biljka hortenzija, biljka puzavica, pa bakin kolač, ljuto i ekstraljuto, mleveni prah, sarmice u maramici, razne mandže i masti, prodavačica pokazuje “Carsku kremu”, veli, prešli na prirodu… u sve i pasta za domaćinstvo, suve šljive sa košpicom, privesci za ključeve… od bine se čuje program, čist patriotizam, Usnula je dubok sanak sa Kosova nada…

Opet preko reke, u taj dim i arlenje, dr Vujić, doktor na ovčarstvo, član žirija, daje izjavu u kameru, Danas čvarci zauzimaju značajnije mesto, žiri ocenjuje opšti izgled, boju, miris i strukturu, treba da izgleda kao duvan za pušenje, mora da se ima sirovina od zrelih svinja, krmače i nerasti, da mišićna vlakna čine vezu, da se vežu jedan za drugi, i da to izgleda ko duvan, da se kuva osam, devet sati… Doktor uze pauzu, jer ga dovati jedan, koji uzo tera harmoniku na pesmu Ne znam majko šta mi bi, pa vreteno izgubi… Drugi su ga smirivali, a on je tero, Tandrčak, tandrčak…

Na bini odvrnuše Rasti, rasti, moj zeleni bore, među čvarci na numeri, Ceca li je, Vetrovi tuge, čije ste sluge… “Deda i unuci” pređoše na Sve što imam to si ti, a šta drugo treba mi… Ostvarili svoje snove nismo, bol na duši nosimo oboje… ali to nadjača arlaukanje Dođi da te omađijam… sa bine je još teralo Rasti, rasti, moj zeleni bore… preko reke je odgovaralo Prethodnica, prethodnica vojvode Đujića…

Dođe vreme Svečanog otvaranja, na binu izađe voditeljka od juče, Dični Valjevci, znalci i radoznalci, dobar dan, koji je odmakao, evo nas, ima svega, jutros smo založili vatre pod kazane, manifestacija je postala nezaobilazna za sve znalce i radoznalce. Imali smo šoder čvarke, a danas je glavno zbog čega smo se sastali na inicijativu i ideju Kralja duvan čvaraka, a sada će vas pozdraviti gradonačelnik Lazar! Izađe Lazar, koji gradonačelnik, u belu košulju, pa reče, Dragi prijatelji, ovo je prestonica dobre hrane i dobre zabave, svima želim dobrodošlicu, iza nas su godine iskustva, želimo da se predstavimo u najboljem svetlu, sinoć je pevao Haris Džinović, to je dokaz da se u Valjevu okupljaju najbolji, ova lepa slika Valjeva je najlepša pozivnica za naredni festival…

Voditeljka najavi čuvenog zdravičara Dragišu Simića, koji obilazi prela i posela, ovaj viknu, Narode srpski, narode pravoslavni, narode valjevski, podižem ovu čašu, i želim svima zdravlje, i valjevskom brendu, duvan čvarcima. Zdravicu podižem ovu, njome nazdravljam svima… neka Festival čvaraka živi, neka traje, neka čuva srpske običaje, da se program sa zdravicom oglašava, samo sloga Srbina spasava, najbolji su duvan čvarci iz Valjeva! Voditeljka reče da se nastavlja umetnički program, na binu stade ženska grupa imena “Valjarice”, pa viknu Rasti, rasti, moj zeleni bore…