Dve nesvakidašnje priče dogodile su se u kratkom razmaku i neminovno, kao i svako samoubistvo unele nemir, jezu i osećaj krivice. U obe priče reč je o dva para mladih devojaka, tinejdžerki, koje su odlučile da skokom s visine zajedno odu u smrt. Da li su prethodno šalom vezale svoje ruke, ili su se čvrsto držale jedna za drugu, ili je jedna iznenada povukla drugu, to više nije važno. Od njih četiri samo je jedna, sasvim slučajno, preživela.

U subotu uveče, u noći uoči Prvog maja, dve učenice srednje škole J. L. (16) i M. C. (19) iz okoline Knjaževca izašle su u grad. Prvo su bile u kafiću a malo iza ponoći popele su se na ravan krov jedne zgrade i sa visine od oko 16 metara držeći se za ruke zajedno skočile. Prema najnovijim saznanjima, jedna od njih, starija, Milica, svađala se te večeri u kafiću sa bivšim dečkom. Postoje i nezvanična saznanja da su devojke bile pod dejstvom alkohola i narkotika, kao i svedočenje komšinice koja je čula razgovor na krovu zgrade u kome Milica kaže da će da se ubije, a mlađa devojka odgovara da će onda i ona isto da uradi. Međutim, kod Milice su se dešavale i neke ozbiljnije promene koje je otkrila njena majka: "Bila je vesela i srećna, ali pre dvadesetak dana povukla se u sebe, prestala da jede i da razgovara." Nažalost, bio je to važan signal, opomena da se pod hitno mora zatražiti stručna pomoć.

Takvih predznaka verovatno je bilo i u slučaju devetnaestogodišnjakinja Kristine i Milice. Obe devojke su iz Vranja, a u Beogradu su išle u srednju školu. Početkom marta, opet na nekakav praznik, uoči Osmog marta, nešto iza ponoći, iz stana na Zvezdari uputile su se prema Pančevačkom mostu. Kad su stigle iznad vode, šalom su povezale ruke, a zatim preskočile ogradu. Mladić koji je prolazio tuda zaustavio je kola i pokušao da ih nagovori da se vrate. Molio ih je da ne skoče, nagovarao da sednu na piće i razgovaraju, a kada je video da su ozbiljne u svojoj nameri, pozvao je policiju. Čim su policajci prišli, Milica je rekla drugarici "vodim te sa sobom" i skočile su u vodu.

KOBNI ZNACI: Kristina, koju je spasila Rečna policija jer se zaglavila između barži, pre skoka u ledeni Dunav poslala je drugarici iz odeljenja poruku u kojoj pozdravlja sve školske drugove i u kojoj kaže kako ih voli. Napisala je da se više neće čuti i da će od tog trenutka njen telefon prestati da zvoni. Milica je pred kobni skok svom dečku u Vranju takođe poslala oproštajnu poruku: "znaj da te volim".

Još uvek nije poznat odgovor na pitanje zašto su njih dve skočile sa mosta kao ni odgovor otkud tolika patnja mladih devojaka zbog koje se odlučuju da zajedno odu u smrt. S tim neznanjem trebalo bi da raste i osećaj krivice celog društva. Šta je to što okruženje u kome su živele nije moglo da razume?

Poznat je i slučaj dvojice tinejdžera iz "emo" pokreta, koji su pokušali da se ubiju u isto vreme. Znali su se samo preko interneta. Maloletnik, koji je strani državljanin, hteo je da se otruje, ali je prilikom spasavanja priznao da se sprema i samoubistvo u Srbiji. Policija je tada spasila život još jednog dečaka u zadnji čas.

Preosetljivost, postavljanje pitanja "ko sam ja", zbunjenost, nedostatak samopouzdanja, pritisak da se mora uspeti, finansijska nesigurnost, za tinejdžersko doba mogu biti snažni motivi za okončanje života. Za neke okidač može biti i razvod roditelja ili dolazak "novog" roditelja u porodicu, ili selidba u novi grad i novu sredinu te neprilagođavanje. Drugačija seksualna orijentacija kod tinejdžera takođe može biti veoma opasna, jer često navodi na pomisao o samoubistvu, pokazalo je jedno kanadsko istraživanje. Svi ispitanici koji su sebe okarakterisali kao biseksualce ili homoseksualce, imali su dva puta češće suicidalne misli od ostalih. Stručnjaci kažu da njih ne deprimira drugačija seksualna orijentacija, već činjenica da ih društvo i okolina muče i odbacuju jer nisu kao ostali. "Najviše razmišljaju o samoubistvu upravo oni koje je okolina najviše odbacila", rekao je vođa istraživanja dr Ričard Monro. "Nije problem u homoseksualnosti, već u homofobiji."

U celom svetu beleži se porast tinejdžerskih samoubistava. U SAD je u grupi od 15 do 24 godine samoubistvo treći uzročnik smrti, a slično je i u Švedskoj. Međutim, i SAD i Švedska imaju nižu stopu samoubistava mladih u odnosu na Evropu u celini. A na vrhu evropske liste, sa najvećom stopom samoubistava mladih, nalazi se Ruska Federacija koju slede Litvanija, Finska, Letonija, Slovenija, Hrvatska i Srbija.

"Osim impulsivnog samoubistva, kad nekome dođe žuta minuta pa skoči ili se ubije na bilo koji način, mislim da se sva druga samoubistva mogu predvideti", kaže u razgovoru za "Vreme" psiholog Branka Kordić, direktorka nevladinog Centra za učenje veština i koordinatorka telefonskog savetovališta za osobe u suicidalnoj krizi. Međutim, ko da predvidi, pita ona, kada mi ne obrazujemo, ne učimo ljude da prepoznaju znake, kada je kod nas tema samoubistva još uvek marginalizovana i još uvek jedna, možda i poslednja, tabu tema.

"Pošto je toliko emotivno obojena", kaže B. Kordić, "ljudi se brane od nje i sklanjaju se. Zbog straha od odgovornosti, od bespomoćnosti, od raznih predrasuda i mitova, od religije po kojoj je samoubistvo nešto grešno, ljudi najčešće ništa i ne pitaju onog koji šalje neke znake nadajući se da će on biti bolje, ili, pričaju u frazama koje su neupotrebljive: ma ajde, nije ti to ništa, biće ti bolje, ti si hrabar izdržaćeš – sve su to fraze od kojih nema pomoći. Međutim, samoubistvo je predvidivo, čovek koji premišlja o okončanju života šalje razne znake za uzbunu."

Tako razgovor i "propitivanja" mladog čoveka o njegovoj depresiji ili ideji da umre mogu nekad biti i jedini lek. Naravno, pritom se ne misli na držanje lekcija onome koji je u problemu, nego na postavljanje pitanja kako bi se oslobodio prostor da se sve ispriča i kako bi se kroz razgovor "uhvatila" depresija ili čak identifikovala suicidna namera.

DRUGI UZROČNIK SMRTI: U Srbiji se svake godine ubije oko 90 tinejdžera i samoubistva su na drugom mestu od svih uzroka smrti među mladima od 15 do 24 godine. S obzirom na pokušaje samoubistva ili prijavljene suicidalne tegobe, procenjuje se da čak 100 do 150 puta više njih ima samoubilačke tendencije. Praktično, između 9000 i 13.500 mladih osoba u Srbiji spada u potencijalne samoubice.

Devojke tri puta češće pokušavaju da se ubiju, ali mladići tri puta češće u tome uspevaju. Istraživanja pokazuju da je jedan od mogućih glavnih razloga impulsivnost adolescenata koja je tako izražena da se događa da mladi samo sat vremena pre pokušaja samoubistva na to nisu ni pomišljali. Za vrlo kratko vreme, nekad zbog sasvim beznačajnog razloga, u njima se može aktivirati neki okidač, čemu ipak obično prethodi patološka emotivna podloga.

Šta te mlade ljude štiti od bedaka i samoubistva, pita se Branka Kordić. Vrlo često mlada osoba ima utisak da je problem nerešiv, da joj ništa, ali ništa, ne ide od ruke i da je ostavljena sama. "Na neki način", kaže ona, "samoubistvo proziva sve nas, ponaosob i kao društvo, šta mi radimo da ga sprečimo. A mi nemamo takoreći ništa, ni nacionalnu strategiju, ni nacionalni plan. Kod nas je to takva tabu tema da ima slučajeva kada roditelji mole da se smrt njihovog deteta ne podvede pod samoubistvo, zato što je to još uvek velika sramota i trpi veliku socijalnu osudu."

LINIJA ŽIVOTA: Samo u prvih šest meseci osnivanja besplatnog telefonskog savetovališta u Beogradu, na broj 0-800-201-200 stigao je 491 poziv za pomoć od žena i 387 od muškaraca. Direktnu izjavu o suicidalnosti dalo je 15 odsto muškaraca i sedam odsto žena, a veliki broj poziva stiže iz unutrašnjosti, naročito iz Niša, Kragujevca i Valjeva. Uočen je i trend po kome se dosta razlikujemo od Zapada, a to je da imamo skoro podjednak broj muškaraca i žena koji se javljaju. Za razliku od nas, zapadni svet muči to što se muškarci ne javljaju na telefone za pomoć što danas predstavlja veliki problem. "Veoma sam ponosna i na to što su počeli da zovu ljudi koji su zabrinuti za nekoga, na primer društvo, drugarice koje su zabrinute za svog druga koji je uzeo tablete, bio u bolnici, i pitaju šta sad da radimo, kako prema njemu da se ponašamo", kaže Branka Kordić. Ona smatra da mladi ljudi o svojim problemima radije govore svojim vršnjacima nego odrasloj osobi i "zato smatram da je veoma važno što smo u Kriznom centru napravili program vršnjačke edukacije po školama tako da ćemo obučiti mlade ljude koji će biti most između vršnjaka i profesionalne pomoći".

U telefonskom savetovalištu za osobe u suicidalnoj krizi kažu da sve više reč suicidalno stavljaju u zagradu. Veliki je broj onih koji se javljaju zbog krize koja ih sasvim onesposobljava ali ne kažu da su direktno suicidalni, mada se uvek procenjuje i taj rizik. "Voleli bismo da neko u ovom gradu zna da postojimo i da radimo bez dinara", poručuje Branka Kordić. Iako je telefon zaživeo, iako su urađene prve i veoma značajne statistike poziva, zbog nedostatka novca, u savetovalištu rade smanjenim kapacitetima. Ranije su radili od 20 sati do šest ujutro, a sada skraćeno, do tri ujutro. Ako i dalje ne bude novca, ovo savetovalište, inače pored novosadskog jedino u Srbiji, počeće da radi svega tri puta nedeljno a njegova sudbina i nadalje biće neizvesna.

Uprkos svim mračnim statistikama, kao da se svakim primerom potvrđuje da je samoubistvo ovde i zvanično tabu tema, tek još jedna predrasuda o grehu i kukavičluku, pa je stoga odgovornima još uvek najlakše da se problem odbaci i krivica prebaci na porodicu ili samu žrtvu. A oni koji razmišljaju o podizanju ruke na sebe još više osećaju krivicu i još više se plaše da bilo gde zatraže pomoć, pa se krug tu zatvara.